Светосавско слово

Извод из тематског броја 17 из децембра 2001. године

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ

ГОСПОДЕ!
ВЛАДИКО ЖИВОТА МОЈЕГА

ХРИСТОС СПАСИТЕЉ,
Манастир Хиландар (крај XIII века)

Састаше се четири чауша
У Призрену граду бијеломе
Код дворова протопоп – Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на литурђији.
Кол`ко с` силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише,
Потегоше плетене канџије
Ударају протопоп - Недељка:
»Брже хајде, протопоп – Недељко,
»Брже хајде на Косово равно,
»Да ти кажеш на коме је царство;
»Ти си св`јетлог цара причестио,
»Причестио и исповједио,
»У тебе су књиге староставне;
»Јал` ћеш сада изгубити главу«.
Сузе рони протопоп Недељко,
Сузе рони па њима говори:
»Одбијте се, силни од силнијех,
»Док у цркви закон савршимо,
»Знати ће се на коме је царство«.
Тако су се они узмакнули.
А кад закон Божји савршише,
Изљегоше пред бијелу цркву,
Тад` говори протопоп Недељко:
»Ђецо моја, четири чауша!
»Ја сам св`етла цара причестио,
»Причестио и исповједио,
»Ал` га нисам питао за царство,
»Већ за гријехе што је сагр`јешио;
»Но идите у Прилепа града
»До дворова Краљевића Марка;
»А до Марка, до мојега ђака,
»Код мене је књигу научио,
»Код цара је Марко писар био,
»У њега су књиге староставне,
»И он знаде на кога је царство;
»Ви зовите на Косово Марка,
»Хоће Марко право казивати,
»Јер се Марко не боји никога,
»Разма једног Бога Истинога«.

Из народне песме
»Урош и Мрњавчевићи«

ГОСПОДЕ, ТЕБИ И КРСТУ ТВОМ КЛАЊАМ СЕ!

Господе, сам си више него ико осећао да је живот крст. Крст, тешки дрвени крст који си, тиха корака понео на своје губилиште, био је само символ Твог крстоношћа од пустињских кушања до распећа. Зато знаш и тугу и бол моје исповести: крстове живота носио сам многе. А прими, Господе, прими као жртву хвале, и други део, део радоснијег исповедања мог: и данас бих остао напукла гомила под мртвим и тешким плочама паганским, да Те, у лутањима својим, нисам, као Симон Киринац, срео и понео Твој божански Крст, са кога сам једино ускрсао. Како сада дрхти у мени слатко сазнање да се до чуда васкреса долази драмом Крста.

Господе, био сам само једно јато сурих гаврана и једна лешина: гаврани су распусне мисли и осионе страсти, а лешина – срце моје. Судбина? – Голгота срама, карика смрти, демонским трозубом разбурканих и покиданих дана и година мојих. И све тако у грактању, кидању и умирању, пустошио сам себе, док се у мени није узнео Твој свети и светли лик на Крсту праштања, живота и вечности. И, вечито бродоломне душе, узвитлане буром, усплахирене тутњавом немирних и неситих валова и вода живота, постајао сам све више плен понора док нисам чврсто пригрлио Крст Твој, једино стамено упориште, одмориште и прибежиште на пучинама валовитим, вртоглавим.

Без Тебе, Господе, и Крста Твог и ја и ближњи мој, и ближњи његов са пријатељем и непријатељем својим, и сви и све и сва, остали бисмо демоном скрђено крдо свиња, које би се пре или после, сурвало са ове наше окомите стрмени у небиће, у смрт. Без Тебе и Крста Твог, Господе, ова јадна земља остала би крвава њива вешала, црни непоменути поменик, заборављена гробља, игра ђавола са костурима, права голгота, права Костурница.

Осени, Господе, Крстом Својим, крстом од небеснога злата, овај »род неверни и развраћени«. А мени, молим Ти се, дај да се , скрхан и преморен, наслоним на Њега: да се разбременим од свих бремена и да се, последњим, крсним страдањима разрешим свих других некрста. И дај, Велики Крстоношче, да Ти ја, већи грешник од свих грешница и грешника из града Симона Фарисеја, изљубим Крсне Ране, молећи Ти се да ми много опростиш. Да ми опростиш, јер сам много грешио, јер Те много волим и јер ћу, милошћу и благодаћу Твојом, понети свој крст до општег васкрса, радостан и уплакан као жене мироносице.

Господе, Теби и Крсту Твом клањам се!

НЕ ПРИХВАТАЈТЕ СВЕТ БЕЗ БОГА

Најбоље би било да човек никад није поставио питање: има ли Бога? Без тог питања могао је да сачува свој природни положај у односу према свету и Богу. Овако, кад га је већ поставио, упустио се у мучно трагање за некаквом истином коју би хтео да поседује, исто онако као што поседује свој стан, свој врт, свој аутомобил итд. Пошто то никад није било могуће, нити ће бити, човек је све шире и шире отварао врата сумњи у све оно што лично није могао да стави под опит. Тако је дошло до помућених представа о Богу, свету, свести, моралу... То је изазвало колебљив став према свему што представља духовност и моралну опредељеност. Тиме је смешан и уображен човек замислио горде утакмице са Богом. Пошто је већ замислио свет без Бога, одмах је покушао да постави себе на Његово место, што је Достојевски изразио познатом изреком: »Ако Бога нема, онда сам ја бог«. Из такве тврдње је следовало убеђење да је човек слободан у свему што ради, јер је себе ослободио апсолутног Судије. Но, и то је једна од бројних човекових самообмана, јер је немогуће замислити неограниченост слободе по људској мери и природи. Једна неограничена слобода би напала на другу неограничену слободу, под изговором да је та драга лажна, па би дошло до невиђеног обрачуна и самоуништења. Неограниче-ну слободу је могуће развијати само у апсолутном добру.

У интересу нашег природног положаја у свету и душевне равнотеже, корисније нам је и потребније да себи и не постављамо питање о постојању Бога, него да то прихватимо вером као најнеопходнију стварност и најдражи дар. На такву помисао нас наводи све оно што видимо и све што осећамо.

Само наше постојање – зар није чудо над чудима?

Постојање света у свим својим величанственим видовима – зар није чудо Божије?

Безброј видљивих и невидљивих светова, чије се силе и пространства једва могу замислити – зар није чудо Божије?!

Може ли се предпоставити да над свима планетама и сунцима, над свим животима и лепотама, над свим добротама, жртвама и љубави – царује неко случајно бунцање природе?! – Не, никако! Логичније је веровати да над свим величанственим појавама стоји свемогући Бог, Творац свега видљивог и невидљивог, Творац неба и земље и свега што је на небу и на и под земљом. Отац наш небески.

Кад ништа друго не би наводило човека на помисао о Богу, било би му довољно постојање свести и мисли. Како је само величанствена свест у овој бесвесној материји. Сама по себи она сведочи о савршено свесном бићу – Богу.

Својом мишљу човек путује бесконачним пространствима свемира, и то неупоредиво брже од било које природне појаве. Мисао превали безброј светлосних година у једном трену. Она путује једнако лако у будућност као и у прошлост. Пред њом су границе простора и времена - куле од карата. Мисао је отисак Божије безграничности и вечности у нама. Њоме сазнајемо себе, препознајемо Бога у себи и сазнајемо тајне Божијега света. Мисао је говор душе о Богу. Све појаве у свету које човек мисаоно обрађује, сведоче о постојању једног савршено мисаоног бића које уређује свет – о Богу. Целокупно духовно стваралаштво прати мисао о Богу као о вечно присутној Личности у свему што је мисаоно.

Сва дела која човек вреднује као добра или рђава праћена су мишљу о присуству Божијем као апсолутног Судије. У свему што човек ради, мисли и осећа, кроз целу историју – присутна је мисао о Богу као што је Сунце присутно у развоју нежне биљке.

Није никаква слепа сила на почетку свега створенога, него свемогући Бог, као што Библија својим првим стихом каже: »У почетку створи Бог небо и земљу« (Ι Мој. 1,1). Не знамо заиста, зашто и како уопште неки могу да прихвате свет без Бога. Као »природну смрт«.

За нас хришћане, сведочанства о Богу, која су нам дата у Светом Писму, неприкосновена су и ничим се не могу заменити.

У Библији је све речено: да је Бог Творац, да је Добар, да је Свети, да је Праведан, да воли свет и да га је из љубави створио. С таквом представом о Богу ми прихватамо своју улогу у свету и трудимо се да живимо по вољи Божијој: у пуној доброти, љубави и радости. Трудимо се да живимо у осећању блискости са Богом, коме се молитвено обраћамо - »Оче наш«! Нама је јасно зашто нам је смрт одурна и неприродна – зато што ми личимо на бесмртнога Бога, нашег Творца.

Када осетимо ту присност између себе и Бога, научићемо да живимо прави живот, живот под благословом Божијим. Онда нам неће бити потребни никакви спољни докази о постојању Божијем. Тада ће Бог у нама сведочити о себи. А неверни апостол Тома, додирнуо је Тело Васкрслог Христа. И од тада више нема извињења сумњалицама и маловернима.

