Светосавско слово
Извод из броја 28, о Васкрсу 2004. године
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ
РАДОСТИ МОЈА!
Свети Серафим Саровски
Карађорђе
Владимир Боровиковски 1816. г.
Редакција Светосавског Слова
ХРИСТОС ВOСКРЕСЕ - РАДОСТИ МОЈА!
Овим поздравом, Светог Серафима Саровског, поздрављамо вас браћо и сестре и позивамо да успомену на Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, најрадоснијег Хришћанског празника, достојно прославите у светлости Његове Божанске љубави и објавите целој Творевини радост Васкрсења.
Никаква земна страдања и трагедије не могу умањити небоземну узајамност и обећање Вечности, да се радујете јер сте позвани да сведочите и »вишње славе причесници бити«.
ВАИСТИНУ ВOСКРЕСЕ - РАДОСТИ МОЈА!
ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ
Нек се овај вијек горди над свијем вјековима,
он ће ера бити страшна људскијем кољенима!
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов,
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није:
у великим народима генију се гњ'јездо вије;
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот србској души.
Ево тајна бесмртника; даде Србу сталне груди,
од витештва одвикнута, у њим' лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се србске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.
Над свијетлим твојим гробом, злоба грдна бљува тмуше,
ал' небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свијетлост крити?
Свијетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
Зна Душана родит Србка, зна дојити Обилиће;
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Србкиње сада рађу! Благородством Србство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише!
У Бечу на Ново љето 1847. године
Петар II Петровић Његош
Епархија Рашко-призренска
Грачаница, 27. март 2004. год.
ЛИСТА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЊА ПОСТРАДАЛИХ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ (17-20 МАРТ 2004) - 35 ХРАМОВА
Листа српских православних цркава и манастира који су потпуно уништени или тешко оштећени од стране разуларене албанске руље предвођене екстремистима у периоду између 17. и 20. марта 2004. године. Највећи број напада је потврђен из локалних српских и незваничних међународних извора (припадника УНМИК-а и КФОР-а). Овај извештај биће допуњен или евентуално исправљен након што се представницима СПЦ допусти слободан приступ уништеним и остећеним светињама и процени начињена штета.
Призрен
(Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени између 17 и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања).
1. Храм Богородице Љевишке (XIV век) запаљен изнутра, фреске из периода од XII-XIV века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, часна трпеза поломљена.
2. Храм Христа Спаса (XIV век) запаљен.
3. Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.
4. Црква св. Николаја (Тутићева црква, XIV век) запаљена изнутра
5. Црква св. Николаја (Руновићева црква, XVI век) запаљена изнутра.
6. Црква св. Недеље (XIV век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
7. Црква св. Пантелејмона (XIV век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
8. Црква св. Козме и Дамјана (XIV век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
9. Црква св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март - Експлозија комплетно унистила православну цркву у селу Живињање).
10. Манастир Светих Архангела (XIV век), опљачкан и спаљен у присуству немачких војника који га нису штитили.
Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март - Православна Богословија у центру града и три православне цркве запаљене).
Владичански двор у Призрену (Извештај КФОР/УНМИК-а - 17. март: Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени).
Ораховац
11. Црква Свете Недеље (1852), Брњача, Ораховац 1852 (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март - Православна црква запаљена и уништена у селу Брњача).
Ђаковица
12. Црква Успења Пресвете Богородице (XVI-XIX век), запаљена са парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом.
Саборна Црква Свете Тројице (два звоника која су преживела минирање цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњена са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март - Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца учествује у томе).
13. Црква Св. Лазара, Пискоте код Ђаковице, оштећена 1999. и 2001. године, а сада по изјави локалних међународних извора потпуно уништена са околним гробљем.
14. Црква Св. Илије код Бистражина, остећена 1999. године, а сада по изјави еп. Атанасија Јевтића који је прошао путем недалеко од цркве, уништена.
Србица
15. Манастир Девич (XV век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2,000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир)
Пећ
16. Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополијак са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора.
17. Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са 20-так повратничких домова. Сада поново запаљена са свим обновљеним повратничким кућама
18. Црква Св. Претече у Пећкој Бањи, по изјави локалних међународних извора запаљена, а по другим изворима чак и минирана.
Урошевац
19. Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март - 3 ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март 1,500 Албанаца уништава све око себе - пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце 17:49 часова, 5 Албанаца ухапшено)
20. Црква св. Илије, село Некодим, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални међународни извори)
21. Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље
22. Црква Пресвете Богородице у селу Совтовић, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори)
(Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грчки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грчких војника који су повређени у окршајима са наоружаним Албанцима)
Каменица
23. Црква у Доњој Слапашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице)
Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских кућа је демолирано.
Штимље
24. Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градића) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март: Штимље - једна српска кућа и црква запаљени)
Приштина
25. Црква св. Николе (поч. 19. века), у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март - нападачи насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе - отворена ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повређен међународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и 3 УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадић)
Косово Поље
26. Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиче из 1940, грађевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведочанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана, парохијски дом проваљен и опљачкан.
27. Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена и демолирана изнутра.
Вучитрн
28. Црква Св. Илије, 19. век, црква је опљачкана и делимично уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена)
29. Црква у Прилужју (Извештај КФОР/УНМИК-а 19. март: Православна црква у српском селу Прилужје запаљена).
Обилић
30. Црква у Обилићу, новосаграђена црква, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март - Обилић, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени)
Косовска Митровица
31. Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а - 18. март: Молотовељев коктел бачен у двориште православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром)
Подујево
32. Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта, Чешки медији потврђују да су чешки војници морали да напусте храм који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за Прашке новости да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а - 18. март: Православна црква запаљена у Подујеву)
Исток
33. Црква Св. Петра и Павла у Истоку (Извештај КФОР/УНМИК-а: Исток - Православну цркву у граду оштетила јака експлозија)
34. (18. март - Извештај КФОР/УНМИК-а: експлозија у православном храму у селу Баја)
Витина
35. Црква у Витини оштећена гранатама 17. марта (према извештају КФОР/УНМИК-а: четири српске куће запаљене, православна црква тешко оштећена)
Покушај уништења манастира Дечани
У ноћи 17. марта 2004. године око 22ч у непосредну близину манастира Високи Дечани пало је 6 граната које нису направиле никакву штету (потврђено од стране КФОР-а и монаха из манастира)
Јасна Батизић
»ЈА СРБИЈУ У ХРАМ УЗИЂУЈЕМ «
Речи Стефана Немање
У пет благих дана зачето пет Манастира. И земљу господства ми утврдих. Мој први храм Господе благослови. Мој корак уснажи Богородице, чудесна речи Божја.
Ти крст на земљи полажеш, мраморниче. А храм из крста ниче. У крсту се унедрава. Крст омерава глас Божји, и земљу свети. А Богородица је почетак. Највећу тајну Бог кроз Њу пројави. Највећу силу Она прими. И не устукну. И Бога и благодат и благослов отаји. Зато разбели камен! Храм да светли! А Богородицу у срце упиши. Нека ти Она прав пут до Господа буде. Јер Богородица је Црква.
Сa каменим се не надмећи. Много сунчанији, много небеснији, много звезданији је од нас. И ово те молим, о најкрепкије руке мраморниче: сваки кам, и онај од реке и онај из брда, испитај. У првом су таласи, игре њихове са сунцем, струјања од изворишта, облаци. А у брдским? Силина ветрова, силине и тишине простора, тајне злата и сребра. Ја Србију у храм узиђујем! И крљушт риба, и летења јата, и руке жена. Познај камен, мраморниче! Добро стене ослухни. И црпи снагу, не страх. Господ ти свет у руке даје! Јак бивај у додиру с тајном. Звук омеђи. О облину, о косину да се одбија, уз живопис да се разноси. И знај, зидање је чин рађања.
