Светосавско слово

Извод из броја 16, о Крстовдану 2001. године

ЗЕМЉА ЖЕ МАТИ
ОТАЏБИНА ГРОБОМ

КРСТУ ТВОЈЕМУ СЕ КЛАЊАМО ХРИСТЕ
И СВЕТО ВАСКРСЕЊЕ ТВОЈЕ ПРОСЛАВЉАМО

СПАСИ ГОСПОДИ ЉУДИ ТВОЈА
И БЛАГОСЛОВИ ДОСТОЈАНИЈЕ ТВОЈЕ
ПОБЈЕДИ БЛАГОВЈЕРНОМУ
И ХРИСТОЉУБИВОМУ РОДУ НАшЕМУ
НА СОПРОТИВНИЈА ДАРУЈА
И ТВОЈЕ СОХРАЊАЈА
КРЕСТОМ ТВОЈИМ ЖИТЕЉСТВО

†

УЗНОСИТЕ ГОСПОДА БОГА НАШЕГА
И ПОКЛАЊАЈТЕ СЕ
ПОДНОЖЈУ НОГУ ЊЕГОВИХ
ЈЕР ЈЕ ОВО СВЕТО

†

СПАСИ БОЖЕ ЉУДЕ СВОЈЕ
СПАСИ ГОСПОДИ
КРСТОМ ЧАСНИМ ТИ НАМ СВЕТЛИ
КРСТОМ НА ВОДИ
КРСТ ЈЕ СИЛА И ЗНАМЕЊЕ
КРСТ ЈЕ СПАСЕЊЕ
СПАСИ БОЖЕ ПАТРИЈАРХА
И ВЛАДИКА СРПСКИ ЗБОР
ДАЈ МУ СНАГЕ ДА ПОСЛУЖИ
ТВОМ КРСТУ ЧАСНОМ
КРСТ ЈЕ СИЛА И ЗНАМЕЊЕ
КРСТ ЈЕ СПАСЕЊЕ
СПАСИ БОЖЕ И СВЕ ОНЕ
ШТО СУ НА ВЛАСТИ
КРСТ ПРЕСВЕТИ НЕК ИХ ЧУВА
ЦРНЕ ПРОПАСТИ
КРСТ ЈЕ СИЛА И ЗНАМЕЊЕ
КРСТ ЈЕ СПАСЕЊЕ
СПАСИ БОЖЕ И САВ НАРОД
ШТО ТИ СЕ МОЛИ
НЕКА КРСТОМ СВАКОЈ МУЦИ
БРЗО ОДОЛИ
КРСТ ЈЕ СИЛА И ЗНАМЕЊЕ
КРСТ ЈЕ СПАСЕЊЕ

†

Пророци су нашу веру
видовито предсказали,
Апостоли проширили,
Мученици доказали.

Богоносни Оци Свети,
Веру нашу проверише
и ко драги камен нама
у аманет оставише.

Веро наша Богоносна,
Веро слатка, Спасоносна,
Ти на земљу Бога сводиш
и на небо нас узводиш.

†

Листа Светих Срба није коначна. Наша људска ограниченост нам онемогућава да испишемо сва имена оних који пострадаше за Веру Православну од пре Косова до Јадовна а и даље, преко свих јама и стратишта, до данашњег дана и који ће се удостојити до свршетка века. Једино Богу су знана сва имена, која благи Господ прослави и уписа у Књигу Вечности. Али са сигурношћу тврдимо и сведочимо да је та листа за нас непребројива: »за Крст Часни мученика, за слободу заточника«, Срба, житеља Царства Небеског.

СРБИ СВЕТИТЕЉИ

1. Авакум, преподобни - ђакон (17/30. децембар)

2. Анастасија, преподобна - Ана, мати светитеља Саве (22. јун / 6. јул)

3. Ангелина, преподобна - деспотица (30. јул /12. август и 10. / 23. децембар)

4. Арсеније Сремац, светитељ - архиепископ (28. октобар/10. новембар)

5. Бранко Добросављевић, свештеномученик - свештеник (24. април / 7. мај)

6. Василије Острошки Чудотворац, светитељ (29. април /12. мај)

7. Висарион Сарај, преподобни (21. октобар / 3. новембар)

8. Владислав свети - Стефан Владислав, краљ (24. септембар / 7. октобар и 30. јул /12. август)

9. Вукашин, мученик - сељак из Клепаца (16. /29. мај)

10. Гаврило Лесновски, преподобни (15. / 28. јануар)

11. Гаврило Први, светитељ - патријарх (13./26. децембар)

12. Георгије (Ђорђе) Богић, свештеномученик -парох нашички (4. /17. јул)

13. Григорије Млчалник, преподобни (7. /20. децембар)

14. Григорије, светитељ - епископ рашки (30. август / 12.септембар)

15. Давид, преподобни - Димитрије Немањић, кнез (24. септембар / 7. октобар)

