Светосавско слово

Извод из броја 18, о Божићу 2001. године

МИР БОЖЈИ
ХРИСТОС СЕ РОДИ!

СВЕТИ САВА
Манастир Милешева (почетак XIII века)

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМ САВИ

(одломак)

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си
босим ногама доспео
тамо докле се
не допире крилима?

Лађо, с које се види Јерусалим!

Путе, којим се враћа блудни син,
ратник из рата
с робије робијаш!

Чашо вина,
хлебе,
свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепетала који траже спаса!

Кад ћеш нас чути,
ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика,
ни гласа?

Љубомир Симовић

ЈА САМ ОНАЈ КОГА ОЧЕКУЈЕТЕ!

Ниси ли ти онај што ће доћи? - питају синови земље Рођеног од Девојке твоје, душо моја.

А Рођени од Девојке блиста јутарњом светлошћу међу синовима земље, који су мрачни као угашени дани.

Пламени серафими сијају у Његовим очима; премудри херувими седе на Његовим уснама; господствени престоли држе став Његов. Видећи Га сама, вођа без земаљске војске сваки умни човек поверује, да то може бити вођа страшне и безбројне војске невидљивих сила.

И ево, окружен ангелским војскама твој вођ, душо, отвара уста и одговара:

- Заиста, ја сам онај, кога очекујете и другоме се не надајте. Ако тражите пут, ја сам Пут.

Ја сам ваше Сутра од данас до краја времена. Свако добро, што ви очекујете од свих сутрашњих дана, у мени је. Данас је ваше сутра у мени испуњено. И ниједан дан, до последњег дана, неће вам донети оно што вам ја доносим. Гле, ја сам дан без почетка и без краја.

Ја сам ризница свеколике будућности и пут ка тој ризници Сва будућност не може вам дати ниједно зрно добра, док од мене не позајми.

Сви пророци показивали су пут к мени. У мени се завршавају и губе сви пророчки путеви. Од сада сам само ја Пут, и ван мене је беспутица. Као многи потоци, што се уливају у једну реку, и при том губе свој пут. Тако су се сви пророци улили у мене, и од сад ја одређујем ток живота. Ко и надаље продужује да иде путевима пророка, тај ће ићи путевима непостојећим, и угруваће се.

Пророци су долазили, да покажу пут; ја сам дошао, да будем Пут.

Ко хоће за мном да иде, тај не може ићи за мном само ногама, но и свом душом, и свим срцем, и свим умом својим.

Дуг је мој пут, и пашће од умора ко се само у своје ноге узда.

Еп. Николај, из Молитве на језеру

РОЖДЕСТВО ГОСПОДА И БОГА И
СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА

А када се наврши вријема, посла Бог сина својега јединороднога (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: радуј се благодатна... ево зачећеш и родићеш сина – у то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могаше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра, роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дароваше Га даровима својим (Мат. 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала.

Амин.

БЕСЕДА
О рођењу Господа Сина Божјег

Изиђох од оца и дођох на свијет (Јн. 16, 28)

Син Божији јединородни, браћо, рођен је у вечности од Оца без матере, роди се у времену од матере без оца. Оно прво рођење недокучна је тајна Свете Тројице у вечности, ово друго недокучна је тајна силе и човекољубља Божијег у времену. Највећа тајна у времену одговара највећој тајни у вечности. Не улазећи с маленом свећом нашега разума у ову највећу тајну, задовољимо се, браћо, сазнањем, да је наше спасење потекло не од човека и не од земље него од највиших висина божанског невидљивог света. Толика је милост Божја и толико је достојанство човеково, да је сам Бог Син спустио се из вечности у време, с неба на земљу, с престола славе у пећину овчарску, само да људе спасе, од греха очисти, и у Рај поврати. Изађох од Оца, где имадох све, и дођох на свијет, који ми не може ништа дати. У пећини се роди Господ, да покаже, да је цео свет једна тамна пећина, коју само Он једини може осветлити. У Витлејему се роди Господ – а Витлејем значи дом хлеба – да покаже, да је Он једини хлеб живота, достојан правих људи.О Господе Исусе, превечни Сине Бога Живога, и Сине Деве Марије, осветли нас и нахрани нас Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Из љубави жарке ти се с неба спусти,
Из вечне красоте у ругобу муке,
Из вечне светлости у мрак злобни, густи,
Дављеним у греху пружи свете руке.
Зачуди се небо, земља затресе се:
Добро дошо, Христе! Људи, радујте се!

Из љубави жарке, с којом свет сотвори,
Ко роб се понизи, да робље одрешиш,
Да обновиш кућу што Адам разори,
Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш.
Љубав не зна страха, нити понижења,
Добро дош’о Христе, Владико спасења!

Из љубави жарке, Царе свих красота,
Ти остави бљесак красних херувима,
У пећину сиђе људскога живота
С буктињом и миром очајним људима.
Устраши се земља: како да Т’ држи?
Добро дош’о, Христе, Тебе небо држи!

Девица прекрасна давно Ти се нада.
Земља, Ти ју диже да се кроз њу спустиш
С високог престола из небеског града,
Да донесеш здравље, грехе да отпустиш.
О девице света, кадилнице златна,
Слава ти и хвала, мати благодатна!

Прича о Пречистој Деви Марији

Она заче Господа Исуса у петак, као што у петак би и страдање Његово, а роди Га у дан недељни. У дан недељни рече Бог да буде свјетлост (Пост. 1, 3); у дан недељни паде мана с неба; у тај дан се Господ Спаситељ роди, и у тај дан би крштен на Јордану.

Када пак после четрдесет дана, по обичају, дође Пречиста Дева с Младенцем у храм Јерусалимски, стави је првосвештеник Захарија на место одређено за девојке. Фарисеји и свештеници се узбунише због тога, и хтедоше је одвести на место одређено за жене, но Захарија видовити то не допусти тврдећи, да је она девојка иако је родила. Због овога јеврејске старешине омрзоше Захарију и искаху од Ирода, да се он убије. Одмах по изласку из храма Богородица с Јосифом удаљи се из Јерусалима у Назарет па у Мисир.

О ТРИ ИСТИНЕ КОЈЕ ДОНОСЕ РАДОСТ

Свака чиста истина доноси радост. Божић је весник три истине, отуда и тострука радост. Када се у Витлејему родио Спаситељ света, једини и јединствени Бог у телу, објављене су три велике истине као пролог Његовој науци и Његовој мисији. Ангели Његови објавили су те три истине у часу кад се Он родио од Пресвете Дјеве. Објавили су песмом у знак радости коју они имају у Њему и коју Он носи собом где год се јави. Песма та гласи: »Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља«. То и јесу три истине, које је доцније Христос потврдио Својом Радосном Вешћу или Јеванђељем. Прва је истина о слави; друга истина о миру; трећа је истина о вољи. Незнабожачки свет до Христа изврнуо је те три истине наопако и био је због тога несрећан. У истини – веома несрећан! Људи нису знали за другу славу до оне која од људи долази; и нису знали за други мир до онај који је осигураван слабошћу суседа; и нису знали за другу вољу до оне која господари. Човек је тражио себи славу од људи; осигуравао је мир својим оружјем; клањао се јакој вољи онога ко је њим владао. Сујета, страх и ропство – ова трио бича као три скорпије чиниле су незнабожачки свет несрећним. У истини веома несрећним! Место истине о правој слави владала је сујета; и место истине о правом миру владао је страх; и место истине о доброј вољи владала је ропска зловоља.

СЛАВА БОЖЈА, МИР БОЖЈИ, ВОЉА БОЖЈА – ово су у суштини три истине, које су војници небески песмом објавили свету. Сва три ова добра Богу припадају: и слава и мир и добра воља. Сва три добра од Бога долазе: и слава и мир и добра воља. Ко ово зна, тај не тражи славе од људи него од јединога Бога. Незнабошци ово нису знали, и њиховом незнању придружили су се Јевреји. Зато им је Спаситељ света, Носилац славе Божје, прекорно рекао: Ви примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите. Ја не тражим славе од људи (Јн. 5,44; 5,41). Може ли го дати одећу голоме? И како може човек дати човеку славу, кад је слава Божја својина? Говори ли вода води у ноћи: обасјај ме? Говори ли једно око другом оку у мраку: осветли ме? Збори ли зрно зрну под земљом: оживи ме? Не, него сва природа чека јутро, кад ће се на висини небеској појавити круг сунчани, да обасја, загреје, оживотвори и обрадује све твари. У хришћанским богослужењима најчешће се чују песме: Слава Богу; или: Слава Теби, Боже наш; или: Слава Оцу и Сину и Светому Духу... Тиме ми хришћани исповедамо велику истину, да је сва слава у Богу и од Бога, као што је сва природна светлост у сунцу и од сунца. Чак ни светитељима никад не певамо: Слава теби! Јер знамо, да је и слава светитељска од Бога, да није од њих самих, ни од људи, нити од природе, него од јединог Бога, који је сав Слава. Овим сазнањем истине о слави ми сами подсецамо корен сваке сујете у себи и заустављамо лудо трчање за пролазном и лажном славом која долази од људи. А та сујета и то лудо трчање за лажном славом доносило је човечанству неисказане горчине и несреће. У истини неисказане горчине и несреће.

Истина о слави прва је истина, објављена гласом ангелским над колевком ваплоћене Истине.

ИСТИНА О МИРУ – друга је истина, објављена истим гласом и на истом месту, у Витлејему, код пећине, над којом је путоводна звезда стала. И на земљи мир, певали су ангели Христови. Као што је мир на небу тако нека и на земљи буде мир. Не подудара ли се ово са молитвом Господњом у којој се говори: Нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи?

Као што су небески народи у миру с Богом, тако нека буду и народи земаљски у миру с Богом. И још нешто више: као што ангели у присуству Бога уживају мир, нека и људи на земљи са целом природом осећајући присуство Бога уживају мир. Јер је мир уживање, једно активно стање блаженства, при коме се не осећа страх. Јер где је страх присутан, Бог је одсутан; а где је Бог присутан, страх је одсутан. Адам је својим преступом заратио са Богом, узевши за савезника сатану. Због тога је био обузет страхом. Нека се човек одрекне кобног савеза са противником Божјим, и биће у миру са Богом, наиме, осетиће одмах одсуство страха и присуство Бога, свемогућега Створитеља свога. Тада ће човек моћи из дубине срца узвикнути: Емануил, што ће рећи: С нама је Бог! С нама је Бог, разумите незнабошци, и покорите се, јер је с нама Бог! Оружјем нити ћете моћи створити мир нити га одржати, ако нисте с Богом и Бог с вама. Јер, где је Бог, тамо је мир. Он је мир наш, каже свети Павле. Где је Бог, тамо је надмоћ. Где је Бог, тамо је већина. Ако је Бог ма и с једним јединим човеком у свету, тај човек је у већини над целим светом, јер је с њим Бог. Ако су и сви људи без изузетка против Бога, милиони, милијарде њих, ипак је Бог у већини. Јер је Бог – Бог, а сви људи, без Бога, трава која данас цвета а сутра вене. Није ли, дакле, јасно, браћо моја, да само доласком Бога на земљу може бити мира на земљи? Није ли очигледно, да док су људи у рату са Домаћином једног дома, у рату су са свом његовом чељади? А кад се неко измири са Домаћином, престаје рат и са чељади тога Домаћина и настаје свеопшти мир. Не може човек ратовати против Бога а хтети мир са Божјом децом и Божјим створењима. Нека се људи измире с Богом као Домаћином, и сва чељад Домаћинова, на небу и на земљи, биће у миру с њима.

