Светосавско слово

Извод из броја 15, о Видовдану 2001. године

ВИДОВДАНЕ МОЈ ОЧИЊИ ВИДЕ
С ТОБОМ ВИДИМ ШТО ДРУГИ НЕ ВИДЕ

Бошко Југовић са крсташ барјаком

ШТА БИ СРБЕ УЧИЛО ВИТЕШТВУ
ДА ЊЕГОВИХ НИЈЕ МУЧЕНИКА,
Ш ЧИ ГРОБОВА ЛУЧА ОПОМИЊЕ
ВАСКРСЕЊА НЕ БИВА БЕЗ СМРТИ.

+

БОЖЕ ДРАГИ НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА,
КАКВЕ ВЛАСТИ ДАРОВА ЂАВОЛУ
МА АКО СМО ЗА ГРИЈЕХ ПРАђЕДОВСКИ
ЗАКРИВИЛИ ДА СЕ ИЗМУЧИМО,
МА НИЈЕСМО ДА СЕ ИСТРАЖИМО,
ЈЕР АКО СЕ ЛИСТОМ ИСТРАЖИМО,
КО ћЕ ТИ СЕ ЗА ГРИЈЕХ КАЈАТИ
КОЈИ ПАДЕ НА СРПСКО КОЉЕНО.
КО ЛИ ћЕ ТИ УЖИВАТ МИЛОСТИ
КАД СЕ ЈЕДНОМ НА СРБЕ СМИЛУЈЕШ?

+

»ПИЈТЕ, СРБЉИ, У СЛАВУ БОЖИЈУ
И ХРИШЋАНСКИ ЗАКОН ИСПУЊУЈТЕ:
И АКО СМО ИЗГУБИЛИ ЦАРСТВО,
ДУШЕ НАШЕ ГУБИТИ НЕМОЈМО!«

+

СРБИНЕ, ПОД ОВИМ НЕБОМ УСПРАВИ СЕ!

+

ОЈ КОСОВО ОД СРБИЈЕ ГЛАВО,
УВЕК СРПСКО И УВЕК ХРИСТОВО

Владика Николај:

СВЕТИ ЦАР ЛАЗАР МУЧЕНИК

Два се царства никад не могу имати,
Ако једно хоћеш друго мораш дати,
К'о две разне птице у гнезду једноме,
Једна се осећа на огњишту своме,
А друга је туђин у нашем оделу –
Ти сазнаде ово и јави на делу,

Лазаре, војниче царства Христовога,
Прослављен од Бога, јер умре за Бога.
Два се духа боре у човеку сваком,
Један је узвишен а други је лаком,
Један к земљи вуче, други небу жели,
И тако се човек на два царства дели –
На страдање пође к'о дух бестелесни
Ти дух свлада земни, пригрли небесни
Лазаре, витеже царске бесмртности,
Што дух лаком баци рад духа милости.

Две се војске бију на Косову Пољу,
Једна небо иште, друга земљу бољу,
За варљиве очи победиће друга –
Победилац друга, а прва јој слуга!
Ал´ очи вечности друкчији суд дају,
Пораз војске неба у вечноме сјају,
Ти зна ову тајну и исход јој виде,
Зато сад ликујеш, а други се стиде.

Лазаре бесмртни, савести свом роду,
Сад си цар на небу, некад кнез народу,
Ти си савест српска што на небу блиста,
Што никад за земљу не издаде Христа,
Блистај царе Лазо, у царству небеском,
Светли своме роду на путу му тесном!
Буди наук роду кад га сумња тлачи –
Од два духа увек Христов дух је јачи,
Од два царства увек Христово је боље,
То нас учи Лазар и Косово Поље.

ЗАДУШНИЦЕ КОСОВЦА ЈОВАНА

(Запис по казивању Ћира Радовића из Доње Мораче, начинио Момир Војводић)

