Светосавско слово

Извод из броја 19, о Васкрсу 2002.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

Уредништво Светосавског Слова читаоцима срдачно честита наступајуће Васкршње празнике, неуморно настављајући своју мисионарску улогу на овим просторима.

Уз »Посвету« П.П. Његоша, којом желимо да истакнемо значај свих оних знаних и незнаних српских стваралаца који речју и делом изградише, обогатише и уздигоше ризницу српске словесности, а ми само делиће тога користимо у нашем Светосавском веснику, сводећи то богатство под заједнички именитељ Српства.

Србин српском роду своме
Ово дјелце посвећује,
његово је ситно цвијеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у вијенац роду дато.

Владика Црногорски
Петар Петровић

Исаије Митровић

НА КРСТУ

А када Великог Учитеља попљувана и понижена разапеше на крст, сва жгадија јерусалимских улица правила је велику ларму, уживајући у њој и веселећи се, мислећи тиме доиста угодити властима, које га осудише на смрт.

Али, Велики Учитељ гледао их је са крста сажално, јер Његове крупне очи проникле су далеко и дубоко, продирајући свом лакоћом у најскривенији кут људске душе.

- Нису криви, говорио је, криви су они који не виде да после ноћи иде светли дан; криви су они који насилно сеју смрт, а не виде да су тиме сејали животе са најлепшим клицама добра.

И док је у души те бесно нахушкане масе умирало свако човештво и стид; док су фарисеји и књижевници уживали што су занавек ућуткали силну реч Великог Учитеља, Он се све више пео изнад слути и бивао све непобедљивији.

Како су бедни сви они који му укуцаше чалве у ноге и руке!

Како су јадни сви они који му место воде дадоше спужву наквашену оцатом да пије!

Како је слабо Лонгиново копље, да донесе смрт Ономе Који се тек после Голготских патњи рађа у Живот Вечни!

СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

Владика Николај је објаснио једну веома важну Теолошку чињеницу. Кроз њу је објаснио прави узрок наше трагедије.

Има догађаја у историји рода људског, који као велико звоно сваки дан звоне на уши неглувима и позивају њихову савест на узбуну. Један такав догађај који већ хиљаде година узбуђује савест људску, то је ужи избор између Исуса Христа и Вараве или Барабе, - како то западни јеретици изговарају. Предлагач и председник избора био је Понтије Пилат, римски многобожац, бирачи су били Јевреји, једнобожци. Пилат покушава све да ослободи Исуса, јер не могаше наћи никакове кривице код њега. Његов последњи покушај то је било стављање Јеврејима на избор: или Исуса или Барабу. Рачунао је логично: Ни једна оптужба против Исуса није доказана, међутим све оптужбе против Барабе доказане су и очигледене су. Бараба је заслужио смрт као бунтовник и као крвопија. Надао се Пилат, да савест код јеврејских старешина није баш сасвим сагорела, и да ће они бити у стању да се узвисе над личном злобом и пакошћу, и да једнога праведника предпоставе једноме злочинцу. Мислио је Пилат на сигурно, да ће избор пасти на Исуса још и због највећих празника, уочи кога се овај избор имао и завршити. Јер нашто је велики празник, него да очисти и освети савест човечију? Народ једнобожан, празник Пасхе, праведник Исус! Пилат је држао да ће кроз неколико минута ослобођењем праведнога Исуса зарадовати и своју жену Клавдију, која га је молила да не улази у крв овога праведника. Па повика многобожац Пилат једнобожцима Јеврејима:

Кога хоћете да вам пустим: Барабу или Исуса? Али на превелико изненађење многобожца Пилата повикаше у глас једнобожни Јевреји: Барабу, Барабу! Блед и збуњен од оваковог избора Пилат је ставио још једно питање тој бесловесној и несавесној руљи сатанској, многобожац једнобожцима: А шта ћу учинити са Исусом? На то једнобожци залајаше као гладни шакали: Распни га! Распни га! И многобожац Пилат опра руке од крви праведника. А шакали у људској кожи опет бесно залајаше: Крв његова на нас и на децу нашу! Што се догодило и шта се догађа до данашњег дана. Бараба би ослобођен, а Син Божији, Месија и Спаситељ света, изгурат на Голготу и распет на крст. И док је највећи праведник под Сунцем и над Сунцем у мукама издисао на крсту, Бараба је по пивницама јерусалимским чашћавао своје бираче.

Бирање између Бога и сатане. Бирање између добротвора и злотвора.

Бирање између Исуса и Барабе. То је заиста велико звоно које сваки дан узбуњује савест човечанства. Свак се пита, како се то могло догодити?

А ми се питамо: како се то може и данас догодити?

Зар не видите, браћо, да и дан данас на избору добија Бараба а губи Исус?

Узрок мрачне трагике западног човечанства може се објаснити једном речју. Јер су изабрали Барабу, место Христа. И јер су постали барабе место да буду хришћани. Барабски су им циљеви, барабски су им и методи. Циљ им је уздићи себе и свој народ до небеса а све друге људе и народе погазити као блато; а методи су им исти као и оном првом Бараби: тајна завера, лаж, буна и крв.

Шта је најновији узрок мрачних чинова српске трагике? То исто. То исто шта је и узрок европске мрачне трагике. Господа српска дала су свој глас за Барабу против Христа. Српски народ је требао скочити против ове грозоте и срамоте, али није скочио. Зато се и на нашу кућу срушио пожар рата, у коме су многи изгорели, а сви смо задобили болне опекотине.

Браћо, шта сад? Питање је пред нама ово: Шта сад? Како сад? С киме сад?

И сад, и од сад, морамо бити за Христа а против Барабе и против свих бараба у свету. Или, зар ћемо дозволити да будемо гори поганици од многобожног Пилата? Он као многобожац хтео је спасти Христа од Јевреја. Данас многобожци у Индији хоће да спасу Христа од хришћана. Као шта су Јевреји онда били за Барабу, тако су данас хришћани европски за разбојника против Бога. И као што је Пилат многобожац узео страну за Исуса против Барабе, тако и Индуси данас одлучно устају против хришћанских бараба. Бирајте, Срби, живот или смрт; част или срамоту: светлост или таму; правду или неправду; Бога или ђавола, бирајте! Бирајте или Христа или Барабу.

Од тога избора зависила вам је сва прошлост. Од тога избора зависиће и сва ваша будућност.

Амин.

Српском народу кроз тамнички прозор
из логора Дахау; Беседа 13,
Химелстир, 1985.

Владика Николај

ИЗ ЈЕРУСАЛИМА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

Oсвануо је спомен дан највећег злочина, што га је сунце видело на земљи. Дан страха и стида за савест људску до краја времена. Обичај је за поклонике, да тога дана прођу ногама и мислима Пут Бога. То је пут којим је Господ под крстом ходио на Голготу. Кренули смо из Гетсиманије па на више. Свратили смо у дом Јоакима и Ане, родитеља Родитељке. Мислили смо на њу, мајку великог бола. Да ли је она била у оној грозној поворци? Није. Видећемо доцније. Палата Пилатова. Као да газимо по пепелу угашеног вулкана. Но огањ страсти и смрад неправде још се осећа. Ту је Учитељ правде суђен и осуђен. Ту је Човек Невиности бичеван од безаконика. Није било на Њему ни једног кајиша здраве коже. Јевреји су се били потрудили претходне ноћи, да тога не буде. И римски војници су бичевима само удубљивали исте ране на истом телу. Они који уче римско право и римске законе треба да дођу на ово место, да би се заувек згнушали над том нечовечном трулежи.

Место где је Господ пао под крстом. Како да не падне? Тешко је било носити и ћутање кроз целу ноћ пуну лажних оптужаба, клевета и кривоклетника, а камоли сав смрад пљувачки на лицу и онолико рана колико је Он добрих дела учинио људима. О Господе, кам да смо ми били ту и тада: да прихватимо крст Твој, и Тебе да подигнемо на руке своје и понесемо! Тако смо ми мислили лијући сузе по овом Путу Бола, који би се претворио у Реку Бола, кад би све изливене хришћанске сузе провриле из њега. Благо Симону из Киринеје, кога је блага судба нанела ту тога дана, да узме крст Господњи на себе и да за тренутак олакша муке Ономе који се мучио за све људе.

Пред кућом свете Веронике. Са прозора своје куће схватила је Вероника ужасни спровод. Унакажено лице Христово изазвало је сажаљење у њеном девојачком срцу. То није више личило на лице човјечије него пре на парче платна упрљаног од смешане крви, пљувачке, зноја и прашине. Сажали се девојка; истрча пред осуђеника и чистом марамом обриса му лице. Ћутљиви Мученик не може да јој каже хвала, али јој на други начин награди ту услугу: на оној марами оста слика Христова.

Ево нас сад на месту где се сусрела Богородица са Сином. Тражећи Га тамо амо она је искрсла из једне споредне улице и на једанпут се нашла лицем у лице са Њим. Једва Га је познала. Зар је она родила То? Ту велику рану у величини човека? Ништа јој није рекао. Ништа Му није рекла. Али су се душе њихове разумеле И поздравиле. Чедо моје, јецала је душа мајчина, пролеће моје красно, како исчезе красота Твоја! Најзад ту смо. Пред крвавом стеном. Пред Голготом. Подне је. Тачно време кад је дигнут на крст. Куцање чекића одјекује у душама нашим. Ту смо стајали до три сата поподне, душе наше у подножју крста Његовог; Ах, нека их купа крв Његова! У три сата он је издахнуо. У том часу природа се узбунила против злочина људског: земља се затресла, стене попуцале, сунце покрило црном марамом лице своје. Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити.

Беседа о колебљивости Пилата

Од тада гледаше Пилат да га пусти...
Тада им га предаде (Пилат) да се разапне (Јован 19, 12, 16)

Откуд ова противречност у Пилату? Откуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска, он се сагласио са делима таме. То је семе, пало у трње. Док је Христово лице светлило над семеном, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небеском рекавши му: ти не би имао власти никакве надамном када ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу, као што се и дан данас понекад дешава.

Пилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно, и неосетно а често и несвесно, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина, час опет тама телесна толико навали на њега, да се он потпуно предаје њој.

Господе дуготрпељиви, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Пилат је питао Христа

Пилат је питао Христа: »Шта је истина«? и није добио никакав одговор. Христос није хтео да одговара на погрешно питање. Да је Пилат умео поставити питање правилно: »Ко је истина«? добио би одговор. »Ја сам Истина«, рекао би му Христос... као што је пре тога рекао својим ученицима: »Ја сам Пут, Истина и Живот«!!!