Из »Веронауке у кући«, Православне верске читанке

О ПОНАШАЊУ У ЦРКВИ

Као што киша узрокује да семе расте,
тако црквена богослужења јачају душу
за чињење добрих дела
(Свети Јефрем Сирин)

ПРЕДГОВОР

Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнањем одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се српски народ полако враћа својој цркви, примећено је да поједине особе не знају како се треба понашати у датим ситуацијама, на верским чинодејствима и богослужењима. Имајући у виду надахнуте речи светог апостола Павла: »Како ће поверовати у Онога за кога и не чуше? А како ће чути без проповедника?« Ово издање је приређено са циљем да уђе у сваки православни дом на овим просторима и да буде путоказ онима »који Бога траже« и долазе у храм.

»Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе. Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско« (Свети Филарет Московски).

УВОД

На самом почетку, да би смо што лакше схватили и усвојили наше понашање и дужности, које од нас захтева храм и свето богослужење, потребно је објаснити неке основне појмове везане за ову тему.

Цркве је духовна заједница људи са Богом, повезаних и сједињених истом вером, истим светим тајнама, истим богослужењима и истом јерархијом, која је живи духовни организам или тело чија је глава Господ Исус Христос, душа и крвоток Дух Свети, а органи и ћелије хришћани.

Храм или дом Божији је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, тј. хришћани, чланови Христове Цркве на заједничку молитву, где се духовно чисте и духовно лече. Храм је обитавалиште славе Божије и војске небеске (бестелесних сила), место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова »света тајна Евхаристије (Литургија)« и где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица.

Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског »узајамно служење Бога људима и људи Богу; слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе«. Храм и богослужења су неисцрпно врело благодати Божије. Врело из кога се наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са Творцем сједињују. Зато такве околности и захтевају од нас посебно понашање.

КАКО ТРЕБА ДА СЕ ПОНАШАМО У СВЕТОМ ХРАМУ
И НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи наклон и изговоримо речи: »Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме…« и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући: »Боже, милостив буди према мени грешноме-грешној и помилуј ме«, а затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо у одговарајућу страну храма (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца).

Уласком у свети храм и заузимањем свога места, приберемо се, сконцентришемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора и расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега.

Док траје богослужење не шетајмо по цркви – храму, не прислужујемо свеће, не целивамо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужење и настојмо да оно буде што лепше и свечаније.

За време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог хода, на речи: »Главе своје Господу приклонимо«, »Мир свима«, као и за време кађења, главе своје требамо приклонити.

Посебно треба да смо пажљиви и сконцентрисани на светој Литургији за време читања Јеванђеља, певања Херувимске песме, изношења свете Тајне, читања Символа вере – Исповедања вере, певања Достојно и праведно, Молитве Господње, освећења и претварања Светих Дарова, на речи: »Са страхом Божијим и вером приступите«, итд.

Они који су се исповедили и припремили за свето Причешће, требају са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем да читају молитву пре причешћа: »верујем Господе и исповедам…« и приступајући светим тајнама Тела и Крви Спаситељеве побожно да се поклоне, скрсте руке (десну преко леве руке) на грудима и кажу своје крштено име. Након примљеног причешћа целива се крај светог путира – свете чаше, узме нафора и сачека крај свете Литургије.

Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником испове-дили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом. А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај према упозорењу светог апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето Причешће (I Кор. 11, 27-29).

На светом богослужењу треба молитвено учествовати, било певањем, читањем молитава или побожним праћењем, јер тако срца своја сједињујемо са Христом, осећамо Његово присуство и присуство Светог Духа и хранимо душе своје небеском храном.

Без оправданог разлога не треба излазити из храма док траје служба, нити прислужити свеће, поготову у најсветијим деловима Литургије. Прислуживање свећа и целивање икона треба обавити пре или после богослужења.

Водимо строго рачуна у каквом оделу, одећи долазимо у свети храм пред Господа. Пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника, разговарањем, смехом и слично. Чујмо шта о светом храму и богослужењу каже преподобни старац Силуан: »Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светог Духа, који живи у њему«.

Ако на све ово не пазимо, какав је онда смисао нашег доласка у храм на свето богослужење? Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитвама, а што је најтрагичније, навлачимо на себе казну Божију. Не заборавимо! С каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: »Сврши се«. Он исту ту ревност показује и према светости дома Божијег – храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: »Не правите од дома Оца мога дом трговачки« (Мт. 21, 12). Исту ту ревност настав-љају и свети апостоли, па зато апостол Павле и захтева од нас ревност и угледање кад каже: »Угледајте се на Бога, као љубљена деца« (Еф. 5, 1) и »Угледајте се на мене, као што се и ја угледах на Христа (I Кор 4, 16).

ХРАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ - ЧОВЕКОВА НАСУШНА ПОТРЕБА

Најделикатнији и најсложенији је живот човека. Он, поред све сличности са осталим живим бићима, има нешто чиме се разликује и одликује од свих њих, а то је његова душа, религиозност и боголикост. Бог је створио човека »по својој слици и прилици, по свом обличју и подобију« (I Мој. 1, 27).

Отуда човек, односно душа његова тежи свом извору, Творцу – Богу »својој слици и прилици«. Због тога, његова веза, додир, саобраћање са Богом, није потреба слична другим потребама (треба да се испуни, оствари, али не мора), него је то неопходност. »Човек треба Бога, као што потребује воду или кисеоник« (Алексис Карел). Сусрет, општење, додир са Богом човек постиже кроз веру, Цркву и молитву, нарочито у светом храму на светим богослужењима. Свети храм са служитељима који у њему служе и верницима који са вером, побожношћу у њега долазе је: »разговор са Богом, песма Богу и служба Богу«, јер је Господ рекао: »Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима« (Мт. 18, 20).

У светом храму ми водимо разговор, дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве, тада ми говоримо Господу и решавамо проблеме нашег живота. Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо. Само у светом храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: »Чедо моје, греси су ти опроштени…« Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем вечно траје. Ту се чистимо, лечимо и духовно хранимо. У храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним и миротворним. Зато нас Црква и позива: »Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу« (свети Игњатије Богоносац), и која каже: »Све што иштете у молитви верујући, добићете« (Мат. 21, 22).

Света Црква као брижна мати, којој на срцу лежи брига за вечним добром њене деце, подиже храмове, врши богослужења и позива своју децу да им уредно и ревносно присуствују. У њиховом је интересу, као што уредно хране тела своја, тако да уредно хране и душе своје. Из улоге и значаја који има храм и свето богослужење у нашем духовном узрасту и спасењу (појачавају нас, просвећују, чисте, обнављају, лече, освећују, хране, јачају и сједињују са Богом) произилази наша насушна потреба да их са највећом љубављу, побожношћу и ревношћу посећујемо и према њима се односимо. Јер »само искуствено, благодатно упознаје се Црква кроз учешће у њеном животу«, каже велики православни богослов Сергиј Булгаков и препоручује: »Дођи и види«.

СИМВОЛИЧКЕ РАДЊЕ НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе.

Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако:

Три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст – саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан.

Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да би смо свагда исповедали Господа) и говоримо: »У име Оца«.

Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да би смо Господа љубили) рекавши: »и Сина«.

Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили шта је добро) говорећи: »и Светога Духа«.

И прекрстивши се тако кажемо: »Амин« тј. нека тако буде!

Крстећи се овако ми изражавамо:

1. Веру у једнога Бога у тројици – Оца, Сина и Светога Духа (састављена три прста десне руке), и

2. Поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!

Благослов

Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што омета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега како видљиве тако и невидљиве.

Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова ИСХС (почетна и крајња слова Спаситељевог имена Господа нашег Исуса Христа).

Кажипрст се држи усправно - |, а средњи прст се мало савије – С. Палац се привије прсту до малог и са њим чини слово Х, а мали прст се савије и чини слово С.

По томе свештеник подељује народу благодат Божију, чини то благословом са Именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (1 Кор. 6, 11). Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника: »Именом Господњим благослови, оче!« Када свештеник на богослужењу благосиља, углавном пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, као на пример приликом подељивања мира, изговара речи: Мир теби, или Мир свима, или изговара: »Благослов Господњи да дође на вас…« и тд.

Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно поклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руку Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и сваког добра.

ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Стајање

Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Јеванђеља по Марку глава 11, стих 25), сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одрећене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрес, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуд је и потекло правило да се редовно недељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи, већ верни у те дане треба да се моле стојећи.

»Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли - свештеник« - каже Тертулијан (око 160 – 220 године), ранохришћански писац и апологета.

Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних делова богослужења може седети. Када се читају катизме, седални, пролози или синаксари, Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у предходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје на седалнима, катизмама итд, или што се говори у црквеној проповеди.

Клечање

Клечање је израз свести да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због каквих погрешака. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе.

Отуда се хришћани моле клечећи, нарочито у време кајања и поста, или када моле какву милост.

И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 41), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7, 60) и када бејаху у жалости (Дела ап. 9, 40) или бризи (Дела ап. 20, 36) и кад предузимаху какав тежак посао (Дела ап. 21, 5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

Поклон

Поклон изражава осећање поштовања, оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим. Тако на пример: сагињањем главе приликом читања Јеванђеља, верни одају израз своје пажње. Приликом преноса Часних дарова са жртвеника на Свети престо, о великом входу; приклањањем главе, верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

»Учини ми Боже,
чисто срце, и дух
прав понови у мени.«
(Псалм 51, 10)

Скрштавање руку на груди

Верни који се у Цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на свом месту, са рукама спуштеним – опруженим, или прекрштеним на прсима. Скрштавање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку). Скрштавање руку на молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољење из свег срца, јер груди се сматрају као људско срце.