16. Данило Други, светитељ – архиепископ (20. децембар / 2. јануар)

17. Доситеј Васић, исповедник - митрополит загребачки (31. децембар /13.јануар)

18. Ђорђе Кратовац, свети Георгије Нови новомученик (11. / 24. фебруар и 26. маj / 8. јун)

19. Јаков, светитељ - архиепископ (3. / 16. фебруар)

20. Јевстатије Први, светитељ - архиепископ (4./17. јануар)

21. Јевстатије Други, светитељ - архиепископ (16. /29.август)

22. Јелена Дечанска, преподобна (21. мај / 3. јун)

23. Јелена, света - краљица (30. октобар /12. новембар)

24. Јелисавета, преподобна Јелена Штиљановић, кнегиња (4/17. октобар)

25. Јефрем, светитељ - патријарх (15. / 28. јун)

26. Јефросинија, Јевгенија, преподобна - Милица, кнегиња (19. јул /1. август)

27. Јефтимије Дечански, преподобни (11. / 24. новембар)

28. Јоаким Осоговски, преподобни (29. /16. август)

29. Јоаникије Девички, преподобни (2. / 15. децембар)

30. Јоаникије, светитељ - патријарх (3/16. септембар)

31. Јоаникије Липовац, свештеномученик - митрополит црногорско-приморски (4. /17. јун)

32. Јоасаф српски Метеорита, преподобни - последњи Немањић (20. април / 3. мај)

33. Јован Владимир, свети - краљ зетски (22. мај / 4. јун)

34. Јован Нови, свети - деспот Бранковић (10. децембар / 23. децембар)

35. Јосиф Нови, светитељ (15. / 28. септембар)

36. Кирило, светитељ - патријарх (30. август /12. септембар)

37. Лазар, свети великомученик - кнез (15. / 28. јун)

38. Макарије, светитељ - патријарх (30. август /12. септембар)

39. Максим, светитељ - архиепископ - деспот Ђорђе Бранковић (18. / 31. јануар)

40. Милутин, свети краљ (30. октобар /12. новембар)

41. Нестор Дечански. преподобни (11. / 24. новембар)

42. Никодим, светитељ - архиепископ (11. / 24. мај)

43. Никодим Тисмански. преподобни (21. децембар / 8. јануар)

44. Никон, светитељ - патријарх (30. август /12. септембар)

45. Петар Зимоњић, свештеномучениk - митрополиг дабробосански (4. /17. септембар)

46. Петар Коришки. свети (5. /18. јун)

47. Петар Цетињски Чудотворац, светитељ (18./31. октобар)

48. Платон Јовановић, свештеномученик - епископ бањалучки (22. април / 5. мај)

49. Прохор Пчињски, преподобни (19. октобар /1. новембар)

50. Рафаило Банатски Хиландарац, преподобни (16/29. август)

51. Рафаило Момчиловић - свештеномученик – игуман манастира Шишатовца (21. август / 3. септембар)

52. Сава Први, светитељ - архиепископ (14. / 27. јануар)

53. Сава Други, светитељ - архиепископ (8. / 21.фебруар)

54. Сава Бранковић, светитељ, митрополит ердељски (24. мај /7. јун)

55. Сава Трећи, светитељ - архиепископ (26. јул / 8. август)

56. Сава Трлајић, свештеномученик —епископ горњокарловачки (4. /17. јул)

57. Симеон Мироточиви, свети - Стефан Немања велики жупан (13. / 26. фебруар)

58. Симон Монах, преподобни - Стефан Прво-венчани, краљ (24. септембар / 7. октобар)

59. Синаити преподобни: Ромил Раванички (16. / 9. јануар), Роман Синаит, Нестор,

Мартирије, Сисоје, Зосим Тумански, Јов (6. / 19. мај)

60. Спиридон, светитељ - патријарх (15. / 28. јун)

61. Стефан Дечански, свети - Стефан Урош Трећи ( краљ (11 / 24. новембар)

62. Стефан Лазаревић, свети – деспот (19. јул / 1. август)

63. Стефан Пиперски, преподобни (20. мај / 2. јун)

64. Стефан Слепи, свети - деспот Бранковић (9. октобар / 22. октобар)

65. Стефан Урош, свети - цар (2. /15. децембар)

66. Стефан Урошиц Немањић, свети - кнез (11. / 24. новембар)

67. Стефан Штиљановић, свети - кнез (4. / 17. октобар)

68. Теодор Несторовић, свештеномученик - епископ вршачки (29. / 16. мај)

69. Теодор (Сладић) Комоговински, свети мученик (Теодорова субота)

70. Теоктист, преподобни Драгутин краљ (30. октобар / 12. октобар)