Истина је лична, а не безлична. Истина је Бог, а не ствар. Истина је Онај, а не оно. Онај је Истина, који је увек исти, а не оно што се непрестано мења. Истина је Божја триипостасна личност, вечно иста, непроменљива, непролазна, независна, недостижна, неодољива. Алфа и Омега свега живога. Почетак и свршетак свега створенога...

Но, чујте и радујте се народи земаљски: Творац је јавио Истину, појавио се у телу као оваплоћена Истина. Рекао је људима неречене тајне, учио је нечувена дела, победио је непобедиве непријатеље, отворио вернима пребогате небесне ризнице свих блага које срце жели...

То је Онај Кога сте ви питали: шта је истина. Па како је Он оћутао и није вам ништа одговорио, ви сте се окренули вашим филозофима и гатарима који су вам чешали уши како вас сврбе... То је наш благи, но свемоћни православни Христос...

Беседа о пророкованим ругачима светиње

И ово знајте најприје да ће
у пошљедње дане доћи ругачи који ће
живљети по својијем жељама (II Пет. 3,3)

Да ли се огледало мења и криви, кад ругач стоји пред њим смејући се и ругајући се огледалу? Не, огледало се не мења и не криви, него остаје какво је и било. Ни Бог се, браћо, не мења и не криви, кад му се ругачи смеју и ругају. Непроменљиви и пречисти Бог зна, да се ругач самоме себи руга. Својим ругањем светињи Божјој ругач себе криви, и себе прави наказом. А светиња Божја стоји нетакнута.

О како су већ у наше време, у наше дане, пристигли многи ругачи! Многи премноги – но њихово је мноштво немоћније од Јeдног Јединог. Шта је мноштво прашине пред једним јаким ветром? Само треба чекати, наоружан стрпљењем чекати, док ветар јак не дуне.

Пристигли су многи премноги ругачи, који се ругају Божјој речи. Они нуде своје речи место Божјих, несвете уместо светих, гнојне уместо здравих, смртоносне уместо животворних. Но реч је Божја као јак ветар, а њихове су речи као прашина.

Ругачи су пристигли, многи премноги, који се ругају Божјим делима, и још ће више пристизати. Они хвале своја дела изнад Божјих дела, и веле, да су дела руку њихових боља и разумнија од дела Божјих. Њихова су дела крађа; јер све што су доброга саградили, саградили су од Божјег материјала и према угледу на Божје грађевине; и све што су злога саградили, саградили су од ђаволског материјала и по угледу на ђаволске грађевине. Чиме се, дакле, хвали прашина? Чиме ће се хвалити ругачи данас - сутра, кад дивљи магарци буду роптали копитама по гробовима њиховим?

Господе пречисти, свете су речи Твоје и силне као јак ветар, и света су дела Твоја и нема им броја ни мере. Господе пречисти, спаси језик наш од ругања, и спаси живот наш од ругача. Теби слава и хвала вавек. Амин!

Беседа о Богу Духу Утешитељу

И ја ћу умолити оца, и даће вам другога утешитеља
да буде с вама ва вијек (Јн. 14, 16)

Тамо где постоји љубав, браћо, не постоји заповест, него молба замењује заповест. Код оних који се љубе молба има већу силу, него заповест код оних који се не љубе. Света Тројица представља врховно царство и величанство љубави. Исаија именује Свету Тројицу велики савјет (Исаија 9,6), а ваплоћеног Сина Божјег великога савјета ангелом, тј. послаником. Како се савет подудара са јединством Божјим? И ти си један, па ипак се саветујеш са самим собом. Твој ум пита твоју вољу: можеш ли? И пита срце: хоћеш ли? А воља и срце питају твој ум: умеш ли? Па и поред тога унутрашњег саветовања у теби самоме, ти си један, један човек, једна личност. Наравно ово је само бледа слика и сен Свете Тројице и њенога савршенога савета. Јер је у Светој Тројици потпуна равномерност и хармонија ипостаси. Оно што хоће Отац, одмах хоће и Син и Дух Свети.

И да ће вам другога Утјешитеља. Видите, како је Син Божји сигуран, да оно што Он буде умолио и посаветовао, биће одмах усвојено у Великом Савету божанском. И Отац ће се сагласити да пошаље, и Дух ће се сагласити да иде. Син Божји не каже: ја ћу умолити Оца да вам да, и верујем да ће Он дати; не, него: ја ћу умолити, и да ће вам. Он зна унапред, да ће Отац дати оно што Он буде искао; Он то зна, ако се може тако рећи, из вечнога искуства свога. Јер кроз сву вечност хармонија влада међу Оцем и Сином и Духом Светим. Да ће вам другога утјешитеља. Овим речима открива се потпуно равенство Сина и Духа Светога. Отац ће вам послати другога утјешитеља, равносилног са Мном, једнобитног са Мном, равночесног са Мном. Он ће моћи потпуно заменити Мене на свој начин, сходно Својој дивној ипостаси, која је једино различна од ипостаси Сина.

О браћо моја, видите ли, како цела Света Тројица узима учешћа у нашем спасењу? Видите ли, чији смо ми? Видите ли, какво се достојанство нама смртнима и грешнима даје?

О пресвета и преславна Тројице, Боже наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ЈОВАЊСКИ СТОСЛОВ О ЧУДЕСИМА

1. Овај свет је почео чудом, држи се чудом и завршиће се чудом. Сваки дубоко мисаони човек, кад се ослободи трке и галаме око себе и почне размишљати о свему што јесте и што бива, мора доћи до овог закључка. Но поуздано и непогрешно сведочанство о томе пружа нам Свето Писмо Божје, потврђено и допуњено Светим Предањем.

2. Свето Писмо Божје заиста је као неки деловодник Божјег домостројства, Божјег стварања и руковођења овим светом. Па сходно сведочењу Светог Писма Божјег овај свет је створен Божјом Речју, држи се Божјим Духом, и завршиће се Божјим Судом. А то све троје значи: Чудо и чудо и чудо.

3. И зар није велико чудо, да је овај свет, тако масиван и тежак, од олова, жељеза и камена, постао по заповести једне умне силе без икакве масивности и тежине, тј. Речи Божије?

4. И зар није велико чудо, да се овај крупно сталожени и утемељени свет не држи и не покреће никаквом својом масивном силом него духом невидљивим, Духом Божјим?

5. И још зар није велико чудо, да ће овај свет који се креће непроменљивим тактом хиљаде година, тако да му поредак изгледа вечити од богова (по учењу будизма), да ће дакле овај свет у једном магновењу, кад Бог рекне, сагорети у огњу, и уступити место нечем сасвим новом »новом небу и новој земљи«?

6. Два сведочења Светога Писма од особите су важности за науку о чудесима: прво, да је Бог уредио и благословио један сталан поредак ствари у овоме свету; и друго, да је Бог као Творац и Домаћин у овоме свету потпуно слободан, ничим везан и ником обавезан, те се Он креће и дејствује у свету и мимо и изнад оног установљеног поретка, но увек логично и сцелисходно а по људе корисно. Јер је свету циљ човек, а чуду је циљ спасење човека.

7. Узмимо за пример једну башту. Човек домаћин уређује своју башту, према своме плану и своме свиђању. Сади поврће где хоће. Просеца широке и уске стазе како хоће. Целу башту ограђује високом оградом, коју нико од странаца не сме проћи. Поставља табле покрај стазе с натписима: »Забрањено је ићи ван ове стазе«, или »Забрањено је кидати цвеће«, или »Забрањено је улазити у бостан"«, или »Забрањено је шетати по трави«! Све те забране важе за странце а не за домаћина.

8. Човек домаћин и при најуређенијој башти задржава за себе пуну слободу, да пређе преко плота где хоће, и да иде ван стаза и путања, и да бере цвећа колико год хоће, и да шета по трави колико му воља. Ниједна забрана не важи за њега. Он има пуну слободу свуда и у свему, јер он је творац и господар свега. Једини је Бог неограничено слободно биће; и на овој истини заснована је сва логика чудеса.

9. Туђинцима је забрањено кретати се свуда куда се домаћин креће и чинити све оно што домаћин чини. Јер могу бити штеточине. Што год су туђинци отуђенији од домаћина, то су њихова кретања по башти ограниченија и прописи строжији. Пријатељима и сродницима пак даје домаћин већу слободу, и допушта им да чине по нешто од онога што само он чини и да се крећу куда се само он креће.

10. »Бог идјеже хошчег измјењајетсја јестества чин« где год Бог хоће тамо се мења природни ток (ствари). Бог твори чудеса или на човеку или ван човека, но увек ради човека. Он који је могао смислити и од земље извајати човека, и Духом својим оживети га, још је лакше могао учинити да бездетна старица Сара од деведесет година роди сина. А то зато што Аврам, муж Сарин није био туђин него верни слуга Бога, пријатељ Домаћина ове велике васионске баште. Исто тако чудо учини Бог и са бездетном Аном, мајком пророка Самуила, и са старицом Јелисаветом мајком великога Јована Крститеља. За Бога нема ништа ни немогуће ни тешко. Богу је све лако учинити као грлу запевати.

11. Мојсеј учини велика и страшна чудеса како пред Фараоном у Мисиру тако и у пустињи. И море раздели, и стену расцепи да изведе воду, и хлеб (ману) низведе с неба, и надмоћније војске победи, и земљу отвори да прогута бунтовнике, и многе друге чудесне ствари учини, како је записано у Светој Књизи Божјој. Ако се рече, да човек Мојсеј учини та чудеса, онда се она могу довести у сумњу; ако ли се пак рече, да Бог учини, онда су она ван сумње. Јер само за Бога нема немогућности.

12. Бог назива Мојсеја слугом својим. »Слуга Мој је Мојсеј, који је вјеран у свем дому мојему« (IV Мојс. 12, 7). Тако се назива и Мојсијев наследник Исус Навин. »Исус Навин слуга Господњи« (IV Мојс. 27, 18). Слично Мојсеју и овај Исус чинио је чудеса велика; а највећа од свих што је сунце уставио. Рече: »Стани сунце над Гаваоном, и ти мјесече над долином Елонском! И стаде сунце, и устави се мјесец« (Исуса Н. 10, 12 - 13). Ко устави сунце? Онај који га је прво и ставио у покрет. Господ над поретком у својој башти. Као кад возач заустави кола, да се путници одморе. Јер су кола ради човека а не човек ради кола.

13. Многа дела судија јеврејских била су заиста чудесна. Читај о Готонилу, Девори, Гедеону, Јевтају, Самсону и Самуилу. »И бијаше Господ са сваким судијом«. И сваки од њих бојао се Господа као што се слуга боји свога господара. Бог је јављао своју моћ преко њих као преко слугу својих а не синова као у Новом Завету.

14. Самуил је провиђао будуће догађаје, побеђивао је војске молитвом, и изводио кишу у најсувље време. »И сав се народ побоја врло Господа и Самуила« (I Сам. 12, 18). Прво дакле побоја се ковача па онда чекића. Јер чекић не дејствује без ковача.