Покривање и одкривање главе

Држећи се прописа Светог апостола Павла (I Кор. 11, 4 -15), хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе. Скидање капе постало је опште прихваћеним знаком пажње, уважавања и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе. Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. – Коса је наиме нарочити женски украс, па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

Окретање лица према истоку

Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку – извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Светом писму често назива Исток (Лука 1, 78), Светлост (Јн. 8, 12), Сунце Правде (Мал. 4, 2). Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Кађење

Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних, примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек предходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а касније су добиле данашњи облик.

Осветљење

Хришћани су одмах, у почетку, на богослужењима употребљавали светлост, то јест осветљење; не само из практичних, него и нарочито из символичких разлога, угледајући се на старозаветно богослужење (II Мој. 25, 31). Употребљавали су свеће од воска и светиљке – кандила са уљем, па је тако остало до данашњег дана у Православној цркви.

О паљењу свећа

Црква је прописала место где се свеће пале. То су претежно чираци при уласку у цркву са десне стране. Има и места ван храма, где су урађене посебне просторије за то. Често наши верници питају где се пале свеће за живе а где за упокојене чланове. То питање Црква је одредила речима: »Сви су живи и сви су једно, у Христу Исусу«. Али ни пракса која је устаљена, да се на чирацима горњим пали за живе, а на оним доњим за упокојене, није погрешна. Треба куповати свеће од чистог воска.

Зашто се пали кандило пред иконом

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.

Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.

Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дијела.

Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све што само безгранична небеска љубав може дати.

Пето, да будемо страшило злим силама, које нас нападају, понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тргну се од сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.

Шесто, да нас подстакне на самопрегоревање. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свим страдањима, покорни вазда вољи Божјој.

Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке, тако, ни срце наше, то унутарње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божје благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ што их зажеже.

Осмо, да би нас подсетило пре свега осталог, да је Творац света створио светлост, а затим све остало по реду: И рече Бог да буде светлост; и би светлост (I Мој. 1, 3). Тако мора бити и на почетку нашега духовног живота, да пре свега осталог, светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама. Нека Светлост Христова обасја такође и вас.

Сећање на упокојене

Наша највећа дужност јесте да се сећамо умрлих чланова. Молитва праведника може много да помогне. Зато наша молитва кроз чињење помена, парастоса и вршењем заупокојених литургија од велике је користи за покој душа умрлих. То је најбољи начин да им се одужимо за сва доброчинства која су учинили за нас.

Упутства за вернике

Верници треба да искључиво купују свеће у свом светом храму. Тиме испуњавају црквену заповест а уједно и помажу свети храм. То се односи и на друге црквене предмете (иконе, чираке, кандила, тамјан) и разне црквене књиге, јер то је све освештано и благословено. А на тај начин помажемо нашу цркву да може да обнови свети храм и пратеће објекте око њега.

Давање прилога

Још у древна, првохришћанска времена, усталила се пракса давања прилога. Јер сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао: »да не зна левица шта чини десница«. Увек је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и бољитка. Свако према својим могућностима треба да помаже цркву своју. Тамо где нема цркве а има велики број верника, они треба да се организују и саграде себи храм, јер нема спасења ван цркве. А у цркви се врши Света тајна причешћа и друге свете тајне и молитословља, без којих човек не може да задобије спасење.

ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Православни!

Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их!

Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше!

Врло је велики је грех правити било хотимичан било нехотичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свеће, и да своје личне молитве принесеш Господу. А када почне богослужење, тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења. Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога! Ради јаснијег разумевања, како да се понашамо у цркви, наводимо неколико корисних савета:

1.На богослужење доћи пре почетка;

2.из цркве изаћи тек по завршетку богослужења;

3.за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;

4.не гурати се никако, нити разговарати;

5.стајати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма, за свештеника кад кади;

6.за време богослужења, верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом), јер је он одређен за свештенослужитеље;

7.Светом причешћу, нафори и целивању приступати у највећем реду.

ИСПОВЕСТ

Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу сваког хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека — то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест, знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство.

Не треба се плашити исповести, јер свештеник по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.

ПРИЧЕШЋЕ

Најузвишенија и најсветија света тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.

У неким нашим крајевима, пред причешће на десет дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јерјер по боји подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутру пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора.

Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речју истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Како се причешћујемо?

Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћујемо, и да се тако проспе свето причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од путира. Свештенику се тада не љуби рука, већ путир, па се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести на Божић, Васкрес, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану.

Нафора

Нафора је хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави – агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се доће на ред, прво се прекрсти, а затим се длан леве руке укрсти са десним дланом и приђе се свештенику, који на испружени длан десне руке ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука а нафора се стави у уста и поједе заједно са свим мрвицама, и полако се излази из цркве.

Свештена лица

Свештена лица су од Бога изабрана лица и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје, које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: »Помози Бог оче, благословите!«. Свештенику се целива рука, без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са »оче«, рецимо »оче Марко«, или ако је прота, може »оче прото«. Владика се ословљава речима »Ваше Преосвештенство«, или »Преосвећени Владико«, или ако је неформални разговор само »Преосвећени«. Патријарх се ословљава са »Ваша Светости«, или »Свјатјејши Владико« или само »Свјатјејши«.

Монашка лица се такође ословљавају са »оче«. Млађима се каже »оче« и његово име, а старешина манастира се може ословити »оче игумане« или »оче архимандрите«. Монахиње се ословљавају са »сестро« а игуманија са »мати«. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Искушеници се ословљавају са »брате«.

ПОУКЕ СВЕТИТЕЉА

† Није толико важно што народ подигне и освети цркву, колико је важно да је Бог народу дао Цркву. (Свети Филарет московски)

† Хришћанска црква садржи обиље благослова и то је школа побожности (Филарет черниговски)

† Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела. (Свети Јефрем Сирин)

† Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе.

† Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско. (Свети Филарет московски)

† Кад уђеш у цркву Божију, прво упали свећу у срцу своме (Лука 12, 35), онда ако можеш стави једну пред Бога (2. Кор. 9, 7), или пред једнога од Божијих светитеља и моли се предано толико дуго колико свећа гори.

Авва Јустин

ЦРКВА ЈЕ МОЋНИЈА ОД НЕБА, А ТИ СИ У ЦРКВИ

Богочовек је Црква. Црква је Богочовек. То је једина свеистина. По свему и у свему Богочовек је врховна свевредност и врховно свемерило човека и рода људског у свим световима небоземним. Јер једино Он као Богочовечанска Личност, која је уједно и Црква, божански и човечански савршено решава све вековне проблеме човековог духа, и свемилостиво и премудро руководи човека својим богочовечанским путем у чаробне небеске светове. При свему томе, човек осећа себе као свету и милу тајну Божију, којој се и Ангели Божији радују и диве.

У богочовечанској вери Христовој ништа није »по човеку«, већ све по Богочовеку. Једино таквом вером Црква је Црква. Ту истину богонадахнуто благовести Свети Максим Исповедник: »Саборна Црква је православно и спасоносно исповедање вере«. Ову истину небеском светлошћу залива Свети Дамаскин: »Онај који верује не по Предању Саборне Цркве... неверник је«.

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Саборне Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанином.

Црква широм целог света, имајући чврст поредак од Апостола, остаје при једном и истом учењу. Апопстоли и њихови ученици учинили су онако како проповеда Црква и постали су савршени. Који су ван Цркве, ван истине су.

Цркви ништа Божанско није туђе, а и ништа човечанско осим греха. Кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском бићу Цркве све Спасово, по неизмерном човекољубљу Његовом, постаје наше људско. Црква као Тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Светим Духом. Све и сва у Цркви бива и збива се од Оца кроз Сина у Духу Светом.

У Цркви држи и сједињује сваког члана у једнодушности са другима једна и ваистину јединствена Глава Цркве — Господ Христос. Ако пак међу члановима Цркве нема једнодушности, нема мира, не царује кротост у духу, него влада подвојеност, неслога и завист, онда би била велика дрскост такве чланове називати Христовим и рећи да су они под Христовом управом (Свети Василије Велики). Цркву напада свако зло, сваки грех, сваки ђаво. Њу брани сам Господ Христос, и то преко својих небеских и земаљских верника: ангела и људи. Свети Григорије Богослов изјављује: »Не бојим се ја никаквих напада на Цркву, макар претили огњем, мачем, зверима, урвинама и свим другим најстрашнијим мучитељским оружјима и казнама. За све то ја имам један лек, један пут у победу: смрт за Христа«. Ништа страшније него бојати се ма чега више неголи Бога, и из тог страха постати издајица истине.

У човечанским световима насупрот паклу стоји Црква Христова која богочовечанским силама својим разара грех, смрт, пакао и самог ђавола стварајући рај. А све то чини дајући људима Господа Христа, Јединог Човекољубца, који и јесте једини рај за људско биће у свим световима. Нема ништа моћније од Цркве. Црква је моћнија од неба; »небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи«. Које речи? — »Сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати«. Богу је Црква милија од неба. Јер Он није тело неба узео на Себе, већ је узео Тело Цркве. Небо је ради Цркве, а није Црква ради неба. Никаква сила не може победити Цркву. Црква је Божија, а Бог је моћнији од свега. Сва Црква стоји и постоји на Богочовеку Христу: од Њега је све, у Њему је све, кроз Њега је све. Стога, ко у Цркву гледа, тај у самога Христа гледа, Који умножавањем спасаваних сазидава и узрастава Себе Самога. У састав Цркве улази сва творевина: у њој се приправља ново небо, припрема се нова земља, изграђује се нови боголики човек.