У храм се из великих видика ступа, с мора и са суха. На праг ће крочити и властелин, и епископ, и златар, и меропах, и ковач, и седлар, и ужар, и уздар, и тржник, и хлебар, и рибар, и појасар, и грнчар, и ткач. И зидци, и соколари. На праг ће крочити и гордост, и очај, и бол, и немоћ, и туга, и радост, и љубав. Вера њихова храм освећује. У храм ступа и осуђен, и ојађен, и одбачен, и озлобљен. И озлоглашен, оклеветан. Стена ће чути јецај, плач, шапат. Прву и последњу молитву. У храму ће се откровење доживети, завет страшан дати, причест света искусити, исповед најтежа изрећи. Добро и зло у исти час. И преображај. Молитва на молитву, молитва уз молитву, молитва у молитву. Душа уз душу. Срце уз срце. Гради да храм издржи толику мисао, толику тежу, толику светлост. И причу од постања.
Нека глас псалма и Завета клеше! Нека одзвања бистротечно свегласје!
Каква тек боја мора бити снага, зографе! Камену, опеци да дорасте! Јер светлост сунца предање носи. Има време и наук пређеног пута. Продире свуда. У гибу таласа је, у таму камена укрива се. Светлост и сен разбија. Од ње све узрева - и лист, и цвет, и плод. И боја, зографе. Храм исклесује! Нека ти се рука с мраморниковом уједначи, уплете, украси. Познај зид, нагиб, свод. Нека једно уводи друго, да призове, развија, објави. Благогласје да зацари! Простори да се дозивају. Границе своје померај! Али у тајну не залази. Незнаш међе свете, ни природе. Не размећи се. Јер у храму се Литургија поје. Ту олтар столује. У ток безвремља зађи. И роб и господар буди. Далек је извор. Дубок, непомућен, јасан. Нека га дани до нас неумраче.
Ослушните себе. Ослушните земљу. Ослушните ноћ. Не узмичите. Велику веру и мах имајте! Не бојте се ни матице, ни букова, ни притока. Нека протекне свет кроз вас!
Одломак, преузето из Православља број 876 од 15.09.2003.
Свети Теофан Затворник
(Мисли за сваки дан у години)
СТРАСНА СЕДМИЦА
ПОНЕДЕЉАК
Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ће још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећам. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.
УТОРАК
Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватана: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је он истинити Месија; причом о два сина указује да ће Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да неће сви који приђу бити достојни, због чега ће са правом бити бачени у таму најкрајњу; одговорима на питање о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би било само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу.
СРЕДА
Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По казивању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме Његово тело припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - то јест, завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како би смо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од савести праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног.
ЧЕТВРТАК
Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди.
ПЕТАК
Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља пастирима; нико други није ни женама мироносицама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и до сазнања о свеправедности Божијој, нема где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере, сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је избор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост.
СУБОТА
Господ телом у гробу спава. Душом је, пак сишао у ад, пропоповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, то јест Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били уведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима.
СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ
НЕДЕЉА
Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео у животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у којој ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђеоски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно Васкрсли Господе!
СВЕТЛА НЕДЕЉА
ПОНЕДЕЉАК
Благовестиће Оваплоћење Господње, анђео говори: »Радуј се благодатна«! Објављујући пастирима рођење Христа Спаситеља, он такође говори: Ево јављам вам радост велику! Међутим, обавештавајући жене о Васкрсењу Господа, анђео изговара само: »Устаде, није овде«! Он не додаје: »Радујте се«, јер ће радост сама собом испунити њихова срца чим се увере да је Господ заиста устао. Тада је то уверење било опипљиво: анђео га је припремио, а Господ га је својим јављањем употпунио. И радост је код свих била неисцрпна! Сада је код нас све украшено - и Црква, и куће и тргови. Све је у одећи радости, и сви су обузети општом бујицом радовања. Но, ти се потруди да своју мисао одвојиш од спољашњег и да, сабравши се у срцу, примиш истину Васкрсења у свој ширини, дубини и висини њеној, како би се показао радостан не само по спољашњости, него како би у себи самом носио дух радости, који изнутра извире као извор светле воде која избија из недра земље.
УТОРАК
Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: »Украли су га ученици«. Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тог времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге, па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу, да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ватре путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.