Ово је друга истина, објављена ангелским гласом над колевком ваплоћене Истине.

ТРЕЋА ИСТИНА – јесте истина о доброј вољи. Добра воља је она сила у човеку која ствара и пева. Зла воља је она која руши и шкрипи зубима. Добра воља је у Богу и од Бога. Ван Бога не може бити добре воље. Као што је слава Божја и сав мир Божји, тако је и сва добра воља Божја својина. Сјединити се с Богом значи ући у Његову добру вољу и испунити се Његовом добром вољом. Огрешити се од Бога значи пасти у огњено језеро, које се назива зла воља, где је растопљен огањ и шкргут зуба. Нико није добар осим јединога Бога, рекао је Спаситељ света. Доброта се састоји и у добрим мислима, и у добрим осећањима, али она долази до најјаснијег израза кроз добру вољу. Живећи у овом свету изражаја и испољења, ми морамо јавити и изразити себе, било своју злоћу кроз злу вољу или своју доброту кроз добру вољу. Но одакле ћемо узети да би дали? Где ћемо се напунити добротом, да би јој могли дати израза? Сами од себе не можемо; од људи не можемо; од природе не можемо. Сва доброта је у Ономе који је све створио и у све усадио Чежњу за добротом. Зато нас је и учио Емануил, рођени у Витлејему, да се молимо Створитељу своме овако: Нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи. Твоја добра воља, Боже, коју небесни народи примају с радошћу као своју вољу, нека завлада и међу људима на земљи. Људска воља сама по себи је зла. Одсечена од Божије воље она је самовоља и тиранија и безумље. Незнабожачки свет је од такве воље био неисказано жалостан и несрећан. Кад се јавио Спаситељ људи, ангели су песмом објавили добру вољу међу људима.

Зашто су ангели објавили песмом славу Божју, и опет песмом мир Божји, и опет песмом добру вољу Божју? Зато што је слава Божја радост и срећа за људе. И зато што је мир Божји радост и срећа за људе. И зато, најзад, што је добра воља радост и срећа за људе. У истини, радост и срећа за све људе! А свака радост и срећа објављује се песмом. Рођење Христово радост је и срећа за људе. Зато је Његово рођење објављено песмом. Но песма, којом су небесни војници објавили његово рођење није ма каква песма него песма препуна стварног и тајанственог смисла. Она је пролог Христове мисије на земљи. Она је наговештени програм Његовог живота међу људима. Она је кратки списак превеликих добара које је Он собом донео свету. Она представља три основна обрта и три исправке вредности. У истини, корените исправке. Место славе, која је кроз векове пре Христа значила сујету и ништавило, Емануил доноси људима праву славу – славу Божју. Место варљивог мира на земљи који је значио заблуду везану са страхом, Он доноси прави мир на земљи - мир Божји. И место зле воље, не од Бога и изван Бога, Он доноси добру вољу међу људе – вољу Божју. Сам собом Он је сав ваплоћена слава Божја са висине, ваплоћени мир Божији на земљи, ваплоћена добра воља међу људима. Сав сама Слава; сав сам Мир; сав сама Добра Воља. А то троје јесу силе радосне, творачке, и непобедне, три силе, које је Он донео да улије у нас; три небеска дара, које Он непрестано дарује свакоме људском поколењу, па и нашем. Да би и ми били пуни праве славе, пуни правог мира, и пуни добре воље, а то ће рећи: пуни силе Божије. Његова једина туга, ако ми одбијемо понуђене дарове. Његова је највећа радост, ако ми примимо те дарове. Примимо их браћо, с песмом као што су нам с песмом и понуђени. Ваистину Он је Емануил. Ваистину: С нама је Бог – сада, у све векове и кроз сву вечност.

Амин.

Небојша Д. Бугарски

У СВЕТУ НОЋ

У Свету Ноћ, док кандило гори,
а бадњак пламса у топлу пећ,
осећај бујан душу ми мори,
сећања буди на прошлост већ.

Тамо код стога, с вечери ране,
деда нам даје прегршт сламе.
Крећемо путем, исто ко лане,
он на челу, а ми уз раме.

»Квоца, па квоца«, говори деда,
а ми за узврат: »Пију и пи«.
Бацамо сламу свуда где треба,
зато смо орни, весели сви.

Прођосмо тор и стаје све вече,
тамо где стока поваздан би.
С песмом Рождества у Свето Вече
пред тремом куће стижемо ми.

»Дођосмо, роде, из светог места,
носимо бадњак, прегршт жита,
примаш ли Божић, млада невеста?«
Радостан деда мајку ми пита.

»Примам га, оче«, зборује мати
и бадњак ставља у топлу пећ,
док отац под столом, да се памти,
Ам, Улар, Славу, оставља већ.

Срећно и знано, ревносан деда,
ораха свежих баца посвуд
те крсти собу, како већ треба,
за здравље, срећу и миран труд.

На столу свећњак жежено плами,
ту је и колач миришљав сав,
чесница медна што жељу мами,
у њој да нађем новчић прав.

»Рођење Твоје, Исусе Христе«,
певамо складно у Свети Час,
»Роди нам ВЕРУ и НАДУ чисте
за вечни живот и душе спас«

У Свету Ноћ, док напољу веје,
а бадњак букти у врелу пећ,
спомен на миле душу ми греје,
и сузу кану, БОЖИЋ ЈЕ ВЕЋ.

из збирке »Вез од миља и слободе«

ПРИЧЕ О БОЖАНСТВЕНОМ МЛАДЕНЦУ ХРИСТУ

Господу Исусу рођеном у Витлејему најпре се поклонише пастири и мудраци (звездари) с Истока, дакле, најпростији и најмудрији овога света. И дан – данас најискреније се клањају Господу Исусу, Богу и Спасу, најпростији и најмудрији овога света. Покварена простота и полуучена мудрост вазда су били непријатељи Христова Божанства и Његовог Јеванђеља. Но ко су били ови мудраци с Истока? Ово питање је нарочито проучавао св. Димитрије Ростовски. Он тврди, да су они били цареви неких мањих области или појединих градова у Персији, Арабији и Мисиру. У исто време били су они велики учењаци у звездарству (астрономији). Њима се јавила она чудесна звезда, која је наговештавала рођење Новог Цара. По Св. Димитрију та се звезда њима јавила на девет месеци пре рођења Господа Исуса, тј. у време зачећа Пресвете Богородице. То време од девет месеци они су провели у проучавању те звезде, у припремању за пут и у путовању. Стигли су у Витлејем ускоро по рођењу Спаситеља света. Један од њих звао се Мелхиор. Он је био стар, сед, са дугом белом косом и брадом. Он принесе Господу на дар злато. Други се звао Гаспар; лица црвена, млад и без браде. Он принесе Господу на дар ливан. Трећи се звао Валтазар, лицем црн и врло брадат. Он принесе Господу на дар измирну. Њихова тела по смрти пренета су у Цариград, из Цариграда у Милано, а из Милана у Келн. Могло би се још додати, да су ова тројица мудраца били представници три главне расе људске, које су произишле од Нојевих синова: Сима, Хама и Јафета. Персијанац је представљао Јафетите, Арабљанин Семите а Мисирац Хамите. Тако да се може рећи: кроз њих тројицу цео род људски поклонио се ваплоћеном Господу и Богу нашему.

Спомен бекства у Мисир

Источни мудраци – звездари, поклонише се Господу у Витлејему, упутише се по наређењу ангела другим путем за домовину своју. И Ирод опаки цар умисли поклати сву децу у Витлејему. Виде Бог ту намеру Иродову, па посла ангела Свога Јосифу. Ангел се Божји јави Јосифу на сну и заповеди му, да узме Младенца и Матер Његову и бежи у Мисир. Јосиф тако и поступи. Узевши божанског Младенца и Матер Његову Пресвету, он се упути прво у Назарет (Лк. 2, 39), где уреди своје домаће ствари, и узе собом сина свог Јакова, па онда одоше у Мисир (Мат. 2, 14). И тако се испунише речи пророчке: гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Мисир (Иса. 19, 1). У старом Каиру и данас показују пећину, где је живела света породица, а у селу Матареа, близу Каира, указују на дрво, под којим се одмараху Пресвета Богородица с Господом Исусом, као и чудотворни извор воде под тим дрветом. Проживевши неколико година у Мисиру, света породица врати се по наређењу ангела Божјег опет у Палестину. И тако се испуни друго пророчанство: из Мисира дозвах сина својега (Ос. 11, 1). Ирод беше умро, а на његово крвави престо седе достојни му у злу син Архелај. Чувши Јосиф, да Архелај царује у Јерусалиму, упути се у Галилеју, у свој град Назарет, где се настани у дому своме. Галилејом тада владаше други син Иродов, Ирод млађи, који беше нешто блажи у злу од свог брата Архелаја

Прича о разбојницима

Када божанска породица бежаше испред мача Иродова за Мисир, искочише разбојници на друм са намером да штогод упљачкају. Праведни Јосиф вођаше једно магаре, на коме беше нешто ствари, и на коме Пресвета Богородица са Сином својим на грудима овда – онда јахаше. Разбојници ухватише магаре, да одведу. У том приђе један од разбојника Богоматери да види, шта то она држи на грудима. Видевши Дете Христа, разбојник се задиви необичној красоти Његовој, па у дивљењу рече: »кад би Бог узео на себе тело човечје, не би био лепши од овог детета!« И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дева рече му: »Знај, да ће те ово Дете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао«. После тридесет и три године, тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет с десне стране Крста Христовога. Његово је име Дисмаз, док је име онога разбојника с леве стране Гестас. Гледајући у Христа Господа невино распетог, Дисмаз се покаја за сва зла живота свога, па докле Гестас хуљаше на Господа, Дисмаз га брањаше говорећи: »Он никаква зла није учинио«. Дисмаз је дакле, онај благоразумни разбојник, коме Господ рече: »Данас ћеш бити са мном у Рају« (Лк. 23, 41-43). И тако Господ дарова Рај ономе, који Њега у детињству поштеди.