Не одвајај се од Цркве — спасења нема ван Цркве!

У Цркви је саборно све: и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност. И сваки члан Цркве учествује у том саборноме, богочовечанском животу Цркве, по мери своје добре воље, оплемењене и освећене светим Тајнама и светим врлинама. У Цркви Христовој сви смо међусобно повезани једним богочовечанским животом као саставни делови једног Тела, богочовечанског Тела Цркве: светитељи са грешницима, праведници са неправедницима, покајници са непокајницима, служећи једни другима.

Када је Христос био узнесен на Крст, прикован и умро, тада: један од војника прободе му ребра копљем, и изађе крв и вода, и из те крви и воде постаде сва Црква. Сам Господ сведочи о томе када говори: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Крв Он назива Духом. Ми се рађамо водом Крштења, а хранимо се Крвљу.

Не удаљуј се од Цркве, саветује Златоусти исповедник, јер ништа није јаче од Цркве, нада је твоја Црква, твоје спасење Црква, твоје уточиште Црква.

Црква као богочовечански организам и стога као Богочовечанска организација представља и јесте најсавршеније људско друштво у небоземном свету. Све наше, осим греха, Господ Христос је учинио својим; све Његово, по неизмерном човекољубљу Своме, Он је учинио нашим, у Цркви.

Богочовечанско јединство међу собом ми постижемо у Цркви. Да бисмо, вели Свети Златоуст, не само љубављу него и самом стварношћу постали удови, живи органски делови Тела Христова, треба нам се причешћивати тим Телом. А то бива преко хране (=Свето Причешће) коју нам је Господ даровао да би изразио Своју велику љубав према нама. Господ Христос да би нас увео у присно пријатељство са Собом и показао Своју љубав према нама, дао је онима који желе не само да Га виде, него и да га опипају, и једу, и зубима се дотичу Тела Његова, и сједињују са Њим, и засићују Њим сваку жељу. А од ове трпезе (=Светог Причешћа) треба да одлазимо као лавови дишући огњем, страшни за ђавола, стално мислећи о нашој Глави и о љубави коју је показао према нама.

Ова Крв кад се достојно прима уклања и далеко одгони демона, а дозива ангеле и Господара ангела. Та Крв проливена на Крсту омила је сву васељену. Та је Крв спасење душа наших. Њоме се душа умива, њоме се украшује, њоме се запаљује. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини душу чистијом од злата. Та се Крв пролила и учинила небо доступним за нас. Та је Крв драгоценост васељене: њоме је Христос купио Цркву. Христос нас је купио Крвљу и украсио Крвљу. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са Ангелима, Архангелима и Небеским Силама, обучени у царску одећу Христову и наоружани духовним оружјем. Они бивају обучени у самога Цара. У свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос и нигде не постоји само делић Његов. У свакој души је један и исти Христос.

Када приступаш страшној Чаши (Причешћа) приступај тако као да пијеш из самога Ребра Распетога христа!

У Цркви сваки се члан осаборњује, умножава себе, обогочовечује себе, живи у свима и кроза све, никада није сам већ увек »са свим светима« са свим члановима Цркве, постепено испуњујући себе »сваком пуноћом Божијом«, освеврлинујући себе кроз свете Тајне. Спасења нема ван спаситеља, а Христа Спаситеља нема ван Богочовечанског тела Његовог — Цркве. Зато нема спасења ван Цркве. Ненадмашни Златоусти благовесник благовести: Спасење је у Христу! Христос је у дому Божијем — Цркви, која је по свој васељени.

»У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш Tи нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ја претрпео за вас... Шта сте ви претрпели за мене? - Шта ћу на ово рећи ја неокајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. А ја, лењиви, грешни, безакони, на што ћу ја указати?... Поштеди Господе! Поштеди, Милостиви! Поштеди Човекољубче!

Свети Јефрем Сирин

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

СВЕТИ ПОСТ ТЕЛА И ДУШЕ

У сусрет Божићном посту

Има ли човеку лека од његове смртоносне самозаљубљености и похлепе, од његове затворености у себе и отуђености од Бога? Како обновити храм Божји у човеку, како своју пећину разбојничку претворити у божићне јасле, да се у њих повије Богомладенац? Црква Божја има бројна света средства за ту обнову и припремање душе за њен сусрет са Господом. Једно од најмоћнијих средстава, многовековним искуством испробано, а данас, нажалост, од многих заборављено, јесте свети пост тела и душе и богољубиво уздржање.

Човек је по природи двоједно биће састављено од душе и тела. Душа је везана за тело и утиче на тело, тело је органски спојено са душом и утиче на душу. Модерној психијатрији и медицини постаје очевидно и јасно оно што је Црква знала од искони: духовни и телесни живот човеков је нераздвојан у добру и злу, у врлини и греху, у здрављу и болести. Многе телесне болести су душевног порекла, многе душевне бољке имају корен у органским поремећајима. Претерана храна шкоди и духовном животу и телесном здрављу; душевне страсти злоупотребљавају тело, трују га злосмрадијем, претварајући га у свога измећара и слепо оруђе. Зато Црква одвајкада па и данас призива све оне који имају уши да чују и који нису духовно ослепели: »постимо, браћо, духовно, постимо и телесно !«. То је призив Цркве не само на почетку Ускрсњег него сваког поста, у ствари, призив који се односи на цео човеков живот.

Истински пост означава уздржавање и очишћење од прљавих и нечистих помисли и злих дела, а истовремено уздржање од стомакоугађања, преједања и претераних јела. Духовно осмишљена промена исхране мења из основе човекову философију живота. Претерана брига о укусним и сладосним пролазним јелима угушује у човеку и убија глад и жеђ за непролазном сладошћу општења са Богом. Стомаку угађати значи стомак претворити у божанство, потиснути бригу о бесмртној души. Отежа ли тело пијанством и преједањем, и душа се оземљује и прилепљује за пролазно, губећи моћ и дар летења за вечним и непролазним. Наместо да својом животношћу оживљује и васкрсава тело, она, откидана од вечног Живота, постаје мртва, трујући својим мртвилом и тело, препуштајући га распадању и праху. Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и препијање и клањање стомаку га претвара у смрдљиву гомилу трулог меса. Пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљује човекову душу и тело.

Преко поста човек успоставља здрав и правилан однос према Богу, према творевини, према себи самом и према ближњима својим. Прво, он нам враћа изгубљено памћење и сећање на Бога и на дивна и чудесна дела Божијег промисла и човекољубља, изливаног на човеку и творевини пре и после Христовог Рођења. Тако је, на пример, пост среде и петка сећање на Христово страдање и Васкрсење, Божићни пост - буђење сећања на Христово Рођење, припрема за сусрет у дубинама срца са новорођеним Христом.

Господ се родио од Пресвете Дјеве, али oн треба да се роди и у срцу сваког од нас, да га изнутра озари и обасја својом вечном Истином и Светлошћу. Но како ће се Он у нама родити и срце наше вечном Истином обасјати ако је стомак постао наше божанство коме служимо и коме се дан и ноћ клањамо: ако нам је срце испуњено похотом плоти, злим антибожним жељама и мислима а ум демонском похлепом, гордошћу и тамом помрачен? Не заборавимо: прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту и први људски грех - грех против те заповести. Срж прве и сваке демонске обмане јесте: отуђити човека од Бога и Његове живоносне заповести, навести га да се клања и да служи творевини а не Творцу, да проглашавањем земаљског хлеба за једини постојећи хлеб и храну, убије у човеку глад за вечном Речју Божјом као Хлебом живота. Пост нас ослобађа од те демонске обмане и искушења и открива нам најсветију истину живота, Христом посведочену, да не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4).

Духовно осмишљени пост нам открива и светињу самог хлеба који једемо и благословену употребу хране којом се хранимо. Заповест Божја о посту тражи благословену употребу творевине уопште. Земља и цела творевина представљају трпезу на коју је Бог, као вечни Домаћин позвао све људе да се у заједништву са њим хране његовим даровима и да се са благодарношћу радују гледању лица Домаћиновог. Неморално је, злочин и грех, и безумље, понашати се у туђој кући као у својој и употребљавати храну са туђе трпезе супротно домаћиновој вољи. Још већи је злочин покушати убити самог домаћина, његову имовину прогласити својом, а јела на трпези за све госте припремљена, саможиво прождирати и уништавати, друге госте презирући и убијајући и залогаје им из уста отимајући. У свакидашњем људском животу таквима се суди као лоповима, разбојницима и убицама.

Но, није ли таквим лоповским и разбојничким односом према творевини као Божјој трпези за све људе и сва бића припремљеној, затрована свест и подсвест историјског човека уопште а нарочито савременог човека? Човек се понаша према човеку као звер а не као брат. У пространом Божјем свету у коме има места за све и свакога, у свету изобиља дарова Божјих, брат убија брата за стопу земље, саможиво и халапљиво отима хлеб брата свога, остављајући га да на његове очи умире од глади, врши насиље над земљом и над небом, коље и унистава жива бића, све подређујући себи и своме отровном и самоубилачком самозадовољству и саможивости.