СРЕДА
Истину Васкресења разум може доказивати својим разлозима на основу Писма, и силу његових извођења не може да не призна ни неверујући, уколико му није заглушено осећање за истину. Верници, међутим, немају потребу за доказима, будући да је Црква Божија препуна светлости Васкрсења. И један и други указатељ на истину је добар и убедљив. Против разлога разума, ипак, могу да се изроде и истакну противразлози, а и вера може да се напада и уздрмава недоумицама и сумњама које долазе и споља и изнутра. Зар нема, дакле, тврде ограде за истину Васкрсења? Има! Она ће се испољити у процесу истребљивања изопачености душе и тела, и успостављању почетка новог живота путем силе Васкрсења, преузете још у светом крштењу. Такав човек ће ходити у светлости Васкрсења. Њему ће изгледати безуман свако ко говори против Васкрсења, као што ће ономе који иде по дану изгледати без памети онај који говори да је ноћно време.
ЧЕТВРТАК
Заиста је пун врлина труд оних који здравим разлозима побијају лаж која се са напором диже против истине Васкрсења. И ти читај и наоружавај се тим разлозима. Но, при свему томе не лењи се да у себи све више и више начиниш простора за улазак силе Васкрсења Христовог. Што се више будеш трудио, све ћеш више дисати ваздухом Васкрсења, те ће безопасније постати све стреле вражије које се одапињу против те истине. Питаш: »Шта треба да се ради у вези са тим«? Ништа посебно! Буди само оно што си дужан да будеш по завету у који си ступио светим крштењем, које и јесте наше васкрсење. Пљунуо си на сатану и на сва дела његова: продужи да се тако према њему односиш. Сјединио си се са Христом: остани са Њим. Дела таме и светлости су позната. Бежи од првих и труди се око других. Но, чини то без икаквих уступака, чак и најмањих, како би се у животу држао правила: нема заједнице светлости са тамом, нити Христа са Велијаром.
ПЕТАК
Свети оци су за неке људе, славне по свом хришћанском животу, похвално говорили да васкрсоше још пре општег васкресења. У чему је тајна таквог живота? У томе што су они усвојили карактеристичне црте живота после васкрсења, описане у речи Божијој, учинивши их својим особинама. Будући живот се представља као слободан од свега телесног: нема женидбе ни удадбе, нема храњења трулежном храном, а само тело постаје духовно. И тако, ко живи као одрешен од свега телесног, у себе прима елементе живота после васкрсења. Потруди се да у теби замре све телесно, и васкрснућеш пре општег васкрсења. Пут ка томе указује и апостол када говори: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,16). Он уверава да се тим путем заиста може достигнути очекивано: Ко сеје, говори он, у дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал.6,8).
СУБОТА
У нама постоје два живота - телесни и духовни. Дух наш као да је погребен у телу. Када почне да васкрсава, оживљен благошћу Божијом, он се извлачи из скривености под телом и појављује у својој духовној чистоти, и то део по део. Када се сав извуче из те везаности као из гроба, он излази у обновљени живот и сам по себи постаје жив и делатан. Тело, пак, гроб, само по себи јесте мртво и без дејства, премда се заједно са духом налази у једном и истом лицу. То је тајна онога што говори апостол: А где је Дух Господњи, онде је слобода (2.Кор.3,17). То је слобода од трулежности која облаже наш нетрулежни дух, или од страсти, које кваре нашу природу. Тај дух, који је ступио у слободу код деце Божје, личи на лептира са крилима пуним разних боја, који је прхнуо из своје чауре. А ово су дивне боје Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22).
ТОМИНА НЕДЕЉА
Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: »Господ Спаситељ«, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: »Мој Господ Спаситељ«. Онај ко говори: »Мој Спаситељ«, осећа своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћана не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: »Ко ће ме раставити... «
Хилендарски преводи бр.1
Манастир Хиландар, 1997.г.
ЧАША СПАСЕЊА
Примите, једите - то је Моје Тело,
Крв из Чаше пијте - Моје је зацело.