Прича о чудима у Мисиру

Када се Пресвета Дева с божанским Младенцем својим и с Јосифом праведним приближише граду Ермопољу (Каиро), угледаше једно дрво пред капијом града. Далеки путници беху заморени од пута и приђоше том дрвету, да мало почину, мада дрво беше врло високо и немаше удобна хлада. То дрво називаху Мисирци »Персеа« и клањаху му се као Богу, јер вероваху, да се неко божанство крије у том дрвету. У ствари, у том дрвету становаше неки зли дух. Па како се божанска породица приближи дрвету томе, затресе се дрво веома, и зли дух устрашен од приближавања Младенца Христа – побеже. Тада се дрво сави врхом својим к земљи и поклони се Создатељу своме као неки словесни створ. Тако савијено дрво даваше велику сенку у којој починуше заморени путници. Од тога дана то дрво доби од Христа Господа чудотворну целебну моћ, да исцељује сваку болест на људима. Потом одоше свештени путници у село Матареу. Близу села угледаше једно дрво смоково, и док Јосиф оде у село неким послом, Пресвета Дева склони се с Господом под то дрво. И о чуда, дрво се приклони к земљи круном својом, да направи сенку путницима, а доњим делом раступи се тако, да Мајка с Дететом могаше ући у њ и починути. И што је још најчудније: близу те смокве отвори се наједном живи извор воде. Ту у близини Јосиф нађе неку колибу, где се сместише. И ту живљаху, и воду са оног чудесног извора пијаху. То је једини извор живе воде, који се налази у Мисиру. (Јер сва друга вода у Мисиру долази од реке Нила, који се грана у безбројне канале). И тако слично изазива слично. Господ Исус, бесмртни и небесни извор живе воде, изазвао је присуством Својим извор живе воде из земље.

Прича о идолским храмовима

Оба велика пророка, Исаија и Јеремија, прорекли су , да ће Господ доћи у Мисир, и да ће се од присуства Његова потрсти храмови идолски и идоли разорити. Исаија је писао: гле Господ ће доћи у Мисир и затрешће се идоли Мисирски од Лица Његова (Иса. 19, 1; Јер. 43. 12). Када божански бегунци стигоше у Ермопољ, и тамо се приближише неком храму идолском, наједампут сви идоли у том храму падоше и разбише се. О томе пише и свети Паладије (у Лавсаику): »Видесмо тамо храм идолски, у коме од приласка Спаситељева падоше сви истукани (идоли) на земљу«. У неком мест званом Сирен беше 365 идола. Када Пресвета Дева ступи у тај храм с божанским Младенцем на рукама, сви ти идоли попадаше и разбише се. Исто тако попадаше идоли свуда по целом Мисиру. Свети пророк Јеремија бавећи се у старости својој у Мисиру, прорекао је жречевима мисирским, да ће сви идоли попадати и сви рукотворени ликови сокрушити се у оно време, када у Мисир дође Дева Мајка с Младенцем, рођеним у јаслама. Ово пророчанство запамтили су жречеви добро, и сходно њему изображавали су на храмовима својим Деву како почива на постељи, и до ње у јаслама Младенца њеног, у пелене повијеног. И клањали су се томе изображењу. Цар Птоломеј питао је жречеве, шта означава то изображење, а они су му одговорили, да је то испуњење те тајне. И та је тајна ваистину се испунила и не само Мисиру него и васцелом свету објавила.

СВЕТИХ ЧЕТРНАЕСТ ХИЉАДА
МЛАДЕНАЦА ВИТЛЕЈЕМСКИХ

Глас у Рами чу се и много ридање
И очајних мајки Богу вапијање.
Поклани младенци у крви лежаху
А над њима мајке тужно туговаху.
Град Давидов јеца с околином целом,
И небо се згрози над људским неделом;
И небо и земља згрози се и стресе,
Кад се крик невиних ваздухом пронесе.
Намењени удар Божијему Сину
Свом тежином паде на децу невину;
На Христове мале, немоћне вршњаке,
Насрташе слуге цареве опаке.
Тамо где ангели Божији појаху
И пастири Христу смерно се клањаху,
Тамо сад потече бујица од крви.
Зашто! Да би Ирод вазда био први!
Тек што Лекар вечни на земљи се јави
Земља своје ране и грехе објави.
Да се види људско колико је кужно,
И лекарство с неба колико је нужно;
Претечама малим Својега мучења
Христос Рај дарова вечнога весеља.

Како се мудраци источни не вратише из Витлејема у Јерусалим, да јаве Ироду о новорођеном Цару, него по заповести ангела другим путем одоше у домовину своју, разјари се Ирод као звер љути и нареди, да се побију сва деца од две године и испод две године у Витлејему и по свој околини витлејемској. Та страшна заповест царева би извршена дословце. Војници његови једну децу мачем посекоше, другу о камен разбише, трећу ногама згњечише, четврту рукама удавише. И диже се плач и јаук матера до небеса: плач и ридање и вопљ многи, Рахила плаче за децом својом, као што је пророковано (Јерем. 31, 15; Mт. 2, 18). Овај злочин над многом невином децом изврши се годину дана по рођењу Христовом 29. децембра. За то време Ирод трагаше, не би ли пронашао божанског Младенца. Искаше од Захарија сина му Јована (Крститеља), наравно да би га убио, пошто мишљаше да је Јован тај нови Цар. Па како Захарија не даде Јована, то по наредби Иродовој, сам Захарија би убијен у храму. Био би убијен и свети Симеон Богопримац, да се ускоро по Сретењу Господњем не представи Богу. Побивши децу витлејемску, Ирод се тада окоми на старешине јеврејске, који му толковаху, где се има Месија родити. Тако уби Иркана првосвештеника и седамдесет стараца из Синедриона. Тако зло скончаше они који се саглашаваху с Иродом, да новог цара Младенца треба убити. Потом Ирод уби свога брата и сестру и жену и три своја сина. Најзад постиже и њега казна Божја: поче се сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји, и из гноја црви потекоше, нос му се затвори, и смрад неподносиви распростираше се из њега. Пред сам издисај сети се дворана, па да се они не би обрадовали смрти његовој, нареди да их све побију. Тако изврже своју нечовечну душу овај грозни владар и предаде је ђаволу у вечиту својину.

Митрополит Црногорско – приморски и скендеријски Амфилохије

СВЕТОСТ - МЕРА ЉУДСКОГ ДОСТОЈАНСТВА

Нововековље, нововековна европска цивилизација поседује једну црту изузетно важну за њено дубље разумевање. Та црта везана је свакако за појаву ренесансе и протестантизма као и за развој европске мисли и науке, утемељене на ренесансним начелима. Та начела су свима позната. Та црта се састоји у тежњи и захтеву, мање или више прикривеном, често и потпуно јавном и отвореном: свести постојање на природу, свет, световност, на голог човека. За такво схватање природе, односно космичког бића, пројављеног кроз светлост људског разума, или са њим објашњена и њиме прожета, једини је извор знања али и темељ људског постојања и делања. Световност је исходиште човека и човечности, како на плану његовог бића, тако и на плану остварења његовог коначног смисла. Овде и сада бити и делати, једино је људско бити и постојати. Биће и време су у својим дубинама истоветни, али и у својим токовима, без обзира на њихово трајање.

Очевидно, овај став нововековља повратак је, у суштини, хеленском кружном детерминистичком поимању стварности. Но, он има у себи нешто битно ново, наслеђено из јудео – хришћанског предања. Јудео – хришћанско наиме предање утемељује овострано (биће и време) на присуству у њему живог Бога односно Логоса и на стваралачком чину, продору и уласку вечног Логоса Божјег у матицу живота и света. Тим стваралачким присуством и промислитељским продором и јављањем Логоса, космос и човек, а онда и људска историја, задобијају линеарно усходно значење и отворено динамичко усмерење и смисао. Сада свет није више понављање вечито истог, он задобија дар и способност »ка бољем напредовању«, тј. могућност изласка из себе самога и ослобађања окова нужности и безизлазности. Управо наслеђем тог предања је објашњиво развијање у нововековљу сазнања о напретку и прогресу, осећање битног значаја постојања у времену као могућности за ново, о значају материје и тела, овог садашњег тренутка...

Но, ту долази до непремостивог парадокса и противуречности. Јер оног момента када се та вера у космички динамизам и историјски развој и напредак (лични и друштвени, стваралачки) лиши онтолошких предпоставки наслеђених из јудео – хришћанске традиције, и есхатолошке отворености за могућност изступљенија у онострану Пуноћу, као што се то у нововековљу управо и догађа, - човек се неминовно суочава са трагизмом, боље рећи безсмислом свега што настаје, што се збива или ствара. Осећање тог трагизма и бесмисла је утолико дубље од древнохеленског уколико је дубља свест о свету и човековом месту у њему, а она је по самој природи ствари постала дубља и зрелија. И заиста, што је човек доследнији ставу свођења постојања на световност и овостраност, то је свеснији чињенице да сваки напредак и прогрес личе на змију која се храни својим репом, гутајући себе саму. Човек пре или касније постаје свестан да се ту ради о динамизму исходећем из бесловесности и безличности, једино за свагда детерминисани самим собом, и завршавајући са есхатоном, тј. збиром целокупног постојања и »раста« као скоком у празно. Његошевски речено: »Време земно и судбина људска«, овде се заиста откривају и показују као »два образа највише лудости«.

Како се манифестује та »највиша лудост« сизифовског прогреса у »воденици смрти« (израз Авве Јустина Поповића), заснованог на бесконачном космичко – онтолошком »пресипању из шупљег у празно«, покушаћемо да укратко покажемо на примеру два изданка тог и таквог нововековља, чијим плодовима се и ми хранимо, нарочито последњих времена, и на овим нашим просторима.

Први изданак, развијен и разрађиван нарочито од времена европске Просвећености до данас, јесте утемељење и поимање просветитељства без светитељства, тј. утемељивање људског достојанства без светости и мимо светости. Други изданак и став постављен трагичним мислиоцем и писцем Камијем гласи отприлике овако: једини битни проблем за човека нашег (и сваког времена) јесте проблем: како постати светитељ без Бога. Уствари, оба изданка су из истог корена. И за један и за други став и захтев, у крајњој анализи, световност, »време земно« - извор бића и постојања. Просвећеност и из њега настало просветитељство нововековља хоће знање из чулног света и разума, и умење; камијевско светитељство без Бога – трага за савршенством и смислом живљења у оквирима (иманентног), искуства и свести, овостраног и садашњег, прихваћеног као једино стварног постојања. Просвећеност се задовољава »совјетима здравог разума« и наивним морализмом коме је светост непотребна; код Камија одзвања скривени крик за изгубљеном светошћу и светитељством, но затрован самозаљубљеношћу и егоизмом (солипсизмом).

Не наводимо случајно баш ова два изданка нововековља. Они престављају такорећи суштину (квинтесенцију) стремљења једне читаве цивилизације, цивилизације у којој живимо и јесмо; прожимају и желе да прожму собом све области људског мишљења и делања. Далеко би нас одвело да речено проверимо и потврдимо очевидним фактима и историјским збивањима на европским и ширим просторима која сведоче уложени не мали напор примене тих ставова у животу појединца и друштва. Још би нас даље одвело утврђивање последица те промене у животу у устројству модерног света. Зато ћемо се ограничити на нашу историју посматрану под призмом лика Светог Саве и онога што називамо Светосавље као промена до којих је у односу према њему дошло у новије време под утицајем тих изданака нововековља. Мислимо да је то и те како битно за нас у овом историјском тренутку али и за нашу будућност. И не само нашу.