Поранио Косовац Јоване
прије но се зора расанила
и заспала звијезда Даница,
умио се на свом источнику,
на очинском прагу прекрстио,
и наравњен дечанскијем вином
задушнички пехар искапио,
па по трагу самотних вукова
из скровитог лога Вучитрна
окренуо душом уз Косово
на ђогату коњу великоме:
на ком нема узде ни улара,
до ријечи доброг господара;
на ком нема седла ни самара,
само кожа шарпланинског вука.
Шта ће узде, седло и мамузе
на великом ђогу виловњаку,
коме гриву чешљају вјетрови,
реп не стижу погледом вучице,
а виле га ноћу поткивају
са плочама од муњиног жара;
ког тимаре зоре и косови
златну зоб му сипљу у зобницу,
а звијезде горе у зјенама?
Језди Јово уз пусто Косово!
Жуборе му ребра од јахања,
муња – сабља бљеска му о пасу,
врхом копља размиче облаке!
Бијелу је запучио браду
у њедарца пуцама јелека!
да је луди вјетрови не мрсе!
Бијелу му косу са рамена
диже лахор ко лабуђа крила;
бркове му оросило иње,
самур – калпак посрмила слана;
перјаница од краљеве чапље
милује му зоре трепавице,
а она се свија и окреће,
и казује чији су вјетрови!
Повио се по врату ђогату,
те му гривом милушани лице
док му ђогат брзим копитама
броји ребра мртвога Косова!
Кад из густе магле изронише,
сунце озго провири из таме,
а по зраку усамљени соко,
кога бјеше одбегнуло друштво,
слетје Јову Косовцу на раме
и тикну га крилом по образу:
те га трже и стара усправи
на ђогату испред Грачанице,
са које се огласише звона:
»Дошао је Косовац Јоване,
на ђогату с небеским соколом,
и довео на велика јата
душе које ишту погребење!«
Пред дверима цркве Грачанице,
задужбине српских неимара,
сјаха Јован с крилата ђогата,
па пољуби Грачаници врата,
и запали задушне свијеће,
и умоли Саву свијетлога,
те отвори витешке гробнице
по Косову српскијех јунака,
и похрани кости разбацане,
и умири душе поскитане.
Пропојаше високи Дечани,
Сопоћани, Жича, Студеница,
и остали косовски олтари!
Запојаше свеци са зидова
На вјечнују памјат јунацима
изгинулим под крсним барјаком
»За Крст Часни и Слободу Златну«.
Кад одстоја службу за покојне,
тад се Јован на ђогину вину
пустопољем до Гази Местана,
до онога царства божурова,
ђе је земља крвљу опјањена,
ђе из земље ниче Крсни камен –
Стуб коштаник на гробу Милоша,
ђе је мачем распорио Змаја
и постао небески војвода.
Камену се Јован поклонио
и у образ камен пољубио,
и зажего задушне свијеће,
и када се три пут прекрстио
из камена нешто прозборило:
»О ти који српском земљом ступаш,
дошљак ли си, или си овдашњи,
ако дођеш кад на поље ово,
што се зове Жертвено Косово,
и по њему видиш многе кости
и под небом мене самотнога,
ђе уморно међу њима стојим:
не одступи, не презри ко нешто
незначајно, залудно, ништавно,
но те молим – приђи ближе мени
и размотри моја жива слова,
која ти мој груб лик приноси!
Разумећеш из њих ради кога
стојим усред разбацаних кости!
Казаћу ти суштину о оном
што се овде и када догоди,
ништа горе од живога бића!
Овдје Лазар, српске земље рига,
стуб благости непоколебљиви,
ум огњени, дубина мудрости,
и пучина благоразумности,
утјешитељ тужних и немоћних,
миловање нишчих и убогих,
штит странаца и хранитељ гладних,
који љуби све што Христос хоће!
Који себе и безбројно мноштво
витезова под руком његовом:
све мужеве и добре и храбре,
што се као звијезде блистаху,
с украсима од часног камена,
изабрани и красни јахачи,
на коњима златоседланијем;
њих све – славне, крсне, племените –
као неки добри, мудри пастир
благу јагњад, са собом приведе
да сви добро у Христу заврше
и да буду насљедници славе.
Снажне душе, сви у вјери тврди,
сви се као на слатко јестиво
устремише на црне душмане:
и великог Змаја изгазише,
Амурата и сина његова,
аспидино и гујино чедо,
арсланово и змајево штене,
умртвише и у крв стопише,
и са њима оно силно мноштво,
О чудних ли божијих судбина!
Би ухваћен велики страдалник
од црнијех руку агарјанских,
и крај свога страдања поднесе,
и мученик за Христа постаде
славни Лазар, закрилник цркава,
и пресели у Царство небеско
оне који с њиме погибоше –
А други га нико не посјече,
о љубљена браћо, него рука
љутог сина Амуратовог!
И све ово речено случи се
дванаестог индикта, у љето,
иза Христа хиљаду и триста
осамдесет и девете године,
у уторник, на Бијелог Вида,
петнаестог јунија, у часу
шестом или седмом, питај Бога!«
Кад чу душар Косовац Јоване
ово што му крстат камен каза,
ђогату се вину на рамена,
а соко му сукну у небеса,
па кроз камен одјезди Косовом:
да смирује душе поскитане,
и да живе са мртвима мири –
без одморка и ноћу и дању,
како вјечни лабуд над Косовом.