НА МЕСТО ЗНАКА МРЖЊЕ СИМВОЛ ЉУБАВИ

Узносите Господа Бога нашега, и поклањајте се подножју ногу Његових, јер је ово свето, речи су ово драга браћо и сестре, светог и богонадахнутог Пророка Божијег. Речи вековима понављане, нарочито понављане од душе освештаних, богогладних и Бога жедних, душа Богу верних, душа испуњених страхом и трпетом пред величанством Славе Божије, пред светињом имена Божијег пред Именом Његовим, које је изнад сваког имена. Дивне речи које освећују уста, испуњују благодаћу срце човеково и служе као путоказ људском уму и људском разуму, куда и како трба да се крећу. Oне служе и као камен темељац људском постојању овде на земљи, и показатељ циља ради којега је Бог створио човека и циља којим греди и којима треба да се креће човек кроз овај пролазни живот, да би кроз њега и преко њега задобио вечни, непролазни живот.

Шта значи »узвисивање« Господа Бога? Како је то могуће, узвисивати Онога који је изнад Небеса, који је узвишенији од свега узвишеног, који је Дародавац сваке висине и сваке дубине и сваке ширине. Који је сам по себи бесконачан, неизрецив, неописив? Како то можемо ми људи који смо у односу на Њега, равни црвима или праху земаљском, како можемо ми Њега узвисивати? И зашто то Свети Пророк позива и своје савременике, потомке, и нас, и сва будућа поколења да узносимо Господа Бога нашега и да се поклањамо подножју ногу Његових?

Бога узвисивати, то значи уствари самога себе узвисити призивом Имена Његовог Вишњега. То значи подићи му олтар у свом срцу. Узвисити срце своје до Божијих висина. То значи Њега призивати, да би Он нас, који смо понижени и згажени, који смо одбачени због наше огреховљености, који смо мали и сићушни и безначајни, да би Он нас својим присуством и дејством Свога Светог Имена узвисио до Небеса и преко Небеса. Узвисивати Господа Бога то значи, самога себе узносити према Њему. Њега призивати, Његово Име поштовати, Његово Име сматрати, признавати као Вишње Име, Његовом светињом се хранити, једино Њему се поклањати, једино Њему служити. Једино у Њега веровати, једино Њему приносити себе, и све што човек има у себи – на дар, то значи узвисивати Господа Бога. Бога узвисити, Богу се поклонити, Богу послужити, да би Бог узвисио оне који Њега узвисују, да би благословио оне који Њега благосиљају, да би послужио оне који Њему служе, да би Својом вечном љубављу уздигао људску љубав, људску правду, људски живот до Својих непролазних висина. Не треба Богу наше узвисивање, него нама треба Његово узвисивање, односно наше уздизање до Њега, преко Његовог силаска у наше дубине и у наше мракове, преко Његовог дејства очишћујућег на наше душе; преко Његове светлости која обасјава нашу утробу, све атоме нашег бића, да би засијала истинска светлост, и да би истински живот обасјао наш живот и наше постојање, наше рађање, наше делање, наше умирање , и наше вечно живљење у Богу и у Царству Божијем. Зато Њега треба узвисити, Господа Бога нашега, и зато се треба поклонити подножју ногу Његових.

А подножје ногу Његових је свуда и на сваком месту где је канула кап Његове светиње, где је заблистала искра Његове светлости, где се пројавио огањ и плам Његовог вечног огња и Његовог вечног тросунчаног пламена. На сваком месту где је процветала вера у људском срцу, на месту где је цвет процветао, испуњен силом и снагом Животворног и Стваралачког Божанског Гласа, свуда је ту »подножје« ногу Господњих. Читава васиона је само подножје ногу Господњих; ми смо подножје ногу Његових, место на коме Он стоји, место свето. Свако биће, руком Божијом створено је место на коме Бог стоји, место које призивано да буде обитавалиште Славе Божије. А на првом месту то је човек, биће створено по лику и по подобију Божијем. Он је место обитавалишта славе Божије, он је подножје ногу Господњих.

Кад чујемо такве речи код пророка, немојмо мислити да Бог има ноге као што ми људи имамо. Пророк је снисходећи нашој људској слабости, употребљавао слике које су нама блиске, које су нама разумљиве, да би нам доказао и дочарао ту велику тајну. Ноге Господње, то је Његов ход кроз историју, кроз свет, кроз нас, кроз творевину Његову, ход Његове силе, Његове доброте и љубави и светлости Његове. То су ноге Његове. Силе Његове вечне и непролазне, невидљиве и неизрециве, то су руке Христове, то су руке Божије којима Он и држи и чува овај свет да не пропадне и да се не распадне.