Личност Светог Саве, разуме се, једна је али, историјски гледано доживљавана је не увек на исти начин. Постоје кроз осмовековну историју углавном два приступа Светом Сави и његовом делу. Први је гледање Светог Саве из њега самога, кроз поистовећивање са њим и уподобљење њему као и преко надахњивања њиме онакав какав је био. Други приступ је стварање Светог Саве, да тако кажемо, »по својој слици и прилици«. Примљен, гледан и доживљаван онакав какав је стварно био Свети Сава је несхватљив и незамислив без личности Богочовека Христа и Његове Цркве. Да је Свети Сава био првенствено богочежњива и христочежњива душа, то потврђује цео његов живот, од младалачког бекства у Свету Гору, до дана његовог упокојења у Бугарској. Основна покретачка и преображајна сила његовог ума и срца, његовог бића и делатности, многостране и многоструке, и сваког његовог стваралачког чина, али и скривеног уздаха и молитве, била је светозарна личност Христова доживљена и доживљавана у Цркви као Његовом богочовечанском Телу. Христос је за њега »истинити Бог и живот свима«, како сам записује у Хилендарском образнику (типику). Зато он у истом Образнику позива не само »у Христу љубљену и духовну браћу своју и оце« хиландарске монахе, него све своје по духу и телу потомке, да се »уподобе прекрасним трговцима који све своје имање дадоше и купише једини бесцен бисер Христа« (Хиландарски типик, увод).

Тај позив на задобијање Христа уствари представља за Светог Саву позив на светост и светитељство, укорењено на једином Светом, на »Свецу Израиљевом«. Јер и за њега је Бог, као и за пророке, апостоле и Свете пре њега - »Свети Израиљев«. При том је битно истаћи да за њега светост није просто етичка категорија. Она није ни само чежња за хуминозним, божанским, својствена по умном Рудолфу Оту свечовечанском религиозном искуству и сазнању (види његову класичну књигу на ту тему »Свето« - »Das Heilige«). Светост је свуда присутна сама божанска стварност, која својим присуством освећује све и сва, и сваког човека који долази у свет. Сам Бог казује у чему је извор светости и освећења: »Осветите се и будите свети«, позива, »јер сам ја свет« (3. Мој. 11, 44). И за Светог Саву, дакле, сам Бог је свет, а сама светост - »воља Божја« тј.»воља Божја је светост ваша« (1. Сол. 5, 22). Светост, дакле, за њега није само вечно својство бића Божјег, она је воља Божја уткана у природи и призиву Његове творевине – на освећење и светост. Тако је Бог свет не само по себи него је »свет(и) у свим делима својим« (Пс. 144, 17).

Веома је важно истаћи да је за Светог Саву творевина – светиња на свим ступњевима свога постојања, од простобитија, преко добробитија до вечног добробитија. С обзиром да он за полазну тачку свога али и за циљ свега има »бесцен бисер Христа«, Његову личност, која, оваплоћењем и својим богочовечанским делом обједињује у себи Творца и твар, дух и материју, небо и земљу, овострано и онострано, прошлост, садашњост и будућност, - Свети Сава не познаје и не признаје онтолошки дуализам било какве врсте. Дуализам није и не може бити у самој природи твари, јер је она »веома добра« твар Сведоброга Творца. Дуализам може бити прихваћен само на плану слободе избора, тј. злоупотребе твари или самог Творца, пројављене као зло и грех. Светост и добро је сама природа твари. Зло је лажно стање, лажни начин постојања творевине. Свети Сава је дубоко свестан све трагике тог лажног начина постојања као злоупотребе твари и греха. Зато је борба против зла и греха и очишћење од огреховљености за њега основни императив живота.

С обзиром на ту светост и доброту твари од самог њеног настанка, Свети Сава незна за поделу стварности на »сакралну« и »профану« по природи, уколико се под профаним подразумева материјални свет и свагдашња стварност а не њихово лажно огреховљено стање. Следујући библијско виђење стварности он разликује нетварно и тварно биће, тј. нестворено и створено, али не супротстављајући их међу собом, него доживљавајући њихову утканост од искони, једног у друго. Отуда ни извор зла не може бити тражен у материји или неком вечном начелу, него у злом усмерењу по природи добре, слободне воље разумних бића. То зло усмерење воље има за својство обоготворење твари, употребу и однос према твари супротно вољи Божјој, која је – светост и освећење творевине и нас као створених бића. Ко воли свет и оно што је у свету на неблагословен начин, тј. супротно вољи Божјој, разара светињу света и постаје непријатељ Богу. Тиме осуђује себе и свет на ништавило, јер »свет овај пролази, а онај који чини вољу Божју остаје на векове« (Хиландарски типик, увод). У сагласју, дакле, са вољом Божјом је светост и живот света и човека; без и ван ње свет и човек су плен насиља пролазности, смрти и бесмисла. Воља Божја је уствари вечна љубав Божја, на којој све почива. Презир воље Божје је презир и одбацивање љубави, саможиво затварање у себе, човека и преко њега света. Зато је мржња на светост, мржња на вечну Љубав, која даје живот, па отуд неминовно – и негирање живота.

Сву светосавску философију живота можемо открити у тајни хлеба нашег свагдашњег и његове свете (благословене, благодарне) или проклете (несвете, неблагословене) употребе. Хлеб (=свет) је храна за наш живот. Као такав он је јављање Божје љубави према нама и наше љубави према ближњима. Зато нам се и сам Бог преко њега открио као Хлеб живота. Хлеб, свет и човек су објавни, отуда и могућност знања из природе и људског ума. Што је дубље осећање за вољу Божју као њихову унутарњу светост и бесмртност, то је и сјај и светлост истине која из њих зрачи јача. А најдубље што се у њима и кроз њих открива јесте истина, величанствена и чудесна, да су они дар Љубави и да за љубав постоје. Престану ли да буду дар Љубави и у служби љубави, постају загонетно и мучно ништа. Из љубави Бог »умножава« свет као хлебове, и даје храну свакој твари, у своје време. Отимање хлеба и света од Бога, знак је дубинске саможивости и отровне мржње, која ће се пре или касније пројавити и у односу на људе и друга бића у свету. А саможивост и мржња супроте се смислу човека и света, представљају скрнављење светости света, кроз негирање њега као печата и дара Љубави, створеног и датог за благодарно уздарје Богу и обдаривање ближњих. Није ли и човек као биће запечаћен истим тим печатом и носилац исте те светости, и то на још савршенији начин! Отуда лакомост за хлебом и похлепа за стварима, саможивост и гордо оботворење себе, рађају неминовно, пре или касније, у човеку, разорно и саморазарајуће тројство: богоубиство, братоубиство и самоубиство. Обесвећени свет пак се погружава у тами происподњу... постајући »тиран тиранину, а камоли души благородној« (Његош).

Ето ради чега се Светом Сави у тајни хлеба свагдашњег открива тајна неба и земље, Бога и човека, времена и вечности. Јер наш свагдашњи хлеб је створен да постане наш насушни (=надсуштаствени) Хлеб, Хлеб живота, дејством и присуством и призивом на њега Духа Светога животворнога. У хлебу и преко хлеба, и његовог ломљења и раздељивања и непотрошивог једења, открива нам се и даје вечно Логос, као Пут, Истина и Живот, као Хлеб живота. По речима самога Христа коју Свети Сава преко Хиландарског обрезника оставља у животворно наслеђе своме потомству: »Који једе тело моје и пије крв моју, у мени остаје и ја у њему« (Јн. 6, 56). И опет: »Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи« (Јн. 6, 53). Овоме Свети Сава додаје и речи Апостола, као потврду: »Ко се прилепљује Господу, једно је тело« (1 Кор. 6, 17), као и обратно »Који себе удаљује од Тебе, погинуће«, рече кротки Давид (Пс. 72, 27).

У тајни овог хлеба, тј. у Светом Причешћу открива се људима Бог као Отац и брат; у њему се открива човек човеку као брат и вечни сабрат. Отуда све што је Свети Сава градио и стварао око Светог Причешћа и за Свето Причешће је градио и стварао. Сви његови храмови и списи, сва његова дела и речи у служби су вечне Речи Божје као Хлеб живота и Њоме освећеног и осмишљеног свагдашњег хлеба и живљења. А циљ му је »да би смо сви били једно, истомудрујући, исто помишљајући, напасани и вођени од једног истог Пастира и као једна златна верига везани једни за друге«, како би се »саудили у једно Тело, под једном Главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22; Хиландарски типик, глава 17). Бог који постаје Хлеб насушни, хлеб свагдашњи који се од пролазне хране преображава и претвара и уздиже у храну која даје живот вечни, неразориво заједништво оних који се око тога хлеба окупљају и њиме хране – то јединство Бога и човека, оностраног и овостраног, Творца и твари, свагдашњег живљења и живљења на небесима, јединога Светога и онога што Њиме, Његовим стваралачким дејством и промислитељским присуством постаје Светиња (тј. целина твари) – то је суштина вере и опита и поруке и опредељења Светога Саве. На основу те вере и опита, и он, као и Апостол, непрестано позива сва поколења на светост као темељ и меру достојанства свега, особито словесних бића: »По Свецу који вас је позвао и ви будите свети у свему живљењу« (1. Петр. 1, 15-16).

То јединство у вечној Љубави, за љубав и заједништво створених бића, захтева и призива на јединство душе и тела, духа и материје, храма као тела и садржаја као душе, божанског и људског стваралачког чина; заговара сагласје неразориво државе и Цркве (по узору душе и тела). Могли бисмо рећи да је за Светог Саву, као и за све њему сличне светитеље, земља по свом устројству и циљу огледало неба, небо је извор живота и и плодности земље. Зато он не проповеда бекство од земље и хлеба и овостране стварности, него открива и остваривање у земљи, телу и хлебу Пуноће живота. И његово бекство из света, потрага је за том Пуноћом, као што је и његово враћање отаџбини, обасјавање народа свога светлошћу откривене Тајне. За њега као што су земља, тело и хлеб пријемчиви за небеску росу и светлост сунца, која их оплођује и греје, тако су пријемчиви и за вечну Светлост и топлоту Духа, за квасац вечнога Живота. Па као што њива окамењена, непријемчива за сунчеву топлоту и светлост не може плода донети, тако и људско биће, и свет у целини, затворени у себе саме, самодовољни, одвојени од Духа живоносног и вечног Сунца, постају неминовно потркалиште демона таме и плен ништавила.