Нарочито је у наше време развијен тај утилитаристички и похлепно - похотљиви однос према творевини: наше савремено друштво се не без раслога назива потрошачким друштвом, наша цивилизација је цивилизација гомилања ствари и жудње за стварима. Свет је постао »потреба за потрошњу«, а човек »произвођач« и »потрошач« који неминовно срља у опасност да и сам постане ствар међу другим мртвим стварима, да га ствари прогутају. Свет сам по себи нема смисла, он постоји само зато да задовољи људски егоизам, да га човек максимално искористи у своје саможиве сврхе. Никоме не благодарећи и ни за шта никоме не одговарајући.

Управо је пост оно што исцељује човека од тог и таквог саможивог и халапљиво - лакомог односа према хлебу, према свету и према другом човеку. Онај ко пости из личног опита сазнаје како је велики дар и светиња хлеб којим се хранимо. Добровољно га се лишавајући човек познаје шта значи бити гладан и колико је хлеб битан и за њега и за његове ближње. Преко поста и сам свет престаје бити мртви објект за потрошњу и незајажљиво задовољење људског егоизма. Свет и цела творевина се открива као светиња и дар Божије љубави свима подједнако.

Што се човек више уздржава од претеране хране и похлепе за стварима, то оставља више другоме човеку, то за њега постаје његов ближњи све драгоценији и љубави достојнији. Пост враћа Домаћина за трпезу овог света, развијањем осећања Божје присутности у свету и богољубља; у светлости тог богољубља пост нам открива људски лик као најскупоценију вредност свих знаних и незнаних светова, што значи постаје извор непатвореног човекољубља. Јер, онај ко поштује хлеб као дар Божји још ће више поштовати човека као икону Божју, бити све спремнији да са њим као са братом подели парче хлеба. Онај ко преко сталног или макар повременог уздржавања од клања и једења животиња посведочује своје поштовање светиње живота уопште, још ће бити спремнији да поштује људски живот и његову светињу. Такав зна да је у свету у коме милиони људи умиру од телесне и духовне глади срамно бити сит, још срамније и стидније преједати се и опијати се. Такав наместо спољашњих, радије осваја унутарње и безграничне просторе, остављајући све више места у свету за ближње своје. Он свим бићем и све више и дубље осећа да је све што има примио и зато преко свега и за све благодари Богу и ближњима, све па и себе самог претварајући у благодарни принос Дародавцу свих добара, и саможртвено служећи другима.

Кратко и једноставно речено, као што цео човек учествује у греху, тако цео треба и да се чисти и очисти од греха, и да и душу и тело своје испуни врлином, кроз веру и подвиг и делотворну љубав. Хришћани су само они који истински верују и који свим бићем живе сагласно тој вери. Света је и пресвета реч Господња: демонско зло и сила се изгоне из човека само постом и молитвом.

Многи, међутим, правдајући себе због укидања тог светог Предања о посту, примљеног од самог Христа и Његових пророка, апостола и светих, наводе речи: не улази грех на уста него излази из уста. Те речи су узете из Новог Завета и истините су, али је смисао који им се придаје лажан. Заиста, нису зло хлеб и храна којом се хранимо. Они нису грех него светиња и дивни дар човеку, и свима бићима, љубави Божје. Оно што обесвећује и обесмишљује ту светињу то је наш унутарњи однос према њој, начин на који ми употребљавамо хлеб и храну и све друге дарове љубави Божје. Тако, није зло вино које пијемо, шта више, оно је благи символ Крви и љубави Господње, но злим и разорним га чини пијаница. И земља је свети дар љубави Божје, али је онај ко се за њу отима и ради ње кињи и убија брата свога претвара у проклетство. Тако су и све ствари на небу и на земљи и цела творевина свети дар љубави Божје, али оног момента када им се човек почне клањати и више им служити него ли самом Творцу оне се од светих сведока љубави и присуства Божјег претварају у мрачни зид који одваја човека од лица Божјег, тако од светих икона славе Божје постају демонизовани идоли.

На тај начин храна и сва творевина наместо да нас узводе Богу и да нам откривају нашу дубљу тајну, наместо да постану извор вечног живота, постају извор помрачења и смрти. Човек од богопоклоника постаје идолопоклоник.

Очевидно је: нимало није свеједно како и зашто и у коликој мери »улази у уста« оно што човек једе, и у очи оно што се њима упија и гледа. Заиста, грех, »излази на уста« али као похлепа за храном и пићем, грамзивост за земљом и стварима, похота за другим бићима, лакомост и саможивост у односу на друге. Дакле, нису хлеб и ствари оно што их чини отровним него наш однос према њима, наша неприродна и противприродна везаност за њих и поробљеност њима. Ту се управо и открива свети и незаменљиви значај и смисао поста душе и тела. Преко њега и њиме човек се учи и васпитава за добру и благословену употребу хлеба и ствари и бића: преко њега открива и остварује прави поредак у себи самом, и праву меру, поредак и смисао света и свега у свету око себе, ослобађајући се од злоупотребе себе, бића и творевине Божје.

Човек што мање жртвује себи и свом задовољству друга жива бића, то им више даје могућност да и она учествују у радости живота. На тај начин им омогућује да и она осете његову радост ишчекивања Господа који долази, и да тајанствено учествују у тој његовој радости. Јер сва творевина уздише да се јави Господ и да се јаве синови Божји, као носиоци и сведоци Његове свеобухватне и свепрожимајуће љубави.

(текст преузет из ПРАВОСЛАВЉА, број 552, 1990. год)

О ЖИВОТУ и раду на земљи Господа нашег Исуса Христа и о Његовој науци знамо из књиге Четири Јеванђеља или Четворојеванђеља, које су написали ученици Господа Исуса Христа, апостоли - јеванђелисти: Матеј, Марко, Лука и Јован. Четворојеванђеље чине:
Јеванђеље по Матеју (скраћено пишемо Мт.)
Јеванђеље по Марку (скраћено пишемо Мк.)
Јеванђеље по Луки (скраћено пишемо Лк.)
Јеванђеље по Јовану (скраћено пишемо Јн.)

Апостоли Матеј и Јован припадали су ужем броју – дванесторице Христових ученика, па су опис Христових дела и науке изнели баш као очевидци, док су Марко и Лука припадали ширем кругу Христових ученика, па су своја јеванђеља писали делом као очевидци, а делом по сазнању очевидаца.

Реч јеванђеље је грчка реч евангелион и значи блага или радосна вест људском роду о спасењу.

Књиге које су написали Христови ученици чине Свето Писмо Новог Завета у које поред Јеванђеља спадају и Дела Апостолска, Посланице Светих Апостола и Откровење Јованово. Те књиге садрже реч Божију коју нам је објавио Господ наш Исус Христос и чине основу вере сваког хришћанина. Без познавања Речи Божије наша вера је само обичај а не права вера, а одатле је кратак пут до безверја.

Свето писмо није обична књига која се може напросто прочитати, научити и оставити настрану. Та књига је храна која нашу душу храни и напаја. У Светом Писму откривамо увек и нове истине већ према свом узрасту – добу старости и степену свога духовног живота. Зато, током целог нашега живота треба да је пред нама задатак: читање и изучавање Светог Писма – Речи Божије.

О ЦРКВЕНОЈ ЈЕРАРХИЈИ (СВЕШТЕНСТВУ)

Као видљива богочовечанска заједница Црква се састоји из јерахије и верника. Они чине једну целину – тело Христово. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола. Пошто је човек подложан смрти, те стога не може бити постојана глава Цркве, то Господ Христос, као глава Цркве, управља Црквом преко Светих Отаца.

Црквена јерархија води порекло од самог Господа Христа и од Духа Светога који је сишао на Апостоле. И од тада се црквеној јерархији непрестано продужава у Православној Цркви кроз рукоположење у тајни свештенства. Спаситељ је сам изабрао Апостоле и дао им право и власт да проповедају Јеванђеље, свештенодејствују и управљају. Њима је по Васкрсењу свом рекао: »Као што Отац посла мене, и ја шаљем вас. И кад ово рече, дуну и рече им: Примите Духа Светог! Којима опростите грехе, опростиће им се; којима задржите, задржаће им се« (Јн. 20, 21-23). Њима, својим изабраницима, Он је дао неограничену, божанску власт, рекавши им: »Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу« (Мт. 28, 20). Пошто је обећао Апостолима да ће бити с њима »у све дане до свршетка века«, Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апос-тола продужити и после њих, путем епископског наслеђа или прeјемства, све до свршетка света.

Опуномоћени од самога Спаситеља да јерархијску власт преносе на своје наследнике путем рукоположења, Апостоли су постављали своје наследнике – епископе, да врше њихову службу. При томе су им давали нарочиту благодат кроз рукоположење, објављујући да их у Цркви поставља за епископе сам Дух Свети. Ови наследници светих Апостола предавали су своја права и дужности својим наследницима, а ови опет својим, и тако, кроз непрекидно наслеђе, апостолско рукоположење се непрекидно продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Да би се очувала пуноћа и чистота ове богодане власти и права, Апостоли су давали својим наследницима најпотребнија упутства о томе »како треба живети у дому Божијем – Цркви Бога живога, која је стуб и тврђава Истине«.

