Светосавско слово

Извод из броја 21, о Крстовдану 2002. године

Пшеница сам Божја,
и мељем се зубима зверова
да се нађем чисти хлеб Христу

Свети Игњатије Богоносац
из посланице Римљанима, 112. године

Врх планине Атос - Света Гора (2030 мнм)

ВЕЛИКОМ ОЦУ

Велики Оче , обиље свјетлости , љепото коју

тражи душа моја и Царе свих свјетова...

Кад једног дана кише хладне дланом

ошину вријеме

и шутња буде тиша,

кад неке плаве даљине однесу у неповрат

све прошло и изгубљено

и патњи дође крај.

Кад мирна површина тамног језера

потопи сва безнађа и очаје

а кане задња суза.

Кад мој ум схвати суштину овоземаљског

живљења и тај живот мине .

Тада ће се душа моја као паперје

распрслог маслачка

спустити пред Твоје ноге .

Тада ћеш на њој видјети сав мој гријех,

сва моја узнесања

и све моје падове .

Тада ћеш као најправичнији и најузвишенији

Судија окончати тајну моје исконске неизвјесности .

И моја мала душа ће схватити велику

Велики Оче , обиље свјетлости , љепото коју

тражи душа моја и Царе свих свјетова...

Јеромонах Др Амфилохије Радовић

О ТАЈНИ КРСТА ХРИСТОВОГ

На самом почетку овог нашег заједничког сусрета неопходно је да заблагодаримо најпре Богу на његовом дару, као и оцу Данилу, игуману овог манастира са сестрама, што су нам омогућили да се овде састанемо. Заиста, за нас је велика радост заједнички боравак у овој светињи. Сам назив манастира - Ремета, изгледа да је грчког порекла и да долази од речи »еримитирион«, што значи: место пустињежитељства, пустињежитељница, или просто - пустиња. Овде у овој пустињи већ неколико векова живе и подвизавају се душе жељне и жедне живог Бога, Божје светости, светлости и правде. Оваква места су по својој природи места подвига и подвижничког сведочења. А места сведочења су истовремено и места мучеништва (у древном Отечнику стоји забележено да су за место где су се подвизавала два брата, други после њиховог упокојења говорили: »Дођите да видите место мучеништва два брата«). Тако је и Манастир Ремета био и остао место сведочења и место мучеништва, првенствено »мучеништва савешћу«, али се дешавало у његовој историји – нарочито у току овог другог светског поклања - и место мучеништва крвљу. Не само што Манастир по својој природи почива на Распећу Христовом и што служи Распећу, него је и сам учествовао својом потоњом недавном судбином у Христовом распећу и распећу свих невино гоњених Христа ради и Његове правде ради. У току ll Светског рата Манастир је страховито настрадао, заједно са својим житељима и православним житељима из његове околине. Трагови његовог страдања виде се и дан данас, а до пре неку годину били су још уочљивији. До скора је и сам храм био у рушевинама, још пре неку годину служили смо у порушеном и разореном храму. Али, ево, Божјим благословом и трудом оца Данила и ове две смерне сестре, помогнутих од богомољних душа из ближе и даље околине, манастир је поново обновљен. Благодарећи томе оволики број нас овде скупљених ужива његово гостопримство.

Још једном бих подвукао и истакао то учешће манастира у Распећу, у тајни Крста Христовог, како манастира као грађевине тако и манастира као места боравка и обитавања оних који су се подвизавали у њему. Крст је символ нашег хришћанског живљења. Зато се он налази на врху сваког храма и у његовој унутрашњости, зато је и хришћански живот без њега незамислив. Није ли и данашњи дан, дан почетка Госпојинског поста, посвећен Часном Крсту? С обзиром на то, што је и пост по својој природи и назначењу једно специфично доживљавање тајне Крста, сматрао сам да би било добро да на почетку овог нашег братског Сабора у Манастиру Ремети поразговарамо баш о тој великој тајни.

Почећу од одељка из прве посланице Коринћанима, који смо данас прочитали на Литургији. Тај одељак управо говори о Тајни Крста, односно о Часном Крсту, који је по речима Апостола Павла »лудост онима који пропадају а нама који се спасавамо сила Божја«. Ево како гласи тај одељак: »Ријеч о крсту је лудост онима који пропадају, а сила Божја нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој, свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јевреји ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јеврејима саблазан а Јелинима лудост. Онима пак позванима, и Јеврејима и Јелинима, Христа Божију силу и Божију премудрост«. (l Кор. 1, 18-24)

У чему се састоји та »лудост« Крста о којој говори Апостол? Апостол Павле и на другим местима у својим посланицама говори о »лудости« Крста, а и о себи, као лудом у очима света, управо стога што служи Крсту, односно ономе који је на њему разапет - Христу. Крст је пре свега лудост као оруђе којим су људи кажњавани по римском закону: на њему су разапињани највећи злочинци. И ето, управо то најсрамније оруђе, преко Христовог распећа на њему, претворено је у најсветији знак, претворило се у силу и знамење човека и света. Иза његовог видљивог знака и у њему запретена је од људских очију скривена тајна светости и светлости, преображаја и освећења целокупне творевине.

По учењу Светих Отаца та тајна Крста присутна је у свету и човеку и пре Христовог доласка у свет кроз оваплоћење, боље речено, она је припремана божанским Промислом, као што је припремано и само оваплоћење Бога Логоса. Од прадревних времена, каже Св. Григорије Палама, предуказан је Крст Христов и представљен у виду праслика и образа. Кад не би било његове силе, не би се нико могао помирити са Богом. Једино силом Крста може бити укинут и уништен грех, који је човековим падом затровао његову природу. Хришћани верују у онога који је разапео грех - на Крсту. Силом присутне тајне Крста постали су »пријатељи Божји« и они који су живели пре Христовог очовечења: патријарси, пророци и праведници. И као што се тајна безакоња и антихриста твори »међу нама« (2 Сол. 2, 7), пре његовог доласка у свет, тако је и сила Крста Христовог, и пре него што се он јавио, присутна у свету, задржавајући и паралишући својим дејством и присуством тајну безакоња и демонског зла.

Та сила је била делатна међу Праоцима од којих Св. Григорије Палама на првом месту истиче патријарха Авраама. Но чак и пре њега, у Првој Божјој заповести Адаму о неједењу са дрвета познања добра и зла назире се и јавља иста та тајна. Заповест је била призив Адаму на »распеће воље«, односно на слободно усвојење божанског поретка ствари и свог сопственог вечног назначења, оствариваног кроз све присније заједништво и општење са Богом. Када се пак Бог обраћа Аврааму речима: »Изиди из земље твоје и од рода твога, и иди у земљу, коју ћу ти показати« (Пост. 12, 1), Он га призива да се »разапне свету« (Гал. 6, 14) кроз послушност Богу и његовој вољи; призива га да умре за земаљско отачаство и свет ради »Земље обећане«. Управо у тим речима исти Светитељ назире предуцртану тајну Крста, као што му се иста та тајна, на други, још дубљи начин, открива у речима Божјим упућеним пророку Мојсију на Синају, после његовог бекства из Египта: »Изуј обућу са ногу својих« (Изл. 3, 5). Овде се, по његовим речима, открива друга страна тајне Крста, природно истичући из прве. За Мојсија није било довољно то што је напустио земљу фараонову и што се одрекао назива »сина кћери фараонове«, ослободивши се од мрака ропства; од њега Бог тражи да се одрекне и од »кожних хаљина« у које је грех обукао човекову природу, тј. захтева да он не живи више по телу и греху, него да умртви у себи богопротивно мудровање плоти, које се противи закону духа и поробљује законом тела. Сила Крста се Мојсијевим одрицањем и »распињањем плоти са страстима и похотама« (Гал. 5, 24) претвара у силу боговиђења. Преко ње Мојсије постаје достојан да ступи на »свету земљу«, тј. да доживи тајну будуће земље, кроз »Купину несагориву«; освећене доласком Бога Логоса у свет, и његовим Распећем и Васкрсењем.

Када пак после Христовог оваплоћења, распећа и васкрсења, Апостол Павле каже: »Мени се свет разапе, и ја свету« (Гал. 6, 14), он тиме показује да је Христов Крст постао унутарња покретачка сила његовог целокупног мишљења, осећања и делања, откривајући, истовремено и прави смисао ових наведених и других ненаведених старозаветних предуказања Крста Христова. Одричући се »распећа« своје воље у лицу прародитеља Адама и Еве и погазивши Заповест човек се уствари одрекао тог и таквог крстоносног и крстоликог односа према свету и према Богу. Погазивши заповест Божју, човек се одрекао своје праве и истинске слободе и од тог крстоносног и крстоликог односа према Богу и према свету, без кога он никад не може постати савршено биће нити остварити своје истинско назначење. Зато се и прави однос према Богу, себи самом и свету може успоставити једино преко повратка заповести, односно преко прихватања заборављене тајне Крста. Испунивши заповест Мојсије се на Синају враћа тој тајни, зато га Бог и изабира између народа, као спремног да следи глас његов. Мојсијев четрдесетодневни пост је сведочанство те његове спремности на самоодрицање и уздржање и служење Богу. Зато га Бог удостојава велике части: примања заповести Божјих и боговиђења. Мојсије је видео нешто од тајне Божје и чуо речи Божје, сазнавши име Божје. На питање: како Ти је име? чуо је одговор: »Ја сам онај који јесте«, Јахве. То што је видео и чуо, он саопштава и преноси на Изабрани народ, као Откровење и као Закон Божји. Примљени од Бога Закон постаје посредник између Бога и народа. Мудрост коју Мојсије на тај начин саопштава и преноси на народ, није мудрост коју је Мојсије научио на фараоновом двору од египатских мудраца, иако је он и ту мудрост поседовао; то је мудрост која му је откривена и подарена и којој се он приближио својим очишћењем, постом и распећем. Подарена му је оног момента када је он свим бићем завапио за њом, ослободивши се од окованости стварима овог света, скинувши »обућу« са ногу својих. Задобио је онда када је жртвовао њој себе самога, када се одрекао себе и знања овог света, тј. када је своју пролазну мудрост принео на дар божанској Мудрости. Тада му се Бог открио, просветио га и учинио једним од својих највећих изабраника и пророка, који је видео не само оно што се збивало у њему самом, у временима пре њега и у његовом времену, него је предвидео и оно што ће се догодити у будућности и после њега: долазак Пророка равног њему и већег од њега - Месије, а онда и остале догађаје који се имају да догоде. То је Мојсије успео управо тиме што је доживео тајну Крста још пре појаве Крста Христова поставши и сам, као личност, праслика Христова.