15. Бог је помогао Давиду да из праћке убије Голијата; да од пастира постане цар; да испева Псалтир; да јасно опише будућег Месију. Његова необична судба и сва велика дела његова, и визије и прорицања спадају у круг чудотворства. Јер »Господ над војскама бијаше с њим«. Пак ипак Бог га не назива сином него слугом својим.» Слуга мој Давид«.

16. По молитви цара Језекије и пророка Исаије спасе Бог Јерусалим од војске Асирске. Цар асирски Сенахерим беше опколио Јерусалим са великом војском па стао исмевати и ружити Бога небеснога. Тада се Језекије и Исаија усрдно мољаху Богу. И Бог посла анђела који обноћ поби стотину осамдесет и пет хиљада Асираца. Сенахерим побеже у Нинивију, своју престоницу. Али га и тамо стиже мач Господњи. Синови његови убише га у храму пред идолима. Тако Бог чудом спасе Јерусалим. Молитва беше царева а чудо Божије (II Цар, 18).

17. Пророк Исаија пак учини чудо са сунцем слично Исусу Навину. Овај заустави ток сунца, а Исаија поврати ток сунца назад за десет степени на сунчанику Ахазову. Како то учини Исаија? »Исаија пророк завапи ка Господу, и врати Господ сјен на сунчанику Ахазову и за десет кољенаца«. Од пророка дакле молитва а од Бога чудо. (II Цар. 20).

18. Питање: Зашто то чудо не учини Господ преко неког другог него баш преко Исаије? Зато што је Исаија био изабрани и верни слуга Божји. »Слуга мој Исаија« (Иса. 20, 3) именују га уста Свевишњега. Зато му даде више слободе у својој башти него туђинцу и најамнику. Показа му отворена небеса, даде му моћ да предскаже рођење Сина Божијега, Емануила од Деве, и да чини друга необична дела. Но све је то од Домаћина, преко верног слуге.

19. Беше свети Илија, заиста велики и страшан у чудотворству своме. Затвори небо те не паде киша три године и шест месеци. Над ким затвори небо? Над једним од Бога отпалим народом. Спали огњем оне који га хтедоше ухватити. Кога спали? Безбожне слуге безбожнога цара. Посече мачем стотине идолских жречева. Кога посече? Оне који су били отсечени од правога Бога, слуге демона, речју живе мртваце.

20. Пророк Јелисеј излечи од губе једног човека а удари губом другога. Кнеза туђинца излечи а слугу свога уболести. Али онај први дође из далека са искреном вером и молитвом, а овај други показа се среброљубац и варалица. И оба чуда беху праведна.

21. Бивало је и то да Бог учини чудо сам од себе непосредно без човека. Тако на пример: жену Лотову претвори у камен зато што преступи заповест Божију и радознало се окрете да види Содом у пламену; сестру Мојсијеву удари губом зато што се збунтова против Мојсеја; цара Озију такође удари губом зато што самовољно узе кадионицу и поче да кади као свештеник; праведнога Јакова спасе од Лавана на тај начин што се јави Лавану на сну и запрети му. Свако чудо Божије опомиње људе на правду Божију и на прави пут спасења. Увек целисходно, никад бесциљно, ни факирско, ни мађионичарско.

22. Чудесним начином Бог не кажњава и не спасава само појединце него и читаве народе, градове и земље. Због роптања на Бога изумро је у пустињи у току четрдесет година сав народ јеврејски који је био чудом Божијим спасен и изведен из Мисира. Нестало је с лица земље Феничана, а њихови градови Тир и Сидон пропали. Тако Содом и Гомор. Тако Капернаум и Витсаида. Тако и легендарна Атлантида и Лемурија, које су потонуле у море без трага.

23. Богу је лако и спасити и казнити. Но Он је увек бржи да спасе него да казни. А и кад кажњава, не тек да казни но да опомене и спасе. Када Етиопски цар, са милион војника и триста борних кола удари на Јудеју, овако завапи ка Господу јудејски цар Аса: »Господе, Tеби је ништа помоћи множини или нејакому. Помози и нама, Господе Боже наш, јер се у Тебе уздамо. И разби Господ Етиопљане, и не оста ни један жив« (II Днев. 14, 9). Није већина у броју, него у Господу. И самац са Господом увек је у већини.

24. Против надмоћног непријатеља мољаше се праведни цар Јоасафат овако: »Боже наш, у нама нема снаге да се одупремо томе мноштву великоме, нити ми знамо шта да чинимо; него су наше очи упрте у Тебe« (II Днев. 20, 12 - 15). Тада дође реч од Господа преко неког човека Јазила који каза »Не бојте се и не плашите се тога мноштва великога, јер није ваш рат него Божји«, и место борбе војска Јоасафатова поче певати песме у славу Божју. И збунише се непријатељи, и поклаше се међу собом, тако да ни један не оста у животу. У рату Бог не само помаже онима који њега искрено верују и славе са скрушеном молитвом, него Он сам ратује на свој лак и неочекивани начин.

25. Многи се људи чуде, зашто су толики ратови унети у Свето Писмо као неку ратну историју. Нема места чуђењу! И мир на земљи је своје врсте војевање и борба између добра и зла. А у рату се многи враћају Богу, почињу веровати, кајати се и молити се. Без рата многи би у миру изгубили душу. И још: у рату се најјасније јавља свемоћ Божија и ништавило човечије. Зато се Бог у Светом Писму стално назива: »Господ над војскама«! Чудеса Божја у рату су многобројнија и за људе очигледнија него у миру.

26. Не треба се варати: не чини Бог чудеса ни преко сиромаха ни преко богаташа него преко праведника. И стаје на страну оних који се пред њима као покајници понизе. »Понизише се, нећу их потрти, него ћу им сада дати избављење«. Рече Господ за кнезове јерусалимске када на њих удари Фараон Сисак. Охолим се Бог противи, као и они Богу, а пониженима даје благодат, јер су понизни. (II Днев. 12, 7). Безброј чудеса Бог је чинио и чини да охоле понизи а понижене узвиси.

27. По речи неког неименованог човека Божјег расу се у пепео олтар пред златним телетом, идолом у Ветиљу. Цар Јеровоам подиже руку на тог човека да га казни. По речи истог тог Божјег човека узе се и укрути се уздигнута рука царева. А по молитви истог тог човека Божјега отпусти се и поста здрава рука царева. Све то бива од Бога преко човека изабраног као знак Божјег гњева према идолопоклоницима. (I Цар, 13).

28. Пророка Језекиља пренесе Бог тренутно два пута из Вавилона у Јерусалим и натраг. Пророка Авакума пренесе анђео Божији тренутно из Витлејема у Вавилон пред пророка Данила у ропству. Пророка Јону, баченог у море, сачува Бог живог у китовој утроби три дана и три ноћи а потом избаци на сухо. Све то уради Господ Бог по својој неограниченој и самовласној сили и своме мудром промислу а на добро и спасење људи. Ако кажемо да је ово немогуће, ми тим Бога понижавамо а сами себе угонимо у лаж кад говоримо: Верујем у једнога свемогућег Бога.

29. Пророка Јеремију сачува Бог од многих смрти које му спремаху Јевреји, као и некад Јосифа од братоубилачке руке. Три отрока спасе Бог у огњеној пећи, и изведе их из огња неповређене. Пророка Данила сачува Господ у лавовској јами учинивши да се опаки лавови показаше питоми према Божјем човеку као овце. Тако је Бог чудесима прославио своје прославитеље и постиђивао своје непријатеље.

30. Кад Бог хоће да казном пробуди и опамети један свој народ, Он најчешће употребљава безбожнике и крвнике а не праведнике и свеце. Тако Он посла цара Вавилонског Навуходоносара »слугу мојега«, да казни успавани и отпали народ јудејски. Али чим Навуходоносор изврши свој крвави задатак, удари га Бог лудилом због глупе погорђености собом, те поживе као звер међу шумским зверовима седам година. А потом, врати му Бог ум, те он позна Бога истинитога и рече: »Сада ја Навуходоносор хвалим, узвишујем и славим Цара небеснога, чија су сва дијела истина и чији су путови праведни и који може оборити оне који ходе около« (Дан, 4, 37). Не кажњава Бог људе што воли да кажњава далеко од тога, него што сами људи сматрају казну Божију као једини сигуран лек од неправде.

31. Цар Вавилонски Валтазар направи пир у своме двору у Вавилону својим великашима и њиховим женама. Па нареди у охолости својој, да се донесу освећени златни судови, опљачкани из храма Јерусалимског, те из тих судова, Богу посвећених, пише вино он и великаши његови и жене њихове. Али усред бурног и пијаног весеља јави се тајанствена рука у дворани и хитро исписа три речи на дувару: »Мене Текел, Уфарсин« (Дан. 5, 25 - 30). Исте ноћи би убијен цар Валтазар и царство пређе на другога. Ово чудо учини Господ за опомену свима и у свима временима, да ће тешко бити кажњени оскрвнитељи светиње.

32. Дух Господњи покрену персијског цара Кира незнабошца те заповеди да се обнови порушени храм у Јерусалиму (Јездра, 1). Још због праведних слугу својих свештеника Јездре и Нехемије, на којима »бијаше рука Господња« покрену исти тај Дух Господњи цара Дарија и цара Артаксеркса, да својом влашћу отворе пут и омогуће обновљење зидова јерусалимских и храма, у коме ће се јавити Месија, који ће га затворити и оборити за увек. Дакле и незнабошци, хтели нехтели, знали незнали често служе великим циљевима Божијим.

33. Ко би помислио, да смо се ми латили да овде изређамо сва чудеса из Старог Завета, погрешио би. Нити смо то хтели нити то сматрали могућим. Јер колико је личности споменуто у тој Божијој Књизи и колико догађаја описано, у све се умешао Господ Бог. А где се Бог умеша, ту се Чудотворац умешао. Где је пак Чудотворац, ту је и чудо. Следује: на свакој личности и у сваком догађају јавило се чудо Божје.

34. Бог чини чудеса или непосредно или посредством анђела, појединих људи или народа; или посредством животиња. Јаковљеве шарене овце, Валаамова магарица, гавран пророка Илије, скакавци, жабе, змије у Мисиру; или пак посретством природних стихија и елемената: потоп, огањ, земљотрес, сунце, звезде и месец, громови, град, буре и ветрови; речју, нема твари на земљи и под небом којом се Бог не служи на опомену, поправку и спасење људи. Сва природа је оруђе у Његовим чудотворним рукама.