Учење Светог Откривења јасно показује да се циљ Цркве постиже помоћу свештене јерархије. То значи да је јерархија неопходна у Цркви и да без ње не може бити Цркве, јер без ње не би могла Црква обављати своју спасоносну службу. Стога је дужност пастве да се повињава јерархији и помаже јој; али је и дужност јерархије да се брине о верницима. Апостолски ученик, Свети Игњатије Богоносац, пише хришћанима: »Старајте се да се повињавате епископу, презвитерима и ђаконима, јер ко се њима повињава, повињава се Христу, који је установио, а ко им се противи, противи се Христу Исусу«.

Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља јерархија, то јест, епископи са свештеницима и епископски сабори. Највећу и највишу власт у Цркви представљају Васељенски Сабори. Одлуке Васељенских Сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним Црквама епископи тих Цркава имају се у свему држати учења и правила Светих Апостола, одредаба Светих Васељенских Сабора и прописа Светих Отаца. Никакав човек, ни један епископ, не постоји као глава Цркве, јер је једина глава Цркве и на небу и на земљи Богочовек Исус Христос.

УСТРОЈСТВО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Српска православна црква као земаљска установа има и свој устав.

Према том уставу на челу Српске православне цркве је Патријарх српски као њен непосредни поглавар.

Патријарха српског бира Свети Архијерејски сабор, који се састоји од архијереја Српске православне цркве.

Патријарх се бира из редова архијереја Српске православне цркве.

Свети Архијерејски сабор састаје се сваке године и на свом заседању, и између себе бира четири архијереја који на челу са Патријархом чине Свети архијерејски синод, који заједно са Патријархом управља Српском православном црквом.

Српска православна црква је подељена на епархије. Свака епархија има свога архијереја (епископ - владика) који је њен непосредни поглавар.

Епархију чине градови и села једне историјске покрајине или области као на пример Жичка, Шумадијска, Сремска и тд.

За православне Србе који живе и раде у иностранству, основане су тамо и епархије као на пример Западно-европска, Канадска, Аустралијско-новозеландска и тд.

Епархија је подељена на архијерејска намесништва, црквене општине и парохије.

Архијерејско намесништво се састоји из неколико Црквених општина и парохија.

На челу намесништва је архијерејски намесник кога поставља надлежни архијереј из редова свештенства.

Црквену општину сачињава једна или више парохија. Ако у месту има више парохија, оне сачињавају једну црквену општину, која има свој Управни одбор на челу са председником.

Парохија је заједница лица која стоје под духовним руководством једног пароха – свештеника.

Манастири имају своје старешине и стоје под непосредним руководством Епархијског архијереја.

У једном месту могу бити више парохија, а више мањих места могу да сачињавају једну парохију и црквену општину.

Чиста и нечиста жртва

СИМВОЛИЗАМ СВЕЋА

Желим да прословим о свећама што их приносимо Господу као нашу бескрвну жртву љубави. Најчешће то чинимо некритички, не испитавши каквоћу изабране жртвене твари. И деси се да купимо свећу у којој нема ни грама чистог пчелињег воска. Покренути жељом да се принесе нешто крупније а јефтиније, с циљем да се привуче око острашћених не би ли обухватило сву нашу »величину«. Таква жртва је бесциљна, јер се приноси од Бога жељено. Таква наша жртва налик је на ону хрому, болесну и нечисту жртву описану од Светог пророка Малахије. Господ се не осврће на величину свеће, него на чисто срце дародавчево, а потом и на чистоту твари од које је начињена свећа, јер је она израз наше послушности вољи Божијој. Уколико свећа није направљена од чистог пчелињег воска, не може бити символ добра. Таква свећа ће постати искривоперен символ зла. Ризична је смелост оних што су одлучили таквим даром понудити Животодавца. Зар ћемо нечистом жртвом заварати Извор чистоте и праведности? Срцезналац наших најискренијих нагона и похота срца и ума, унапред осујећује нашу намеру.

О свећама, најсветији Архиепископ Солунски Симеон вели: »Свећа што је приносимо и палимо као најчистију супстанцу, символизује чистоту и искреност од нас предложене жртве. Восак у кога се могу утиснути предмети, символ је печата или крсног знака који се запечаћује у нама при извршењу светих тајни крштења и миропомазања. Мекоћа воска означава нашу снисходљивост и спремност да се преумимо од страсног живота. Сабран од благомисленог цвета, восак символизује благодат Светога Духа. Сачињен од разних цветова, восак символизује саборнизоване дарове, својину хришћанских личности — чинитеља Црквеног сабора. Као твар што сагорева, восак символизује наш теосис (обожење), тј. очишћење природе човекове божанским огњем. Најзад, као твар што светли пламеном, символизује прожимање узајамне љубави и мира«. Исти Светитељ каже: »У свети храм приносимо уље, восак и тамјан: уље се приноси као символ Божије благодати; восак добивен од многог цвећа као символ наше свеопште жртве; тамјан, као символ предања Божије Љубави, но и као символ благоуханија Светога Духа...«

Паљење свећа и кандила у светоме храму је веома древан обичај. Срећемо га још у старозаветној скинији. Уствари, од дана када је Господ заповедио Мојсију: »И ти заповеди синовима Израиљевим да ти донесу уља маслинова чистога цеђенога за видело, да би жишци горели свагда. У шатору од састанка пред завесом, који ће заклањати сведочанство, нека их Арон и синови његови спремају да горе од вечери до јутра пред Господом«. Сагласно овој заповести старозаветни свештеници су припремали и чистили кандила пре изласка сунчевога, а по заласку његовом, пунили их уљем. Кандила су била постављена и у Соломоновом храму.

У древна хришћанска времена су се употребљавале запаљене свеће будући да су први хришћани под ударом жестоких прогона били принуђени да литургишу ноћу. Међутим, запаљена свећа је имала и има много дубље значење. У Дјелима Апостолским (20, 8) се вели да је у горњој соби, где је Свети Апостол Павле проповедао пред сабраним хришћанима, било много свећа. Свеће су се употребљавале како у ноћним тако и дневним богослужењима. Према Светом Павлину Епископу Ноланском (V век) и Блаженом Јеросиму Епископу Стридонском (IV век), свеће су се употребљавале при Светој Тајни Литургије и то у време када се читало Свето Јеванђеље, као символ радости. Свеће су се употребљавале при крштењу, погребу, на гробовима, пред светим иконама и моштима. Користиле су се и такозване, "неугасиве свеће".

Ево шта вели Блажени Јероним Стридонски о коришћењу свећа: »У свим Црквама од истока пале се свеће када се чита Свето Јеванђеље, чак и тада када споља светли сунце. Али то се не чини што је напољу тама, већ у знак радости, услед Светлине о којој читамо у Псалтиру, скривено-присустној испод маске физичке светлости: »Твоје Слово је светилник стопама мојим«. Неки, пак, то чине и о часу и спомену Светих Мученика«.

Богомудри и многославни муж Христов, Свети Јован Кронштатски (ХХ век) поручује: »Пресвета Богородица је светлоносна свећа за оне што обитавају у тмини. Зажижући духовни огањ у свачијем срцу, упућује богопознању и просвећује ум Божанском светлином. Свети Божији угодници су горуће бакље што светле људима који живе помраченим и страсним животом. С правом пред њиховим образима горе свеће и кандила. Запаљене свеће символизују наитије Светога Духа у виду пламених језика на Апопстоле, као и то да су (они) запаљени и светлосни светилници«.

Пламен што га исијавају запаљене свеће и кандила и кадионица са жаром и добромирисним тамјаном, представљају типосе духовнога огња, тј. Светога Духа. Јер Свети Дух сиђе у виду огњених језика на Апостоле. Он сагорева наше греховне нечистоте и просветљава наше умове и срца. Он разгорева наше душе пламеном љубави према Богу и ближњима својим. Пламен свеће и кандило што трепери пред светим иконама опомиње нас на пламену љубав светитеља према Богу, зарад које ненавидеше света што почива на злу, тј. Ненавидеше све његове мађије и неправде. Указује нам се и на потребу да служимо Богу и да се молимо огњено да нам Он загреје наша студена срца. На тај је начин све у Цркви поучно и нема ништа непотребно и празно.

Запаљене свеће пред иконом откривају нам истину о томе да је Господ неприступна светлина и огањ што сагорева непокајане грешнике а праведнике очишћује и оживотворује. Сведоче да је Мајка Божија Мајка Светлости, јер Јој је Личност најчистија и неугасива светлост која светли целој васељени. Управо Она је купина што гори а не сагорева, јер Јој утроба не сагоре када прими нетрулежни огањ Божанства. Она је огњен престо Сведржитеља и у исто време огањ што сагорева нечастиве а оживотворује благочестиве. Сведоче о томе да су светитељи запаљене свеће што целом свету светле својом вером и добродетељи, сви испуњени као један. То значи да су и они огањ који сагорева ненавиднике, јер је Свети Дух, Који их освети вечном светлином и Који у њима пребива – Огањ.