Оно што је било дато у првој Заповести, што се делимично открило Аврааму, оцу верних, и Боговидцу Мојсију, то се јавља и објављује у свој својој пуноћи у личности Богочовека Христа и у тајни његовог Крста. Христова личност јесте Нови Завет: личност »Христа распетога« који је »Јеврејима саблазан а Јелинима лудост«. Васкрсли Христос, Он као савршени Бог и савршени човек, као оваплоћени Бог и прослављени вечном славом човек, незамислив је и неодвојив од тајне Крста. Крст је пут којим Христос улази у матицу живота, силазећи до граница небитија, својом смрћу и силаском у невиђбожни ад, али благодарећи управо томе што га је Он понео, испуњен божанском силом, Крст постаје и чудесно средство васкрсавања и васкрсења; васкрсења не само Његовог, него и свих смртника и свега смртнога, свих оних који ходе њиме као Путем и који ходе Његовим путем. Зато што је чудесни Спаситељ сву своју спасоносну и животворну силу сабрао у Крсту, и сву личност своју унео у њега, Крст је постао: знак Сина Човечјег (Мт. 24, 30; Откр. 1, 7). У њему као таквом, по речима Св. Григорија Паламе, показан је сав домострој спасења, тако да је то речима црквеног песника, тајна распећа постала, као и тајна самог Христа - недокучива; »непостижимоје распјатија таинство«. Као недокучива и надумна тајна, за разум који површински посматра и површно расуђује, који гледа на форму а не на силу, Крст је - лудост. Такав је он био и остао за Јелине и за све њихове духовне потомке. За оне пак од синова људских који магијски приступају животу и који ишту чуда, као Јевреји, Крст је - саблазан. За оне који магијски и само људском памећу мисле, он је слабост, неразумна логика, позив на неприродан живот. Међутим, »оно што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јако«. (l Кор. 1, 27)

Шта је то што Крсту даје силу? У чему се састоји та његова »недокучива тајна«? Навешћемо само нека од његових својстава која немоћ претварају у непобедиву Христову силу и моћ. На првом месту, сагласно Матејевом Еванђељу а и целом Новом Завету, тајна Крста се састоји у Тајни самоодрицања. Ево шта каже сам Господ: »Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који нађе душу своју изгубиће је, а ко изгуби душу своју мене ради наћи ће је« (Мт. 10, 38). Заиста, сулуд позив за мудровање и логику овог света! Понети Христов крст значи изгубити себе самог, негирати себе самог. Обични разум обећава пуноћу живота кроз очување онога што човек има и кроз задобијање предмета и вредности из света око њега. Христос обећава пуноћу живота »душе« кроз губљење живота »душе«. Пуноћа и савршенство се постижу на један, на први поглед, потпуно апсурдан начин: кроз одрицање од свега онога што човек јесте и што човек има. Тај апсурдни начин, међутим, има своју дубоку логику и још дубљу истину: њиме се постиже најдубља могућа слобода у односу на себе и свет око себе, као и у односу на самога Бога. Према сопственом бићу и свету, примљеним као нужност, неминовно датим, а не слободно изабраним, човек, кроз губљење »душе« и кроз одрицање од света, успоставља однос слободе, ослобађајући се нужности - слободом, и сусрећући се у дубинама себе и света са свеослобођавајућом божанском стваралачком слободом. Губећи себе и свет, он уствари, задобија правог себе и прави свет, пуног себе и пуни свет. Откривена, кроз одрицање, истина себе самог и истина света, постаје, неочекивано, извор истинске слободе.

Откривена истина ослобађа и постаје извор слободе зато што се у њој садржи и смисао свега постојећег, као и остварења тог смисла и циља - кроз тај и такав слободни стваралачки подвиг човеков. Тако, оно што на први поглед личи на негацију човека и света, постаје и показује се најдубља могућа афирмација, потврда човека и света. У томе се на првом месту и састоји »лудост« Крста али и његова недокучива Тајна. Христос: Његова личност, Његово богочовечанско дело и Његов пример, постао је једном за свагда - Пут тој тајни, боље речено, сама та Тајна. У свом самоодрицању Христос је био послушан Богу Оцу - до смрти, и то смрти на крсту (Филип. 2, 6). Његово послушање и Његово одрицање било је безгранично. Он је носио свој крст, одричући се себе до последњег атома свога бића: предао је себе да буде разапет, убијен, погребен, спустио се у самоуништењу до невиђбожног ада. И тиме, наместо да исчезне, испунио собом све и сва, постао Пуноћа и Живот свега.

Онај који је Христов и који жели да буде његов, призван је да иде за њим и његовим -путем, што значи: призван је да се одрекне себе и да узме крст свој, да би Га следио; позван је да изгуби себе да би задобио себе. Губећи себе, такав поново задобија све оно што је изгубио, добијајући и много више од тога. Онај пак који тражи душу своју тамо где је нема, тј. који тражи вредности тамо где их нема, он лажним вредностима обмањује и себе и друге, па наместо да нађе себе, он губи и себе и друге. Такав по народној песми губи - обадва царства, и земаљско и небеско. Ако вечно не тражи, неће га ни стећи; тражећи душу, смисао живота, у ономе што је пролазно, управо зато што је по самој природи пролазно - губи га, пре или касније, губећи заједно са њим и душу своју. Онај, међутим, који »губи« душу своју Господа ради, он пролазно обесмрћује вечним и непролазним, постајући једно са Оним, који је по самој природи вечан и непролазан. Јер, душа се не може испунити задобијањем света зато што је она савршенија и бесконачнија од света; свет јој не може дати више него што има, а он има мање него ли сама душа. Зато и каже Господ: »Која је корист човеку да цео свет задобије а души својој науди, или шта ће дати човек у замену за душу своју« (Мт. 10, 26). Душа је незаменљива и ненадокнадива, било чим у свету или било ким, сем - Богом. Када се даје она треба да се даде само за нешто што је драгоценије од ње. Од свих бића знаних и незнаних, видљивих и невидљивих, једино је Бог од ње драгоценији. Зато се она само Богом може заменити и за Бога дати, Господа ради изгубити, да би у њему нашла себе и своју пуноћу и савршенство. То »губљење« и јесте Крст и ношење Крста, и преко њега проналажење себе.

Свет и човек постају ништавни и безвредни када изгубе осећање Божјег присуства и његовог стваралачког дејства, када се ограниче на себе саме, када се отуђе од свог корена и од свог вечног смисла, од своје првобитне и коначне истине. Крст није ништа друго него повратак и опитно доживљавање тог присуства Божјег кроз крстолики однос према свету, кроз успостављање правилног односа према свету и правилну употребу света и богомданих човекових сила. Хоризонталом и вертикалом Крста поново се сједињује оно што је било раздвојено: Бог и човек, Бог и творевина. Зато се Крст и назива »дрво живота« којим је Цар векова остварио спасење и који, пободен у срце земље, »освећује крајеве света«. Крст својом силом освећује, као »подножје ногу Господњих«, тј. као место где се човек дотиче и додирује самог Бога. Својим сјајем он открива светлост Васкрсења, својом енергијом ослобађа творевину од трулежи, јер је његова енергија, енергија самога Бога, сједињена са најдубљом могућом људском енергијом - у личности Богочовека, кроз тајну његовог Распећа. Отуда с правом пева црквени песник: »Преко Крста, засјаше нам сви дарови«. Као такав Часни Крст је, по истом песнику »слепих вођа, болесних лекар, васкрсење свих помрлих, у трулеж палих уздигдуће; кроз њега је разрешена трулежност, а нетрулежност процветала, а ми смртници - обожени, ђаво пак потпуно поражен«. За оне који пропадају, то јест који пристају на исчезнуће и ништавило, изгубивши веру у човекову боголикост и бесмртност, Крст је заиста - лудост. За оне пак који се спасавају откривањем живог и живоносног Христовог лика у дубинама човека и света, Крст постаје и остаје - сила Божја. Њиме Бог мудрост овога света претвара у лудост, откривајући лажност те мудрости, као и бесловесност »разумности разумних«.

Када »разум разумних« и »мудрост« мудраца и књижевника овога света изгубе осећање и сазнање свога изворишта и када престану да буду сведоци премудрости Божје, то је очевидан знак помрачености тог и таквог разума и обезумљености те и такве мудрости. Мудрост овог света и »разумност разумних« створени су да буду сведоци Божије премудрости. Престану ли то да буду, претвају се у лудост и сведоке неразумља и ништавила свега постојећег, тј. у сведоке смртности и пролазности свега. Али, безграничног ли Божјег човекољубља! - пошто човек није хтео да својом разумношћу и мудрошћу следи Божју премудрост, Бог следи човекову лудост: прихвата Свој долазак у свет, распеће, смрт, силазак до невиђбожног ада, и тиме до крајњих граница обезбићености битија, испуњујући тиме небо, земљу и преисподњују Собом и својом божанском обновитељском и васкрситељском силом и енергијом. То Божја милост и неизмерна љубав гони човека, по речима боговидца Давида, у све дане његовог живота и кроз сва његова времена. Суштина хришћанске проповеди је управо тај и такав Бог: Христос распети, Јеврејима саблазан, а Јелинима лудост, а позванима - Божија сила и Божија премудрост! А ко су »позвани«? Они који иду Христовим путем, следећи верно лудост његовог Крста, који узимају крст свој и иду за њим.

Овде се заиста сусрећемо са једним лудим и сулудим односом човековим према свету и према себи. За човека који је чулно биће, биће целосно бачено у овај свет и од њега изаткано, тај призив на одрицање од себе и од света раван је уништењу себе. Шта значи то одрицање од онога што јесам или што мислим да јесам, од света и свега онога на чему човек заснива своје биће и свој живот? Како ће човек опстати ако се свега тога одрекне, на чему ће стајати, од чега ће живети? Живеће од неизрециве Љубави која се открива у Крсту и која зрачи са Крста. Од Бога откривеног на крсту као љубав и човекољубље, и човека преко ношења Крста преображеног у саможртвену љубав.

Из реченога је очевидно да је тајна Крста уствари »тајна најдубље могуће саможртвене љубави«. Крст је синоним са тајном Љубави. Само најдубља и најнесебичнија љубав у стању је да се одрекне себе самог ради неког другог. Са отсјајима те љубави сусрећемо се овде на земљи у материнској љубави, љубави брата према брату, пријатеља према пријатељу, оног који воли према љубљеном лицу. Ови примери из нашег свакидашњег живота само су слике и квасац за ту најдубљу крстолику љубав на коју је човек призван. Крст је и стрпљиво ношење разних тегоба и болести које нас сналазе у животу. Кроз његово прихватање, са вером и надом, сва страдања и невоље које сналазе човека, добијају осмишљење и дубље значење, слично значењу које има огањ за злато које се у њему очишћује и претапа. Само велики и свети циљ и вера у њега у стању је да осмисли јововска човекова страдања и искушења на земљи, а љубав према том циљу да му даде снаге да их претрпи и издржи, претварајући их у врлину Крста - чудесну преображавајућу и препородитељску моћ. Што је та љубав дубља, то је човек издржљивији у подношењу искушења, што је више издржљив, то постаје челичнији и утврђенији у добру и ближи свом жељеном циљу. Врлина Крста се претвара у ослобађајућу силу нас самих; она изгони из човека страх од привида и распламсава у њему благодатну смелост и непобедиву храброст.

Љубав која се дарује човеку и која му се открива преко тајне Крста и његовог ношења, кроз идење за Господом и губљење душе своје њега ради и његовог Имена ради, има за правило и основни закон: жртвовање себе другима а не жртвовање других себи и својим интересима. Зато се и назива саможртвеном а уз то и састрадалном љубављу. То је љубав која се расчиња попут пшеничног зрна и »умире« да би уродила као и оно после свог умирања - стоструким плодом. Као што сунце несебично раздаје свима створењима своју светлост и топлоту, постајући својим умањивањем извор живота за сва бића, тако се и та крстолика љубав показује и открива као унутарња светлост, снага, живот и топлина свега постојећег. Шта добија сунце за то што даје светлост и живот земљи и човеку? Шта би радио човек и земља без воде? Вода је основни елеменат нашег састава и нашег живљења, она нам се непрестано дарује, наводњава земљу, претвара у пару и росу небеску, без ње нема живота. Добија ли штогод за узврат за то несебично давање и даривање? Давање и даривање, такорећи несебично њено »распињање« за све и сва, то је начин постојања воде као природног елемента. Нити шта тражи нити шта добија, а све даје и поклања. Није ли и у њој, на први поглед бесловесној, запретана тајна крстолике љубави? Као и у свему другоме што је у нама и око нас и што спада у дела руку Божјих? Заиста, оно што важи за сунце и сунчане зраке, што важи за воду коју пијемо, важи и за хлеб који једемо, за траву коју гледамо, за биље којим се хране земаљска бића, за свако живо биће појединачно и њихово жртвено приношење једног другоме.