Све ово зна и отац Светог Саве, Стефан Немања. Зато и он стварајући своју државу, својим подвигом према Светој Гори чини је отвореном за небо, ослобађајући државу и државност од биолошко – социолошке детерминисаности, самозатворености и самодовољности. Али зато, с друге стране, и његов син Свети Сава силази са Свете Горе у ту исту државу, да би њено устројство и земни хлеб осветлио небеским поретком и Хлебом живота, који силази с Неба. Светиња пак и светост које Свети доноси земљи није ништа туђе њој: то је оно за чим она чезне, на чему и ради чега постоји, што јој је сабитно и сродно. Светост је њен основ и призив, коначна мера ње и свега што се збива на њој, првенствено човека и његовог смисла. То је оно чиме је и сам Светитељ себе осветио и просветио, чиме живи и ради чега живи. Одрекне ли му се или одузме то – њега више нема, он не постоји, или ако и постоји, постоји као варалица себе и других.

Светост је истовремено и просвета, просвећивање вечном Светлошћу. Отуда је и светитељство Једино истинско просветитељство, а светитељ, као целовита личност преображена и препорођена вечним Знањем и вечноживом Истином, - једини истински просветитељ. Није случајно да су словенским језицима светост и светлост, светитељство и просветитељство и језички једног корена. Зато, заиста, без те вечне Светлости у себи, свет и живот престају да буду светиња, остављени пролазности и ништавности; просвета и просветитељство, без светости, кратког су даха и још краћих домета, сведени на плитку светлост природе и ума, заробљени солипсизмом и окованоћу собом.

Свети Сава, дакле, утемељен на личности Богочовека Христа, тај христолики Светитељ, са светошћу као мером људског достојанства, - управо као такав постао је судбинска личност за Српски народ и његово историјско опредељење. По томе је он вечно наш и вечно нов али истовремено и васељенски универзални свечовек. Као такав он је доживљаван од Српског народа и приман кроз векове. Тек у новије време, не без утицаја нововековља, почело је да губи његово просветитељство своју онтолошку и есхатолошку раван, свођено на раван европског просветитељства моралистичког и такозваног »здравоумовског« типа. На оно што је за Светог Саву уствари само једна од димензија човековог постојања и једно од изворишта знања и просвећења, то је већ било оно стварање Светог Саве »по својој слици и прилици«. Напоредо са овим јавило се и утилитарно – националистичко тумачење лика и улоге Светог Саве, нарочито у прошлом и овом столећу. И једно и друго тумачење је упростило, те тиме популарисало лик Светог Саве али и сузило његову васељенску свечовечност, умањивши њену својствену благодатну дубину и универзалност. Тиме је, несумњиво, учињена неправда Светом Сави а преко њега и самом његовом народу, на првом месту – његовој светосавској саборној вери православној.

У том преобликовању, да не кажемо унаказивању лика и дела Светог Саве, ишло се и даље. Доспело се чак и до покушаја његовог потискивања и брисања из народног памћења, нарочито из памћења младих поколења, поготово од рат па до данас. У томе су најдаље отишли марксистичко – материјалистички заговорници »светитељства«, тј. човековог савршенства, без Бога и против Бога, просвете без и против светости, просветитељства без и против светитељства. Просто је здравоумски необјашњиво и запањујуће систематско послератно игнорисање, чак негирање светитељства Светог Саве и светости као идеала и смисла његовог просветитељства. Од Светог Саве он је постао поново »Растко Немањић«, дакле оно од чега се он одрекао већ самим својим младалачким бекством у Свету Гору! Тај негаторски однос према Светом Сави скрива уствари негирање целокупног хришћанског предања нашег народа, као и светосавске философије живота, којим се Српски народ уствари уписао у историјски зреле и плодотворне народе. А шта је за Светог Саву човек без Христа, просвета без светости, култура без култа, људско слово без вечног Логоса, човеково знање без Божје Премудрости, земља без неба, хлеб без могућности претварања у Хлеб живота, просветитељство без светитељства, људско братство без вечног Очинства? – Шта друго ако не једно огромно ништа! Исто оно што је за његовог духовног потомка »време земно и судбина људска«, а то значи - »два образа највише лудости«.

Крупна је и тешка реч али се мора изговорити: У притајеној, свесној или несвесној мржњи на светост и бекство од светости и светитељства Светог Саве има нечега, демонског, сатанизованог, савоубилачког, а томе и – самоубилачког. Тужно је да тог и таквог мање или више притајеног или јавног бекства од светости Светог Саве и ниподаштавања његовог светитељства, а тиме и његове целовите свечовечности и и свечовечанске личности, - има још увек у нама и међу нама. То потврђује и недавно одлука Просветног савета, тј. Министарства просвете Србије, којом се Свети Сава поново дели и цепа на »свеца« и »просветитеља«, култну личност и културну личност, митолошку и историјску, па једна половина мања, Светог Саве је за школу а друга – није за школу. Деценијама избачен из школе Свети Сава покушава се да се у њих уведе али на мала врата и стидљиво, и то не он, него његов спољашњи привид, да не кажемо нека врста његове карикатуре.

И опет питање: Откуд то бекство од његове светости и притајена мржња на његово светитељство? Очевидно, није лако ићи за Светим Савом путем његовим који води у Живот. Зато је бекство и ниподаштавање његове светости објашњиво и нојевским скривањем у песак просечности и пролазности; али и као бекство од свог сопственог богочовечног вечног достојанства и подвижничког светосавског напредовања ка истински бољем, које има један крај – божански бескрај. То бекство и стално избегавање светитељства, знак је слепила за истинско људско достојанство као духовне помрачености.

Зато, помолимо се Светом оцу нашем Сави, нашем свенародном очињем виду: поврати нам душе вид, једини Световиду наш! Врати душу нашу у Христову богочовечну чистоту! Светињом нас обнови и светлошћу просвети и сабери! Светитељу оче Саво, моли Христа Бога за све нас. Амин.

Беседа на Светосавској академији, Сава центар, 1991. г.

Ђорђе В. Томашевић

СВЕТОМЕ САВИ

Ми нисмо ни Исток а нисмо ни Запад,
На светова међи, ко везивно ткиво,
Са обадве стране и претња и напад,
Ал` биће је наше к`о ожиљак живо.

Ми ценимо Свече, дубоко идеју
Да нацију саздаш независну јаку,
Судбоносан беше твој пут у Никеју
уз Стефанов напор ка краљевском знаку.

Док језици јетки из Грчке и Рима
На Тебе су дигли теолошку хајку
У народу своме Ти пример си свима
И давно си ушао у песму и бајку.

Све замерке папства и Хоматијана
На основу Цркве што даде свом роду,
И пашина мржња и са других страна
Разбукташе само наш жар за слободу.

Кад повест нас баци под Запада стреху
У турскога царства многовекој чами,
Од рођеног брата у каинском греху
Доживесмо злочин у недавној тами.

У сукобу страшном сред цркава двеју
Ми стојимо своји у слављењу Бога
И твоје нас речи и данас још греју
И воде кроз маглу и мучења многа.

Ти отац си Српства, то душмани знају,
Што кичму му снажи да усправно стоји
И пркоси свакој аждаји и змају
И никаква врага ни сад се не боји.

На стабљику српску хришћанства си калем
И српске културе оснивач и творац,
У ризници њеној најсјајнији алем,
За народну душу и данас још борац.

Ти учитељ наш си, наш цивилизатор,
Јер темељ си нашој свој просвети дао,
Од ветрова бурних наш заклон и шатор,
Ни среће рад Српства не беше Ти жао.

Кад захвалан народ храм подигне Теби
На месту где Синан остатке Ти спали,
Саградиће спомен и самоме себи
Јер хвалећи Тебе и дело Ти хвали.

Протојереј Саво Б. Јовић

ОСВЕЋЕНА ЗВОНА ЗА СПОМЕН-ХРАМ
СВЕТОГА САВЕ НА ВРАЧАРУ

»Во всју земљу изиде вјешчаније их,
и конци всељенија глаголи их«. (Пс 18, 4).

Догађај о коме су многе генерације годинама сањале остварио се у суботу, 24. новембра 2001. године, када је Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, уз саслужење Њихових Преосвештенстава Епископа тимочког Г. Јустина и врањског Г. Пахомија, затим свештеника и ђакона освештао звона за Спомен-храм Светог Саве на Врачару.

Овом светом чину, присуствовали су, сем дародаваца звона, и српски премијер др Зоран Ђинђић, проф. др Војислав Миловановић, министар вера и др Владан Батић, министар правде у влади Србије, (обојица су даривали по једно звоно за Спомен-храм), затим г. Мирољуб Лабус, потпредседник Савезне владе и Јоханес Грасмајер, власник звоно ливнице »Грасмајер« у којој су звона и изливена. Укупна тежина, свих 49 звона је, око 22 тоне, а највеће је тешко 6.180. кг.

После чина освећења Његова Светост Патријарх Павле је рекао »да ће и ова звона позивати вернике на молитву«, пожелевши да она звоне за мир и напредак. »Тако су« каже, »и наши славни преци чинили, славећи Бога и у миру и у ропству као и у ратовима за слободу«. Патријарх је, и овом приликом, позвао верне да се »угледају на наше славне претке; на наше светитеље, великомученике и мученике како би испунили циљ и пронашли смисао свога живота, прослављајући, на тај начин, и своје породице и помажући свом народу да нађе спас од невоља и тешкоћа које нас сналазе«.

Затим се Свјатјејши Патријарх обратио молитвом Светоме Сави, патрону овог монументалног храма, нашем духовном оцу, учитељу и просветитељу »да помогне данашњим генерацијама да се одржимо и биолошки и као народ Божји, онако како нас је Свети Сава учио, и као што су нас учили сви свети из рода нашега«.

После освећења верници су побожно прилазили звонима и крстећи се, целивали их. Била је то дивна слика, која ће се памтити за цео живот. Слика људи, који, у одушевљењу и са љубављу шире руке, грле и љубе звона, уз шапат изговарајући своје молитве, жеље и наде. Ова слика нас је све, на ветру и хладноћи, грејала својом топлином учвршћујући нас у необоривој истини да је сваки циљ остварљив ако је у сагласности са вољом Божијом.

Треба, међутим, рећи да ни бројност ни масивност ових звона, која ће се огласити са Светосавског храма, нису израз наше гордости, нити неке посебне моћи, већ израз наше љубави, жеље и потребе да се њихов звук, у овој градској буци, боље чује, што даље одјекује и да, у што више душа допре Глас Божији, као позив на молитву и покајање који су нам данас тако потребни.

На крају морам рећи да ми, који смо, тога дана узели молитвеног учешћа у овом јединственом догађају и који смо још увек под утиском овог светог чина, жалимо што београдски електронски медији нису довољно пажње посветили освећењу звона, те ову радост пренели у друге богочежњиве душе широм Србије, душе, свих оних, који тога дана, из оправданих или неоправданих разлога, нису могли доћи на Светосавски плато.

У ПРОСВЕЋЕЊУ ЈЕ НАШ БОЉИТАК

Сваки се жали на послератни живот, и сваки указује прстом на велико зло, које је овладало свим друштвеним слојевима нашега народа; рат је искварио нарави и ослабио карактере, те уместо сталног напредовања, опажа се велики минус у добром, правичном и чедном животу. Ми нисмо без школованих па и високоучених људи, али смо без довољног броја просвећених људи. Ако искрено желимо бољитак српског народа и наше земље, морамо се постарати, да број образованих одговара и броју просвећених.