Тако треба тумачити та библијска места, која су на први поглед антропоморфна (слична човеку), како то кажу они који се баве њиховим тумачењем. Међутим, она имају дубљи и много шири смисао. Отуда и подножје ногу Господњих управо јесте сва творевина Божија. Срце људско је подножје ногу Господњих. И Бог га је створио не да буде потркалиште демона и страсти, него да буде обитаваљиште Светога Духа Божијег, да буде управо »подножје« ногу Господњих. И зато је то место свето место, као она Купина Неопалима пред којом је стао боговидац Мојсије чувши речи са Небеса: »Сазуј обућу са ногу својих, јер место на којем стојиш свето је место«. Ту је био присутан сам Господ силом Својом, зато је то место постало светиња. И зато је Мојсије примивши ту силу и ту светлост којом је била обасјана гора Синајска, био просветљен. И срце његово и ум његов су били просветљени. И смогао је снаге пред Богом, оснажен Богом, да прими Десет Божијих заповести, које су као десет муња заблистале у срцу и и уму његовом.

Тако се то догодило са Пророцима, који су срца своја претворили у обитавалиште Духа Божијег, и у подножје ногу Господњи. Тако је то било са Апостолима, на првом месту са Мајком Божијом, која је постала шира од небеса, јер је сместила у утробу своју Онога који је изнад Небеса, који је Вишњи Бог, Јединородни Син Божији, од Ње рођен силом Духа Светога ради нас и ради нашег спасења. Такви су били сви Свети кроз историју света до данас. Постајали су подножје ногу Господњих, постајали су свето место Славе Господње. Такав је био и остао и свети и отац наш, Василије Острошки. Зато је место на коме стојимо и ми данас овде, свето место и свето подножје ногу Господњих. Зато су и толике ноге ходиле светињи овој кроз векове, и толики путеви и путељци доводили овде, до ове Острошке светиње, до овог места на коме је Бог проговорио преко Светога Свога, на коме се Бог прославио у Светитељу Своме. Као и у новомученику Станку, том дечаку распетоме за Име Христово, и у Исајији Великоме Острошкоме, и другима који су се овде подвизавали и који су ходили уз ово стење Бога молећи, узносећи у себи Господа Бога својега, клањајући се подножју ногу Његових. Знајући да је то подножје светиња Божија, освећујући се тим подножјем, силом Божијом просвећујући и испуњујући свој живот истинским садржајем, великом светињом, Животом – Светим Причешћем, покајањем – здрављем, душевним и телесним; Бога благодарећи, Богу се клањајући, Богу служећи и пролазећи кроз овај живот, утемељени на тој светињи. Ходећи и управљајући своје стопе и своје кораке за корацима и за ногама Господњим, носећи крст свој. Јер управо у тој тајни Часног Крста открива се и тајна узношења Имена Господњег, поклоњење ногама Господњим као светом месту на коме стоји Бог.

Смисао вертикале и хоризонтале Крста

На Голготи су стале ноге Господње, Крст Христов пободен у Месту Лобање. А место Лобање то је у ствари Адамова лобања, а у Адамовој лобањи свака људска лобања у његовом животу као првородитеља сваки људски живот. Тако да је у тајни Крста откривена тајна људских лобања, а на тајну људских лобања откривена тајна и смисао људског живота. Часни Крст који је »висина« Господња, својом вертикалом узводи према Небесима и низводи Бога у нашу пониженост. Преко ње сам Бог силази у овај свет и постаје човек. Преко пак хоризонтале Крста, Он грли и Небо и земљу и Васиону и свако створење и свако биће – својом добротом и својом жртвеном љубављу. Часни Крст је подигнут не само на Голготи и на њему распет Христос, него кроз Њега је Часни Крст уписан у сваком људском бићу, створеном по слици и прилици Часнога Крста. Кад руке раширимо, Часни Крст изображавамо, носимо га на себи. Зато нас Господ и призива: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој, нека се одрекне себе и нека ходи за мном«. То ношење Часног Крста, управо и значи узношење Имена Господњег, ход за Господом, за Његовим стопама, хођење Његовим стопама, једино Његовим стопама, јер су стопе Његове свете стопе; јер је мудрост Његова вечна мудрост, јер је знање Његово вечно и знање правде Његове, а непролазна правда, Истина Његова вечна и непролазна и вечно истоветна Истина, јер је Бог и јуче и данас и сутра исти. И свако онај који Њега прими у себе и који се узнесе кроз Њега и преко Њега и Његовог Часног Крста према небесима, са Њим се поистовећује, Њега прима у себе и тек онда позна истинско своје достојанство и истински свој смисао. Ето данас ми празнујемо празник Узношења Крста Господњега. Ми тиме празнујемо ноге Господње које су висиле на том Часном Крсту. Ми тиме празнујемо на све људски празник и себи откривамо прави путоказ куда и како треба да ходимо.