Тако нам се, гледана видовитим оком вере, целокупна творевина и сва бића у њој, откривају као неки чудесни дар несебичне Љубави. Неко нас је обдарио не само животом него и величанственим светом у коме се рађамо и живимо, као и свим бићима и тварима са којима смо једно по природи, по узајамном општењу у времену и простору, и по заједничком вечном назначењу. Све што постоји дар је Љубави. На свему опет што постоји и у свему што битује као да је запретана и присутна, као печат, иста та тајна несебичног даривања, односно тајна Крста као саможртвене љубави. То пак што је присутно у творевини као квасац, стремљење и предуказање, открива се у човеку као зеници васионе као његово основно призвање. Човек као најсавршеније биће међу створењима призван је да ту тајну доживи и пронађе у себи, да је разоткрије до врхунца, да њоме обдари друга бића, и да преко ње као преко живог огледала, открије њен и свој и свих бића извор: вечну божаноку несебичну Љубав. А све то опет постиже се једино преко Крста односно крстоликог односа са Богом, творевином и словесним бићима. Крсно одрицање и жртвовање је задобијање онога што је на први поглед изгубљено, али и задобијање нечега бескрајно пунијег и савршеније од тога, нечега ради чега је човек уствари и створен и ради чега постоји.

Вечити образ, узор и пример овог крстоносног двига и подвига био је и остао сам Христос. У њему се открива и нестварна божанска и човечанска, тварна, несебична Љубав као једно и јединствено богочовечно стање Сина Божјег и Сина човечјег. По преизобиљу своје саможртвене љубави Он је, по речима Апостола, »испразнио себе (еаутон екеносен) обличје слуге примивши, поставши истовјетан људима« (Фил. 2, 7). То што је постао као један од нас, знак је Христове неизмерне љубави и божанског снисхођења. Цео његов богочовечански подвиг, од рођења до смрти и силаска у ад, подвиг је самоодрицања, саможртвене љубави. Зато га је Отац прославио славом коју је у њему имао од искони, и подарио му Име које је изнад сваког имена. Тиме се прославио Бог у човеку и човек у Богу, и творевина остварила свој циљ и смисао.

Све заповести Божје и цео Божански домострој имају управо за циљ то прослављање Бога у човеку и човека у Богу, заједно са целокупном творевином. То је и смисао људског живота, то смисао сваког људског дела, сваког поступка, било да се ради о делима појединаца, било да се ради о делатности људске заједнице. То је и смисао овог нашег Госпојиноког поста који смо започели, као и свега што се збивало и што ће се збивати у људској историји. То је и коначан смисао самог настанка, битовања и постојања овог света и целокупне творевине, како у времену тако и у вечности.

И тако, одгонетање тајне света и човека, немогуће је без одгонетке Тајне Крста. Кроз Крст се одгонета и тајна самог Бога. Јер, Крст је уписан у биће као такво, он је најдубља потка бића; он је уписан у тајну Божјег односа према свету, крстолик је и човеков однос према Богу и према творевини. Зато с правом пева црквени песник и ми са њим на дан Воздвижења Часног Крста: »Крст се данас уздиже, и свет освећује; јер ти, Христе, Оцу сапрестолни, и Духу Светоме, на њему руке испруживши, свет цео си привукао, ради познања Тебе. Оне који се у Тебе уздају, удостој божанске славе« (Минеј, 14 септембар, свјетилен). Томе додаје песник и позив, којим ћемо и ми завршити наше излагање: »Дођите народи, дивно чудо да гледамо, сили Крста да се поклонимо. Јер дрво у Рају смрћу пролиста, а ово животом процвета, имајући прикованог безгрешног Господа. Од њега сви народи бесмртност жањући кличемо: Слава Теби који си Крстом смрт укинуо, и нас ослободио«.

Предавање одржано на Сабору православне
омладине у Манастиру Ремети почетком
Госпојинског поста 1984.
Теолошки погледи,
Београд, 1984, година XVI, број 3-4

Данко Поповић

ЗАБОРАВЉЕНИ ГРОБОВИ

(чланак преузет из »Гласа Цркве«, 4/1989)

За време ll Светског рата и неколико година после рата у Србији се није јела риба из реке Саве.

Питаш - зашто?

Због тога, што је многе српске мученике, поклане од хрватских усташа, река Сава носила према Београду.

Камом хрватских усташа на кожи српских новомученика било је урезано: »срећан пут у Србију«.

Тела српских мученика која је вода носила ближе обали тадашње Недићеве Србије, вађена су и сахрањивана поред обале.

Тела мученика која је вода носила даље од обала Недићеве Србије, пловила су поред Београда у воде Дунава.

Очевидци говоре да су тела изнакажених Срба стизала чак и до Прахова.

Новомученици Срби из Хрватске, сахрањивани су како се могло у условима рата. Обележени су импровизованим крстом. Веровало се да ће њихови гробови, кад се рат заврши, бити обележени, уређени и опојани по реду и закону православном.

Дабоме, крајње је време да се опет подсетимо.

Реком Савом у народ Светога Саве стизале су пошиљке од хрватских усташа у кацама. На тим кацама је писало »Купус за српски Божић«. Усташе су лагале, каце су уместо купусом биле испуњене дечијим главама.

Шта је било са тим дечијим главама? Где су сахрањене? Где им је подигнут споменик?

Има ли дана који је деци – мученицима Србима из Хрватске посвећен у календару?

Када се њима служи помен и молебан?

Шта о свему томе знају млади Београђани?

Да су то биле главе деце којег другог народа, њима би морао бити посвећен дан у календару!

Ако није било ничега од оног што означава дужну пошту морамо се бар упитати – зашто смо се и као народ и као црква огрешили.

На твоје питање одговор је јасан.

Да би смо мирније спавали у својој југословенској ноћи.

Да би смо заборавили оно што се може заборавити само по цену губљења свог националног поноса и достојанства?

Да би смо удовољили вођи и учитељу који нас је уверавао да је у Новој (његовој) Југославији национално питање решено на најбољи могући начин?!

Размисли мало – шта смо тиме постигли?

Нисмо ли и тиме дали шансу следбеницима хрватских усташа да после педесет година цинично смањују број Срба које су побили за време ll Светског рата и тиме створили услове за појачање притиска на непоклани део Срба у Хрватској, да нестану , да се иселе, да се испишу из свог народа, да се упишу у Југословене и Хрвате, да дело започето у једној буде завршено у другој хрватској држави - пре последњег погрома од 1991 (примедба уредништва).

За време Независне државе Хрватске, река Сава није у Београд доносила само унакажена тела српске деце.

Реком Савом пловиле су читаве свадбе, поклани и масакрирани младенци, кумови, свештеник и сватови. У овом случају није било никакве шале и подвале као у случају са »купусом за српски Божић«.

Српске очи су се кочиле, ужасавале, али су после рата зажмуреле као да нису виделе шта су виделе!

Где су те свадбе сахрањене?

Где је тим мученицима подигнут споменик?

Ако није, због чега није?

Река Сава је доносила српске мученике које су јој доносиле и њене притоке.

Вероватно да је реком Савом стигло до Београда и нешто од оних триста девојака које су се, да би избегле силовања усташа и напад њиховог ножа, усмрћивале скакањем у Дрину.

Да су те девојке мученице припадале неком другом народу, да ли оне не би биле проглашене за светице, а да ли не би стекле свој дан у календару?

А оне у свом народу немају ни помена!

Нису ни опојане ни опеване!

На шта још треба да се чека да би нестала разлика између наше свести и наших очију.

Српском народу данас је потребно више будности него икада.

Сада су Србима потребне страже више него у било којем рату.

Страже живе, мртве страже и страже мртвих! То Срби морају знати ако им је стало до опстанка!

Међу многим својствима које смо после ll Светског рата до последњег рата (примедба уредништва), изгубили због страха од »ослободилаца« и »спасиоца« а и »савезника« јесте поштовање наших светиња, међу којима су свакако и гробови наших мученика.

Наша савест се за последњих пола века супростављала нашим очима. Нагонила их је да зажмуре. Или, да се не окрећу према оним странама са којих је река Сава доносила српске мученике.

Јесмо ли се историји препоручивали за рецидив?

Да! И доживели га. И на Космету и у Хрватској и у Босни...

Замишљам градоначелнике Београда и друге руководиоце, градске и републичке, како својим гостима показују знаменитости Београда. Обавезно им показују Калемегданску тврђаву – а под њима су у шипражју гробови српских мученика које је Београду у наручје донела река Сава. Ти гробови су нестали из њихова памћења и са лица земље. О томе ћуте функционери домаћини и пред својим гостима и пред својим народом.

Неки од апаратчика дозволе себи да својим гостима говоре о одбрани Београда 1915. године. Можда и о мајору Гавриловићу (не знам да ли кажу да је у време њихове владавине мајор Гавриловић умро и да је сахрањен без икакве војничке поште). Можда су руководиоци, градски и републички, говорили да је мајор Гавриловић изашао пред војнике и рекао им да их је отаџбина избрисала из спискова живих и одредила да умру бранећи Београд. А да ли је ико од тих руководилаца домаћина помислио да својим гостима, странцима, каже да под тим Калемегданом, у шипражју, леже кости српских новомученика страдали од ножа и маља хрватских усташа само зато што су Срби.

Под зидинама тврђаве на Калемегдану су гробови неких комунистичких лидера а под тим зидинама нема споменика ни једном српском ратнику из устанака, нити су тамо сахрањене велике српске војводе: Путник, Мишић, Степановић, Бојовић, тамо није било места ни за мајора Гавриловића, - сви су они на гробљу са својим народом. Револуционари, међутим, нису хтели са народом, ни на гробље!

На гробовима комунистичких лидера се обнављају венци и цвеће. Испод њих, између Небојшине куле и капије Еугена Савојског, закопани су новомученици српски.

Ни белега над њима!

Ни једног венца или цвета! Никад!

Ни капи воска!

И држава, и народ и црква – сви су их заборавили?!

И црквене великодостојнике замишљам, и они често имају своје госте у Београду. Често су то представници других цркава, такође, великодостојници. Предпостављам да великодостојници наше светосавске цркве, великодостојницима других конфесија показују српске светиње у Београду.

Наши црквени великодостојници свакако говоре да Београд има заштитну повељу Свете Петке, чије су мошти биле сахрањене у цркви Светог деспота Стефана Лазаревића, сина Светог ратника, Честитога кнеза Лазара, Великомученика Косовског.

На храму Светога Саве на Врачару блиста златан крст, блиста купола која тако охрабрујуће доминира и одјекује над Београдом. Са поносом, наравно, великодостојници наше светосавске цркве говоре о томе да се у Београду подиже највећа православна црква на свету, али, ја не могу да не размишљам како Света Петка или Свети Сава - утемељивач наше српске цркве и државе, гледају на све нас, због тога што су његова деца, новомученици, страдалници од ножа хрватских усташа у шипражју, без белега?