35. »Многа су чудеса Твоја, Господе Боже мој... хтио бих јављати, али нема им броја«, говори цар пророк. »И до данас казујем чуда твоја«. »И казиваћу сва чудеса твоја« (Пс. 40, 5; 71, 17; 73, 28). Како онда неки који верују у Бога, говоре, да Бог не чини чудеса? Зашто га онда називају Сведржитељем ако не за то што Он својим сталним присуством и активним дејством тј. чудом држи овај свет који је Он створио?

36. Други опет, који воле да верују да је Бог створио човека, сумњају да Бог може чудом исцелити болесног, или отворити очи слепом по вери и молитви. Каква недоследност! Зар онај који је учинио највеће чудо, зар не може учинити мање и најмање? И зар мајстор који је саградио кућу, не може је оправити?

37. Они који поричу чудеса Божја, поричу две ствари. Прво молитву; јер сваком молитвом људи траже интервенцију Божију, тј. чудо Божије, у својим невољама и немоћима. Ако би ова интервенција, ово чудо Божије, било искључено, онда би и све људске молитве од постања биле узалудне, луде и смешне. Друго, била би искључена и слобода Божја у овом његовом свету. Људи као тобож имају слободу да се мешају у дела Божја: да мењају ток река, да упитомљавају зверове, да калеме дивље воће и тд. а да Бог нема слободе кретања и дејства у овом Његовом свету. Какво и безумље и дрскост! Створења имају слободу а Створитељ нема! Робови и слуге и најамници могу учинити што год хоће у Домаћиновој башти, само Домаћин не сме чинити ништа!

38. Питање: Да ли Бог чини чудеса и међу многобошцима и идолопоклоницима? Чини, када се гњеви на њих. А гњеви се на њих за то што се они моле за чудо лажним боговима који немају ништа боговско, чак ни људско. Али је Бог милостив према свима створењима својим, обасјава својим сунцем и добре и зле, и чини добра и онима који Га не знају и гоне. Пуна је сва земља чудеса Божијих.

39. И на животињама и зверовима. Бог чини чудеса: знаде их све на број, одржава их, храни их и поји, и води их својим духом куда Он хоће. »Лавови ричу за плијеном, и траже од Бога храну себи«. »Све Тебе чека, да им дадеш храну на вријеме. Дајеш им, примају; отвориш руку своју, и сите се добра. Одвратиш ли лице своје, жалосте се; одузмеш ли им дух, гину, и повраћају се у прах свој. Пошљеш дух твој, постају, и обнављаш лице земљи« (Псалам 104). Бог Створитељ јесте и Бог Сведржитељ.

40. Чудеса су чудеса па била она старозаветна или новозаветна. Јер је увек исти Бог који твори чудеса. Па ипак нису сасвим иста. Разлику је учинио Онај, који се јавио у телу, мада Творац сваког тела да од људи слугу, најамника, робова и отпадника створи синове Божије, Он, јединорођени Божји Син Господ и Спас наш Исус Христос. У историји васионе Он је врховно чудо; врховна натприродност јављена у природности.

41. Каква је дакле разлика између чудеса Првог и чудеса Другог Завета? Разлика није толико у самим чудесима колико у чудотворцима. У Старом Завету говори се о слугама Божјим као чудотворцима, у Новом пак о Сину Божијем и о синовима Божијим као чудотворцима.

42. Који Њега, Сина Божијега, »даде им власт да буду синови Божији« (Јн. 1, 12 - 13). Свети Павле говори о томе хришћанима: »ви сте синови Божији вјером Христа Исуса«. И још: Он, Син Божији дође »да искупи оне који су под законом, да примимо посинаштво; како више нијеси роб него син«. И још даље: »а ако си син, и насљедник си Божији кроз Исуса Христа« (Гал. 3, 26; 4 - 7). Према томе, закључује апостол: »више нијесте туђинци и дошљаци - домаћи сте Богу, чељад сте Божија« (Еф. 2, 13-19; 3, 15).

43. Из овога следује, да хришћани као синови Божији, кроз Исуса Христа, и као домаћи Богу, и као чељад Божија, имају сасвим друкчији однос према Богу него што га имају туђинци, слуге и робови, ограничени и оковани законом. Тај однос је слобода деце према Родитељу своме. Син гледа у Родитеља а слуга у Господара. Онај се страши да се не огреши о љубав, овај о закон. Онај је чудотворац по сили и љубави, овај по заповести.

44. Други и друкчији однос имају хришћани, као слободни синови Божији и према природи. Од Христа и кроз Христа природа је изгубила ону тежину и власт над човеком, коју је пређе имала. Човек је уздигнут на степен надприродни, вредност човека стављена изнад света и видљивога. Док је човек раније страшио се природе и у страху је обожавао, сада је он сматра као неку играчку испод својих ногу, као »слабе и рђаве стихије« (Мт. 16, 26; Гал. 4 - 9), од којих га је ослободио Господар природе Исус Христос. Природа не стоји више између човека и Бога него испод човека, тако да човек стоји лицем у лице с Богом, без преграде, сметње, завесе и стражилишта природе. Он чудотворно влада над природом, по слободи и овлашћењу од Христа.

45. »Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свијет; и вјера је наша ова побједа која побиједи свијет. Ко је који свијет побеђује осим онога који вјерује да је Исус Син Божији« (Јн, 5, 4-5)? Човек је сада дакле победник чудотворац над светом, по Христу, а не свет над човеком по машти. Промениле се улоге: негдашњи слуга уздигао се за Господара, а негдашњи Господар понизио се у слугу. То је био нормалан поредак пре Адамова греха.

46. Господ Исус Христос ходио је по води као по суху, утишавао буре на мору, заповедао ветровима да престану, проклео бесплодну смокву да се осуши, бивао невидљив, телесно прошао кроз гробну плочу и кроз затворена врата. Сва природа покоравала Му се и слушала Га. Она је под Његовом силом и влашћу престала бити за људе предмет обожавања; постала је слуга синова Божијих. И свети Христови следбеници имали су такву власт и чудотворну силу над природом, од Христа и кроз Христа. И кадгод је требало, они су је показивали кроз све векове хришћанске до данас. Природне силе и стихије које су народи пре Христа у страху сматрали боговима, приносили им жртве, чак и људске, и правили скупоцене храмове, стављене су у службу синова Божијих.

47. Други и другачији однос имају хришћани, као чељад Божја, и према болестима, страдањима и немоћима људским сваке врсте. Тај однос је потпуно духовно моралне природе. Никакве муке не долази на људе ни од самовласне злобе демона нити од слепог случаја материјалне природе, без Божијег промисла без Божије воље или Божијег попуштања. Па кад долазе искључиво по Божијем, оне се само по Божијем лече и отклањају. Све помоћу чудотворних молитава светих синова и кћери Божијих.

48. Најзад други и другачији однос имају хришћани као »синови светлости« и према демонима, духовима злобе. Док незнабошци не разликују демоне од Бога, те им се клањају, моле и жртве приносе, дотле хришћани воде најогорченију борбу против демона. И не само да им се не удварају, него их одлучно прогоне чудесним и чудотворним именом Господа Исуса Христа.

49. »Сазвавши дванаесторицу даде им силу и власт над свијем ђаволима«; »даде им власт над духовима нечистијем да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи«, »а знаци онима који вјерују биће ови: именом мојијем изгониће ђаволе«; »на болеснике метаће руке и оздравиће« (Лк 9, 1; Мт. 10, 1; Мк. 16, 17). Примивши ову силу и власт од Врховног Чудотворца Христа апостоли »одоше и проповиједаху да се треба кајати, и ђаволе изгоњаху, и мазаху уљем многе болеснике и исцељиваху« (Мк. 6, 12 - 13).

50. Туђинци и најамници траже славу своју а не славу Божију. Синови пак Божији траже славу Сина Божијега. Мађионичари и факири жудели су само за својом славом и добити, како у време фараонско тако и данас. Апостоли пак и сви свети без изузетка творили су чудеса над природом, над демонима и над болестима, у име Христово и за славу Христову. Сваки хришћански чудотворац учинивши чудо бегао је од људске славе и похвале и упућивао људе да одају благодарност Господу Христу.

51. Господ наш Исус уложио је велики труд, да докаже људима своје посланство од Оца, да Он говори и делује у име Оца, и да твори чудеса ради славе Оца свог небеског. Зашто? Зато што је стари свет приписивао сва чудеса Велзевулу и демонима. »Помоћу књаза ђаволског он твори чудеса«, говорили су и јеврејске старешине о Њему. У то време »црнa мађија« покрила је била сав свет. А црна мађија руковођена демонима, ишла је против Бога светлости и против среће човечанства. Зато је видовити син грома Јован могао рећи: »Сав свијет у злу лежи«, и још: »Због тога се јави син Божији да раскопа дијела ђавоља« (I Јн. 5, 19; 3, 8).

52. Као Светлост од Светлости, и сва сама Светлост без таме, Господ Исус је поставио строгу границу између Бога и сатане, светлости и таме, истине и лажи, неба и пакла, па и између чудотворца светлости и чудотворца таме. Чудотворце светлости Он је назвао пријатељима својим. »Ви сте пријатељи моји«. »Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас назвах пријатељима, јер вам све казах што чух од Оца својега« (Јн, 15, 14-15).

53. »Слуга не зна шта ради господар његов«. Ни модерне слуге не знају шта ради Бог, господар њихов. Подани природи стихија, претворени знањем и многим фактима без познања Истине, они су као неки дневничари Божији са негативном улогом да раздражују хришћане. Њима Бог исплаћује надницу благом овога света за који они једино и знају. Али им не поверова своје тајне. Ни од људи нико не поверава тајне својим противницима. Христос је поверио велике своје тајне најпре само дванаесторици. Највеће само тројици. А све те тајне не спадају у јестественицу; оне се односе на надприродни господарећи свет.

54. Као пријатељима својим и синовима Божјим, Исус даје ученицима својим силу и власт која само Богу припада, говорећи: »Болесне исцељујте, ђаволе изгоните« (Мт, 10, 8). Та сила и власт пренета је од апостола на свету цркву Христову.

55. Како то да Бог даје толику силу и власт малим људским створењима? Има нешто и веће од овога што је Он дао својим ученицима, а то је опраштање грехова. Да људи могу учинити чудеса, то су знали и јеврејски фарисеји и књижевници, али да неко сем Бога може опраштати грехе, то нити су знали нити су хтели знати. »Шта овај хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога«? (Мк, 2, 7). Не обзирући се на те приговоре незналица, Господ је дао божанску власт својим пријатељима: »Којима ви опростите гријехе, опростиће им се« (Јн, 20, 23). Као кад би неки владар дао својим министрима право помиловања.

56. Никад од постања света није се чуло ни догодило, да Бог даде људима своју власт опраштања греха. То је већи дар од чудотворства. Па кад је даровао веће, како да не дарује и мање? Дао им је обоје. У канону апостолима 30. јуна чита се: »Вам бо дана јест благодат исцеленија и гријехова прошченија«. Дао им је све.