Тестамент кнеза Лазара

... »Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена што се не гасе. Једно је тестамент Кнеза Лазара, последњег господара самосталне државе српске, у часу кад ће сила отоманска разбити српство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијег од свих господара српских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања Омер - пашина. Кнез Лазар је умро као светац, Владика Раде као песник и мислилац. И један и други је састављао тестамент лицем окренут право у вечност, и довршио га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт. После косовске вечере, Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе, и оставио народу у аманет, образ и душу, другачије речено: царство небеско изнад царства земаљског. Тај Кнежев тестамент, тај високи моменат, зенит наше историје имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом тестатору Косова, Милошу Обелићу — дао се осетити у тестаменту Владике Рада.« ...

Исидора Секулић

Кнез Лазар је рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, двадесетак километара југоисточно од Приштине, у источном делу српке области Косова и Метохије. Пуно име кнеза Лазара је – Стефан Лазар Хребељановић. Стефан – по краљу Стефану Дечанском за време чије владавине је Лазар рођен, и Хребељановић по оцу који се звао Прибац Хребељан.

Лазарев отац је био знаменити великаш међу српском властелом па га је краљ Стефан Дечански поставио за управника (логотета) утврђеног средњевековног града Новог Брда, рударског насеља и важног привредног центра у ондашњој српској држави. Прибац је имао две кћери и једног сина. Удајом кћери стекао је јаке везе међу ондашњим племством. Старију, Драгињу, удао је за војсковођу Мусу, господара горњег и средњег Ибра који је столовао у утврђеном граду Звечану. Драгиња и Муса родили су синове Стефана и Лазара, из народних песама познати као Браћа Мусићи. По смрти свога мужа, Драгиња се, као и многе косовске удовице, замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима подигла је манастир Пресвете Богородице ког Брвеника, где је и сахрањена. Млађа Лазарева сестра би удата за великог жупана и војводу хвостанског Алтомана, господара области Хвосна, Пећи и Дечана. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који као царски сродник и унук деспота Иваниша би сахрањен у цркви манастира Дечана.

Посебну пажњу Прибац Хребељан је посветио подизању и васпитавању свога сина јединца Лазара. У хришћанској духовној питомини немањићке српске државе, у којој су ударени темељи српског породичног и домаћинског живота, растао је и јачао духом мали Лазар, који је по природи био вредан, скроман, побожан, честите и милостиве душе. Од својих родитеља, нарочито од своје мајке, васпитаван је у православној хришћанској вери и побожности, као што су васпитавана сва деца у тадашњој Србији. Са материним млеком, задојен је љубављу према својој цркви и према отаџбини. Чисте нарави, бистрога ума, храброг и племенитог срца, он мимо својих вршњака напредоваше у сваком добру и мудрости на радост својих родитеља и свих који га познаваху. Због своје даровитости, би запажен од царских људи који трговачким и другим пословима долажаху у Ново Брдо, и ови известише Цара Душана о даровитом сину управника Новог Брда. Тако Лазар стече царску благонаклоност. Убрзо би узет на царски двор у Скопљу, где започе постепено улазити у државне послове.

Манастир Љубостиња

На двору српског цара Стефана Душана, млади Лазар постаде убрзо омиљен и уважаван због свог витешког држања, честитости и искрене побожности. Мудри цар Душан, који је непогрешиво уочио племените особине новог царског дворјанина, настојао је да га што више приближи своме сину Урошу, како би овај, у случају очеве смрти имао у њему чврсту потпору и помоћ у сукобима са осталом бунтовном српском властелом, коју је Душан држао у покорности својом чврстом руком. Да би га што чвршће везао за царски двор и ородио са свештеном лозом династије Немањића, цар Душан му даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза Вратка, војводе полимског и топличког, познатог из народних песама као Југ-Богдан, који беше пореклом од Вукана, најстаријег Немањиног сина.