Не смеш мислити да нас Свети Сава не прекорава због тога што смо се тако понели према гробовима мученика његове светосавске вере, што нисмо одредили дан за помен тим мученицима, што смо их оставили саме, под теретом заборава.

Ни Свети кнез Лазар не опрашта Србима што над мученицима погребеним у шипражју већ пола века није изговорена молитва за покој душа мученика и за спас душа живих Срба. Свети кнез Лазар, Великомученик Косовски се брине да мученици из Хрватске буду сахрањени, сачувани за колективно памћење. Али, која вајда. Није имао на кога да пренесе своју бригу.

Ни Свети деспот Стефан, писац »Слова љубве«, неће се радовати своме споменику све док су српски мученици у његовом Београду без помена и без споменика. Није он Београд учинио престоним градом свију Срба зато да би он окретао главу од српских новомученика и живих Срба изван Србије!

Уверен сам да се Свети Сава неће уистину радовати своме храму на Врачару све док се његовој деци, мученицима које је река Сава донела из Хрватске не подигне достојан споменик у Београду.

Наша јавност је у последње време обавештена да су односи српске православне цркве и државе у најбољем реду.

Ако је то тачно, онда ће и мученици страдали од усташких зверстава бити враћени у наше колективно памћење и после пола века добити достојно спомен – обележје и све што им као деци светосавске цркве припада.

Владика Николај

АЗБУКА ПОБЕДЕ

Ако победиш све ће ти се дати, по Божјем обећању: Ко побједи, добиће све. Ева би преварена и побеђена од оца сваке лажи, због чега лаж цароваше над потомством њеним све до Христа. А кроз Христа понуди се победа свима синовима човечјим који више воле победу од пораза.

Бог је извор и јемство победе твоје над сваким злом. Богом смо јаки. Сваком је позната она духовна реч коју је изрекао неки Црногорац у одговор на подмешљиво питање једног Аустријанца: та колико је вас Црногораца? – Нас и Руса, сто милиона! Слично томе можеш и ти победоносно довикнути свакоме злу које наваљује на тебе: Бог и ја јачи смо од тебе!

Враћај се Богу кад год ослабиш у борби са злом. Он је твоја неисцрпна резерва. Непријатељу ће оскудевати оружје на крају. А теби неће, јер је Творац твој пребогат у оружју, сили и војсци. Ја сам Господ над војскама. Његове су војске не од меса и крви, него пламени духови серафима и херувима. Где је Бог, ту је већина. Ако будеш и сам са Богом, бићеш у већини не само над људским војскама него и над васионом.

Гедеон беше прост тежак и вршијаше пшеницу на гумну своме кад му анђео јави да га је Господ изабрао да поведе народ против злих Мадијанаца. Па у страху рече Гедеон: О Господе, чиме ћу ја избавити народ? Гле, ја сам најмањи у народу и у дому оца мојега! А Господ му одговори: Ја ћу бити с тобом, те ћеш победити Медијанце. Тако се и збило, по речи Господњој. Мадијанци су били носиоци зла и слуге сатанске. Тако ћеш и ти победити све слуге сатанске. Ако се срце твоје кад уплаши од множине безбожних слугу сатанских, ослушни и чућеш глас Господњи: Ја ћу бити с тобом.

Диши Богом, и Бог ће владати целим твојим бићем. Као што плућима удишеш и издишеш ваздух, тако мислима и срцем издиши себе из себе, а удиши живога Бога. Тако ће се Он уселити у тебе. Победоносни, Непобедиви, и употребиће те за оруђе своје победе над злом у теби и изван тебе. Будите у мени и ја ћу у вама. Како то? Слично као што смо ми у ваздуху и ваздух у нама. Бог је дух, а дух може ући у човека кад човек отвори себе према Богу.

Ђeм коњу, разум човеку. Ако очистиш разум свој од предрасуда светских и злих навика и страсти видећеш јасно, како Божја рука управља свим стварима и догађајима, и ти ћеш радосно стати уз Бога свога. И гледаћеш чудеса очима својим, како семе Божје победе расте и по свим пољима пораза, болести, немоћи. Јер је лудост Божја мудрија од људи и слабост Божја јача од људи (l кор. 1, 25).

Ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека, рече Господ апостолима; рече и нама. Јер каже: до свршетка вијека, што значи да рече и нама и онима после нас и свима до краја времена, који у Њега верују. А у Њега верују они који Га знају као убијеног и васкрслог, то јест као Победиоца злобе, природе и смрти. Па кад се Он нуди да буде с тобом, зар ћеш ти бегати од великог Победиоца и најпоузданијег савезника и највећег пријатеља? И куд би побегао од Њега до у вечну пропаст и смрт?

Жури да победиш, јер је дан изласка твога из овог света близу. Жури да победиш све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву Шљиву прихватиће домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који побједи, даћу му да сједи са мном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући.

Здрав дух јесте Божји дух. Он је као здрав ваздух, од кога гину сви микроби. Од здрава духа постаје здрава душа, од здраве душе здраво и тело. Задобити здрав дух, дух Божји, значи задобити највећу победу. Дух је оно што оживљава, тијело не помаже ништа. Многи свети људи и жене живели су насупрот свим правилима научне хигијене, па ипак им је тело било здраво и снажно до најдубље старости.

Исусе Сине Божји, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под сунцем које спасава.

Још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнити (Јевр. 10, 37). А кад дође Он поново као Страшни Судија разделиће венце победиоцима. Примићеш и ти венац, ако се будеш у свом кратком веку определио за Њега, а не против Њега. Ево ћу доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Тако ти поручује Он.

Ко побједи, учинићу га стубом у цркви Бога својега, и више неће изаћи напоље. То обећава онај Који је победио и Који позива све људе у Своју победу. Напољу се налази сваки човек који је предасн свету; а који је окренут Богу и предан Богу, он није више напољу него унутра у цркви Божјој, умом и срцем. И после смрти такав ће се видети у небеској цркви као прекрасни стуб цркве. И неће више изаћи напоље као Адам, који је због греха изашао напоље из Раја и окренуо се Богу као свету и природи.

Ласкање и лакомство морају победити они који хоће да се назову синовима Божјим. А ту победу лако је задобити сваком ко више цени похвалу од вечнога Бога него од смртних људи и ко више воли непролазне сласти Раја од пролазних и штетних сласти земље. Каже апостол Павле солуњанима: нигде из ласкања не говоримо вам, нити из лакомства, Бог је сведок. Тако говори победилац.

Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од свега и од смрти. Љубав Божја слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме за навике и побеђује све. Љубављу према Богу апостоли су победили злобу јеврејску, и мач римски, и огањ, и зверове, и моћ природе, и смрт. Побеђуј и ти тим непобедивим оружјем.

Мисаона победа предходи свакој другој победи. Ако победиш све своје зле мисли, нећеш ни доћи до злих дела. Добро мисли, па ће ти и Бог добро дати, каже народна пословица. То је сасвим по јеванђељу. Из срца излазе зле помисли, и то погани човека, рекао је Спаситељ. Ако никакво зло дело не чиниш телом својим, а имаш зле помисли, бићеш нечист и гадан пред Богом. О борби против злих помисли, које сатане сеју по разуму човечјем, говори сва аскетска наука православна. Очисти дакле душу своју од злих помисли, и бићеш велики победилац, и примићеш венац славе од Христа Победиоца.

Надањем веселите се, (Рим. 12, 12), каже апостол. Ко се нада, тај се бори. Ко има наду, тај и побеђује. Нада је ободрење у страдању, жижак у мраку муке. Надај се добру и само добру, и добро неће изостати. Нада је лествица која везује душу твоју с небесима: низ лествицу доћи ће ти победа и спасење.

Њива доноси плод, ако се узоре, посеје, залије и очува. И душа твоја мора се узорати, посејати, залити и очувати, да би донела плод. Орањем се искорењује свако нежељено прорашће. И душа се мора потпуно испразнити од свега светског прорашћа, да би се Божје семе на њој примило. Њива са одгајеним усевом о жетви личи на победоносну војску. Тако и душа твоја, окићена многим плодовима добра, представља ће венац од многих победа.

Опомињите се жене Лотове, рече Господ. Изишавши из Содома, она се окренула да се поврати у Содом, па се окаменила. И ти не окрећи се и не повраћај се ка слабостима својим које си већ једном победио. Опомињи се свих чудеса Божјих, које Бог учини у животу твоме од колевке до сада, па не сумњај у моћ и милост Бога твојега. Прилепи се уз Њега, и с мислима о победи корачај смело напред. Бог у теби побеђује место тебе. Њему преписуј све победе, а себи задржавај радост.

Прости великодушно човеку који ти досађује на путу добра. Најбољи коњи узимају се за трку са препонама. Што веће препоне, то се већма разгорева дух ревности и жеља за победом код тркача. Кад је цар Давид бежао испред бунтовног сина свог, неки Симеј грдио је цара и називао га је крвопијом и зликовцем. Па кад слуге Давидове хтедоше убити Симеја, рече Давид: »Нека грди, јер му је Господ рекао: грди Давида! Па ко смије казати: зашто тако чиниш?« Праштањем и трпљењем Давид је победио и прославио се.

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, рекао је Господ. Као кад би домаћин дошао у њиву посленицима својим па рекао: Обрадите све до краја са радошћу и весељем, јер вас дома чека велика плата. Спој радост са вером и надом, па слободно ходи ка крају. На крају је плата велика. Не тугуј као роб и на туђој њиви; него радуј се као син на очевој њиви. Павлe и Сила певаху у тамници. Победи тугу и замени је радошћу. И примићеш венац славе.

Сребро ће се побацати по улицама, и злато ће њихово бити као нечистота у дан гњева Господњег, говори Господ (Језекиљ 7, 19). Шта ће помоћи сребро и злато кад душа изађе из тела и погледа по земљи? Сребро и камен биће једнаке вредности пред њом, а злато и блато подједнако досадно и одвратно. Зато побеђуј среброљубље и златољубље у себи док ти је дато време. Коме је Бог Бог, тај не потребује идоле у виду сребра и злата.

Таштину и ријеч лажну удаљи од мене, Господе! То је молитва премудрог цара (Приче Сол. 30, 8). Таштина је све што не служи Богу, и лаж је све противи заповестима Божјим. Победи таштину службом Богу, и победи лаж проповедајући вазда истину. Обећао је Господ: Ко побједи и одржи дјела моја до краја, даћу му власт над незнабожцима. Незнабоштво је сушта таштина и лаж. Држи се Бога и Божје истине, па ће ти се дати власт над незнабожцима.

Ћелија душе твоје једини је стан у који нико не може ући без твоје воље. Међутим, многи људи чувају и штале и оборе своје боље него ли тајну одају душе своје. Уђи у ћелију своју и затвори врата своја, каже Спаситељ. Не дај мислима својим да блуде по свету. Сабери их у срце своје. Ту је састанак с Богом твојим. Победи расејаност, и бићеш прави победилац. И примићеш венац славе.

Упразнитесја и прославите Господа, вели Псалмист. Испразни душу своју од устајалих мисли и устајалих жеља и устајалих осећања злобе, мржње и пакости, па принеси такву душу своју Господу. Он ће је испунити Духом Својим. То значи одрећи се себе. То значи предати се Богу. Пусти Бога нека чини шта Он хоће. Он ће поставити престо свој у души твојој. И војеваће за тебе на свим пољима борбе, задобиће све победе, и предаће их теби у својину. Богом смо јаки.