57. Дао им је све. »Што год заиштете у Оца у име моје, оно ћу вам учинити« (Јн, 14, 13). »И ако што заиштете у име моје, ја ћу учинити«. »И све што заиштете у молитви вјерујући, добићете« (Мт. 21, 22). »Иштите и даће вам се« (Мт. 7, 7). Ово нису речи човека непоуздана, нити су ово обећања некога смртног кога смрт часом однесе и обећање му обеснажи. Ово су речи Најпоузданијег, обећања Бесмртног, вечно Живога.

58. Све то, и још више. Рекао им је: »Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно горушично рећи ћете гори овој пријеђи одавде тамо, и пријећи ће. И ништа вам неће бити немогуће« (Мт. 17, 20). Ове речи свога Господа потврђује апостол Павле својим личним сазнањем и убеђењем говорећи: »Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје« (Филип, 4, 13). Тиме је одређен став хришћанства тј. Новог Човечанства, према овоме свету.

59. Кад велики апостол каже, да му је све могуће у Исусу Христу, то значи да му је могућа и власт над природом, над болестима и демонима. На острву Мелиту уједе га за руку змија отровница, и не би му ништа. Становници тога острва видев то сматраху Павла за Бога. Па и јесте Павле био мали бог, бог по благодати, по усиновљењу. Као што је писано у Псалтиру, а поновљено светим устима Христовим: »Богови сте и синови Божји« (Пс, 82, 6). А о власти Павловој као и осталих апостола над болестима и демонима читај примере у Делима Апостолским (Јн. 10, 34).

60. »Чекање твари чека да се јаве синови Божији« (Рим. 8, 19) Сва природа уздише у ропству због отпада човека од Бога. Чека да се јаве прави људи, синови Божији, па да се њима покори онако како се покоравала безгрешноме Адаму. Не присиљено него драговољно. Сада се природа покорава присиљено и безвољно незнабожним и безбожним људима, јер их смара својим господарима иако злим. Култура ни мало не лечи и не умањује људску суровост и себичност. Често је и повећава. И баш такви у наше време највише говоре о борби против природе и о експлоатацији природе, без стида. Јер упоредо са губљењем страха Божијега губи се и стид. Отуда и безбожна реч експлоатација природе пренета је и на људе, на експлоатацију људи од људи. Али сва природа чека с надом да се јаве синови Божји. И дочекала је.

61. И дочекала је. И јавили су се синови Божији, синови светлости. Лавови су се умиљавали око светитеља као јагањци. Хијене су им умеле бити благодарне. Медведи и јелени радо су им служили. Змије и гусенице и скакавци послушно се удаљавали на њихову заповест. Птице су им доносиле храну. Преображај природе јавио се од преображаја људи.

62. Синови Божији пожаре су заустављали, реке пресецали, воду изводили, буре утишавали, морску воду у пијаћу претварали, хлеб и жито чудесно умножавали. Многи од њих нису осећали ни мраз ни жар ни глад па чак ни муке на мучилиштима. Дух је тријумфовао над немоћима тела.

63. Дух је тријумфовао и над немоћима тела, и над природом и над демонима. »Ево дајем вам власт и стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију, и ништа вам неће наудити« (Лк. 10, 19). Тако рече Син Божији синовима Божијим, пионирима новога света, новога човечанства. И та власт јављала се. И јавља се. И јављаће се докле буде било вере и духа Христовог у људима. А то значи до скончања овога света. Јер Он је дао обећање: »Ево ја сам с вама у све дане до свршетка времена« (Мт. 28, 20). А где је Чудотворац ту су и чудеса. Као и где је сунце ту и цвеће цвета.

64. Неки од светих људи и жена дизали су се на молитви у ваздух. Неки су сијали као огањ. Неки су могли учинити себе невидљивим за гонитеље своје. Неки су се тренутно преносили у далека места, па тако исто и враћали. Неки су могли јасно видети и прошле догађаје као и садашње. Некима је дата била способност да виде сав свет у једној визији као на длану. Неки су пролазили кроз закључана врата. Пред некима су се палила кандила сама од себе. Неки су низводили кишу у сушно време или заустављали поплаве. Неки су пак и сунце заустављали. Све по сили Онога коме је све могуће.

65. Многи ће рећи то је немогуће. Па и ми то увек говоримо. У овоме свету ми смо у вртлогу немогућности, али за нас људе, не за Бога. У својој задремалости и ослабљености ми сматрамо могућим само оно што се сваки дан понавља на наше очи. Сва се Венеција тресла од подругљивог смеха када је Марко Поло причао о слоновима, камилама, зебрама, једнорозима и змијама које је видео у Китају а којих нема у Италији. Сматрали су га лудим, јер је говорио о стварима »немогућим«. Многе обичне ствари које људи виђају сваки дан, сматрали би немогућим кад их не би виђали тако често.

66. Постоје две врсте чудесних догађаја, подједнако немогућих за људско поимање: једно су они догађаји који се ретко догађају. Њих називамо чудесима. Друго су они који се стално догађају. За њих немамо имена. И голуб на крову, који нас сваки дан поздравља гукањем, и анђео Божији који се јави једном у току човечјег живота подједнако су необјашњива чудеса. Ни ово чудо веће ни оно мање.

67. Сва чудеса била су могућа Адаму пре његовог отуђења од Бога. Сва чудеса, домислива и недомислива, била су могућа безгрешноме Човеку Исусу Христу. Сва су чудеса могућа и свима следбеницима Исуса Христа, чије је срце очишћено од греха и испуњено љубави према Њему, Господу Сину Божјем, »Богови сте и синови Божији«.

68. Рекосмо да се свето чудотворство простире и на област свих наших људских болести, недостатака, оскудица и несавршенстава. Ново човечанство или Хришћанство, налази узрока свему овоме у стварностима духовно моралне природе, а не физичке. Физичка природа за њих има само симболичан значај. У њој се не садрже ни прави узроци ни циљеви човека. Православна црква, од апостолских времена до данас, сабрала је огромно искуство о чудесном исцељењу болесних, ослобођењу од патњи, како код људи тако и код стоке, па чак и код биља, жита, воћа, винограда, поврћа итд.

69. Није потребно да наводимо примере великих календарских чудотвораца који су исцељивали људе од сваке болести и патње. Гле, по молитви обичног свештеника, у наше дане као и у прошле исцељују се болни, ублажују патње, а по свенародној молитви у литијама по пољима, њивама, усевима, виноградима и баштама, бивају чудеса од Бога, од Богородице и свих Светих. И то посвегодишње. Та чудеса нису друго него одговор Оца на молбу деце. То може посведочити свако село и сваки град по свему православном свету. Сваки учтив човек одазива се молби суседа, још пре брат на молбу брата, а најпре Отац на молбу деце своје.

70. Ниједан човек неће пружити камен кад му син иште хлеба; нити му дати змију кад иште рибе: »Колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који га моле«? (Мт. 7, 9 - 11). Бог чини чудеса по молитви или самог страдалника, или његових родитеља и рођака или свештеника, или целе цркве. Црква православна има у ризници свога многовековног искуства безбројне примере како се милостиви Бог чудесно одазивао на сваку врсту молитава, било појединачно личних, било рођачких, било свештеничких, било општих црквених.

71. Кад једно дете моли родитеља за нешто, родитељ ће му учинити, ако је то корисно за дете. Али ће пре учинити кад га сва његова деца моле. Тако и молитва целе цркве веома је моћна. Када се прва хришћанска црква у Јерусалиму мољаше Богу са апостолима, да Бог »пружи руку своју на исцељивање и да бивају знаци и чудеса именом светога Сина Твојега Исуса«, »тада се затресе мијесто гдје бијаху сабрани« (ДА. 4, 30 – 31), у знак Божјег благовољења. И кад Петар беше затворен у тамницу, »црква се мољаше Богу за њега без престанка« (ДА. 12, 5) и анђео Божији ослободи сужња из тамнице. Бива да је понекад молитва једног праведника приступачнија Богу од молитве множине. Али је правило у нашим манастирима од старине, да кад један духовник чита молитву над болесником, сви се монаси у себи моле Богу за истог болесника.

72. Но не показује Бог чудо само на телесним болесницима, него и на морално палим и интелектуално заосталим. Има много примера, да су порочни људи и жене одједном променили своје владање и пошли светим путем правде и чистоте. Многи су се посветили и постали оруђе Божијих чудеса над другима. Спори на учењу ђаци постајали су напредни, и претицали своје другове.

73. »Не брините шта ћете говорити. Јер ће вам се у онај час дати шта ћете говорити. Јер нећете ви говорити но Дух Оца вашега говориће из вас« (Мт. 10, 19). Такво обећање дао је Господ својим ученицима. Тако се и збило на апостолима, тако се и збивало на наследницима апостолским и на мученицима на суду. То је чудо изнутра а не споља.

74. Не може се замислити, да су говори и писања простих и нешколованих рибара од њих самих. Не од човека него кроз човека. Мудрошћу надмудрили су све мудраце а речитошћу све реторе и филозофе. »Што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јако« (I Кор. 1, 27).

75. Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге апостола Јована рибара постиђују Платона филозофа. Но они су говорили и писали од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они - од овога света, а ови од онога. По речи Господњој: »ви нијесте до свијета него вас ја од свијета избрах« (Јн, 15, 19).

76. Но ови чудесни дарови нису даровани само апостолима него и свима хришћанима. То сведочи апостол Јован говорећи: »Дјечице, и ви помазање (тј. Духа Светога) што примисте од Њега (Христа) у вама стоји, и не требујете да вас ко учи« (I Јн. 2, 27).

77. Кад год је вера у верних јака, а верни гоњени, Бог чини већа чудеса. Тако у време апостолско, тако и на Светом Балкану под муслиманима и осталим антихристима. Па тако и у животу сваког појединца када страда са надом у Бога.

78. Најзад потребно је знати и став Хришћанства, или Новог Човечанства, према нечистим духовима злобе и таме. Тај став је одлучно одречан. Сав свет пре Христа приносио је жртве демонима, злим боговима, да их умилостиви. И једнобожни Јудејци су често то чинили, чак и под премудрим Соломоном и са њим заједно. Сила ђаволска била је толика да јој људи као људи нису могли одолети. Ни најмоћнији, ни најмудрији. Са изузетком мајушног броја верујућих у једнога истинитога Бога, сва земља била је покорна сатани и његовим демонима. Но Христос је и дошао на првом месту да сатре сатану, »да раскопа дијела ђаволска«, и да ослободи људе од тамне силе демонске.