По народном казивању, Лазар је Милицу први пут срео у лову на месту где је доцније, после косовске битке и погибије Лазареве, Књегиња удовица подигла прекрасни манастир Љубостињу код Трстеника; Баш у спомен на тај сусрет, где се зачела чедна љубав ових светих супружника. Милица је подигла манастир и назвала га стан љубави – Љубви стан – Љубостиња. После овог сусрета, Лазар се верио са Милицом у манастиру Јошаници, а по женидби би убрзо уведен у достојанство кнеза »ставилца« око 1353. године. Пошто Лазар беше изузетно храбар и вичан у војним вештинама и војевању, постаде војвода у славној војсци Цара Душана Силног.

Лазар и Милица беху од Бога обдарени бројним врлинама и једно друго у браку допуњаваху, и у честитости и раду подстицаху. Богомудро разумеше и примише срцу Божију заповест о рађању као основном предуслову власти од Бога дане. У свом браку породише пет кћери: Мару, Драгану или Марију, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вука и Добровоја, који умре врло млад. Колико је то била света породица по своме животу и раду, најбоље сведочи то што су отац, мајка и син Стефан, од Бога прослављени као светитељи. Било је то доба светог и светлог немањићког периода када је млада српска држава расла и разрастала се, најпре у духовном а потом и економском погледу. Српска породица била је бедем и камен темељац српског друштва. Српска кућа била је кошница пуна чедности, озбиљности, марљивости и бриге за своју државу. Живело се пуноћом јеванђелског домаћинског живота, а свака српска задруга била је држава у малом. Српске мајке рађале су по десеторо деце и у деци се гледала срећа и напредак заједнице. Великаши би били узор свему народу. Лазар је имао осморо деце, његов таст Југ-Богдан девет синова и неколико кћери… Рађало се за земаљску а живело за Небеску Србију. Провиђење им је доделило часну улогу да сви буду жртвовани на олтар земаљске Србије, за Крст Часни и слободу златну. И само такво поколење је могло бити чврста устава разорном налету ислама из Азије на хришћанску Европу. Над тим богомданим поретком, даноноћно је бдило будно око царева и краљева српских од рода Немањића. Они су били први пример и узор своме народу и они су најпре и највише поштовали законе које су доносили и потписивали. Међу свима њима, цар Душан је предњачио у честитости и строгости. У строгости најпре према себе и својој властели а потом према народу. Зато је у његово време српска држава доживела свој највећи процват. Али, изгледа да је то био и њен зенит.

Историјске околности нису ишле на руку цару Душану и његовој држави. У Азији је кључало. Чекао се тренутак кад ће дивље исмаилћанске хорде преко Босфора и Византије, која се на самртном одру гасила, кидисати на Србију. Цар Душан, владар са изоштреним историјским слухом предосећао је буру на православном истоку. »Хришћанска Европа« је лицемерно ћутала паралисана прождрљивом хидром папства у Риму. Србији је било досуђено да одигра улогу бедема хришћанства. Знајући то цар Душан сакупи силну војску и крете у јесен 1355. године у сусрет турским хордама које све чешће из мале Азије упадаху у Европу, да их у одсудној бици разбије и врати у Азију. На том путу, он се изненада разболи и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Његовом смрћу прекинут је и војни поход српске војске и историја је изненада кренула другим током.

Душаново царство у наслеђе прими његов нејаки син Урош (1355 – 1371. године). Српски великаши које је у покорности држао огромни ауторитет цара Душана, не хтедоше младом цару исказати своју оданост, него у бесу и охолости почеше међу собом делити и цепати велику Српску царевину. Први се од цара Уроша одвоји његов стриц Симеон – Синиша, који узе под своју власт области у Грчкој: Епир и Тесалију. Бунтовни великаш Вукашин Мрњавчевић узе под своју власт део царства у крајевима око Вардара и прогласи себе за краља са престоницом у граду Прилепу. Серском облашћу у Македонији, да би помогла своме сину, управљаше Душанова супруга царица Јелена, мајка Урошева, која признаваше врховну власт свога сина. Касније, она се повуче на двор свога сина а власт над тим крајевима уступи деспоту Јовану Угљеши Мрњавчевићу, кога ожени честитом девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахињом Јефимијом, која је извезла познату »Похвалу Кнезу Лазару«.