Да би смо указали на морални лек, који ће здравствено да утиче на живот нашега иначе добродушнога народа, треба да се одговори на питање: у чему је просвећење човека – хришћанина. Велимо: човека хришћанина, јер се у вери крштавамо и у вери (цркви) умиремо, али за живота слабо се интересујемо за веру и равнодушно се односимо према Богу. Јован Скерлић, без сумње је велики син српског народа, а он је на самртном часу изјавио: »ако Бог да те оздравим, посветићу моју пажњу и том за мене тајном кутићу - вери«. Сматрамо да је та изјава Јована Скерлића израз кајања, и жалимо што му је смрт омела испуњење његове жеље...

У чему је просвећење човека хришћанина? – у познању Истине. Шта је Истина? – Истина је Бог. Који Бог? – Кога је свету објавио Син Његов, Господ наш Исус Христос. Другим речима, просвећивање је у веровању једног триличног Бога. Без такве вере нема правог просвећа, а без просвећења не задобија се вечни живот. А шта је живот вечни? На ово питање дао је одговор сам Христос: »А ово је живот вјечни да познају тебе јединога истинитога Бога, и кога си послао Исуса Христа« (Јн. 17, 3).

Ван овог просвећења и ван овакве вере, људи сједе у тами и у сјену смртноме (Мт. 4, 16). Зашто? Зато што:

1. Без познавања Бога Творца не схвата се хармонија, лепота и величина васељене; не поима се сила закона у видљивој природи а још мање у моралној области живота; без вере у Бога, човечији разум је неспособан за потпуно расуђивање; без Бога, разум је несталан, променљив, хаотичан, и поремећај разума честе су последице код безбожних људи;

2. Одсуством вере у Богочовека Христа, немамо највиши идеал моралног савршенства и најјачи подстрек у борби добра против зла; незнамо за живот по духу и сили савести; без Христа би били лишени свести о тежини грехова и ослобађању од њих; без Васкрслог Господа, гроб би био још увек завршна тачка а смрт најужаснија јава живота;

3. Неверовањем у Бога Духа Светога, људима се одузима највеће благо на земљи – утеха, јер је Свети Дух Утешитељ. Нико и никад од нас људи није био без искушења и бола у животу; крв и сузе су пратиле свакога и пратиће све и у будуће; потреба за сталним духовним кретањем и оживљавањем човека свакоме је јасна. Свети Дух оживљава и благодаћу својом крепи, оснажује, што ће рећи: теши, а утеха која долази »одозго« јесте мир, спокој, радост и спасење у Господу...

Научници по врстама својих наука, такође говоре у име истине али не увек у духу хришћанског просвећења. Истина, по хришћанској науци, јесте апсолутна и вечна; по науци без вере, истина је релативна и привремена. Истина православне вере јесте првостепена, - то је врховно знање; она је циљ живота, то јест да познамо Бога и да будемо заједно с Богом.

Истина научника је другостепена, помоћно знање, односно средство за постизање крајњег циља – познање Бога. Такви су научници обасјани виделом божанске светлости и долазе до правог Богопознања кроз Свето Јеванђеље. Они пак научници, који своје научничке истине сматрају за крајњи циљ свога живота, а не за помоћно средство ради познања апсолутне и вечне Истине – Бога, такви су научници звезде луталице, и један по један нечујно изчезавају са лица земље, да би им вечна Истина одмерила казну за њихово плиткоумље.

Кад је Христос чуо да је Јован Крститељ предан и затворен због изобличавања Ирода за његове пороке и безакоња, напушта Јудеју и иде у Галилеју, у крајеве где су живели најбезбожнији и најпокваренији становници Палестине; настањује се у Капернауму, граду ондашњег Вавилона.

Зашто је Христос тако урадио? Зато што се мисија Јована Крститеља завршава. Јудеја је већ сазнала и у неколико познала Месију, док су људи у Галилеји још седели у тами, сјену смртноме. Христос је дошао да послужи а не да му служе; дошао је да грешнике приведе просвећењу. Зато иде најтежим грешницима и тамо одпочиње спасоносну, божанску мисију речима: »покајте се, јер је настало царство небеско«, што ће рећи: настаје царство Христове Цркве, која доноси свету пуноћу благодати а после смрти изобиља славе у царству вечности.

На овај пример Христа Спаситеља треба да се угледају и Његовом призиву следују приповедници вечне Истине и служитељи олтара Бога живога, те да истинско просвећење шире тамо где има највише духовне таме и моралног пада. У колико Београд стоји у томе погледу изнад Капернаума, и наша земља изнад Галилеје, не можемо тачно одмерити; свакако више, јер смо ми у виделу Христове Цркве и огрејани благодаћу Духа Утешитеља. Не заборављајмо да се увек више потражује од онога који има, те се и од нас хришћана потражује више и потпуније просвећење истином вере.

А кад је већ реч о угледању представника цркве на пример Спаситељев, добро је поставити питање: на кога би се данас представници нашег народа и државе могли угледати? Свакако на представника најпросвећенијег народа и најбогатије државе – једног од најобразованијих синова данашњег времена. Довољно је да се наведу само неколико редака из његовог прогласа народу за празновање дана благодарности Богу: »ми треба да се са благодарношћу поклонимо пред Богом« - вели Кулиџ. »Препоручујем да 26 новембар, народ остави свој рад и да у својим домовима и у својим храмовима благочесно принесе благодарност Свевишњему за сва она многа и велика добра која су му ниспослата, и да проси од Њега руковођење, да нам Господ у будуће не би ускратио своје милости«...

Наш православни проповедник и философ др. Николај, епископ, саопштавајући Кулиџев проглас додаје: »Зашто је другачије у Америци него ли код нас на Балкану, који смо обавезнији благодарити Богу? Има томе ваљда више узрока. Но главни је узрок у томе, што је за школованог и образованог Кулиџа, Бог доказани факат а прича о постанку човека од мајмуна, једна не доказана хипотеза«

Цар Давид у пророчкоме духу ускликнуо је: »Кад је Господ просвећење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати?« А зар ћемо се ми православни хришћани кога бојати, који је кроз Свету Тајну Кајања ослобођен од свих својих грехова, а кроз Свето Причешће сједињавамо се са самим Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом?!

У духовном просвећењу је снага сваког човека и сваког народа. Молимо се да Господ, по великој милости својој, умножи што већи број истински просвећене синове и кћери милог нам српског народа и наше свете православне цркве.

Нека тако буде.

Из проповеди Љубомира Ст. Митровића, свештеника београдског, који је говорио у цркви св. Ап. и Ев. Марка у недељу »по просвећењу« - 11/24 јануара 1926.г. Текст преузет из Алманаха, Српско Косово за 1926 годину.

ТАКО ПИСАШЕ ДОСТОЈЕВСКИ О ПРОСВЕЋЕЊУ...

Ја тврдим да је наш народ одавно просвећен. То је био још у оно доба када је примио Христа и Његову науку. Неко ће ми одговорити: - народ не познаје Христово учење, нити се држи Његових проповеди - али то је приговор без основа. Народ зна све оно што треба да зна. Стога можда и не би могао да положи испит из веронауке. Па ипак научио је све у црквама, где је вековима слушао молитве и песме, које су лепше понекад од сваке проповеди.

Народ је понављао песме, бежећи по шумама испред непријатеља још у време татарске најезде. Народ је можда још тада певао - »Господе буди једнако у нама!« - још тада је можда како ваља разумео ту песму, јер у то доба осим Христа никога другог није ни имао: а у тој песми је сва Истина Христова. Зар је важно онда што се народу слабо држе проповеди и што ђакон и црквењаци понекад промрмљају нешто неразумљиво. То је најтежа оптужба против наше Цркве коју су измислили и срочили либерали. Они су измислили и то да је црквенословенски језик неразумљив народу, руском сељаку?! /А ствараоци! Господе!/ Није све то важно. Изађе свештеник и отпева: »Господе, Владико живота мојега«. И у тој молитви је читава суштина Хришћанства, читав његов катихизис, а ту молитву наш народ зна напамет! Исто тако он зна много житија светих, препричава их и слуша до ганућа.

Но главна школа Хришћанства, кроз коју је народ прошао - то су векови бескрајних недаћа, коју је он осетио у току своје историје. Тада је народ био остављен од свих и потпуно сам радио за све и свакога и држао се свога Христа као јединог утешитеља, Кога је примио у своју душу за сва времена, утешитеља Који му је спасавао душу од очајања!

Уосталом због чега вам ја ово говорим?! Због тога да бих вас можда убедио? Разуме се да вама моје речи изгледају детињасте, безмало нешто неумесно: понављам због тога и по трећи пут: ја не пишем за вас. Тема је веома важна и о њој треба много говорити. Ја ћу о њој говорити све дотле док будем могао држати перо у рукама. А сада ћу изложити своју мисао у основним цртама. Ако је наш народ одавно посвећен тиме што је примио Христа и Његово учење, онда је он с Њиме, са Христом примио и истинску просвету. А са таквим великим благом просвећености, науке које долазе са запада, ће бити прва благодат. Христос се неће помрачити од њих као што се то догодило на том Западу. Уосталом нису тамо науке Христа помрачиле, како то тврде либерали, то се догодило и пре науке, када је западна црква унаказила, Христов лик, када се претворила у римско царство и када се поново оваплотила у облик папства.

Заиста на западу нема више хришћанства, нема Цркве, мада има још много хришћана и њих неће никада сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство. Он прелази у идолопоклонство; протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој несталој науци о моралу.

О разуме се, ви ћете ми одмах рећи да Хришћанство и клањање Христу не чине читав циклус просвећености, да је то само један ступањ и да су још потребне науке, грађанске идеје, култура и тако даље. Ту немам шта да вам одговорим а и не би било у реду, јер сте ви делимично у праву што се тиче наука. Но, ви се никада нећете сложити са тим да Хришћанство мора да опстане у нашем народу за вечита времена, и да је то најважнија животна снага његовога просвећивања.

Немојте ми рећи да ја не познајем народ. Ја сам са њим јео и спавао и био »сматран за злочинца«. Радио са њим најтеже послове у време док су они други »они што су руке прали у крви«, водећи либералну политику подсмевајући се том истом народу у предавањима и по часописима, закључивали да је народ - »зверске силе и прилике«. Ја добро познајем мој народ. Од њега сам поново примио у своју душу Христа, Кога сам још као дете упознао у родитељском дому и Кога сам био претворио у »европског либерала«.