Зато се клањамо Крсту Часноме и Животворноме - »Крсту Твојему се клањамо Христе и Свето Твоје Васкрсење прослављамо«. Јер кроз крст и преко крста, кроз Христа и преко Христа, кроз живљење по Јеванђељу Христовом и по Његовим заповестима ми постајемо прави, истински и непролазни људи. Онај који се Крста Христовог одрекне и на њега пљуне, на Христа је пљунуо. Ко је на Христа пљунуо, на Бога је пљунуо. Ко је пљунуо на Бога, пљунуо је на своју савест. Ко је пљунуо на своју савест, на своје достојанство је пљунуо. То иде једно са другим и једно за другим.

Угодници Божји, српски светитељи,
Учитељи мудри, и просветитељи,
Кнежеви духовни, славни богатири,
Христовога стада предобри пастири,
себе се одрекши Богу послужисте
и народу своме светилници бисте;
Богоносни људи, божанскога својства,
ви примасте светлост од Светога Тројства,
примасте је шчедро, расипасте свуда
и од вашег труда поникоше чуда.
Сви ходећи право Савиним стопама
Светињу узнесте по српским земљама,
Веру утврдисте у Божије Слово,
Обукосте душе у одело ново,
Украсисте земљу красним храмовима,
О Божији људи, равни ангелима!
Ви ангели бисте народа српскога,
Научисте Србе прослављати Бога,
Клањати се живом Христу Спаситељу,
и служисте верно светом Јеванђељу.
Зато и вас Господ на небо прослави
и пред народ српски као свеће стави
да живећ на небу – на земљи светлите,
Истини и правди народ свој водите.
Док примеру вашем род се српски диви,
Молитвама вашим – дотле ће да живи.

На место знака мржње символ љубави

Тако је било, тако је и данас. Ми смо данас, видели сте доле освештали свету икону – мозаик Возвиждења – узношења Часног Крста. Та фреска је подигнута на једном страшном месту. На том месту је до скоро стајала плоча која је говорила о проливеној братској крви око ове светиње. Братској крви проливеној од братске руке. Није било места тој и таквој плочи на овом месту, које призива не на мржњу него на љубав; које призива не на свађу, него на помирење; које призива не на безбожништво, него на веру у Бога; које призива не на мржњу, против брата, него на братољубље. Ова светиња је сведок братољубља и богољубља и христољубља и светиње људског живота и људског достојанства. И не сме, никакав знак постојати на њој нити на онима који њој приступају, који би био супротан тој светињи људског достојанства, тој светињи богољубља и светињи братољубља. А сваки човек је наш брат, јер је сваки човек дело стваралачке руке Божије, јер је из једне крви сав људски род. Сав људски род и људска природа је призвана да буде обитавалиште Славе Божије, без обзира којом се бојом појављивала, којој раси, коме народу припадала. Ове светиње су одувек служиле тим васељенским вредностима вечним, свеобухватним. Непролазним. И зато кажем – ниједан знак, ниједан символ, ниједна реч, ниједна помисао која се супроти томе, не може и несме бити принета овде и донета на ову светињу, јер свето је место на коме стојимо. И они који приступају овом месту треба да »изују обућу своју«, да скину са себе и мржњу према Богу, и мржњу према брату, мржњу према творевини, похлепу и самољубље, ненавист и завист и љубомору, и сваку гадост и прљавштину која скрнави ту светињу. Па тек онда да приступе овој светињи. Сваки онај који има нешто на брата свога, нека не прилази овој светињи. Нека остави свој дар, и нека се врати да се помири са својим братом, па тек онда да дође на ово свето место, јер је ово заиста свето место, јер је ово подножје ногу Господњих.

Зато смо данас освештали место, које су у трнутку распамећености, безумници покушали да оскрнаве. Уместо мржње и знака мржње, поставили смо на то место знак Часног Крста, који му једино и припада, јер је ова светиња управо посвећена Распећу Христовом. Њу је подигао још Свети Отац наш Василије, јер је и у његово време распет био народ српски, православни. Зато није чудо што је он подигао на ову острошку стену Часни Крст и храм Часног Крста, да буде целебан свима онима који га гледају, који му приступају, који на њега мисле. Као што је била целебна она змија подигнута по заповести Божијој на крст за Јевреје које су змије уједале, у пустињи, тако и овдашњи Часни Крст је целебан, исцељује од мржње, од зависти од злобе, обједињује и Небо и земљу својом хоризонталом и својом вертикалом. Зато и ми данас прослављамо Узношење Крста Часнога, и освештасмо фреску Воздвижења Часног Крста са ликовима Боговјеначасних царева Константина и Јелене и Патријарха Софронија, који су на данашњи дан пронашли Христов Часни Крст на Голготи и зарадовали се великом и непролазном радошћу. Она ево, траје до данас и трајаће до краја света и века, због проналаска Часног Крста, због његовог прослављања и Узношења и нашега прослављања и узношења у његовом знаку.