Деспот Јован Угљеша у току своје владавине све напоре улагаше да обједини завађену српску властелу и да заједнички спрече продирање Турака у Србију. Турци већ беху заузели на Балкану градове: Димотику 1361., Једрене 1362., и Пловдив 1363. године. На његов позив не хтеде се нико одазвати осим брата му Вукашина Мрњавчевића. Они заједно сачекаше Турке на реци Марици, код места Черномена, 26. септембра 1371. године. То је чувена Маричка битка, у којој је ратна срећа Србима окренула леђа и у њој су погинула оба брата а српска војска тешко поражена.

После Маричке битке настаде тешко време за православне хришћане у тим крајевима које са тугом слика светогоски монах Исаија: »Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. И по убијању овог храброг мужа деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани, полетоше по свој земљи као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано пожње. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе Милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божијим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника, међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, а срца храбрих јуначких људи у најслабија срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли«.

Док се све ово догађало на југу Душановог царства, на северу, после смрти Уроша нејаког, коме за живота верно и одано у управи земљом помагаше кнез Лазар, прими под управу области око Новог Брда, Топлицу и Рудник, Браничево и Мачву са Београдом. Да би учврстио своју власт, он своје седиште премести у Моравску област и на реци Расини сагради нову престоницу Крушевац у коме столоваше са титулом кнеза. Велике невоље у овим крајевима, причињаваше кнезу Лазару обесни и подмукли великаш Никола Алтомановић. После бројних сукоба са њим, кнез склопи савез са босанским краљем Твртком I (1353 – 1391) и победи Алтомановића а потом под своју власт припоји области Херцеговине и Баната, и тако постаде »у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју – Стефан велики кнез Лазар«. Да би утврдио мир и јединство међу хришћанским владарима и народима, Лазар поудава све четири кћери за суседне знамените краљеве и великаше. Најстарију Мару удаде за велможу Вука Бранковића, који владаше на Косову, Драгану или Марију удаде у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову, Јелену за Ђурђа II Стратимировића Балшића, господара Зете и Приморја, а Теодору за Николу Гаровића, бана Мачванског, која касније постаде баница хрватско-далматинска. За најмлађу Оливеру, Лазареву и Миличину мезимицу, бурни историјски догађаји тога времена припремили су црне сватове који ће је после Косовске трагедије одвести на двор султана Бајазита.

Кнез Лазар, по природи својој христољубив и богобојажљив, у току своје владавине посебну бригу и љубав испољаваше према Цркви Божијој не само у својој земљи, већ свуда где живљаху православни. Најважнија брига Лазарева беше да измири Цариградску и Српску патријаршију, које од цара Душана беху у неслози и подвојености. Наиме, када краљ Душан српску државу прошири на многе области грчке земље, он се прогласи за цара 1346. године, у својој новој престоници Скопљу. Да би преузео примат на православном истоку и у црквеном погледу, он том приликом Српску архиепископију, коју је Свети Сава основао, уздиже на степен патријаршије. Са овим се сагласише бројни епископи и свештенство, чак и светогорски монаси, али се томе успротиви цариградски патријарх који баци анатему на Душана и на Српску цркву и државу. Због тога су наступиле велике невоље у цркви, нарочито после пропасти Душановог царства и враћања грчких области својој матици, где су српски свештеници и народ изопштени из саборног живота цркве.

На светогорске монахе из Србије гледало се као на шизматике и са њима Грци нису узимали учешћа у богослужењу. Из тих крајева стизале су молбе да се ова штетна и погубна распра прекине и да се цркве измире. У томе предњачише светогорски монаси и подстицаху кнеза на помирење, јер најбоље осећаху како Цркве Божије тугују кад нису у миру и љубави. Зато кнез Лазар чињаше све што беше у његовој моћи да дође до мира и јединства двеју сестринских цркава. Велики помоћник у овом светом послу кнезу Лазару беше светогорски монах Исаија, родом са Косова, који се пре одласка у Свету Гору подвизаваше у манастиру Светог Јоакима Осоговског. Царица Јелена, сада већ часна монахиња Јелисавета, свесрдно помагаше Лазару да се скине анатема са њеног мужа Душана и свих живих и умрлих, који су били под проклетством цариградског патријарха.