Финоћа мисли непозната је материјалисти. Финоћа осећања непозната је грубијану. Финоћа дејства Божјих у свету сакривена је од безбожника. Најфиније силе у свету најјаче су силе. Зато контролиши мисли своје, и претвори их све у молитве. Тако ће сва душа твоја постати као божански огањ што светли и греје. Победи грубу чулност. Чула ти достављају само сиров материјал природе. Преради га у себи, у божанском огњу духа, на живот и на спасење. Јер ко не преради тај сиров материјал, претвара исти у трулеж и смрт.

Хвалите Бога који нам даде побједу кроз Господа нашег Исуса Христа, говори велики Павле апостол (l Кор. 15, 57). Христос је извојевао све победе, над злобом, над светом, над смрћу. И мимо Њега нико не може задобитио ни једну победу. Ми само можемо бити учесници Његове победе, или Његових победа. И Он је рад томе. Он нас на то призива, и нуди. Како је то дивно и чудесно! Тиме је наш животни задатак бескрајно олакшан, јер победити значи измолити у милостивог Христа ону победу која нам у даном часу треба.

Царевима и свештеницима учини нас Богу и оцу својему, каже за Христа видовити Јован (Откров. 1, 6). Да будемо слични њему. Да будемо у вечности тамо где је Он. Изаћи из природног стања у божанско стање: излучити се из фамилије животињске, у којој смо умешани грехом праоца Адама, и уврстити се у фамилију Божју – то је била мисија Сина Божјега на земљи. Ту мисију Он је извршио савршено. Кад то признамо и примимо, ми улазимо у Његове победе, у Његове тријумфе, у небеско царску и свештеничку фамилију.

Чистоту срца Бог од нас хоће. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и здјелу да буде и споља чисте, говорио је Исус јеврејским старешинама који су се трудили само о спољашњем изгледу, а унутра су били пуни грабежа и неправде. Још је Он похвалио чисте срцем говорећи: Блажени су чисти срцем јер ће Бога видети. А видети Бога у овом веку и гледати Га у вечност са анђелима и праведницима, то је најслађи плод победе.

Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овом свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божјом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нек се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твог стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.

Шуму не види од дрвећа! Гласи једна народна изрека. То се може рећи за све оне који од многих ствари у природи не виде Бога, Спасиоца свога. И Адам се изгуби међу дрвећем у врту, када му се грехом помрачи душа за Бога. Нека се не помрачи душа твоја. Ти ниси више Адамов, него Христов. Адам је загњурио себе и своје потомство у сенку од створене природе, а Христос је узнео на небо и уздигао своје следбенике изнад природе. Извео их је из природе као Мојсеј Израиља из Мисира. Иди дакле за победиоцем Христом и бићеш учесник Његових победа. И примићеш венац и радоваћеш се. Ко побједи, добиће све.

Милутин Бојић

БЕЛО УСИЈАЊЕ

Попали и сруши, разби` и разори,
Полупај и скрши, роби и однеси.
И испричај сунцу о оном што јеси,
Да о твоме делу звезда звезди збори.

Ја плакати нећу над кулама палим,
Ни у пустом дому тугованке плести,
Јер неможеш собом небо ми одвести
А ја знам на песку дићи Јерусалим.

Јер ветар слободе мој сан је и срећа,
Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.
А он тамо струји где ја стег свој вијем
И расте из моје мишице и плећа.

Муке нису муке, туга, туга није
Данас кад се дани ожиљцима броје,
Јер дворови данас на плећима стоје
А слађе но нектар, модар јед се пије.

Данас шеве наше, крвави су врани.
Јер небеса шаљу страхоте пожара,
Да нараштај нови псалме од њих ствара;
Да нам оду спева, Бог нас патњом храни.

Владика Николај жички

О ТРЕЋОЈ РАВАНИЦИ

Честитам, срдачно честитам, и то не само вама Србима у Детроиту него свима Србима у свету – честитам освећење треће Раванице цркве. Прва је моравска, друга је сремска, трећа американска. Прва представља песму свете благодарности Богу за народну државу и слободу, друга представља песму победоносном и светом страдању народном, трећа – песму светом незабораву народном. Трећа Раваница драга нам је исто као и прве две. Ако се у прве две, наизменично, чудом сачувало тело цара Лазара нераспаднуто, а у трћој се показује чудо народног незаборава, народног сећања на своју прошлост, управо на две своје прошлости: прекосовску и покосовску. Како да не назовемо чудом то што шака Срба у мравињаку Новога Света није заборавила своју историју, и није подлегла толиким разорним агитацијама, да се треба одсећи од својих отаца и ђедова па живети као пуж без прошлости и без будућности? Или како да није чудо, да шака нашег народа подигне тако диван храм на домаку Фордових фабрика и облакодера у ово најтеже време американске историје, »у зло вријеме у гладне године«? И она друга, сремска Раваница, зидана је у зло време љутог робовања, када се облакодер османског царства уздизао претећи над целом Европом. Драгоценост ваше жртве Богу тројно је већа због насталих тегоба у животу вашем. Нека би и тројан благослов Божји био на свима вама, благослов од све три Раванице.

Од свих тегоба, које сте имали при зидању треће Раванице знам, да није била најмања тегоба – опирати се онима, који су вам с подсмехом добацивали: данашње време захтева фабрике а не цркве! Само трезвени и уравнотежени дух нашег народа тамо могао је савладати ову тегобу. Верујем, да су вам и молитве цара мученика Лазара помогле у томе. Фабрике су растројиле нерве људи. Цркве су потребне, да унесу мир и крепост душе. Сетите се речи Павлових Корићанима: »а сам ја, Павле, молим вас кротости и благости Христове« (ll Кор. 10, 1). А кротост и тишина Христова, толико потребна модерном Американцу, не стиче се у хучним фабрикама. Фабрика представља рад, црква молитву. Рад и молитва у хармонији – то је био програм првих усељеника у Америку, програм прве Америке. У данашњој Америци рад је засенио молитву, фабрика цркву. Тако се изгубила хармонија у спољном и унутарњем животу модерне Америке. Ја нећу да се намећем за учитеља Американцима, те ово што ћу рећи нећу рећи као учитељ него као љубитељ страдалног американског човечанства: Америка ће оздравити онда када молитва стане упоредо са радом, и црква са фабриком. Наш непогрешни Учитељ, који је рекао: »дјелујте докле свјетлост имате«, рекао је истовремено: »молите се непрестано«! Ви као радници по фабрикама испуњавате прву спасоносну заповест Христову, а као зидари Раванице и другу. Ја се усуђујем рећи: ви сте том мудром равнотежом рада и молитве пружили здрав пример многим Американцима.

Од Бога вам мир и благослов.

Из књиге »Мисионарска писма«, 250. писмо,
проти Душану Т: О трећој Раваници

Владика Николај Велимировић: »Вера светих«

СЕДАМ СВЕТИХ ТАЈНИ

Света Тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила, која се зове Божја благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају. Божја благодат, то су они Божји дарови, које Бог Отац даје кроз Светога Духа, а по заслугама Сина. Дарови су сви могући добри дарови који су неопходни за наше препорођење, освећење и спасење. Хришћани се спасавају само Божјом благодаћу, ако слободном вољом усвајају Божју благодат вером, која се изражава кроз добра дела. Светих Тајни у Православној Цркви има седам: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење. Свете Тајне крштења, миропомазања и свештенства се не могу поновити, а остале могу.

1. СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА

Света Тајна крштења је Света Тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у Цркву Христову. Најважнија радња у овој светој Тајни је трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца, и Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника. Христовом заповешћу сматрамо да је крштење неопходно за сваког члана Цркве: прво, следујући Његовом сопственом примеру; друго, држећи се Његове заповести ученицима: »Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа« (Мт. 28, 19); треће, чувајући Његову строгу опомену: »..Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје" (Јн. 3,5). Трократно погружавање означава смрт у греху против Свете Тројице, а трократно излажење из воде означава живот у Светој Тројици. Три ствари свештеник захтева од лица које се крсти: одрицање од сатане, покајање и право вероисповедање (Символ вере). Када се крсте деца, кум у њихово име изговара одрицање, кајање и вероисповедање. Дужност кума је да поучава, или да помаже поучавању у свим хришћанским истинама и васпитавању детета које је крштено. Међу православнима, куму се указује велико поштовање као духовном оцу. Потребно је да се деца крштавају. Прво, из бојазни да дете, ако умре некрштено, буде искључено из хришћанске породице и да се тако на Последњем суду појави међу незнабожцима. Друго, зато што су апостоли крштавали децу (Дап. 10, 44:1, Кор. 1,16). Треће, Господ Исус је много волео децу. Он је заповедио: »Пустите децу нека долазе к мени...« (Мк.10,14). Родитељи који неодговорно дозволе да им деца умру некрштена сматрају се убицама своје рођене деце. Ако је неко врло болестан, а нема свештеника, Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем у воду и изговарањем: »Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин«. Ако новокрштени преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити свету Тајну миропомазања.

2. СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА

То је света Тајна кроз коју крштено лице добија дарове Светога Духа у снази, мудрости и друге дарове који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом. Свештеник помазује поједине делове тела крштеног лица светим миром, изговарајући речи: »Печат дара Духа Светога. Амин!«. Ове речи су узете од светог апостола Павла, који је рекао: »А Бог који нас утврди с вама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша«(2.Кор. 2,21-22). Најпре се помазује чело - да се освети разум и да размишља о Богу и Његовом закону. Груди - да се освети срце и да љуби Бога. Очи - да се освете и да виде Божје добро у сваком створењу. Уши - да се освете и да слушају речи Божје. Образи - да се освете с циљем да могу славити Господа Бога и да увек говоре истину и добро. Руке - да се освете да би увек чиниле добра и племенита дела пред Богом. Ноге - да се освете и да би ишле правим хришћанским путем који води у Царство Божије. Да се освети цео човек, и душа и тело, да буде Свет као што је Бог Свет. Правилно је вршити свету Тајну миропомазања одмах после крштења према Светом писму и према Светом предању. Јер крштење водом означава очишћење, а миропомазање означава освећење Духом Светим. Свету Тајну миропомазања врши свештеник, али без учешћа епископа у њој. Епископи припремају и освећују свето миро, без кога свештеник не може савршити свету Тајну миропомазања. У Старом завету постојала је пракса помазања (праслика свете Тајне миропомазања). Стари цареви су били помазани. Сада су сви хришћани миропомазани, јер нас је Христ учинио да будемо »свештеници и цареви пред Богом Његовим Оцем« (Открив. 1,6).

3. СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА

То је света Тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа. Господ наш Исус Христос је установио свету Тајну причешћа пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти. Он је установио ову Свету Тајну, и то је описано у св. Јеванђељу: »И кад једаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви, јер је ово крв моја Новога Завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха« (Мт. 22, 26-28). За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове света Литургија, припрема и прима се света Тајна причешћа. Света Литургија је најважнија од свих црквених богослужења, зато што она приказује читаву драму Христова живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо. Најважнији моменат на светој Литургији је освећење хлеба и вина које врши епископ или свештеник. Ова света Тајна се врши непрестано у Цркви, зато што је Христ заповедио: »Ово чините за мој спомен« (Лк. 22,19). Потребно је да се причешћујемо, зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: »Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан« (Јн. 6, 54). Последица непримања причешћа је смртна опасност, јер је Господ рекао сасвим јасно: »Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи« (Јн. 6,53). Припрему за свету Тајну причешћа вршимо постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили. Кроз свету Тајну причешћа примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: »Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему« (Јн. 6,56). »Ко једе мене и он ће живети мене ради« (Јн. 6,57). Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: »Ово је хлеб који је сишао с неба« (Јн. 6,58). Требало би да се причешћујемо четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступити Светом причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести.

4. СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА

То је света Тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом. Сви греси које смо учинили после крштења, и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали, опраштају се кроз свету Тајну покајања. Ипак, не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође, неки смртни греси не могу бити опроштени »ни на овом, ни у будућем свету« према Христовим речима (Мт. 12, 31). За ову свету Тајну је потребно исповедање грехова пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје. Из Светог писма и Светог предања знамо да су лицу које се каје греси опроштени. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи. Сам Господ Исус Христос је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове, и који је рекао својим апостолима: »Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће се.« (Јн. 20, 22-23). С искреним кајањем и скрушеним срцем треба да идемо код свештеника на исповест, исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију (забрана). Свештеник може да наложи различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак да не приступамо светој Тајни причешћа за извесно време. Неопходно је исповедати се пре приступања светој Тајни причешћа. Приступати светој Тајни покајања треба што чешће. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом породицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја.

5. СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА

То је Света Тајна у којој Дух Свети кроз полагање руку епископа даје благодат и право ономе који се рукополаже за епископа или свештеника да савршава остале Свете Тајне и да руководи верским животом људи. Постоје три степена у Светој Тајни свестенства: епископ, свестеник и ђакон. Епископ може да савршава свих седам Светих Тајни, свештеник све осим Свете Тајне свештенства, а ђакон помаже епископу и свештенику, али сам не може савршити ниједну од Светих Тајни. Нижи чинови у Православној Цркви су чтеци, ипођакони и ђаконисе. Два или више епископа рукополажу епископа. Епископ рукополаже свештеника. Епископи су наследници апостола. Сам Господ Христос као први Првосвештеник је установио у Цркви јерархију. Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе. Целину јерархије представља најпре Христос као вечни Првосвештеник и глава Цркви, онда од Њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони. Неопходно је полагање руку у овој Светој Тајни јер су то најпре чинили апостоли. Полагањем руку у овој Светој Тајни преноси се на лице које се рукополаже духовна сила и тако се постиже законита веза црквене власти и свестенослужитеља. Не може постојати црквена заједница која не признаје и не покорава се епископу, јер се таква црквена заједница одељује од тела Васељенске Православне Цркве и лишава себе благодати Божије. Свештеника зовемо »Оцем« јер преко њега у Светој Тајни крштења препорођени смо у децу Божју, преко њих у Светој Тајни причешћа добијамо небеску храну (Христово тело и крв), у Светој Тајни покајања преко њих добијамо опроштење од својих грехова, а у осталим Светим Тајнама нарочите дарове Светога Духа. Поред тога, свештеници се за нас непрестано моле, уче нас, саветују, опомињу нас и нама руководе. Према томе, они су заиста наши духовни оци. Свакако они морају бити достојни тог имена и те велике службе.

6. СВЕТА ТАЈНА БРАКА

Света Тајна брака или венчање је Света Тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанке који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају блогослов за рађање и васпитање деце. Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: »Рађајте се, и множите се и напуните земљу.« (Постање 1,28). Јединство мужа и жене је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: »Човек ће оставити оца и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.« (Постање 2,24). Господ Христос је потврдио овај стари закон о браку. Он је поновио исте речи Старог завета, и говорећи против развода брака, додао: »Што је Бог саставио, човек да не раставља.« (Мт. 19, 6) Он је осветио брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској и претварањем на тој свадби воде у вино. (Јн. 2,8). Он је тиме дао дубљи смисао браку, исто као што се вода променила у вино, тако се Његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа. Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ »напунити земљу«, док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на небу, коначно - напунити Рај. Хришћански брак има дубљи символички значај. Свети апостол Павле упоређује брачну везу мушкарца и жене с везом Христа и Његове Цркве: »Муж је глава жене као што је Христос глава Цркве«. Као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни Христос и Његова Црква.

7. СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

Света Тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања освећеним уљем, кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника. Овде болест значи обољење душе или тела. Божја благодат у овој Светој Тајни делује тако да лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова. Ова Тајна се врши у Цркви од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и међу другим људима, »помазивали јелејем многе болеснике и лечили их« (Мк. 6,13). Вршење ове Свете Тајне је пренешено на епископе и свештенике заповешћу апостола. Свети апостол Јаков пише сасвим јасно: »Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се« (Јак. 5,14-15). Ова чудотворна Света Тајна врши се и над онима који су лакше болесни.

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Редакцији Светосавског Слова

Драги моји,

Обрадовасте ме веома овим што видим пред собом! Желим да вам поводом изласка Васкршњег броја, честитам и уједно се захвалим на слању истог. Можда са малим закашњењем, јер претпостављам да је у припреми и Видовданско издање Слова, али од срца, јер не могу а да не напишем по коју реч похвале коју сте итекако заслужили.

И формом и садржином Светосавско Слово наликује ономе чему смо од почетка тежили: то је сада истински православни мисионар. И у њему сада више нема ни слова – речи а да није у правом смислу Светосавска. На моју радост, садржај је веома јак и баца светло на основна питања наше вере, а поготову на она која су актуелна за мисију Цркве међу Србима данас. Слово је сада смисленије и словесније, убојитије и србскије него пре. И још ми је велика радост што видим да Мисионарска парохија узраста и напредује у сваком погледу. Јер Слово је и до сада било највернији показатељ стања духа србске заједнице у Окланду. Са Словом, оваквим какво је данас, можете се слободно подичити и изаћи пред било који мисионар Србске Цркве данас.

Свестан сам колики труд стоји иза изласка сваког новог броја. Али где је жртва велика, ту и љубав узраста! Сигуран сам да ћете и даље истрајавати у свим напорима на корист свима нама и на радост Господу.

У парохији којој припадам, управо смо покренули парохијски часопис и први број вам прилажем. У почетку, то је увек скромно, сетите се првих бројева Светосавског Слова. Надам се да ће једног дана и овај наш часопис овде моћи да се барем приближи вашем Слову.

С љубављу,
Дејан Комадинић
24 јуна 2002, Чикаго, Илиноис

Владика П.П. Његош

РИМ, 1. јануар 1851.

(уписато на куполи Светог Петра)

Ради човјек, све што радит може,
да угоди Теби, вишњи Боже!
С облацима свете куле веже,
у кулама чист тамјан жеже;
са напрегом Теби химне пише,
к Теби рабском побожношћу дише;
умом густе мраке просијеца,
а дјетињским нарјечијем јеца.
Буром смутном узвијани атом,
тајинственом запаљени ватром
хоће име Твоје да изрече,
што чувствује, то хоће да рече;
са уздахом топле сузе рони –
то га дужност, то га нужда гони;
руководства овдје хоће Твога,
а за гробом блаженства тихога.
Храм је овај чудо – тебе сличи,
нек` твој горди олтар земљу дичи! –
Ох, куд басам? Што л` ја сада кажем?
С Вјечним Пламом што прашину слажем?
Та он није до Творца слабога,
храм он није за Бога силнога,
већ рукотвор на малом попришту,
како мравја што је на мравишту. –

Ти си Себи храм дигâ над свима,
што сав страшни простор обузима:
тме мировах правилнијем ходом
под кристалним играју му сводом;
вријеме тече бистријем потоком
под његовом куполом високом;
вјечност крије смршене трагове
у његове широке углове. –
Сви свјетови вјечним факелима
кружају се Твојим небесима,
служе храму за свјетила Твоме,
служе општем Оцу превјечноме.
Диск средине, с ког лучах пламови
свуд се сипљу како вихорови,
на средини стоји Твога храма,
те прелива зраке у зракама,
служи живот плама источником,
служи Твојим вјечним жртвеником!

СВЕТ(Л)ОСТ ПРАВОСЛАВЉА

Беседа његовог Високопреосвештенства
Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића),
после Божје Литургије, 16. Јуна 2002,
у цркви Светог Саве у Торонту – Канада

Kада епископ или свештеник, драга браћо и сестре, припрема Свету Литургију, у току Свете Проскомидије, између осталих ријечи започињући оним ријечима чудесним и дивним, када закрсти Свети хљеб, просфору, принос у спомен Господа и Бога и Спаса нашег, Исуса Христа, изговара и ријечи, када покрива Свети Путир са оним дарцима, како се црквеним језиком називају, изговара ријечи: »Небеса покри врлина Твоја, и хвале Твоје пуна је земља«. Кратке ријечи, давно их пророк Божји записао. Али ријечи пуне дубоког садржаја. Ми често пута пролазимо и поред ствари и поред створења, јер и ствари и створења, као и сва васиона, су нека тајновита ријеч Божја, која нам открива собом велике истине. Пролазимо поред ријечи онако олако. Ако су то наше, људске ријечи, па и можемо да прођемо. Премда и људским ријечима увијек треба посветити изузетну пажњу без обзира колико оне биле једноставне. Чак и кад нису добре, и онда оне у себи носе неки садржај а поготово када су пуне доброте, мудрости и знања. А то нарочито важи за ријеч Божју. За ријеч коју је сам Бог изговорио. За ријеч коју је Бог уписао у људско срце, у људски ум. Не у било који ум, и не у било које срце, него у чисто срце. »Блажени чисти срцем, јер ће Бога виђети«. Зашто ево и данас ми ђецу препуштамо Светињи над Светињама? Зато што је дијете безазлено, и зато што је и сам Господ рекао, пустите ђецу да долазе к мени, јер из уста одојчади и младенаца сатворио сам себи хвалу. Дакле, онима који су чистога срца (такви су били Божји пророци, као злато кроз огањ провјерени), Бог је открио велике тајне. И прије него што су се догодиле, Бог је њима назначио, па су они онда записали. Ко зна, можда ни они сами нијесу довољно били свесни шта су то записивали? Јер далеко ће бити онај догађај који они описују! Али они како чују ријеч Божју, како им Бог шапне у њиховом срцу, они то тако, вјерно запишу. Па ће доћи времена, па ће се открити смисао тих ријечи.