И тако, грешниче, благоверно стој пред иконама светитеља јер си грехован и пази да те не обузме огањ што сагорева. Почитуј њихове личности њима достојном чашћу јер су освештане од самог Бога, као Његови верни следбеници и слуге. Од тога ћеш сам имати користи. Уколико их срдачно почитујеш и опомињеш се њихових живота и њихових подвига, преобразићеш се у добробитије по мери силе твоје упоређене са њиховим силама, на пример: вере, наде, љубави, уздржавања, чедности, кротости, смирења, незлобивости, милосрђа, послушности вољи Божјој.

Хришћанин започиње своје духовно рождество у присуству свећа. Баш у Светој Тајни Крштења, духовни родитељ (кум) држи запаљене свеће, што символизује просвећења духа, односно преображење крштаванога, оличен у премину из таме у светлину, с чим постаје син Светлости.

Приликом венчања, кум држи запаљене свеће које потом уступа младенцима. Њима се символизује чистота живота младенаца, светлост њихових добродетељи и благодатност Свете Тајне Брака.

И свршетак историјског постојања хришћанина је пропраћена запаљеним свећама. »Тело умрлога узимају и уносе у храм са запаљеним свећама. Њима се символизује вечна Божанска сетлина којом је хришћанин просвећен у чину крштења водом и духом«.

Из свега наведеног, очигледно свеће играју важну улогу у животу хришћанина, почевши од дана његовог крштења па све до његовога погребења. Свеће се срећу и у надгробним поменима вршеним у прикладно, од Цркве прописано време.

И тако Преблаги наш Бог све што је саздао, саздао је на добробит човекову, да му послужи у његовом временом житију и за његово вечно спасење. Зато од Њега саздано Њему приносимо од свих и за све. Достојно јест Богу приносити све што је чисто, праведно, искрено и од свег срца, јер се жртва наша приноси не зато што је Богу потребна, него искључиво зарад нашег сопственог спасења. Добро се замислимо када жртвоприносимо Богу не би ли се овечнили. То чинимо евхаристијски благодарећи Му и славећи Га због доброчинства што нам их ниспосла видљиво и невидљиво.

(преузето из Банатског Весника, бр. 1, јануар – март 1991)

ИСПОВЕСТ ДЕЦЕ

На жалост у данашње време нема сваки свештеник могућност да детаљно исповеди дете које долази на исповест (посебно у црквама у градовима), те стога већи део пастирског труда око припреме за исповест пада на родитеље и кумове. Родитељи треба да положе темељ духовно-моралног живота своје деце, а свештеник у цркви се надограђује на ову припрему.

Један од начина пастирског рада би био разговор на основу доле наведених питања. Подразумева се да ће дете, које први пут прилази под епитрахиљ бити узбуђено и можда ће се и збунити. Зато би било боље предложити му да припреми унапред укратко написане одговоре на постављена питања, како би их пред свештеником прочитало, добивши од њега допунска питања, савете и поуке и наравно разрешење исповеђених грехова. Обавеза је родитеља и кумова такође да дете упознају са суштином покајања, да од најранијег детињства развију у њиховим душама осећај животне важности ове велике Свете Тајне. Важно је да исповест и покајање не постану обично набрајање грехова, »шта је радио, и шта није радио«, већ да их дете сваки пут преживљава као драму познања сопствених греха, сједињену са радошћу Божијег праштања, уколико постоји скрушеност и истинско покајање.

Припремајући се за исповест и за време исповести треба постављати питања, руководећи се свештеничким и родитељским расуђивањем и искуством, посебно у односу на грехе који су својствени деци њиховог узраста, мање или више старијима и зрелијима. Посебно треба бити пажљив у односу на седму Божију заповест, говорећи о њој на најпажљивији могући и најделикатнији начин, да не би услед сувишних речи оставили на дечијој савести неку мрљу.

Припрема за исповест ни у ком случају не подразумева посредовање између родитеља и свештеника. Предлажући питања и савете у вези са исповешћу родитељи ни у ком случају не смеју да се труде да сазнају грехе своје деце или »шта им је свештеник рекао на исповести?« Чак и најмањи покушаји и питања такве врсте могу у дечијој души да униште поверење у тако велику Свету Тајну. Родитељи не би требало да саветују свештеника у вези са питањем које би требало поставити деци - поверите и исповедника и онога који се исповеда благодати Божијој, која ће их умудрити и поучити. Бићемо веома радосни, уколико овај мали труд буде од користи за расветљавање тако важног и недовољно расве-тљеног питања у пастирској пракси.

ПИТАЊА КОЈА ПРЕТХОДЕ ИСПОВЕСТИ ДЕТЕТА

* Верујеш ли у Бога?

* Да ли знаш и верујеш у то, да исповест, коју обавља свештеник слуша и прима сам Господ Исус Христос, Који је невидљиво присутан?

* Да ли искрено жалиш што си својим лошим поступцима згрешио пред Богом, нарушио Његове свете заповести?

* Да ли си се помирио са свима, пре него што си пошао на исповест?

Прва заповест

* Молиш ли се ујутру и увече, пре јела и после јела, пре почетка и по завршетку сваког посла?

* Верујеш ли да Бог све види и зна, не само твоја дела, већ мисли и тајне жеље, види дању и ноћу, у кући и ван куће, једном речју, увек?

* Да ли се понашаш увек у складу са својом вером?

* Верујеш ли да је Бог створио све људе и да је он Творац свега што постоји, иако то многи људи поричу?

* Волиш ли Бога?

* Не стидиш ли се да признаш своју веру пред другима? Ниси ли се одрицао своје вере из страха да те други не исмевају?

Друга заповест

* Волиш ли много и неумерено да једеш, нарочито чоколаде, колаче и друге слаткише?

* Да ли нарушаваш свете постове и посне дане: среду и петак?

* Да ли се правиш важан, тј. гордиш својим успесима у учењу, богатством твојих родитеља?

* Трудиш ли се да у свему будеш први међу вршњацима? Не желиш ли да тебе сматрају најпаметнијим и најбољим?

* Не волиш ли да командујеш и будеш ”главни” међу својим друговима?

Трећа заповест

* Да ли изговараш Божије Име узалуд, у празним разговорима и шалама?

* Ропћеш ли на животне тешкоће својих родитеља или на ваше сиромаштво?

* Завидиш ли деци из богатих породица?

* Захваљујеш ли се Богу за болести, непријатности, неуспехе у животу?

Четврта заповест

* Лењиш ли се да недељом и празником идеш у цркву?

* Волиш ли да посећујеш храм Божији?

* Да ли си трчао по цркви, да ли си излазио из ње за време службе, да ли си себи дозволио да у цркви галамиш, смејеш се или разговараш?

* Волиш ли да читаш Свето Јеванђеље, духовне књиге?

* Знаш ли напамет молитве "Оче наш", "Богородице Дјево", "Вјерују"?

* Не волиш ли да проводиш време у беспослици?

* Имаш ли страст према неумереном гледању телевизије, видеа и филмова у биоскопу, као и према игрању компјутерских игрица које разарају твоју, још неутврђену, веру у Бога?

* Тежиш ли добром учењу?

* Молиш ли се за то да ти Господ помогне у твом учењу?

* Учиш ли увек са пажњом и усрдношћу домаће задатке?

Пета заповест

* Поштујеш ли своје родитеље, да ли их вређаш грубим речима и својом непослушношћу?

* Уважаваш ли своје наставнике и учитеље? Ниси ли их можда вређао или био непослушан према њима?

* Да ли савесно испуњаваш своје обавезе у школи и у кући?

* Уважаваш ли старије људе? Ниси ли им се можда подсмевао? Да се ниси можда ругао и исмевао осакаћене, богаље, болесне?

* Трудиш ли се да исправиш своје лоше навике и негативне црте карактера?

Шеста заповест

* Да ниси причао ружне и непристојне речи, псовке, "масне вицеве"?

* Да ли си задржавао у своме срцу злобу или мржњу?

* Трудиш ли се да утешиш друга који је огорчен или ожалошћен?

* Да ниси можда мучио животиње или их убијао ради забаве?

* Волиш ли људе као што заповеда сам Господ?

* Дајеш ли колико можеш бедним, гладним људима? Да ли помажеш својим сиромашним друговима из школе?

* Да ли си увредио речима некога старијег или свог вршњака?

* Да ли си се тукао или вређао слабију децу од тебе?

Седма заповест

* Да ли си допустио себи поступке о којима је срамота и причати било коме?

* Да ли те интересују филмови "само за одрасле" - тзв. "еротски" филмови? Да ли си разгледао порнографске часописе и фотографије са непристојним сликама нагих особа?

* Да немаш другове, који би те учили да играш карте, пушиш или пијеш алкохолна пића или пробаш дрогу? Да ли си учествовао у овим гресима?

Осма заповест

* Да ли си кришом узимао без питања туђе ствари?

* Да ли си присвајао нађене ствари, неки изгубљени документ, уместо да својим најближим саопштиш о свом проналаску?

* Да ли си претурао по новчанику родитеља? Да ниси узимао од њих новац без питања?

Девета заповест

* Немаш ли навику да лажеш? Не обмањујеш ли родитеље, браћу, сестре, другове?

* Да ниси погазио обећање које си дао?

* Ниси ли кога осуђивао? Ниси ли причао о манама другова?

Десета заповест

* Пазиш ли на чистоту својих мисли и жеља? Трудиш ли се да не чиниш грехе које си исповедио на прошлој исповести?