На црквено – народном сабору 1375. године, у Крушевцу, на којој би позвана и царица Јелена, са патријархом и кнезом на челу, донета је одлука да се у Цариград пошаље старац Исаија са неколико монаха и да од цариградског патријарха измоли скидање анатеме са Српске цркве и народа. Мудри старац Исаија би лепо примљен од патријарха Филотеја (1364 – 1376) и успешно изврши мисију помирења, као што жељаше благоверни кнез и самодржац Лазар и цео његов народ. Царигратски патријарх дарова старцу Исаији синђелију (грамату) којом признаје поглавару Српске православне цркве достојанство патријарха а Српској цркви степен патријаршије. Са старцем Исаијом из Цариграда пошла су два изабрана представника који заједно са Српским патријархом Савом IV у присуству мноштва народа и свештенства одслужише, у знак помирења, службу Божију и тако скидоше проклетство са цара Душана, цара Уроша и Српског патријарха Јоаникија у чије време је црква уздигнута на степен патријаршије. Тако се утиша бура у Цркви старањем честитог кнеза Лазара, а њему веома порасте углед у свему народу српском и хришћанском. Слободно се може рећи да је ово измирење, у коме је предњачио честити кнез, условило да Црква у српском народу изгради веома велико поштовање према личности кнеза Лазара, који скоро не заостаје иза поштовања Светог Саве. То је, разуме се, на свом месту јер, подвиг миротворства у црквеним споровима и расколу, раван је подвигу Спаситељеве крсне жртве измирења Бога и човека.

Св. цар Лазар (рад ћелијских монахиња)

»Када Свети кнез утврди оно прво добро« (тј. измирење цркава), пише Константин философ у опису живота кнеза Лазара и сина му деспота Стефана, »он одмах пређе на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области, обитељи и цркве благочестивих, где су (од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у ред доводио и успокојавао«. Љубав светог кнеза Лазара према Цркви Божијој огледала се у љубави према светим храмовима и манастирима. Поред бројних храмова који су његовом помоћи и старањем обновљени и украшени, он је подигао неколико величанствених задужбина које до данашњег дана сведоче о величини његове хришћанске душе. Као прво дело захвалности Богу после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у престоном граду Крушевцу, познате до данас под именом Лазарица. У тихом и скровитом месту браничевског Ждрела на реци Млави, кнез подиже цркву Пресвете Богоматере и основа манастир па га подари синајским монасима, који се у њему подвизаваху са часним монахом Григо-ријем Синаитом. Овај манастир и до данас постоји и назива се Горњак. Велику бригу и старање кнез указиваше српском манас-тиру Хиландару на Атосу. Најпре, богатим даровима обнови осиромашену хилен-дарску болницу за монахе, а потом на молбу хилендар-ских монаха уз главну цркву, задужбину Краља Милутина, сагради простра-ну припрату. Милостивом својом руком подари и још неколико манастира на Светој Гори, а на молбу Јерусалимског патријарха, обасу богатим даровима манастир Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, задужбину Светог Саве и Краља Милутина. Но највећа и највеличанственија задужбина Лазарева је манастир Раваница код Ћуприје, посвећен Вазнесењу Господњем. Цркву је градио чувени српски мајстор Раде Боровић – Раде Неимаре, у најлепшем српско-византијском стилу. После кнежеве погибије на Косову, његово ће тело бити пренето у ову његову задужбину. Поред подизања и обнављања цркава и манастира, кнез Лазар је показивао велику љубав и родитељску бригу за сиротињу и болеснике, подижући и помажући сиротишта и болнице. Нарочито се трудио око просвећивања свог народа, окупљајући мудре и учене људе, уметнике и зографе, који су народ у разним знањима и вештинама подучавали. У Крушевцу је отворио школу у којој су учила његова и остала српска деца у престоници.

Ток историјских догађаја није ишао на руку Кнезу Лазару. »Исмаилћански род се умножаваше као неки скакавци: једне су од хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се обраћамо Јединоме који мења све«, пише Константин философ. Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Први сукоб са турском војском био је на Дубравници код Параћина 1381. године, па код Плочника на Топлици – данас село Плочник код Прокупља, где Мурат утече испред Лазареве војске 1387. године. Следеће године Муратова војска продре у Босну али је код града Билеће потуче Влатко Вуковић, храбри војвода краља Твртка. Све ово није обесхрабрило Мурата, већ напротив, подстакло га да се што више и бројније припреми за одсудну битку са кнезом Лазаром и његовом јуначком војском. Зато се султан стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Ни Лазар није седео скрштених руку, него и он узе припремати своју војску, обучавати је и оружати. Две војске су се кретале једна другој у сусрет према пољу Косову, где ће се поделити крвави бој између Крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца.