То ће вас одвести Љубави бескрајној
Тако Господ рече на Вечери Тајној.
Јер Љубав не даје, своје него себе -
Христос, вечна Љубав, даде се за тебе.
Па и мајке децу на грудима гаје,
Свака чеду своме крв и тело даје,
Тако Христос Себе, Својим верним нуди,
Да љубављу љубав код људи пробуди.
Кад из Свете Чаше крв Божју пијемо,
Крвни Му сродници навек постајемо.
Примите, једите, то је Тело Моје,
Нахраните многе гладне душе своје,
Све је друго трава, све је скотска храна,
Душа Бога иште, душа самохрана.
Она Бога виче из земних каљуга,
Гладна, жедна Бога - ка Богу се пружа.
Крв Христову пијте, та доста је има:
Потоцима тече, биће доста свима,
Са Голготе тече, по свету се слива
И Божију децу поји и умива.
Што се више пије, то је више има.
Потоцима тече, биће доста свима.
Из пет рана тече; ништа јој не смета,
Да храни и поји пет делова света.
Приступите браћо, сви Божији људи,
Напојте се сити са Христових груди,
Небеско је пиће, као пламен блиста,
То вас небо гости, љубав живог Христа.
Хиљаде путира с хиљаде олтара,
Пуни свете тајне, животнога дара,
Сваки дан се нуде душама гладнима,
Потоцима тече - има доста свима!
Ко пре смрти пије - никад жедан није;
Ко пре смрти пије, тај смрт побеђује.
Из Песмарице, манастир Павловац, Космај
Манастир Хиландар
Света Гора Атонска
На Васкрс 1999. год.
ПОРУКА ХИЛАНДАРСКОГ БРАТСТВА СРБСКОМ НАРОДУ
ОВО ЈЕ БОРБА ЗА ЦАРСТВО ВЕЧНЕ РАДОСТИ
Благословени су они чије је живот испуњен Богом. Они поседују најтврђи мост за све провалије, они су увек сигурни. Они се светле у тами, радују у страдању, пуни наде на самрти.
Жеља нам је да такав Јеванђелски дух припада целом човечанству, а поготову нашем народу коме се у ово време пружа прилика да га задобије.
НЕ ПРОПУШТАЈМО ТУ ПРИЛИКУ
Срби поново страдају. Не само данас када се врши страховито бомбардовање, већ и предходних година у Хрватској и Босни…
Срби страдају кроз читаву историју, то је судбина народа и човека који жели да буде слободан. Познајте истину и истина ће вас ослободити, рекао је Спаситељ.
Велике силе су устале на нас, зло је овладало светом, човечанство улази у нови мрачни период земаљске историје. Док се у Цркви на богослужењима читају древна пророчанства, пред нама се одигравају догађаји које она описују. Све што се у овом свету дешава има свој узрок на духовном плану, у дубини бића које кореном душе прима тајне вечности.
»Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвратише од мене«.
Трагична је истина да је људски род заборавио свог Небеског Оца, због тог нашег безумља колеба се и пати свеколика творевина.
Над Србијом и србским народом у овом тренутку изнад истока и запада стоји крст, Христов крст страдања, победе и Васкрсења. У доба небивалог страдања време је за сузе и покајање. Сви се морамо окренути Богу. Покајмо се и исповедимо и измолимо од Господа опроштај за све грехове које смо чинили заборављајући Њега и наше Свете претке.
Бомбардовање Србије и Црне Горе почело је у среду, пете недеље Великог поста, у време када се у Цркви читао покајни канон Светог Андрије Критског. Тиме Господ као да је хтео да нам стави до знања да је једини лек за ову велику несрећу покајање. На жалост, највећи број Срба није био у храму за време читања ове покајне молитве, а многи чак и не знају за постојање исте. Али још није касно, јер као што Јеванђеље говори наш Господ прима све који се покају, макар и у последњи час. Зато искористимо седмицу страдања Христових као доба у коме ћемо се приближити Богу попут разбојника на крсту, који се гледајући муке Безгрешног Сина Божијег покајао и завапио: »Помени ме Господе у Царству Своме«.