Но, допустимо да је наш народ суров, зверског лика и грешан: »Син јахао мајку а снаха се возила у колима«. Има вероватно и тога. Морала је однекуд и та песама да потекне! Све су руске песме настале на основу нечега што се догодило. Зар то још нисте запазили? Али будите ви барем једанпут правични: - Присетите се шта је тај исти народ поднео током толиких векова! Сетите се ко је највише скривио што је народ зверска лика и не судите му због тога. Народ греши и свакодневно чини зла, али у бољим временима када га обасја Христова милост никада се не пита шта је то Правда. А то је и најважније. У шта народ верује као у своју правду, у шта верује и у шта полаже своје наде, како то замишља, шта му је најсветија жеља, шта је заволео и шта је оно за шта моли Бога и за чим у молитви плаче? Тај идеал је ту. То је Христос а са Христом, наравно долази просвећеност. У својим најузвишенијим и најсудбоноснијим тренуцима према томе, наш народ је решавао сваку, општенародну ствар, само на хришћански начин. Ви ћете можда додати: - Није довољно само плакати, треба радити и стварати.

А има ли међу вама господо, руски просвећени »Европљани« много праведника? Покажите ми ваше праведнике који би заменили Христа! У народу пак, имајте и то на уму, има праведника! Постоје позитивни карактери, неисказане лепоте и снаге, који су остали поштеђени од таквог гледања на ствари. Има праведника и мученика правде ради, без обзира да ли их ми запажамо или не. Помислите само колико је пута, тај народ спасао или се борио да спасе друге народе и сопствену отаџбину?

Не тако давно, онако смрадан од греха, пијанства и немоћи, он се духовно развеселио, када је започео нови рат за веру Христову, коју су муслимани искорењивали међу нашом словенском браћом Србима. Народ је прихватио тај рат, ухватио се био за њега, као жртва осећања од греха и неправде. Он је слао своје синове за свету ствар. Народ није викао што пада курс рубље и што је цена меса скочила.

Но, да завршимо са овиме. Наука је једно а просвета сасвим нешто друго. Уздајући се у тај исти народ, можда ћемо једном успети да развијемо у својој светлости и сјају и наше Христово просвећивање.

СВЕТ(Л)ОСТ ПРАВОСЛАВЉА

Преподобни отац Јустин (Поповић)

ДАНАС ЈЕ СВЕТИ САВА

Нека умукне Српска земља, нека говори Небо. Данас, на данашњи дан име српско је најславније на небу од свих дана у години, јер данас на небу Серафими и Херуфими, све Небеске Силе клањају се најбољем, најсветијем и највећем Србину – Светом Сави, том Анђелу српском, том Херуфиму и Серафиму српском, том Анђелу рода Српскога. Да, несумњиво све Небеске Силе, све Небеске Силе, јер је он први узнео име српско међу Анђеле и Арханђеле, прославио га међу њима, пошто је живећи анђелским животом на земљи и сам постао Анђео.

Данас се сви Свети Апостоли Христови клањају првом Апостолу српском, Светоме Сави, који са ревношћу у проповедању Еванђеља Христова изједначио са Светим Апостолима. Кроз њега су нас Србе упознали Свети Апостоли, ти најзнаменитији људи на земљи и на небу у роду људскоме. И међу њих је стао Равноапостолни Србин, Свети Сава.

Данас се сви ови Свети Мученици клањају на небу Светом Првомученику српском, Светом Сави. Зар Свети Сава није највећи Мученик рода Српског? Та он ево скоро осамстотина година пати сваку Србинову патњу, мучи сваку Србинову муку. Да, он је Свемученик српски, од дана када је побегао у Свету Гору до данашњег дана када се име Христово гони по Српској земљи.

Данас се и свети Испосници клањају на небу највећем Испоснику српском, Светоме Сави, јер је оставио на земљи Еванђеље скраћено – молитву и пост. Краљевић побегао из света, побегао из раскоши царског двора, отишао у камениту Свету Гору, да бос, од седамнаест година, бос прерађује себе постом и молитвом, да преображава себе из краљевића у Светитеља, из велможе у Подвижника и Христовог просјака.

Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од Светог Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погибоше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена када падоше 700,000 Срба за своју веру. Њему се клањају уопште сви преминули Срби. Њему – зашто? Јер је он дика српског имена и српског човека и свих Срба на небу, дика и понос. Анђео српски међу Светим Анђелима, Апостол српски међу Светим Апостолима,

Мученик српски међу свим Светим Мученицима. Данас се, дакле, клања сва Небеска Србија своме оснивачу, своме градитељу Светоме Сави. Он је почео да гради на земљи Свету Србију и да је изграђује. Његови славни потомци продужили су његово дело. Тешко ономе и онима који разарају Свету Србију: владике и свештеници, министри, ђаци, ученици, ратари, земљорадници, трговци, занатлије. Тешко свакоме Србину који разара дело Светога Саве, јер је тешка рука Светога Саве; када буде пала на њега неће остати ни пепео од њега.

Данас Небеска Србија кличе и кликће од свете и слатке радости што на челу њеном стоји тако велики Светитељ, тако велики човек, тако славна душа и личност пред Господом Богом. Зашто се небо клања Светоме Сави, зашто се небеса у радости данас слећу око њега? Шта је он то учинио, у чему је тајна његова? Тајна његова је у томе, браћо, што је он испунио Еванђеље Господа Христа. Ето целе тајне његове. Он је, испуњујући заповести Христове, уселио Господа Христа у своју душу, те је могао са апостолом Павлом рећи: »Ја више не живим, у мени живи Христос« (Гал. 2, 20). И тај Господ Христос дела из њега ево скоро осамстотина година, Који је деловао у њему откако се осветио и посветио.

Нек се упита сваки Србин, нек се пита свако српско дете, сваки српски младић, нека помисли на седамнаестогодишњег младића који је побегао са царског двора очевог, чиме је он то осветио и посветио себе? Вршећи заповести Христове, творећи свете еванђелске врлине, живећи вером и ходећи вером за Господом Христом; вером и љубављу и молитвом и постом и кротошћу и смиреношћу и милосрђем и свим осталим светим врлинама, јер се помоћу тих светих врлина иде за Господом Христом кроз овај свет ка ономе свету. Тако је Растко, краљевић Растко, преобразио себе у Светога Саву, преобразио себе кроз свете врлине и тиме Господа Христа довео у Српску земљу, у српску душу и провео преко ње и кроз њу.

Где је Христос тамо су свете мисли, тамо су света осећања, тамо су света и велика дела. Зато је Свети Сава још на земљи био пун тих светих еванђелских мисли, светих еванђелских жеља, светих еванђелских расположења. Ту је извор свих његових светих дела, која је починио за живота на земљи и која непрестано чини живећи вечно на небу крај Господа Христа.

Заиста његова дела блистају и данас кроз сву таму нашу, српску несрећну таму. Блистају као сунце. »Тако да се светли видело ваше пред људима да виде ваша делка и славе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5, 16). Да виде ваша добра дела и славе Оца вашега Који је на небесима«.

Гле, зар ће Србин и јуче и данас и сутра и до страшнога Суда да се пробуди и пита себе: »Шта је велико у српскоме човеку, шта је велико у Српскоме роду, шта је велико у српској историји, шта је велико на несрећној Српској земљи, шта? Само Свети Сава, увек Свети Сава. Нико не може бити велики осим њега у роду Српскоме и на Српској земљи. Они који њега данас гоне како могу сматрати да су велики, да иду стопама његовим, да воде Цркву његову путевима његовим? Не! За Светим Савом се иде само вршећи еванђељске заповести; за Светим Савом се иде само када Србин испуњује и врши свете еванђелске врлине, када живи вером Христовом, љубављу Његовом, када живи за царски небески живот, за Небеско Царство, као што је то Еванђеље објавио велики Свети Кнез на Косову и приволео српску душу и српску историју и сву Српску земљу да се определи за Царство небеско.

Погледај Србине, погледај која су добра дела у твојој историји, дела непролазна и вечна, не привремена, не данас јесу и сутра их нема, не. Вечна дела која је починио Свети Сава, и којима се ми данас дичимо и живимо. Ко ће их набројати, браћи, ко? Сва та дела његова светле и блистају у свим помрчинама наше историје, у свима тминама, и Срби због тих славних дела ево осамстотина година славе Господа Христа и стоје уз Њега. Нема доброг дела, вечног доброг дела у историји Српскога народа да не води духовно порекло од Светога Саве.

Прво дело Светога Саве и најглавније, шта је? Он нам је дао Јединог Истинитог Бога, Господа Христа. То је највеће дело које је могао учинити за Српски род: дати роду Српскоме Истинитог Бога када око њега урличу и халачу безбројни лажни богови. То је не само дело, него је сведело. Из њега извиру из њега потичу и сва славна дела наше историје и нашега народа.

Гле, шта су све свете задужбине наше? Све оне потичу од Светога Саве: Хиландар, Студеница, Жича, Грачаница, Високи Дечани, Љубостиња, Каленић и све остале редом. Нису ли то дела Светога Саве, дела која и данас разносе име Србиново по свим континентима овога света? Да, то су дела Светога Саве, то су дела и његова лична и његових славних потомака, његове духовне деце коју је Христос родио. Па и ова света задужбина, Ћелије, чудо је Светога Саве. Славни Немањић Драгутин створио је ову свету обитељ. Од Светога Саве потичу и све славне многовековне борбе наше за Крст часни и Слободу златну. Све су то дела Светога Саве. Зато су га Турци и спалили.

Он, његове свете мошти у Милешеви, постале су главни престо наше историје српске. Ту је била Престоница српска под Турцима, Престоница вечног Патријарха Српскога Светога Саве, вечног владара српских душа у свим временима. Са свих страна народ је хрлио у Милешево да се поклони великом Светитељу, да му каже своје муке, да одрида своја страдања, да му исповеди све патње, све болести. И дивни Светитељ, милостив увек и на земљи и са неба, кроз свете мошти своје чинио је безбројна чудеса: исцељивао, лечио, тешио, а око његовог светог кивота војске монаха који су чували Српски народ, Српску душу.

И онда је дошла охола и страшна заповест да се тело Светога Саве спали. Спаљено је, али велики и славни чудотворац и дан – данас чини безбројна чудеса са сваком српском душом која му се обрати; чини чудеса и са нама данашњим Србима, иако многи од нас нису достојни тога.

Велика је милост његова, Христовска еванђељска милост и љубав, и он не престаје да чини чудеса. Разгрните ма коју душу Срба Мученика који страдаше за Крст часни и Слободу златну, ви ћете у њој наћи лик Господа Христа, а иза њега Светога Саву. Разгрните душу Светог челника свих тих наших борби за Крст часни и Слободу златну, Кнеза Лазара. Шта је у њој? Еванђеље Светога Саве. Да! Свети Цар Лазар је духовно чедо Светога Саве. Шта су сви славни људи наше историје нашега народа? Шта су ако не дело Светога Саве, духовно дело Светога Саве. И Свети Немања и Свети краљ Стеван Првовенчани, рођени брат Светога Саве, и Стефан Дечански и Милутин славни, и Кнез Лазар, и Косовски Мученици и Ђакон Авакум и безброј њих, то су духовна деца Светога Саве. Хвала Светоме Сави, он нам је дао све Светитеље, све великане редом, почев од Светога немање. Да није њега не би било ни њих ни дела њихових. Не би било ни Хиландара ни Жиче ни Студенице ни Косова ни Орашја, нити ичега великог и славног у нашем народу, у нашој историји. Све свете и праведне душе српске, од Немање, од Светог Немање до данашњег дана, пореклом су духовним од Светога Саве. Који је Србин који се духовно препородио, а да га Свети Сава није у томе руководио, водио на видљив и невидљив начин, начин знан и незнан? Све је то доказ, чега, браћо? Сва велика, сва бесмртна дела наше историје посредно и непосредно воде порекло од Светога Саве.