Тако и ове ријечи: »Врлина покри небеса и хвале Твоје пуна је земља«. Врлина Божја; на старословенском кажемо добродјетељ. Снажнија је и пунија је та ријеч: добродјетељ. Добро дјелање Твоје је оно што покрива небеса. Небеса су Твоје добро дјело, другим рјечима. Твоја сила, Твоја снага, Твоја моћ, је она која је створила небеса, створила небо и земљу. То јесте врлина, то јесте добродјетељ. Оно што Бог има у себи, оно што Бог јесте. Оно чиме се Бог открива, чиме се јавља, чиме Бог ствара, чиме Бог чудотвори. Велика је тајна Божанске суштине. Она је недоступна, ни ангелу, ни човјеку! Али Бог нам се јавља управо својом врлином. Зато ће Свети Максим Исповедник, један диван, Богоозарени отац цркве Божије, рећи да је сам Бог врлина! Бог је добродјетељ! Бог има силе и снагу и моћ и доброту и љубав и мудрост и истину и свјетлост и живот. То су силе Божанске, којима Бог ствара све што ствара, којима се Бог открива, којима се Бог јавља и којима Бог постаје видљив и опипљив и доступан нама људима. Та врлина, та добродјетељ је она врлина која покрива небеса, којом су небеса испуњена. То је говорио пророк и за небеса она видљива, која у почетку створи Бог; небо и земљу. Али пророк Божји прориче и о небесима која ће се открити, која ће нам се јавити. Бог је савио небеса да би Сина свога јединородног нама подарио. Он је сишао, Он је тај који покрива небо и земљу, Он је тај који се јавља. Оно што смо ми принели Њему на дар, наше вино које симболише Живот, то ми покривамо у Светом Путиру. Чаша новога живота којом ћемо се причестити. Дакле указује Божји пророк на небеса, на творевину Божју, али указује пророк Божји и на неку велику, нову тајну која ће се у тим небесима и преко тих небеса открити. Света чаша, Свети Путир, вино које приносимо Богу, и Бог који својом врлином покрива ту велику свету тајну. И онда се земља испуњује хвалом: »сва земља пуна хвале Твоје Господе!« Сва земља свједочи, приповједа Твоју Свету Тајну. Небеса приповједају Тајну Божју!

Знате када сам био млађи, у оним младим годинама, у трагању за Богом, за Истином, у временима великог атеизма у нашој земљи, тамо шездесетих година, сећам се, био сам у Швајцарској, па сам читао другу књигу Мојсијеву. Тамо има, пророк Мојсије записао, када се обраћа Богу и каже: »Јави ми се Господе, откриј ми себе самога Господе!« Онда сам и ја, по дрскости својој, младалачкој, почео тако да се молим, као што се молио пророк Мојсије. После сам схватио, - па откуд мени таква дрскост?! То је могао пророк Божји да се тако моли! Ко сам ја, да тражим од Бога да ми се јави? Прије свега дрско са моје стране, али надам се да ће ми Бог опрости јер је младалачка дрскост. А с друге стране, показатељ великог незнања мога у коме се налазим. Јесте ја вјерујем у Бога, али друго је некако вјеровати а друго је доживјети велику и свету Божју Тајну у небесима, у земљи, у себи самоме, у свету око себе. А кад вријеме прође, онда осјетиш како си био незрео, како си био неразуман, како си био код очију слијеп! Толико је свједочанстава о Богу, да само слеп човек може да каже: »Јави ми се«! А он се непрекидно јавља! Ништа друго Бог не ради, од настанка свијета до данас, него нам се јавља непрекидно. Друго је питање ако смо ми слијепци па не видимо код очију. Што је говорио краљ и господар Црне Горе, Никола l: »Будале су са очима слијепе, требају им за просте потребе, ко осталој исто животињи«. Слијеп је човјек, који само тјелесно гледа! Наравно, тјелесне очи не иду далеко. И не иду дубоко тјелесне оци. Видимо споља ствари, предмете око нас, али предмети нису само оно што се види на њима. Предмети су и оно што је у њима и оно што је иза њих! А може ли тјелесно око то да види? Ми телескопом можемо да видимо тамо, до звијезда, планета на небу. Но ми не посматрамо суштину тих звијезда, планета. Исто тако посматрамо и људски организам. То је нешто најсавршеније што је Бог изаткао! Све што је Бог изаткао својом Божанском руком, све је сажео у људском организму! Све велике тајне неба и земље. Све врлине Божанске и добродјетељи. Све су ту, саткане у нама. Зато и филозофи који су се бавили тајнама неба и земље, док су примитивнији, тако да кажемо, онда почињу да се баве космологијом. Чим мало постану дубљи, онда се почну бавити човеком. Тако је било и у овим временима нашим. Такозвана ренесанса, па су се бавили природом, натуралистичке филозофије, - колико их је било... Међутим, савремени, модерни човек, као што рече један наш умни епископ, Енглез, Калист Увер, који је био ових дана код нас; он каже: »Двадесетпрви вијек ће бити вијек човјека, вијек који је посвећен човијеку као зеници постојања бића«. »Човијек је заиста Божанско величанство«, што би рекао отац Јустин. То је чудо Божје, у коме је Бог саткао сва чудеса! Све те тајне Божанске, видљиве и невидиљиве, оне су у нама, само треба открити те Свете тајне. Треба их доживјети, треба их изнутра својим срцем, својим умом, дубином своје вјере треба их осетити. А пророк је то знао, пророк је то имао, пророк је то осјећао. Као што је и оно друга пјесма коју пјевамо у ове дане после Вазнесења Господњег: »Вазнеси се на небеса Боже и по свој земљи слава Твоја!« Ако се Бог вазноси на небо, ако се Бог вазнео на небо, како може по свој земљи бити слава Његова? У томе јесте Велика и Света Тајна: Бог и кад оде, Он је ту, - Бог никада не оставља - и ако мајка заборави дијете своје, Бог неће заборавити. Као што и пјева пророк: »Ако ме заборави десница, ако мајка заборави пород свој, нећу те заборавити Јерусалиме, Свети граде«. Тамо где се Бог јавио, тамо где се Бог открио, тамо где се Бог јавља...

Наш дивни и велики Владика Николај, Боговидац наш, нашега времена. А многи и не знају; мисле да има некаквих још много умнијих људи од њега, а нема умнијих људи од оних који су Бога виђели! Само који Бога виде, који га срцем доживе, осјете најдубљу Божанску Тајну! Само они знају и друге Свете тајне. Такав је био Боговидац, Владика Николај! Кажу да је Јеврејин, рабин, који је био задужен 1915 - 1916. године, да нападне Николаја Велимировића када је дошао у Америку, када је чуо његову ријеч, и када га је виђео, онда је оставио записано: »Видео сам очи тога калуђера са Балкана које вјекове памте«. Очи које вјекове памте! - Тај Николај је био у Дахауу (има ли горег места на овој земљи од затвора, има ли горег затвора на овој земљи од Дахауа?), где су хиљаде и десетине хиљада људи уништене као мрави, као црви. У том Дахауу је био српски Патријарх Гаврило; у том Дахауу је био Владика Николај Велимировић. Послије рата, када је Владика Николај изашао из Дахауа, срела га је негде у Енглеској његова ученица, духовна ћерка, Олга Жернов. Чувена једна руска породица, избегла после револуције и која је била у Београду, па је ту заједно с Владиком Николајем, оцем Јустином Поповићем, и другим нашим умним људима тога времена, имала заједничке сусрете. Као млади људи, сретали су се, разговарали су о великим питањима. И та Олга Жернов је срела владику Николаја и питала га: »Владико Свети, како Вам је било у Дахауу?« Сад очекујете да ће да почне да прича своје муке, своје невоље, своја страдања, понижења које је тамо доживео. А он ће рећи: »Сестро Олга, кад би ми Бог дао, још једанпут да доживим оно што сам доживео у Дахауу, ја бих дао цео живот за то«!!!

Шта је то било у Дахауу?

»Седим ја сестро Олга у самици, четири камена зида, бетонска око мене, - искључим се, нестану зидови. Ја у срцу своме вапијем Богу своме, нестају за мене зидови и Дахау и земља и небо, само ја и Бог, са којим разговарам; па му кажем: Господе, прах сам и пепео, узми душу моју! И у том тренутку узме ме Бог, и одведе ме некуд, - открије ми некакве неизрециве тајне, које на ум људски не могу доћи, и људско око не може виђети, и у срце људско не могу доћи; и ја кажем, виђевши све те велике и свете тајне, кажем Господу: »Господе, врати ме, нијесам спреман за то!« И опет, нађем се у тамници. - Па онда опет: »Господе, прах сам и пепео, узми душу моју!« И опет ми се исто то догоди, у тренутку; и опет ја кажем Богу »Господе, врати ме, не могу поднијети, нијесам спреман за то!« И трећи пут тако; и сестро Олга, да знаш, та три тренутка која сам доживео у Дахауу, у самици, важнији су ми од цијелога мога живота! И прије и послије тога!«

Шта се догодило? Божји човјек видио је, срео се са живим Богом! Видио је врлину Божју, силу Божју, свјетлост Божанску. То само он зна, шта је и како је то доживио. Открило му се оно што је најдубље, најсавршеније, ради чега човјек и живи овђе на земљи. Та Велика и Света Тајна Божја, она је толико у нама и међу нама. - И тај Владика Николај је исто записао да нам је Бог ближи од крвотока, ближи нам је од нас самих!!!

Има се утисак да најмање има Бога у овом свијету. Све друго видимо: и људе и предмете и ствари. Гледамо и воду и земљу, и небо и звијезде и топлоту осећамо. Све видимо, све живимо, доживљавамо, свега има, Бога нема! Онога који је најприсутнији, Онога који је срце свега, који је суштина свега, који је темељ свега; тако је то Он удесио и у томе јесте величина Божанска, да Бог у својој неизрецивој љубави поштује бесконачно људску слободу! Неће Бог да се наметне! Као што се силници и моћници овог свијета намећу. Бог се сакрива, непрекидно и открива се само онима који су чистога и безазленога срца.

Негде када сам био у Француској седамдесетих година, у једном француском листу карикатура нацртана, око Божића, неки добар сликар насликао астрономе, научнике који са телескопима посматрају васиону, проучавају, трагају за Богом, онда папе, кардинали, отворили дебеле књиге, загњурили се филозофи, у те књиге и тако редом, а тамо негде иза једног брдашца, стоји Господ и поред њега једно мало дијете, и Господ му каже »Псст. - немој им рећи гђе сам. Немој им казати гђе смо!« Е то је тајна која је ту са нама, у нама, међу нама, али ко је нама крив што ми свуда тражимо Бога а не тражимо Га онђе где Он јесте. Ко је нама крив што смо ми тако духовно заслепљени и нисмо прогледали?

Ја вам ето кажем како сам се молио као дијете а сад ево служимо службу Божју, па гледам држимо са презвитерима свештеницима Тијело и Крв Господњу, каква је то страшна Велика Тајна, приступају ђеца и ти њима кажеш: »Тијело и Крв Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа«. Онај који је живио међу нама прије 2000 година, Он је са нама и Који је рекао: »Нећу вас оставити саме, послаћу вам Духа утјешитеља, који ће вас увести у сваку истину«. Дух Божји, животворни, који све и свја испуњава, присутан је у нама и међу нама, само се треба негде у себи дотаћи тог његовог присуства и онда све почиње да говори другим језиком. Онда се човек запањи као што се мени догодило једном у Светој Гори са једним Светогорцем, па говорим како у свијету данас има много људи који не вјерују у Бога, па како и ми млади људи па се ту пореметимо, а он, сећам га се као данас, као некога коме причаш да није видио свога оца, са којим је одрастао. Он се запањи, па каже: »Па Побогу, оче Амфилохије, да ли је могуће?« Није судио никоме. - »Да ли је могуће да у свијету постоје људи који сумњају да сунце небеско сија?« И онда видиш колико је пророк био мудар када је говорио: »Рече безумник у срцу своме нема Бога«. Само безуман човек са помраченим умом, само човек који није прогледао, који је остао на најпримитивнијем нивоу постојања, само такав човек може рећи: »Нема Бога«. Нема га али у свему је, све што постоји је сведочанство Његово, - и небеса и земља, и ми, као најсавршенија божанска створења, и цвијет који цвета и жубор потока, и сунце које нас греје и дијете које се рађа, све је толико чудесно, све је толико испуњено таквом мудрошћу, да само безуман човек може да каже »па чекај, нема ту мудрости, то је све нешто што се креће по некаквим бесловесним законима«. Како бесловес-ним? Кад је словесност, мудрост Божанска у свему уткана, и заиста онда, виде човјек како је пророк који је то доживио, који је видио живога Бога својим очима и опипао, како је он истинито говорио када је рекао да »Небеса приповједају славу Божју, и да је Твореније же руку Његов, возвесајет небески свод« и ове ријечи које смо овде навели које говоримо на Светој Литургији, да врлина Божанска, добродјетељ, покрива небеса, и да је земља препуна славе Господње.