* Да ли си некоме завидео? Да ниси био незадовољан када су пред тобом хвалили некога?

Закључна питања

* Умеш ли да цениш време или га губиш ленчарећи, гледајући телевизију или лутајући по дворишту и улици? Трудиш ли се да сваки тренутак живота употребиш за спасење своје душе?

* Спремаш ли се искрено за причешће Светим Тајнама Христовим? Верујеш ли да свештеник у Светој Чаши износи само Тело и Крв Исуса Христа, који ти даје да окусиш из Свете Кашичице (што је умом непојмљиво, већ само вером у срцу)?

* Да ли се кајеш, тј. имаш истинску скрушеност, тражећи од Бога опроштај за своје грехе?

ИСКУСТВА ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

† Будећи се у постељи, пре свега, помени Бога и на себе положи знамење Крста.

† Без молитвеног правила, не почињи проводити дан.

† У току дана, свугде, при сваком послу, моли се кратким молитвама.

† Молитва – крила душе, она чини душу престолом Божијим. Сва сила духовног човека је у његовој молитви.

† Да би Бог услишио молитву, није потребно молити се крајичком језика, него срцем.

† Нико из окружења да не остане без твог искреног поздрава.

† Не одбацуј молитве када непријатељ на тебе набацује безосећајност. Ко принуђује себе, суве душе молитви, тај је виши од онога који се моли са сузама.

† Потребно је да познајеш Нови Завет разумом и срцем, стално се поучавај. Неразумљиво не тумачи сам, него питај свете Оце.

† Воду свету, са жеђу узимај на освећење душе и тела. Не заборави да пијеш.

† Поздрав благодарствени Царици Небеској, Богородице Дјево, радуј се…изговарај чешће, барем сваког сата. У слободно време читај писања светих Отаца и учитеља духовног живота.

† У искушењу и напасти, утврђуј псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици, Многим содержим напастми…Она је наша Заступница.

† Када демони одапињу своје стреле на тебе, грех ти се приближава, ти пој песнопенија Страсне седмице и Свете Пасхе, читај канон Исусу Сладчајшему.

† Уколико не можеш певати или читати, то у тренуцима борбе, помињи име Исусово: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног. Стој пред крстом и радуј се плачем својим.

† У време поста, пости, но знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање од греха, него уздржање ушију, очију, језика, а такође и уздржање срца од служења страстима.

† Човек, приступајући духовном животу, мора да памти да је болестан, ум му се налази у заблуди, воља је више склона злу него добру, и срце ка нечистоћи од клокоћућих у њему страсти. Зато је почетак духовног живота у стицању духовног здравља.

† Духовни живот је постојана, непрестана борба са непријатељем спасења душе: никада не спавај душевно, твој дух мора увек да буде бодар. Увек зови у помоћ твога Спаситеља.

† Бој се саједињавања са греховним помислима које ти приступају. Сагласивши се са таквим помислима, већ си учинио грех о којем си мислио.

† Памти, да не погинеш, потребно је имати најискреније покајање пред Богом:” Господе, опрости и помози, Духа Твога Светог, не одузимај ми.”

† Стално моли: ”Страх Твој, Господе, усели у срце моје.” Како је блажен онај који има стални трепет пред Богом!

† Сво твоје срце, без остатка, дај Богу и осетићеш рај на земљи.

† Не пребивај никада без посла, у празности. Црквене и празничне дане поштуј по заповеди Божијој.

† Вера твоја, треба да се утврђује честим прибегавањем покајању и молитви, а такође општењем са људима дубоке вере.

† Уведи себи помјаник, упиши тамо све живе и мртве, све који те не воле и који те вређају и свакодневно их помињи.

† Тражи непрестано дела милосрђа и састрадајуће љубави, без дела је немогуће угодити Богу. Буди сунашце свима. Милост је већа од свих жртви.

† Без неодложне неопходности, никуда не иди, што је могуће мање говори, не смеј се, не љубопитствуј празним љубопитством.

† Љуби свету усамљеност.

† Све уврде отрпи, у почетку ћутањем, потом корењем себе, потом молитвом за оне који те вређају.

† Најважније је за нас, научити се стрпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, зле духове, а стрпљењем, страсти које устају на душу и тело.

† Не показуј на молитви никоме, осим Богу, своје сузе умиљења, ревност у спасењу.

† Православног свештеника поштуј као Ангела, благовесника, посланог да те обрадује и да ти донесе избављење.

† Опходи се са људима та ко пажљиво, као са посланицима великог царства и пажљиво, као са ватром.

† Свима све праштај и са свима саосећај у њиховим страдањима.

† Не посвећуј превише пажње себи, као кокошка јајету, заборављајући ближње.

† Ко овде тражи спокој, у томе не може пребивати Дух Божији.

† Чамотиња и пометеност нападају од недостатка молитве.

† Увек и свуда призивај у помоћ Ангела свога.

† Увек чувај срдачни плач о својим гресима, и када их исповедаш, да би се причестио Светим Христовим Тајнама, тихо се радуј свом ослобођењу.

† Знај само своје непотребности и недостатке, а о туђим гресима, пажљиво се чувај да не мислиш и расуђујеш, не погуби себе осуђивањем других.

† Не веруј било каквим, чак ни добрим својим жељама, пре него их одобри твој духовник.

† Свако вече, исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли у току дана.

† Пред сном, помири се са свима појасним поклонима.

† Нас зближавају са Богом туга, тескоба, болест, труд: не ропћи на њих и не бој их се.

† Нико не иде на небо живећи срећно.

† Што можеш чешће, са умиљењем срца, причешћуј се Светим Христовим Тајнама, ти само њима живиш.

† Никада не заборављај, да је Он, Господ наш Исус Христос, близу, пред вратима, не заборављај да ће ускоро суд и плата, у који дан и час, никоме није познато.

† Памти још и то шта је Господ уготовио онима који Га љубе и извршавају Његове заповеди.

† Читај азбуку ову, хришћанине, не ређе од једном у недељи. То ће те окрепити на духовном путу. Амин. И Господу слава у векове векова.

ПОКАЈАЊЕ

Покај се пре но што смрт затвори врата твога живота и отвори врата Суда. Покај се пре смрти, а пошто не знаш час смрти, то покај се данас и сад, и престани понављати грех свој. Овако се моли Богу св. Јефрем Сирин:

† Пре неголи се точак времена заустави у моме животу, - помилуј ме.

† Пре неголи дуне ветар смрти, и на телу моме појаве се болести, весници смрти, - помилуј ме.

† Пре неголи величанствено сунце на висини помркне за мене, - помилуј ме; и нека сине за мене светлост Твоја свише и растера страшну таму ума мојега.

† Пре него се земља врати у земљу и постане трулеж, и пре пропасти свих црта красоте њене, - помилуј.

† Пре неголи греси моји преваре ме на Суду и посраме пред Судијом, - помилуј, Господе, испуњени благошћу.

† Пре него воинства изађу, претходећи Сину Цареву, да саберу бедни род наш пред престо Судије, - помилуј.

† Пре неголи зазвучи глас трубе пред пришествијем Твојим, поштеди слуге Твоје и помилуј, Господе наш Исусе.

† Пре неголи закључаш двер Твоју преда мном, Сине Божји, и пре него ја постанем храном неугасивог огња геенског, - помилуј ме.

†††

»Нема покоја на земљи онима који желе спасење, борба је непрестана,... А кад дође спасење дође и покој«

СВЕТИ САВО

(народна песма)

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице
»Мили Боже, чуда големога!
»Куд се ђеде цар - Немање благо,
»Седам кула гроша и дуката?
»Ваља да је расковао благо
»На наџаке и на буздоване
»И добријем коњма на ратове.«
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
»Не лудујте, господо ришћанска!
»Није бабо расковао благо
»На наџаке и на буздоване
»Ни добријем коњма на ратове.«
»Већ је бабо похарчио благо
»Све градећи многе задужбине:
»Док је Свету гору подигао
»И Виландар цркву начинио,
»Ту је дао двије куле блага;
»Док начини Високе Дечане
»У приморју код воде Бистрице,
»И два стуба светитеља Ђурђа,
»Оба стуба виш' Новог Пазара,
»Студеницу на Влаху Староме,
»Ту је дао једну кулу блага;
»Док начини цркву код Требиња,
»Миљешевку на Херцеговини,
»И Довољу близу горе Црне;
»И Тројицу на домак Таслиџе,
»Украј воде, украј Ћиотине;
»Рачу цркву украј воде Дрине,
»И Папраћу близу Борогова,
»И Вазућу крај воде Криваје,
»Озрен цркву насред Босне славне,
»И Гомељу на граници сувој;
»Моштаницу у Крајини љутој,
»Ту је дао једну кулу блага.
»Осталога што претече блага,
»Остало је благо похарчио
»Зидајући по калу калдрме
»И градећи по водам' ћуприје,
»Дијелећи кљасту и слијепу,
»Док је души мјеста уватио,
»Седам кула блага похарчио:
»Ето бабо куд похарчи благо!«
Онда рече господа ришћанска:
»Бе аферим, Немањићу Саво!
»Кад имасте седам кула блага,
»Те знадосте управити благом.
»Што носили, свијетло вам било!
»Што родили, све вам свето било!«
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.