79. Изгонити демоне из људи и прогонити их из људских обиталишта био је први главни задатак Спаситеља света. »Какву заједницу има свијетлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром«? (II Кор. 6, 14 - 15). Не помаже ништа ни наука ни култура ако се демони оставе на миру да раде шта хоће. Као што не помаже ништа залевати и ђубрити воћке ако се гусенице оставе да их брсте и суше. Зато је први »двобој« Христов после крштења на Јордану био са сатаном. Пре него се показао људима. Он се показао своме архипротивнику.

80. Није исто болесне лечити и демоне изгонити. Разлику је направио сам Господ кад је заповедио апостолима: »Болне исцељујте, прокажене очишћује, мртве васкрсавајте, демоне изгоните« (Мт. 10, 8). Јасно је, да обични телесни болесници нису исто што и демонијаци, тј. демонима поседнути. Али и једни и други спасавају се истим чудотворним начином, помоћу имена и крста Христовог по молитви цркве.

81. Они који поричу постојање демона, одричу Христово Јеванђеље. Њихово мишљење да демони не постоје радује демоне а жалости анђеле. Најмилији су демонима они људи који говоре, да демони не постоје. Кроз њих демони лако врше свој убилачки посао.

82. Обичне телесне болеснике Христос је лечио или једном својом речју или пак речју и употребом материје: пљувачке, даха, кала, силоамске воде. Међутим, при лечењу умоболних, од демона поседнутих, никад није употребио ма какву земаљску материју. Само реч, заповест - и демони су бежали, а људи бивали здрави.

83. За демонијаке нема лека физичког од лека »физикуса«. Нити су они некога демонијака икада спасли помоћу физичких лекова. Они то сами знају и признају. Те паћенике они држе у лудницама, у лудничким казаматима, колико да их учине нештетним друштву. А лека у њих за такве нема. Они их држе на строгој и мршавој дијете, затворене у железним кавезима. Но они не могу да се начуде, како да ти до кости измршавели људи имају херкулску снагу да сломе гвожђе и да савладају десетак најјачих људи. Што то значи? Гле, кад неко болује од обичне маларије није у стању да савлада једно дете, док сумасшедши поседују надчовечанску снагу да могу савладати неколико јаких људи. Откуд им та снага?

84. То није њихова људска снага, одговарамо ми на основу опита цркве Божије и нашег личног. То је снага демона у људима. Ислабели људи једва могу конац прекинути, док демонијаци кидају железне ланце као конце, слично оном Гадаринском лудаку. Време је, да физикуси најзад признају, да лечење таквих не спада у њихову струку, не спада у медецину уопште. Они не умеју да поставе дијагнозу, па следствено не могу ни да лече. Јер та напаст лечи се само духовним начином, чудом Божијим.

85. Не могу физикуси излечити физичким лековима не само ни једног демонијака, него они не могу спасти ни једног човека од грознице без учешћа Божијега, тј. без чуда. Они мисле - јер тако су их учили њихови учитељи - да је свака физичка болест проузрокована само физичким узроцима те да се, према томе, лечи само физичким лекаријама. Па кад болеснику даду неки материјални лек а он оздрави, они се онда хвале како су га они излечили својом умешношћу и својим лековима. А и не пада им на ум, да се за све време док су они лечили болесника, црква молила Богу - поред сродника и пријатеља - »за бољашче, недугујушче и пленене«. Нема исцељење ни од једне муке без учешћа Божијега.

86. Духовни лек помаже у свакој болести, непосредно кроз молитву, или са молитвом кроз траве и прашкове. Слепом Вартимеју Господ је рекао: Погледај! и он је одмах прогледао. А ономе слепорођеном младићу помаза очи калом и посла га да се умије водом из потока Силоамског, па ће прогледати. И он се уми, и прогледа. Шта нас уче ова два примера? Зар свемоћни Исус није могао рећи и овом другом слепцу као и оном првом: »Прогледај«, па да прогледа? Зашто га шаље у бању Силоамску? Ево зашто: да укаже част и важност материје, прашини и води, и тиме засведочи, да су и то твари Божије и да преко њих Бог чини чудеса. Да би унапред били оповргнути јеретици Манихејци, богомили и слични њима, који су материју сматрали противном Богу и само по себи злом.

87. Проповедати Христа и проповед посведочавати чудесима, то су од увек биле две главне дужности цркве. И прва црквена општина у Јерусалиму молила се Богу за помоћ у проповедању речи Божије и у творењу чудеса. »И сад, Господе, дај слугама твојима да говоре са сваком слободом ријеч твоју, И пружи руку твоју на исцељивање и нека бивају чудеса именом светога сина твојега Исуса« (ДА. 4, 29 - 30).

88. Јеретици старог и новог доба грлати су у нападу на цркву православну због њене вере и чудеса, или како они кажу »сујеверица«. Међутим показали су се као понизни ћутљивци пред дрском навалом на Хришћанство од стране демонске силе под привлачним лажним именом културе, позитивизма, прогреса и модернизма, што је све скупа мање чудо од једне кише коју народ измоли од Бога. Но они су изгубили пут откад су одбацили светитељско тумачење Речи Божије а усвојили профано.

89. Никад ни један светитељ није одрицао чудеса, него их баш потврђивао и објављивао. Чудеса су почели одрицати јеретички интелектуалци, који су сели на столицу светитеља. И тако се понавља стари садукеизам и скрибизам. Никад није постојала ни једна религија без чудеса. Као што паун не може остати паун са очупаним перјем, нити славуј са прекинутим грлом, тако ни религија без чудеса.

90. Хришћанство, или Ново Човечанство, постало је на чудесан начин искупљењем и рођењем Исуса Христа, чудом се одржава, чудом расте и шири се, и чудесно преводи своје верне у онај велики и чудесни свет небесни. Као брза река која долази и одлази и улева се у небески океан, где се свакој капљици знаде име и место.

91. Молитва сваког хришћанина за сваког другог помаже, а нарочито молитва свештеника, или свештеника са свом присутном црквом. Сви хришћани који имају јаку веру и велику смерност пред Богом, могу створити чудеса. Још кад се уз то удружи и жарка љубав, онда матере враћају здравље својој деци усрдном молитвом Христу Богу и Богородици. Ми знамо примере, како побожне мајке штите од зла своје синове преко мора заветним постом, молитвом и милостињом. И оне су заиста праве чудотворке. (Јн 7, 38).

92. Бунари чудотворства и реке чудотворства, то је Стари Завет и Нови Завет. Рече Господ, Бог Новога Завета: »Ко мене вјерује, из његова тјела потећи ће рјеке живе воде«.

93. Иако су старозаветна чудеса Божија велика и страшна, људе чудотворце из Старог Завета безмало на прсте да набројиш. А календар новозаветних чудотвораца препун је. Пророци су чудесима доказивали постојање једног истинитог Бога, Апостоли пак чудесима су доказивали ваплоћење Сина Божијега, силазак Бога међу људе, испуњење свих старих пророчанства.

94. Једно од тих старих пророчанстава јесте ово: »А послије овога, говори Господ, излићу Дух мој на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше... И на слуге и на слушкиње више у оне дане излиће Дух мој. И учинићу чудеса на небу и на земљи... И свако ко призове име Господње спасиће се« (Јоил. 2, 28 - 32). Ово се пророчанство јасно односи на хришћане. По природи своје вере сви су хришћани, као синови Божији, чудо у историји света.

95. Бог не објављује свако чудо што многи хришћани чине, чувајући их од убитачне гордости. А о гордости рекао је један Светогорац: »Као што се куга ставља на прво место међу болестима, тако се код нас монаха гордост ставља на прво место међу болестима духовним. Јер као што куга најбрже умртвљује тело, тако гордост умртвљује душу брже од свих осталих порока«.

96. Још нам прича отац Рафаил о неком светогорском духовнику (да ли је то он или други, не знамо) који је молитвом исцељивао сваки недуг на људима и на стоци. Кад су га неки почели с дивљењем хвалити, он им оштро одговори: »Када вам игуман заповеди да идете и ловите рибу, и када мени Господ заповеди да положим руке на болесника да би оздравио, ни ви ни ја немамо се чиме хвалити, јер смо вршили оно што нам је заповеђено«. По оваквој смирености и само унижењу познаје се прави чудотворац. А не као Симон Маг.

97. Сви хришћани чудотворци приписивали су своја чудесна дела целином Христу, а себи ништа. И бежали су од људске славе као од огња. Када су мучитељи питали светога Вита: »Како то, Вите, да теби не могу да нашкоде ни зверови ни огањ?« Одговори он: »То све чини сила Христа Бога мојега. И зверови и огањ створови су Божији, и повинују се вољи Створитеља свога а не мени«.

98. Овакав став у погледу чудеса примили су свети чудотворци од самога Господа Исуса. Јер Он је рекао: »Ја не могу ништа чинит сам од себе« (Јн, 5, 30). То Он говори не због своје немоћи него због љубави према Оцу своме, коме приписује сва дела своја и све речи своје. Ово је Он рекао само у односу своме према Оцу небесном, а у односу према људима рекао је: »Без мене не можете чинити ништа«. То су савршено разумели Нови Људи, хришћани - чудотворци. Зато су сва своја славна дела приписивали не себи него Њему, Христу Свемоћноме.

99. Три су основне дужности православног свештеника, три радости:
- проповедати јеванђеље,
- исцељивати болеснике и демонијаке, и
- литургисати (у ово стављамо сва богослужења, чинодејствовања и молитве).
Све три ове дужности нераздвојне су од чуда. Чинодејствовати значи чудодејствовати.

100. Народ хоће чудо. Сви народи на свету воле чудо. Без чуда осећају се робови природе, у оковима природних сила и стихија. Чудо им отвара прозор на тамници. Чудо им посведочава постојање некога јачега од ветра и огња и потопа и болести и гроба. Чудо је као писмо од Оца деци у тамници. Како да се деца не радују? Душа свих народа на свету буни се против објаве неких физичких научника, да су »природни закони« неумитни. Као да постоје неки фантастични »природни закони«, а не само природни намештај и поредак тога намештаја. И никада у народима није била толика жеђ за чудом као у наше време.

101. Православни свештениче, размишљај дан и ноћ о чудесима Божјим. Најближа ти књига, твој Требник. Ни о чем другом не говори до о чудесима Божијим. Шта су молитве у Седам Тајни, шта молитве за болеснике, или молитве над бесомучним, или молитве за кишу, за победу, за виноград, за воћњак, за усев, молитве над семеном, над новим плодовима, шта освећење воде, јелеја, новог дома, хаљина, соли, брашна, и све остало што је написано у Требнику, малом, великом и дополнителном, шта ако не вапијање Богу за чудо? Свака је молитва искање чуда и свако чудо интервенције Божја.