Детаљ са споменика косовским јунацима у Крушевцу

По древном народном веровању, кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и ставио га пред страшну дилему: Царство земаљско или Царство небеско? Христољубиви свети кнез Лазар се у име своје и у име своје војске и народа определио за Царство Христа Цара на небесима, јер: земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека! Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле упутио општу поруку свеколиком Српству: »ко не дошо у бој на Косово, од руке му ништа не родило, рђом капо док му је кољена«. Но и поред преклињања кнежевог и страшне клетве, многи завађени српски великаши се не одазваше на овај позив, осим Лазаревог зета, господара Косова, Вука Бранковића и босанског витеза Влатка Вуковића, прекаљеног у ратовању са Турцима. Са Влатком, кренуо је са својом војском и бан Иваниш Хорват.

Дан уочи битке, кнез је своју војску окупио око Самодреже цркве, где је одслужена света литургија и сва војска причешћена. Кнез је предосећао да ће са својом војском испити горку чашу мучеништва и страдања. Сутрадан, на дан Светог мученика Вита (Вида), у уторак, 15. јуна по старом календару, дошло је до силовитог судара Лазареве и Муратове војске на широком косовском пољу, чија стратегијска важност, због централног положаја, одувек била велика, те су се на њему и раније укрштали војни походи са севера на југ и са запада на исток и обратно. Косовска равница, ограничена са југа Качаничким теснацом, са севера Звечанским, са истока Козничким и са запада Девичким, представљала је за обе војске погодан терен за ратиште. Косовска битка се одвијала у долини Лаба, између Ситнице, Голеш планине, Самодреже реке и Бутовца потока. Простор је испресецан потоцима и речицама које је лако прегазити, па је као такав погодан за све родове војске, нарочито за коњицу. Однос српских снага према турским је био 1:3. Срби су према предању имали око 35.000 војника, а Турци око 100.000. Редове српске војске сачињавали су ратници из Старог Влаха, Мораве, Браничева, Подриња, Кучева, Косова, Хума и Босне. Турску војску сачињавале су азијске и европске трупе и неки вазали са својом војском

Концентрацију своје војске кнез Лазар је извео у Крушевцу и кренуо правцем кроз Јанкову Клисуру, преко Куршумлије према Приштини и Самодрежи, где је организовао свој ратни логор. Концентрација Турске војске је изведена код Пловдива, одакле је Мурат кренуо према Ихтиману. У Ихтиманској равници одржан је ратни савет где је одређен правац војног покрета: Ћустендил (Велбужд), Кратово, Куманово низ реку Моравицу на Прешево, село Мрамор, Приштину. Због неравноправног односа у броју војника и наоружања, кнез се одлучио на дефанзиву. Срби су свој бојни ред поставили на десној обали Лаба, десним крилом наслоњени на Ситницу, а левим на планине. У центру бојног распореда је био кнез Лазар са својом гардом, Југ – Богдан, Стеван и Лазар Мусић, Крајимир и Дамјан Оливеровић са својим ратницима. На десном крилу је био Димитрије Војиновић са својом убојитом коњицом и пешадијом, у чијим су редовима били храбри витезови: Милош Обелић, Милан Топлица, Косанчић Иван, Павле Орловић, Дамјан Шахиновић и други. На левом крилу је био војвода Влатко Вуковић са босанцима и баном Иванишем. Резерва од 6 – 8 хиљада војника била је иза центра под командом Вука Бранковића. Турци су свој бојни поредак поставили према српском, на левој обали Лаба, наслоњени левим крилом на Ситницу а десним на планине. У центру је био Султан Мурат, десно од њега Али–паша, а лево беглербег Тимураш. Десно крило је држао Бајазит са европским (румелијским) трупама. Евренос–бег, Курд–ага, Јакши–бег и Балабан–бег, а лево крило принц Јакуб са азијским трупама. Турска резерва је такође била иза центра.