Час таме за српски народ

Нека би сила Крста Часнога и нас освештала и утврдила у верности Христу Богу нашем, у верности Његовој светињи, не само у данима када дођемо да се поклонимо овим светим местима, него у свим данима нашега живота. Нека би Господ учинио спасоносним и овај крст који данас носи наш народ, распет на својој Голготи, остављен од свих земаљских народа, као што је Христос био остављен од земаљских племена и од племена јеврејскога. И као што су у Христово време пролазили поред Њега и пљували и говорили: »Распни га, распни га« и ругали Му се: »Сиђи са крста«, исто тако данас народи земаљски , помрачене вође њихове, окомили су се на нас и због греха наших али и због тога што смо носиоци светиње непролазне и што смо чувари Светога Места обиталишта Славе Божије. Свете вере Православне.

Овај тренутак је за нас сличан ономе тренутку у коме је Христос разапињан и остављен од свих, говорио: »Ово је час таме«. И овај наш данашњи час таме је помрачио многе људске зенице и многе умове моћника овога света да не виде Правду Божију. Али ово што се догађа, нека би било нама на покајање, на очишћење од великог зла које смо примили вољно или невољно и којим смо затровали своју душу. Од зла разједињености, од зла распри и безбожништва, од зла братоубилачке мржње! Да би тако истински у нама процветала светиња Божија, да бисмо се сви заједно, као кроз прошле векове, поклонили Часноме Крсту који обједињује не само нас, него и све народе, и Небо и земљу. Једино тако ћемо бити достојни својих предака, истински и прави сведоци Распетога Христа. А кроз то сведочење Христа Распетога и Крста Његовог Часнога, моћи ћемо да осетимо и радост, непролазну радост свих крстоносаца, радост Његовог Светог Васкрсења.

»Васкрсења не бива без смрти«. »Крст носити нама је суђено«. И зато, не одрекнимо се Крста, не ропћимо на Бога свога, претрпимо до краја, јер само онај који до краја претрпи, благо њему, благослов ће Божији на њему почивати. Узносимо Господа Бога нашега, поклањајмо се подножју ногу Његових јер је ово свето. И биће свето у нама, у свим Божијим створењима, у времену и у вечности, и у векове векова.

Амин.

Беседа Митрополита Амфилохија на Крстовдан 1992 у Острогу

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

Слово Светитеља Тихона, епископa Алеутског и Аљашког, изговорено у 17. недељу по Педесетници, Србима у Џексонској цркви

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим речима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са неверницима и идолослижитељима; он овде није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из света (1 Кор. 5:10), него на општење у »дјелима вјере«, у служењу Богу. У томе Коринћани не смеју имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у световним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који верују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увреде ако на њих применимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми поседујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утеху или, штавише, за Светим Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разуме, променио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија лепше обрађена извана? Или - који би човек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите реке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у световним стварима, зашто бисмо онда у »дјелима вјере« били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцено благо свете вере православне, наслеђено од отаца ваших, који су за веру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше време, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да на пример Словен свуда остане Словен, Немац да остане Немац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присећа, попут древних Јевреја, који су у »плијену вавилонском« вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету веру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успешан развој човека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим пре што очување православне вере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа красноречиво сведочи да вера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује грехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и греши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за пример макар јеврејски народ. Када он бејаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао веран благотворном Јехови? Сетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био веран православној вери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бејаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је венчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

ИЗАБРАН НОВИ ЈЕРУСАЛИМСКИ ПАТРИЈАРХ

Дана 13. августа 2001 године 62-годишњи митрополит Јерапољски Иринеј изабран је за новог патријарха јерусалимског. Митрополит Иринеј постао је 142-ги патријарх јерусалимске цркве и носиће титулу Његово Блаженство Блажењејши патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине.

Треба се подсетити да је митрополит Иринеј наследио блаженопочившег патријарха Диодора који се упокојио у децембру месецу 2000. године.

Коначни избор између три кандидата за место патријарха јерусалимског: митрополита Тимотеја, митрополита Иринеја и архиепископа Аристарха обављен је у олтару саборног храма Васкрсења у Јерусалиму, месту поред кога је по предању Господ наш Исус Христос био разапет на Крст и погребен. Тајним гласањем у којем су учествовали сви чланови Свештеног Синода Јерусалимске Патријаршије - 15 епископа и двојица архимандрита из манастирског братства Светог Гроба Господњег одлучено је ко ће бити нови патријарх.

Патријарх Иринеј Први, рођен као Емануил Скопелитис пореклом је са грчког острва Самос. У Јерусалим долази 1953. године, а монах постаје 1959. када је и рукоположен за јерођакона. Јеромонах је постао 1965. године, а следеће године добија чин архимандрита. Богословију завршава у јерусалимској патријаршијској академији 1963. године, а телогију на атинском универзитету крајем 60-тих година. Непосредно пре избора за патријарха јерусалимског, митрополит Иринеј служио је неколико година као Егзарх метоха Братства Светог Гроба у Атини.

ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГА САВЕ О ПРАВОЈ ВЕРИ

приредио владика Атанасије (Јевтић)

1. Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

2. Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви чувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

3. Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

4. Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмрт-ну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

5. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

6. Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

7. Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога Крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

8. Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

9. Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

10. Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

11. Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

12. И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим, свагда му певајући и припевајући у срцима вашим, свагда, дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

13. Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведан и веран у свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

14. Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

15. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води и под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силни и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пред очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове.

Амин.

СВЕТ(Л)ОСТ ПРАВОСЛАВЉА

СВЕТЕ МОШТИ

Авва Јустин

Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајнственије и најсложеније заступљена у људском телу. Мозак?! - Каква се све чудеса и тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити и сазнати. Тек нешто - нешто од тога доступно је људском чулно - разумном испитивању. Исто тако и срце човеково - саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани и - свака ћелија у телу људском, и сваки молекул, и сваки атом. Све и сва је на свом тајанственом путу ка Богу, ка Богочовеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим Богоцентрична. Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свет, и Својим целокупним Богочовечанским домостројем спасења света, Господ Христос је очигледно показао да је не само душа него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовек и за њу све и сва као и за душу. Јер саздана Богом Логосом, материја је сва својим најунутрашњијим нервом - богочежњива, христочежњива.

Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тело, постао човек. Тиме је материја узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно - врлински подвиг обогочовечења, охристовљења. Бог је постао тело, постао човек, да би се сав човек, све тело испунило Богом, и Његовим чудотворним силама и моћима. Са Богочовеком Господом Христом, са Његовим телом материја је сва кренула Христовим путем: путем обогочовечења, преображења, освећења, васкрсења, вазнесења ка надхерувимској слави и вечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовечанско тело Цркве, која и јесте Богочовек Христос у васцелој пуноћи своје Богочовечанске Личности, пуноћи »која све испуњава у свему«. Тим богочовечанским живљењем својим у Цркви тело се, као материја, као вештаство, освећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже све врховни божански смисао и циљ, своје вечно блаженство и своју богочовечанску бесмртну радост.

Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатно - врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно - врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати.

Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа . Уселивши Христа вером у срца своја , а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима , Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице, храмови Бога живога, и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.

Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац. Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца . Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану.

Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе = охристови = обожи = обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и - »сваком телу пропути пут у живот вечни«. Од тада човек зна да је тело стврено за вечност кроз богочовечност, и да је његов божански посао на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни, борити се свим благодатно - врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога.

Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим - као светим храмовима Духа Светога који благодаћу својом борави у њима.

Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу Својом не само у телима Светитељa већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог Апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове; плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем; то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј по узећу Илијином не небо.

А све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело. Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуга Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим Апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове.

Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико.

Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи о Светом Игњатију: »Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повратку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усхићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, - тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника... У то време свети Мученик је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град«.

Говорећи о чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели о светим Мученицима: »Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа«.

При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија, Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: »Ви сте дознали, и чак сами видели многе који су се ослободили демона, а још више таквих који су се само руком коснули одеће Светих, и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих«.

»Колико се убруса предаје из руке у руку! Колико хаљина које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује«. Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: »У телу Мученика ја поштујем ране примљене за име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега... Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на небу«.

Говорећи о чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: »О чему другом сведоче та чудеса ако не о вери која проповеда да је Христос Васкрсао у телу и Вазнео се са телом на небо? Јер и сами Мученици били су мартири = сведоци те вере. За ту веру они су положили живот свој, и добили могућност да све ово измољују од Господа. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила у овим њиховим чудесима«.

Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: »Светитељи су постали по благодати - оно што је Господ Христос по природи« - то јест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог. Притом, Свето Писмо говори: Душе праведника су у руци Божјој и смрт их се неће дотаћи. Јер смрт Светаца је пре сан неголи смрт. И: Драгоцена је пред Господом смрт Светаца Његових. Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој? Јер Бог је живот, светлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и светлости. А да Бог и преко ума - обитава у телима Светаца, сведочи свебожји Апостол: Не знате ли да су тела ваше храм живећег у вама Духа Светога ? Господ је Дух.

И још ова еванђелска истина: Ако ко поквари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет - а то сте ви! Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухотворена телесна жилишта Божја? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ, и из магареће чељусти за жеднога Самсона, зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца. По старозаветном закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистога седам дана. Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оне који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Њега, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца светлости силази на оне који се моле чврстом вером.

Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: »Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако су епископи - да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења«. У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: »Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву«.

Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења сведоче и ове чињенице: од најдубље светопредањске старине храмови су зидани на гробницама и моштима Светитеља, и света Литургија се врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тог, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију. А Житија Светих изобилују сведочанствима о њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне = богочовечанске.

Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога. Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест о телу: Тело је за Господа и Господ за тело.

А кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао. Јер човеком, освећеним у Цркви светим тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. А уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста »Христов мирис Богу« (2.Кор. 2, 15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков - смрад пред Богом; и сваки грех смрди из ђавола. Кроз свете тајне и свете врлине хришћани постају »Христов мирис Богу«. Отуда су и свете мошти Светитеља мироточиве.

Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978. стр. 675-683

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

Владика Николај

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил пјевају на небеси звијезде?

Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звијезде,
Но служи се света литургија
У небеском царству Христовоме.

Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божијих угодника.
Ђаконује архиђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентије.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свети Вангелије,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и са њим Прокопије,
Георгије и са њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети врачи помазују миром
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе сједи на пријестолу
Лицем својим небо освјетљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се незна,
Више га је но на небу звијезда.
Измијешани свеци с анђелима
Па с незна ко је од ког љепши.

Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпосљедњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хтје светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ оста пред Христом клечећи.

Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си мене тако расплакао,
Никад тако плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство.
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји вјера у Србаља,
Јесул Срби кано што су били
Или су се Саво измијенили,
Поју ли ми многе литургије,
Подижу ли многе задужбине.
Кано некад у вријеме Немање
И сина му светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад Бог тако поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Свијетли ли се образ у Србина
Пред људима и пред ангелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дијеле,
Да л сусједа сусјед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече
И да л грију пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркве испуњује?
Казуј мени дични светитељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"

Тад говори светитељу Саво:
"O Господе велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пијеска.
Не могу се од тебе сакрити
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.

"Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измијенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше,
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена.
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују
Великаши правду погазили
Богаташи милост оставили
И Србима док их Саво води.
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве,
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем, мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побијеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ устеже облаке,
Да не падне киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише ријеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци,
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тијесна гробља а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу: нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тад сатану Господ одријешио
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тијелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва постидјела,
И вепрови дивљи посрамили,
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.

Бљуну огањ из адових жвала
Па запали кућу Србинову,
Све разгради штоје саграђено,
Све прождера што је умијешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајек над колијевке празне,
Над колијевке празне и крваве,
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповијести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;

Тако ишло задуго земана,
Док набуја земља Србинова,
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну из свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.

Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовоме,
Службу служи светитељу Саво,
И са њим три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника,
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На чаиру усред Биограда,
А Цар славе сједи на пријестолу,
Док са земље грми ка олуја,
То Србија кличе - Алилуја !
Благо мајци која Саву роди.
И Србима док их Сава води.

У СУСРЕТ ПРАЗНИЦИМА

Покров Пресвете Богородице

(14/1 октобар)

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хричћанскога, која својим ходатејственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледна помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама, тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује, доказује само то постојано покровитељство над родом хришћанским. У време цара Лава Мудрог (или философа) 1. октобра 911. год. било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање, показа руком Епифанију блаженом, и упита га: »Видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет«? Одговори Епитафије: »Видим, оче, и ужасавам се«! Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај, тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Св. Мученик Стефан Дечански, краљ српски

(24/11 новембар)

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: »Стефане, не бој се, ево твојих очију на мом длану, у своје време ја ћу ти их вратити«. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодарношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се навршило 5 година, јавио му се опет св. Никола и рече му: »дошао сам да испуним своје обећање«. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио је храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са св. Савом и св. Кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
муке и гоњења поднесе хришћански,
и кад се чињаше од свију побеђен,
он победник беше, силан не повређен.
Свог оца победи дугом трпељивошћу,
а Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
а Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше –
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
а небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
од небеске силе он бејаше силан,
од Христа му беше и сила и слава,
од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
зато све душмане на крају победи.
Помоли се за нас, о чудесни краље,
да нам Бог спасење и милост пошаље.

Свети Урош цар српски

(15/2 децембар)

Син цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског. Кротак, побожан и благ он није хтео силом подчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у 31. својој години. Од људи убијен он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. г.) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За време овог доброг цара сазидан је манастир Светог Наума на Охридском језеру, сазида га Урошев великаш Гргур. Ове године преносе се мошти св. Ураша у манастир Јазак

Као ветар прође Душанова сила,
Урошева оста занавек светиња.
Силан у врлини, правди и истини,
Урош Христа Бога свом душом заљуби,
па задоби небо а земљу изгуби.
Грех никакав душу њему не искриви
побеђен победи, умртвљен и – живи.
Сви велможи српски, горди, плаховити,
не могаше живи оно учинити,
што сад мошти чине Уроша светога,
Божјег угодника, Уроша Силнога.
Не царују људи богати прашином,
но богати правдом и Божјом истином;
зацарени Урош и сада царује,
и народу своме муке ублажује;
Молитве у Рају пред Христа узноси,
Милост роду своме од Господа проси.
О Уроше царе, свети племенити,
помози нам закон Божји испунити!