102. Ако ти, страха ради безбожничког, не сматраш своја чинодејства за чудодејства, онда их ти сматраш за »церемоније«, као и безверци. Али знај и упамти, да они који су написали твој Требник, сматрали су свако чинодејство за чудодејство. И они ће бити судије, ако се огрешиш о њих. А шта ћемо ако се чудо не догоди, питаш? Твоје је да се молиш, а остало је Божје. Није чудо од тебе него кроз тебе. Било је случајева да ни апостоли нису могли увек чудодејствовати. А зашто, то им је Христос објаснио. Немој се устрашити нити постидети од »физикуса« који говоре да могу излечити више болесника него ти. Немој им веровати. Не могу без Бога, нити без молитве твоје, или своје, или сузних молитава сродничких.

103. А вама монасима, чуварима светитељских ћивота, не треба никаква опомена, никакво доказивање и убеђивање. Ви сте први учвститељи доказа и сведочанства. На ваше очи јављала се сила Божија у светињи вашој, као и онима пре вас. Многи гледају а не виде. Чудеса су као Богом просути бисер на земљи. Слепац гази по бисеру као по шљунку. Монах који се не потруди да сазна иједно чудо у својој светињи, такав није монах него слепац.

104. Кроз векове, на нашем Светом Балкану, па све до наших дана, стари свештеници и монаси, као и народ, толико су видели чудеса Божјих од својих молитава да је догађање чудеса била за њих обична и нормална ствар. Недогођено чудо било је за њих веће него ли догођено. Али у та времена вера је била жива и силна, страх Божји велики, молитва усрдна, па уз то још и пост, чистота, милост, доброчинства, братољубље, трпљење, исповедање, причешћивање, и свако прописано припремање душе за Страшни Суд Божји и за Царство Небеско.

105. »Помјаните чудеса јего, јаже сотвори« (Пс. 105, 5) говори старозаветни молитвеник. А новозаветни јеванђелист сведочи на крају својих описа чудеса Христових и вели: »А има много што шта, што учини Исус, које кад би се редом пописало, и у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин«. (Јн. 21, 25). А ми би могли речи: Кад би се редом пописала сва чудесна дела Христова у току деветнаестог века, било непосредно или преко Његових верних синова, или Његове свете Цркве, мислимо, да би се многе звезде под небесним сводом могле покрити хартијом исписаном о чудесима Његовим.

Жив је Бог наш, мила браћо и сестре и децо, и Он је увек »Бог творјај чудеса«. Њему слава и хвала, господство и власт, сила и држава, благодареније и славопој, Тројици у Јединици, Оцу и Сину и Духу Светоме, сада и на век века.

Амин.

Ову студију или боље рећи науку о чудесима
три српска монаха су радили дуго у
Овчарско Кабларским манастирима,
и назвали су је »Јовањски стослов о чудесима«.
Објављен у Дивану бр. 14.

Исаије Митровић

НА ОСВИТКУ ПРВОГ ДАНА НЕДЕЉЕ

Последње сенке ноћи ишчезаваху и мраморне колонаде са темена Морије својом белином пробијаху се кроз маглени вео успаваног града.

Пред северна врата градског зида у уморном даху сустизаху каравани камила са путницима из Тира и Сидона.

Звезде још трепћу са небеског пространства и чудним сјајем поздрављају путнике.

Дрема дрвеће у врту недалеко од Голготе, на којој је пре три дана издахнуо Син Човечији, кога Јудеји разапеше. Пун је зрак даха јасмина и мирте, које је цвеће око породичне гробнице засадио Јосиф Ариматејац. Ту у једном новом гробу, уклесаном у стену, почива рањиво тело Голготског Мученика, умотано у чист покров и обилно наквашено смирном и алојем.

Славуји се чују. Кроз окићено грање пробија пожар истока, као боја ружа саронских.

Недалеко од запечаћена гроба наоружани војници наслоњених глава о штитове боре се са сном. Оштра копља њихова прете смрћу сваком оном ко се гробу приближи, јер на прокуратову заповест су дошли, ради веће сигурности, да ученици не однесу тело Рапетога, како је пријава јеврејске општине гласила.

Свежи лахори прострујали су вртом и помиловали опаљена лица римских војника.

И поново иста мртва тишина, као да је сва природа уставила свој дах.

То беше предзнак нечег предодређеног за овај дан. Спремало се чудо поражавајуће.

И домало нешто страховито затутњи с краја истока до западне стране неба.

Као да се утроба земље помиче са свога места. Запишташе змије и гуштери у деветом слоју земље. Стена гроба преполови се на двоје. Блистави сјај озари далеко цео врт у расвитак дана. Све се то догодило у једном часу.

Унезверени војници снажним мишицама стегоше своја копља, али их страх бијаше толико обузео, да не смедоше ни прићи гробу. Пресенећени ненаданим чудом пођоше бежати и као ошамућени падоше по земљи.

А када се све опет утиша, у свежини јутра зијао је празан гроб Назарећанина.

Одисао је дахом пролећа и процвалих љубичица. Пожар источног неба испуњавао је цео врт. И један младић у одећи белој, плавог ока као цвет различка, пун радости коју ће објавити свету, стајао је поносан и усправан на плочи гроба.

Први весник Васкрсења Погребеног! И сва дрвета у врту као да се пробудише. И птице запеваше нове песме којима још никада нису били поздрављени вртови јерусалимски. Небо и земља састаше се у целиву измирења. И све одахну дахом опште радости, која се као миро разливаше са светлог гроба Назарећанина.

Суморно објављују сребрне трубе свештеника почетак дана са Соломоновог храма.

Жице звучних кинара пуцају под прстима пасхалних певача; кимвали и систри тупо звоне по дворанама јеврејским.

Дрхћу гласи свештеника пред упаљеним жртвеницима, а певачки зборови занемеше по хоровима храма. Глас о васкрсењу Великог Учитеља потпуно је помутио пасхалну радост целог Израиља.

Отац Јустин

СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него - данас; никада мање Бога на земљи него – данас. Данас се ђаво оваплотио у човеку, да би разоваплотио Богочовека. Данас се сво зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је – распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола; ђаво никада није био толико зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо, распели нису. А ми смо га распели! – Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеници душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икада био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; лаковеран си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада наиван? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог петка, - није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас, човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребреника. Христа са 30 сребреника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника; никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад; »ад всесмехливи« уселио се данас у човека и исмејао Бога и све што је Божије. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никад смејао није, а често су га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме пада?

Крст – најсрамнији дар, даровали смо Оном Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладајшчи Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

»Људије моји, что сотворих вам«? – »Не испуних ли Јудеју чудесима; не васкрснух ли мртваце једном речју; не исцелих ли сваку болест и недуг?... Шта ми ви дајете; за исцељење – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету«...

Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо пали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Да, сатану. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? – Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш. Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду – среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда да мене и тебе не учини издајицом и Христоубицом, мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с оним Који није имао где главу склонити, с Оним Који је и делима и речима учио да не треба носити ни сребра, ни злата. А ја? А ти? – Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом, знај да си кандидат за Јуду. Не питај: да нисам ја, Господе? – Јер ћеш несумњиво чути одговор: да, Који ти каза. – Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је разапело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само христоубицом, већ и самоубицом. Оно најпре убија бога у души човековој; а убивши бога у човеку, оно убија и самог човека.

Страшна је тајна смрт, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога; јер муче Бога као што га нико никад мучио није, јер пљују Бога као што га нико никад пљувао није; јер бију Бога, као што Га нико никад био није. Нека умукне све што се човек зове. »Да молчит свјакаја плот человјеча«. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Нека се нико не хвали хуманизмом, ах – та то је све само – сатанизам, сатанизам и – сатанизам.

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христову метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плете човечанство око главе Онога Који је венац од звезда исплео око земље! Трнови венац за Христа плетем и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам прељубочинац, ако сам хулник, ако сам клеветник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли мислим, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога, човек је немилосрднији и од ђавола. – Ви не верујете! Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваху у лице; - ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. – Господе, зашто им се уста не огубавише? Не зато ли, да би нас трпљењу и кротости научио? – пљуваху оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? – Да, него сва блаженства, јер је у том кротком лицу – све блаженство, сва радост... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. – И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе, мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе – као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли шта сатанскије од тога? Браћо, ако нема пакла, требало би га измислити, измислити за људе, само за људе.

Њега, Творца и Спаситеља пљују и бију, а Он кротко и ћутке подноси све. – Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш!? Који зло злом враћаш! Који кунеш кад те куну! Мрзиш када те мрзе! - Враћајући зло злом, ти човече, брате, Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који тебе мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увреду увредом, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.

И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: какву кривицу налазите на овом човеку? – Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви, који сте Христом прочули; ви хроми, који сте Христом проходали; ви неми, који сте Христом проговорили; ви мртви, који сте Христом васкрсли! – И одговорише безумни, и повикаше помамни: Распни га, распни! Злочинац је!

И кротког Господа, Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога - распињу; прикивају Га за крст. – Зар клинце забијате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле!? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никад говорио није!? Јаире, где си! Лазаре, где си! Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог!? Зар распињете Њега – утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих!? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свим болесницима!? Ка Лазару мртвом! Ка гадаринском ђавоиманом?

Распет је Бог. – Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице! Шта мислите о Христу на крсту? – Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји, сиђи са крста! Аха, ти што храм за три дана подижеш, помози сам себи и сиђи с крста! - Но, шта мисли Господ са крста о људима под крстом? – Оно што само Бог љубави и Бог кротости мислити може: Оче, опрости им, јер не знају шта раде! – Ваистину, не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу, него на крсту? Теже, кажем вам, него кад бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека, између смрти и Бога, него ли између смрти и човека. Спаситељ је осећао ту мучнину: Његова чиста, безгрешна природа устала је против смрти, и Он на догледу смрти забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! – Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? Ишта неприродније од смрти!? Ишта одвратније од смрти!? Смрт је тешка за Бога, а камоли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то осетио и болно исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? – То вапије Јединородни Син Божји, који је једносуштан с Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног – не би за тебе човече било оправдања! Да није њега – земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара; опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство Твоје! – Разбојник је наша нада, јер је поверовао у Христа као Бога онда, када су сви били изгубили веру у Њега, јер је поверовао у Исуса као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но, док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога.

И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! У руке твоје предајем дух свој. И ово рекавши испусти душу. И помрча сунце, а завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе мртва тела светих који су помрли.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли – васељена је проговорила, камење је проговорило и показало се осетљивијим од људи, осетљивијим за бол Христов. И сунце је проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.

Данас се црквена завеса раздире на изобличење безаконика, и сунце зраке своје скрива гледајући Владику распетога.