Нека је хвала Господу због тога што је тако чудесан, што је тако диван, што је био и остао међу нама, што је Он почетак и крај, и што нам је Бог подарио цркву своју, где се Бог открива. Где се Бог открива? »Где су два или три у име Моје сабрани, ту сам и Ја«! То је тајна цркве у којој се сабирамо, у којој се крштавамо, у којој се миропомажемо, у којој се причешћујемо, у којој живимо Божанским врлинама, у којој заједнички развијамо у себи Богољубље, братољубље, то је црква Божја. Утемељена на камену станцу.

Ево гледате, колико је било моћника и силника и великих царстава савремених, чинило вам се никада проћи неће. Мени се некада чинило, а није то давно било, до 90. тих, да оно чудовиште црвено бољшевичко, никада проћи неће. Колико је било моћно, а данас видиш као мехур када се пробије, - пукло! Пуко чир! Па остало иза њега оно што је остало и распало се и распада се. Тако је било са свим моћницима и царствима, биће тако и са овим савременим моћницима. Немојте да бринете. И ако вам се чини да су они моћни, непролазни, само је моћан Онај који је са Богом моћан. Који на Богу гради и са Богом који гради. Тај је моћан, па нека је један и нека су милиони против њега, он ће бити побједник, онај који ће побиједити свијет. Такви су били наши свеци! Јуче смо храм освештали посвећен Сабору Српских Светитеља, у роду српском просијавших. То су као звијезде небеске које сијају нама.

Када смо ишли у Јасеновац, 1984. године, на освештање храма, и по први пут после рата да одржимо помен на мученичким просторима Јасеновца, једна наша сестра монахиња, српкиња, проста, монахиња од детињства, посветила Господу живот, није много учила школе али је чиста душа, чисто срце, бистар ум, цео живот у посту и молитви провела, а када сам ја причао о тим злочинима јасеновачким и другим, и казао да тај народ који је то учинио, интересантно, али скоро као да нема светаца у својој историји, тек негде у новије време једног или двојицу су негде пронашли; - а онда ће она рећи: »Онда није чудо што су они правили Јасеновац«! Питам, зашто? Па каже: »Они немају Светаца«. »Ми не смијемо, ми не можемо. Не смијемо ми који имамо Св. Симеона Немању као владара, Св. Саву као архиепископа, као творца цркве, који имамо толико светитеља, преподобних, не смијемо да се понашамо било како. Они су ту да нас подсећају како треба да живимо, коме ми народу припадамо, и какав треба да буде начин нашега живота«. Рекох: види просте наше сестре, како брзо схвати! Богати смо свецима, мученицима до наших времена. Ја сам јуче у беседи навео неколико примера наших, сада који су пострадали за Христа Бога: малу Милицу Ракић, стално је се сећам. Пострадала у Београду, мученица, дијете, ђевојчица! Како видите данас, иста прича се понавља кроз векове. Ето данас прослављамо мученика Лукилијана, и непознате. Живио је негде у трећем веку, нисам погледао његово житије и са њиме пострадала четири дечака; и у оно вријеме дечаци страдали? Па онда Кирик и Јулита, Јулита мајка, Кирик дете од три године. И дијете гине заједно са својом мајком, траже од њега да се одрекне Христа, оно неће! Славе се 28. јула...

А у Велики, у Црној Гори, 28. јула 1944. године, балисти Скендер бег дивизије, и Нијемци, поклали су за два сата преко 600 жена и дијеце. Цијело село су под нож ставили. Дијецу су вадили из материне утробе, прикивали су за дрво дијецу, клали су их по кукурузиштима, на празник Кирика и Јулите... И ми смо тамо у Велики, ови несрећници, после рата, заборавили, сакрили то, а крв мученичка проври из земље, вапије пред лицем Божјим, крв мученичка свих оних који су мученички убијени. Када сам дошао за митрополита нисам ни знао, а тамо сам рођен, то је скривано, јер још увек постоје они, рецимо негде у Плаву, који су вршили тај покољ; ради братства, али не може се братсво и јединство градити на лажима, на обманама, на одрицању од истине, на одрицању Бога, небескога Оца. Ми смо онда покренули, колико је било мукотрпно да тај народ дође к себи, прошле године смо освештали цркву посвећену Кирику и Јулити и новомученицима Велике, међу њима толико ђеце поклане; све су то дивни сведоци Христови и све су то показатељи зрелости, снаге, неуништивости, непобједивости овога народа, наравно све дотле докле је он вјеран тој истини, тој врлини Божијој.

Што каже наш Патријарх Павле, кад неко каже: »Бог ће помоћи«, - »Хоће ако буде имао коме«! Тачно, Бог ће да помогне онима који траже Бога, који остају вјерни Богу. Оном који каже: не требаш ми, Он каже »Добро, не требам ти, слободу ти дајем, не намећем ти се, а ти ћес видети где ћеш завршити«. Помоћи ће Бог овоме народу, ја сам дубоко увјерен да ће помоћи, али нам треба вратити се живоме Богу, и враћајући се Њему кроз Свету Заједницу Његову, Цркву Божију, ми се враћамо на прави истински начин једни другима. То је прави повратак и Богу и прави повратак једних другима. И онда се остварује једно дубинско, неразориво јединство. Јединство у вјечној тајни, вјечном смислу, вјечној истини. У једном крштењу, једном миропомазању, у једном Тијелу и Крви Господњој, сви се једном Светињом причешћујемо, зато се и каже »Светиња Светима«, како су то велике, дивне, чудесне тајне којих нас је Бог удостојио. И вас овђе у овоме светоме храму, хвала Богу да се овде сабирате! Гђе би другде него у светом храму?! И нека нам Бог подари видовитости, чистоте ума и срца и душе да и ми можемо назрети макар те Велике и Свете Тајне којима нас је Бог обдарио и које Бог дарује онима који Њега љубе.

Господу нашем дивном у Светима Својим, нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин!

Наздравље и на спасење

Љубица Милетић

ТАКО ЈЕ БИЛО ГОСПОДИНЕ

Господине, нас су ножевима, јатаганима
У пољима, на забранима. Нас су огњем
и узлима. У Цариграду, у Пешти...
Нас су жељезним иглама у око. Српом у кичму.
Нас су иноверним крстом. Сачмом. Нас су,
Господине, везали, мењали, продавали, резали...
Нас су коњима одводили,
мутним вировима приносили,
нас су заводили свилом и златом. Нас су
богатом псовком кад нисмо хтели бити робом.

А ми смо Ти, Господине, цркве зидали,
Децу крстили, песме певали, ми смо Ти
крвав хлеб сејали. У плећку гледали
и молили далеког Бога да нас не одрине.
Да нас узнесе до себе у висине. Да нам
у вид светлост спусти! Да ни мртве под крстом,
не напусти. Ми смо Ти, Господине, између звезда
Пут тражили, док смо ово убого тле
уместо водом, крвљу својом појили!

Ми смо Ти, Господине, из праха на ноге стали!
Сломљених ребара коња појахали.
Рањеном руком стегове носили. И понекад,
само понекад, после свих бојева,
на леђима мртвих, понеку чашу вина испили.

Ми смо Ти увек исти били. Вековима у слами
и слави. Вековима ни криви ни прави!
Сами себи последњу свећу палили.
И нисмо клели што је судбином дано.
Само смо име бранили, велмошко.

А било је да смо боси на леду, голи на сунцу,
камен о врату носили кад нисмо морали.
И стајали, стајали усправни;
Док су нас сланом рибом варали и ускраћивали
воду. Тада смо пловили у мрак.
Из њега опет у борбу за оно што смо сањали.

И опет су нас варали. И клели.
А ми смо узалудно дате удове дрвеним мењали,
и нисмо стењали, чврсти у вери.
Само смо певали док смо умирали.

И ево, и данас певамо. Ми Ти се, Господине,
тешко мењамо. И они то знају.
Нас просто ни векови не сламају, код нас Ти
лажна знања кратко трају јер су нам, кости,
лажна олова, и ножеви, и главе пуне корова
што изнад њих питомо расте.
Ми Ти и поред свега са кровова не дирамо
Гнезда која нам свију, дошавши из далека,
Дивље ласте.

И памти ово, Господине, ово вековне ране
из мене говоре... Ово мртви из мојих уста
о себи и прецима, нечујно зборе.
Ако неко, негда, помене ову земљу,
хоћу да све знаш...

И да Ти још нешто кажем, Господине.
Ако нас неко негда помене, не мораш баш
да нас браниш и хвалиш, није за хвалу све.
Али, Господине, реци! И кад су о кост ударали
меци, нисмо падали све док је било крви у венама.

Радовали смо се слободној слободи, домовима.
Деци и женама што као свеће на прагу стоје
на рат привикле.
Радовали смо се шљивицима и свадбама
и додолама што призивају воду...

И мобама, и прелима, и стајаћим оделима
што се за недељу у сандуку чувају.
И кад празник дође, побожно из њега ваде.
Радовали смо се сваком ко нам мирно дође,
и кудили му младо вино! И тек убрано грожђе.
И жито, и погачу, и мед на саћу.
Све смо нудили оном ко мирно дође,
ко дође као сваки други гост на славу.
И ето, ако неко, негде ову земљу помене,
хоћу да све знаш, не мораш баш да је браниш
и хвалиш, али бар ово хоћу да знаш!

У СУСРЕТ ПРАЗНИЦИМА

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ – МИТРОВДАН

(26. октобар / 8. новембар)

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него напротив јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па кад се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан, сврати у Солун нарочито да ствар испита. Призва дакле цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери; Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царско идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: »мир ти страдалче Христов, мучај се и крепи се!« после неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божијег на молитви и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише часно. Из тела страдалца Христовог потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бјеше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима Светог Димитрија са молитвом, и би потпуно излечен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: »станите и не дирајте!« И тако мошти Светог Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник града Солуна, св. Димитрије се много пута јављао и много пута спасавао Солун од велике беде. Чудесима његовим нема броја. Светог Димитрија Руси сматрају покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.

СВЕТИ КОЗМА И ДАМЈАН – СВЕТИ ВРАЧИ

(1. новембар / 14. новембар)

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмеждним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: »За бадава сте добили, за бадава и дајите«. Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Митрополит Амфилохије

Враћање виду дјетињем

Видовдане мој очињи виде
Тобом видим што други не виде
Видим Лаза честитога кнеза
Бесмртнога косовског витеза
И са њиме јато мученика
Из крви им изникли божури
Из костију знак Часнога Крста
Своје Небо носи на три прста.
Вјера им је основа прегнућа
А зеница Пресвета Тројица
Сви одоше у бој на Косово
За пресвето Име Исусово!
Видов дане мој очињи виде
Тобом видим што слепци не виде
Видим Лаза небом обасјана
И у њему зору новог дана
У васкрслом Христу запретана
Потврђеног Завјетом Косова
Јединога пута Србинова.

1989.

Са Свете Литургије у Грачаници