На Видовдан око 8 сати, Турци су предузели напад и својим левим крилом прешли реку Лаб. Заметнуо се крвав бој око брежуљака на десној обали Лаба. Српско десно крило одбило је напад и пребацило Турке преко Лаба. Срби су тад предузели напад, десним крилом прешли Лаб, потиснули турско лево крило и набацили га на резерву. Услед удара српског крила у бок, турски центар се пореметио и изгубио свој правилан строј. Срби су тако дошли сасвим близу султановог шатора. Милош Обелић у том критичном моменту, по Турке, пробио се до Мурата, смртно га ранио, после чега је у херојској борби и сам погинуо. После Муратове погибије, оценивши опасност на левом крилу и донекле у центру, а видећи да на десном крилу нема опасности, Бајазит са већим делом својих трупа кренуо је ка Ситници и напао српско десно крило у леви бок, а резерви наредио да и она нападне српско десно крило у десни бок. Ту око брда Мазгита и Газиместана, заподенуо се крвав бој. У одлучном моменту по целу битку, кнез Лазар је издао наредбу да српска резерва ступи у бој. За то време, српска војска на крајње десном крилу узмицала је под обухватним маневром турске војске која је била одморна и у знатној бројној премоћи. Тада је требало да интервенише српска резерва. Да ли је она то покушала, па није успела, или је њу повукло десно крило које се повлачило, или се и она повукла, не може се поуздано утврдити. Бројна премоћ Турака, криза на српском десном крилу, колебање резерве, неактивност левог српског крила, вешти маневар Бајазитов, - претворио је српско повлачење у бекство, после чега је битка била изгубљена. Влатко Вуковић са својим трупама се повукао преко Митровице а Вук Бранковић преко Голеш планине. Остали, измешани са Турцима, изгинули су или били заробљени. У повлачењу је заробљен и кнез Лазар, са још неким војводама и изведен пред Бајазита. Мирно је приклонио главу под мач нехришћанинов молећи се у себи Богу овако: »Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше. Теби вапијем и Теби се молим: опрости све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе«. Затим предаде душу своју у руке Христа Господа.

Видевши Бајазит са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он допусти монасима да тело Лазарево сахране у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После годину дана, Лазареви синови Стефан и Вук, по савету патријарха, заједно са клиром и народом, откопаше гроб светог Великомученика и нађоше његово тело читаво, из кога се ширише многи и благоухани мирис. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој, манастиру Раваници 1391. године, где га положише у цркви Светог Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства чињаше, све до велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године. Раванички монаси са телом светог Кнеза пређоше најпре у Сент – Андреју, а одатле у Фрушку Гору у Срему 1697. године. Ту обновише запустели манастир Врдник и назваше га Новом Раваницом. Ту је тело почивало све до Другог светског рата, када је 14. априла 1942. године, испред усташких пустошења фрушкогорских манастира, пренето у Саборну цркву Српске Патријаршије у Београду.

Годину дана, уочи шестотог Видовдана, из српског престолног града Београда, креће поново ковчег са чудотворним моштима честитога Кнеза кроз српске земље. Кнез напушта престоницу свога сина деспота Стефана и поново полази на Косово. Премного је симболике у овом његовом путовању. Честити Кнез ће на свом путу извршити духовну смотру свих Срба са обе стране Саве, Дрине и Мораве. Како ће га српство дочекати? Са чиме ће изаћи пред Лазара? Да ли је Честити Кнез једини Србин који креће према Косову? Да ли ће успут наићи на иједног Србина Обилића и Југовића соја? Како ће изгледати »Кнежева вечера« - ноћ уочи ступања ковчега на свету косовску земљу? Да ли ће се у Грачаници, на шестоти Видовдан, кад стигне царски ковчег са телом светог и честитог Кнеза, затворити велики косовски круг патње и страдања српског народа? Да ли ће то бити излаз из зачараног круга наше крваве историје? Или.. Или ће бесмртна српска вила, Косовка девојка – Мајка Црква Православна, усамљена и даље сузама росити увенуле косовске божуре?

Покајна година уочи шестотог Видовдана је прошла. Тешка и дуга ноћ, гетсиманско – косовка ноћ, годинама дуга још траје и дан данас и не види се скоро свитање. Честитог Кнеза дочекаше и испратише Срби по српским земљама и на Газиместану тог шестотог Видовдана! Испратише га до његове задужбине манастира Раванице и упокојише у недељи Сабора Српских Светитеља у нади да ће свето тело у миру почивати. Честити Кнез је изабрао за себе и оставио народу у аманет образ и душу а Господ га је овенчао венцем непролазне славе и Царства небеског.

***

Оно што се после шестотог Видовдана догодило са мученичким Косовом, многострадалним српским народом и српским земљама, на савести је сваког Србина.

Шта ће бити у будућности само Милостиви Бог зна!