»Вси сострадаху саздавшему всја«, да – вся сем човека, вся сем људи. Сва твар је и на крсту познала у Христу Бога, и исповедила га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. - Чиме? Чиме!? – Одговором разбојнику. Чиме још? – Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? – Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. – Ваистину, људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања, распели су људи Христа; из незнања распињу га и данас. Да су Господа славе познали, не би Га распели (1. Кор. 2, 8). Кроз кротост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кротост и највећа смиреност да бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кротост и смиреност и изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући Своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато Га гоне; не знају колика је та љубав, колика смиреност, колика кротост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију и – убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики Петак за Њега. Четири моја греха, већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех , брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене . Чинећи грехе, ти га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни га, распни! Није ли сав наш живот на земљи – незалазни Велики Петак за Господа Христа? Сваки грех мој, клинац је који забијам у руке Господа кротог; свака страст моја – трн је; све страсти моје – трнов су венац који ја на главу Христа мећем. – Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми – којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми – исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! – Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа, професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин, који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвалисави Сион, чији је храм увек пуст, и на Велики Петак пуст, не исмева васкрслог Господа Христа; не распиње поново васкрслог Господа?

Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.

Како, како гонимо Христа ми, - рећи ће неки, - када Он није са нама у телу!? Кад не видимо тело Његово? – Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, кад учење Његово гонимо, кад Светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо! Ми Христа гонимо – кад просијака гонимо: јер Он је тај Који у просијаку проси; ми гонимо Христа – кад голог не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа – кад гладног не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа – кад болесног не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда; у сваком тужном Господ Христос тугује. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих, голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано поистовећује Себе са њима: Кад једноме учинисте од ове моје најмање браће – мени учинисте (Мат. 25, 40). Кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мат. 35, 45). Христос се оваплоћује у сваком хришћанину. Чуј шта вели: Савле, Савле, што ме гониш (Д.А. 8, 11), јер гонећи оне који Мене верују – Мене гониш; пљујући оне који Мене верују – Мене пљујеш; мучећи оне који Мене верују – Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, кад се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест – о Христа се грешите (1. Кор. 8, 12).

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну - благосиљај; кад те бију - праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај злу - добрим; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се - смиреношћу; са грубошћу бори се - кроткошћу; са мржњом бори се - љубављу; са увредом бори се - праштањем; са клеветом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у – васкрсење. Ми смо на том путу; на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако противимо злу добрим, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурни на путу који завршава триумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: »Оче опрости им, јер не знају шта раде«.

Амин.

Писац Догматике и Философије и религије Достојевског, професор др. Јустин Поповић, изговорио је ову беседу на Велики Петак 1924 г. у Карловачком патријаршијском храму. Бранислав Нушић је ову беседу уврстио у своју "Реторику"

Милета Јакшић

ХРИСТОС НА ПУТУ

Жуте се њиве. Небо без облака,
Под јарким огњем сунчаног зрака,
Влат зре.
Клонуо од пута и жара,
крај студенца се једног Он одмара.
Над Њиме палма од јаре га крије,
оздо свежина из студенца бије.
Те Му образе, чело, очи хлади
да Га разгали, одмор му заслади.
Студенац стари, задужбина ова
Остаде још од праоца Јакова;
Многом пророку на трудноме путу,
Он је гасио ватру и жеђ љуту.
Кроз многа лета и многа столећа –
а родне њиве, леха пољског цвећа;
Уморном духу рајски мир је дала,
у мучној борби против људских зала;
И, најзад, после тисућу година,
на одмор прима Човечијег Сина.

»Рави, почини, одмора Ти треба,
док ми идемо да купимо хлеба«.
И ученици одоше до града,
а Он сам оста сред палмова хлада.

Тишина. Сунце доле огањ баца,
само ври, звони песма скакаваца
у летње дане.
Око подне беше,
кад ученици из града донеше,
хлеба и јела што тамо купише,
те с понудама к Њему приступише:
»Рави, једи...«
Ал Он не хтеде узети
да не ремети радост и мир свети;
Духа, којим је другу пићу кушо:
Он је међутим гледао и слушо;
Слушао је песму веселога рада,
море пшенице што ће да савлада;
И, свуда около, далеко, с крајева,
оштрење косе што на сунцу сева –
и Он мишљаше:
»Пече сунце врело,
за срп дозрева свето Божје дело,
земља раскрива своје златне груди,
човека зове да се за хлеб труди –
за хлеб да – али не за хлебац само,
већ и за душу, да и њу предамо,
тлу, на коме се одискони нашо
Адам, када је из земље изашо –
Оставите дакле, градове и села,
време је жетве, време труда, дела;
Оставите гнезда немира и злобе,
мржње и сваке душевне ругобе –
На извор хајте живота и здравља
у ком се срце и душа обнавља:
Као што у бањи тело рђу скида,
дух у природи од злоће се вида,
јер ту је своме Источнику ближе –
Душа се овде своме Творцу диже;
Ко птица, биљка, цвет у пољу мали
што у простоти срца Бога хвали,
законе вечне најсветије воље,
тако ће наше срце бити боље:
Љубављу ће вам душа бити пуна,
ко медном росом љиљанова круна
коју пролеће на поља излева –
У врлини ће она да успева:
У њојзи правда, милост и доброта,
поуздан залог вечнога живота«.

И кад то рече с дружином се крене,
кроз плодну земљу и усеве њене;
А кад у путу на хум један стиже,
Он се обзре, обе руке диже,
и снагом духа, којим чуда ствара
Он благослови блажен труд ратара,
и родна поља.

И у томе трену,
тих поветарац у пољу се прену,
и цео народ што у поља дође,
задивљен врло трже се такође.
Када опази на хуму далеко,
Прилику као привиђење неко:
Хаљину белу што се ко снег сија,
Косу, што сјајни лик му обавија,
Ко венац зрела пшеничнога влата
Богате власи, увојке од злата –
А са погледа озбиљна и блага
Приливаше се мишицама снага;
Сила, којом се живот биљке пита
И род стоструки даје класу жита. –
И дивљаше се народ светлом лику,
док Њега неста на пустом видику.

У СУСРЕТ ПРАЗНИЦИМА

ЦВЕТИ – шеста недеља Великог Поста, и недељу дана пре Васкрса Господа Исуса Христа

Откуд покличи у Јерусалиму? Откуда та клицања? Устало је све, и старо и младо, да слави чувеног учитеља из Назарета: деца вичу, деца прослављају Господа, а Он скроман јаше на магарету. Ти људи и та деца Га поздрављају древним поздравом којим су се Јевреји обраћали само цару: »Осана! Благословен Онај који долази у име Господње! Осана на висинама«.

Шта значи све то: мноштво људи, палмове гранчице, громки поздрави намењени само цару, ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светог града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући га тим поздравом, тим вечним »Осана!«? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету у свети град Јерусалим. Народ га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа га цвећем, гранчицама од финика, од смокава. Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова божанска сила. А данас, народ тај никога не слуша, него кличе: »Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев«. Шта се десило? Десило се, браћо и сестре, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба, и устао је мртвац, а већ је био почео да се распада и заудара. Народ који је био са Њим и присуствовао том чуду када Христос позва Лазара из гроба, и васкрсе га из мртвих, тај народ Га пресреће сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем. Због тог чуда Јерусалим се весели и пресреће Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и заудара - васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотад кћер Јаирову. Кад је умрла, Он ју је ухватио за руку и рекао: »Девојко, устани!«. И устала је девојка. Он је васкрсао и сина наинске удовице, кога су носили да сахране. »Момче, теби говорим, устани!«. И устало је момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да заудара, е то је већ невиђено чудо на овој земљи Божјој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је Блага вест великог празника Цвети. Ето шта ми славимо. Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је Господ Христос дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Зато толика радост у нама и међу нама, зато са цвећем као симболом радости дочекујемо Господа. Са цвећем као симболом радости празнујемо Победника смрти, цвећем као симболом врлина својих којима треба да процвате свака душа хришћанска још у овоме свету. У дивним празничним песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег јеванђелског живота.

Празнујући победу над смрћу ми празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас и нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим је човек вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола. »Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се« (Фил. 4,4) - поручује нам апостол Павле у светом Апостолу. Али, свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас шаљу безбројне смрти... »Опет вам велим: радујте се!«. Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? Ништа, ни у једном од људских светова. Ви имате силу божанску, силу Христову. Ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих - вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. »Господ је близу свакога од нас, не брините се ништа« (Фил. 4,6), додаје свети Апостол. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало је на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини се ни за шта. Само Му казуј муке у молитвама својим. Молитва је језик покајања, небески језик човекове душе к Богу. Свети Григорије Богослов благовести: Молити се треба чешће него дисати. Међу светим врлинама молитва је наш сведржитељ, и у овом и у оном свету, и наш богомудри водитељ, и кроз овај и кроз онај свет. Молитва је најдаровитији хоровођа у хору наших мисли, у хору наших осећања и у хору наших жеља и намера. Прави хришћанин је сав молитва, јер она га непрекидно и непрестано предаје Васкрсломе Господу Христу, Који васцело биће испуњује све новим и новим богатствима Неба и херувимским радостима Вечнога Живота. Ето, то се тражи од нас, браћо и сестре, а ништа лакше од тога. Кажимо муке своје страшне Господу, вером и молитвом износимо муке пред лице Његово. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће нас из сваког греха, из сваке смрти, из сваке наше муке и болести, из сваког нашег пакла. Живот Вечни постао је ближи нама, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власти над нама хришћанима! Зато побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. У вечни цвећарник земља је претворена откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт. У дивним песмама и молитвама ми непрекидно певамо: Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших, цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега.

Део Беседе на Цвети о. Василија из манастира Лепавине

ШТА ЧЕКАМО

Ми чекамо Христа а не боље време,
Време ће и сутра ка и данас бити,
Колевке ће певат а гробља ће плакат,
Музика ће свират, гробари се знојит,
Весеље и туга ткати шаренило
И сутра ће бити што је данас било.

Ми чекамо Христа а не боље време,
Рај са земље давно на небо је узет
И са неба пушта своје светле зраке,
Срца верних греје, пут им осветљује.
На земљи је борба за рај и за Христа
И данас и сутра и до краја иста.

Ми чекамо Христа а не лепше дане,
Дани су нам ведри, час тмурни и бурни,
Падају ка лишће, и ка лишће вену,
А плод златни у Рај анђели односе
У царство вечности, у Христово крило,
По плоду знаће се што је негда било.

Ми чекамо Христа јачег од времена,
Лепотом лепшега од свих лепих дана.
Сладошћу слађега од свих сласти света.
И Он журно иде нама у сретање,
О, блаженог оног нашега састанка
У вечној радости, срећи без престанка.
Свети Николај жички и охридски

Богородичина црква - Студеница