Друго, велико славно дело Светога Саве, дело равно другоме сунцу у историји нашој, то је светосавска просвета, истинска просвета. Јер Свети Сава је увек први и увек највећи Просветитељ Српског народа, и данас највећи Просветитељ Српскога народа. Зашто? Зато што је највећи Светитељ. Господ Христос је донео, браћо, овом свету просвету, просвету која даје човеку знање о ономе што је најважније за човека у овом и у свим другим световима, донео је просвету која објављује: Човек је бесмртно и вечно биће. Човек је створен за бесмртност и живот вечни, човек је створене да буде пролазни црв на земљи, него вечно биће на земљи. Ту је просвету донео Господ Христос. А како се та просвета остварује у свету? Како се те истине оваплоћују у човекову истину у свеколиком роду људском? Како? Светитељством! Само Светитељи су истински Просветитељи, јер су бићем својим, свим бићем својим усвојили Христову просвету, осветили себе, осветили све своје мисли, сва своја осећања, сав свој живот, осветили сву душу, све срце, сав ум, сву вољу своју и тако кренули за Господом Христом кроз овај свет, кроз време прелазе у вечност. Од Господа Христа је та нова Благовест, то ново Сунце: да је само Светитељ прави Просветитељ; и још једном: само Светитељ прави Просветитељ.

Зашто је Српски народ у дубоко побожној души својој истакао Светога Саву као највећег свог Просветитеља. И данас прави Срби су познати по томе што Светога Саву славе као правог Просветитеља и јединог истинског Просветитеља рода Српског. Каква ми је то просвета која своди човека на мајмуна? Каква ми је то просвета која своди човека на стомак, на јело и одело? Каква ми је то просвета која човеку даје безбројне бестидне слике по позориштима, по биоскопима, и онда ђаци убијају из револвера своје наставнике? Да! Српски народ, док је српски, схватиће да је Свети Сава највећи Просветитељ српски и да је истинска просвета Христова, Христово Еванђеље. Ту истину наш је народ осетио. Зато је пошао за Светим Савом. Ту истину наш народ је усвојио и увек исповедао, под Турцима исповедао, истину да је Светитељ истински Просветитељ.

Јер Светитељ светли Божанском светлошћу и осветљује све путеве човеку кроз овај свет ка ономе свету. Осветљује пут смрти, пут живота, осветљује пут греха и пут врлине, осветљује Светитељ пут ђавола кроз овај свет и пут Бога кроз овај свет. Србин када иде за Светим Савом, тачно можете знати иза кога иде. Иде за Богом или за ђаволом, за грехом или за врлином, за смрћу или за бесмртношћу. Истинска просвета претвара рђавог човека у доброг, грешног у праведног, праведног у светог, претвара смртног човека у бесмртног. На који начин? Помоћу вере, помоћу светих врлина, помоћу покајања, помоћу еванђелске љубави, молитве, поста, смирености, кротости, трпљења, свих осталих великих светих врлина новозаветних и великих светих дела. Сваку од ових еванђелских врлина, учи Свети Сава, прерађује човека из грешног у праведног, преображава старог човека у новог, смртног човека претвара у бесмртног.

Зато је истински просвећен онај човек – учи Свети Сава – онај човек који је праведан и добар и истинољубив и братољубив и свет и племенит. А све је то ако је Христољубив, од љубави према Христу у овоме свету. Због свега тога, браћо, Свети Сава је наш идеал, идеал сваког правог Србина, идеал наше деце и наше омладине. Ко је српску омладину повео ка небу, ко решио проблем вечног живота, ко? Краљевић Растко, краљевић Растко, монах Сава. Зато је он истински и вечни идеал праве српске омладине. И данас и до краја српске историје, он је заиста идеал сваког детета. Зар има дивнијег и љупкијег детета од малог Растка? Гле, а младић Растко, бегунац на Свету Гору, први ускок небески, ускок на земљи Српској, шта је он ако не идеал за младиће док су српским духом напојени. Он је идеал сваког Србина, и младог и старог. Јер, реците: зар има бољег и праведнијег и мудријег и савршенијег Србина од њега? Ако је Србин праведан, није праведнији од Светога Саве. Ако је Србин мудрији, није мудрији од Светога Саве. Ако је Србин добар, није бољи од Светога Саве. Ако је свет, није светији од Светога Саве. Ако је храбар, није храбрији од Светога Саве. Ако је побожан, није побожнији од Светога Саве. Ако је бесмртан, није бесмртнији од Светога Саве.

Браћо моја и сестре и децо, нема истинског добра у историји Српског рода а да није од Светога Саве. Нема истинске правде у историји Српскога народа а да није Светога Саве. Нема истинске слободе а да није од Светога Саве. Нема, нема и по трећи пут нема ничег истински великог, ничег истински бесмртног, ничег истински узвишеног, ничег истински славног, ничег истински вечног у историји Српског народа а да није Светога Саве. Зато:

»Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави,
Српске црке и школе Светитељској глави.«

Амин.

беседа на Светога Саву 1965. г. Манастир Ћелије

Стеван Лазић

НА ВРАЧАРУ

Надвио се облак густи,
Васељену да опусти,
Да покаје грехе старе
Што ју хоће да сатаре;
И небо се само љути,
А Србија – стрепи, ћути;
На Врачару ватра гори,
Ватра гори, бес се ори,
А Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети,
Ко ће боли преболети!
Светиња се српска ништи,
У Србина срце пишти:

»Авај, срце Обилића!
Авај снаго Краљевића!
Где си, пуста, да у маху
Крај учиниш овом страху?
Вишња сило! Твоја правда
Стешњеним је крепка нада:
Пусти грома ватренога,
Смлави створа пакленога,
Да пред лицем Створитеља
На сажеже Светитеља!«

Тако Србин собом збори,
Њега љута боља мори,
Ватра гори, Синан виче:
»Гори, гори свештениче!
То си од нас заслужио,
Што си рају просветио,
Што на свога господара
Смело диже свог ханџара,
Што за веру вољно гине
Убојити каурине.
Што се не да у синџире,
Већ подиже манастире;
Ал` сад нема теби трага
Пашће рода твога снага!«

То изусти, па с` окрене
Ал` жестоко огањ севне,
Отворе се свете двери,
Синан – паша се узвери:
Милешево пред њим стоји,
Са ликови свети своји,
А иноци обучени
Бога моле на колени,
Звона звоне, народ врви,
Да с` причести свете крви,
А Синана страх пробија,
Последњи му час избија.
Из светога сад олтара
Свети Сава проговара:
»Она ватра на Врачатру
оглашује мржњу стару.
Не бојте се, децо мила,
Што вас кињи врашка сила!
Мртвом телу ко се свети,
Том и празна сенка прети;
Ништавне су људске страсти
Код Божије вечне власти,
Ја остајем у свом роду,
Док војује за слободу,
Док му црква срце блажи,
Док му душу школа снажи.
Настављајте моја дела,
То је слава неувела.
То ће престо повратити,
Моје тело осветити.«

У СУСРЕТ ПРАЗНИЦИМА

Преподобни Наум Чудотворац Охридски

(5. јануар/23. децембар)

Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, (с Гороздом, Климентом, Савом и Ангеларијем зајено прозвани петочисленици), који су најревносније сарађивали са овим апостолима словенским. Свети Наум је путовао у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима, они се настанише, уз помоћ цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан - данас краси ту обалу, - као што име светог Наума краси историју словенског Хришћанства – и који је кроз векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморан трудбеник, свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по упокојењу. Његове чудотворне мошти и данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога.

КРАЉ ВЛАДИМИР И СВЕТИ НАУМ

На планини Косогору
Бледа српска војска стоји,
Блед пред војском краљ Владимир
Своју војску тужно броји.

Сваким даном војска мања
Сваким даном војска блеђа –
Спреда војсци цар Самуил
А језеро иза леђа.

Није војска од тог бледа
Није војска од тог мања
Не боји се Самуила
Ни језерског таласања;

Но Косогор препун змија –
Љуте змије на све стране,
И под земљу и на земљу,
И у трави и на гране.

С човеком се борит лако
Са јунаком јоште лакше
Ал' с немуштим скотовима
Какав див да не малакше?

Блед Владимир једне зоре
На планину на врх клече,
Око њега: јој и јаох!
Отровани Срби јече.

Краљ подиже руке к небу
А уздахе поврх неба:
- О Свемоћни, Ти све видиш,
И све знадеш шта нам треба!

Ту облише краља сузе
Ал' молитву не скратише,
Кад реч стаде, тад молитву
Горке сузе продужише.

Од сваке је речи суза
Речитија и чистија.
Па још суза у самоћи!
Шта још небу више прија ?

Краљ отвори сузне очи
Језеру их бистру крете
И поглед му на храм мален
Крај језера плавог слете:

- О Науме светитељу
Што с временом све се младиш
И молитвом душе људске
Од пакленог огња хладиш!

О изнеси сузе моје
И молитве пред Господа
Не рад мене но рад правде
Нејакога мог народа. –

Кад праведни краљ то рече
Затресе се сав Косогор,
Сакрише се љуте змије
И престаде црни помор

Време текло и протекло,
Битка била и минула
А захвалност доброг краља
Доцније је тек синула.

Место скромног малог храма
Крај језера на обали
Краљ подиже храм прекрасан
Да се име Божје слави;

Са колена на колено
Да се слави име Творца
А уз Творца - име славно
И Наума чудотворца.

Јачи него што је време
Свети Наум, Божји слуга,
У вечности сада има
Владимира за свог друга.

А храм, сведок многих чуда:
Силе душе, силе ума,
Сада слави оба свеца:
Владимира и Наума.

ХИМНА СВЕТОМ САВИ

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава
Појте му Срби
Песму и утројте

Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Босна и Херцеговина,
Светог Саве дедовина,
С тобом славе славу,
Светог оца Саву.

Војводина, Косово,
Равна Славонија,
Метохија, Банија,
Лика, Далмација
Црна Горо сестро мила
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу
Светитеља Саву.

Милешева слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве.
Синан – паша ватру пали
Тело Светог Саве спали.
Ал` не спали славе
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби
Песму и утројте

Да се Српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози
Свети Саво ти помози.
Почуј глас свог рода
Српскога народа!

И ми твоји Српчићи
С ове стране мора,
Српске крви, имена,
Српскога говора,
Славимо те Свети Саво,
Српске школе мудра главо.
О дичнога славља
Оче Светосавља.

Манастир Милешева