Братија манастира Хиландара са сузама у очима преклиње сву децу Светог Саве да посте, исповеде своје грехе и причесте се молећи Сведржитеља да покаже Своју милост и спасе србски народ од уништења.
За шта се треба исповедити?
За све:
Од мржње и свађе са најближима, преко неморалног живота до убијања деце абортусом и сваког гажења закона Божијег.
Некрштени да се крсте, а невенчани у Цркви чим околности дозволе да се венчају и исправе свој неблагословени начин супружничког живота. Добро су нам позната духовна стања кроз која пролази људска душа када се удаљи од Бога или Га још није познала. То јединствено унутрашње искуство неизвесног лутања кроз безнадежну пустињу страха и заблуде, Земљу Недођију.
Не бојте се, народе верни, не бој се мало стадо, Јер кога Бог љуби, оног и кара… говори Свето писмо… и бије свакога сина којега прима. Прашњав ћилим се не уноси у кућу него се прво ишиба и од прашине истресе па онда уноси.
Не бојте се, јер, они који убијају тело не могу убити душу.
Ми смо духовни потомци Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светих Косовских јунака који су се из Љубави према Богу и роду свесно жртвовали за Веру и отачаство. Они се заједно са Пресветом Богородицом моле Богу и Светој Цркви Његовој. Време је да схватимо да нам не могу помоћи бучни протести, него смерна молитва у храмовима и домовима.
Позивамо сав народ србски у Србији и свуда: Чувајте мир у души, љубав и слогу међу браћом. Само слога око Бога може спасти Србију и умолити Господа да покаже пут ка светлости. Опраштајмо свима, будимо заједно у непрестаној молитви, свагда спремни да помогнемо једни другима јер је воља Божија да претрпимо страхоту као Синови Божији, да би васкрсли у Божанском дворцу Славе Његове као Деца Светлости у Небеском Царству вечне радости.
Ако ово испунимо са духовном радошћу ћемо дочекати Васкрс, дан Христове победе над смрћу, грехом и ђаволом. Тада ни победа над земаљским непријатељем неће бити далеко, и на нама ће се испунити пророчка реч:
Васкрснуће Бог и развејаће се непријатељи Његови
и бежаће од лица Његова они који га мрзе.
Нека благослов Господњи почива на свима вама.
Игуман манастира архимандрит Мојсије
са својим у Христу братством
ТРОЈЕРУЧИЦА
Повест о икони
»Тројеручице, Молитвама Богородице, Спаси, спаси нас«!
Од првих векова хришћанства Пресвета Богородица се на иконама представља као Прослављена Царица Небеска - као најчистији и најлепши дар грешне земље и грешног човечанства који је икад предан Богу. Богомладенац у њеном наручју, Господ Христос, одговор је Божији на вапај намученог света, израњављеног од греха, смрти и ђавола.
На Богородичиним иконама срећу се две свете воље и жеље сливене у почетак нашег спасења: Света Воља Божија да се роди као човек да би човека Себи привео - и света жеља Богоматере да постане лествицом којом ће сићи Бог. Са разлогом, вишим од разлога, Црква Христова, ево, већ две хиљаде година - захвално кличе Богородици: радуј се, радости свих поколења!
Тако њене свете иконе бивају, како је писао преподобни Јустин Ћелијски, јеванђеље у бојама. О њима се може говорити и као својеврсној »теологији лепоте« по разумевању Павла Евдокимова, а може и као о лепоти која свет спасава, као што је тврдио Достојевски. Оно што је Свето Писмо за писменог, а постојаног хришћанина - то може бити сама Икона Богородичина, за оног ко зна да се моли, а не уме да се потпише! Заиста, само изображавање њеног Пречистог Лика са Господом, само по себи и у једном вишем смислу је чудотворно - твори - дакле, чудо непојамно и ангелима и људима: да створење носи свога створитеља, да на земљи рођено биће, буде Мати Пречистога Бога. Из загрљаја Оца Небеског, Син његов Јединородни преселио се у загрљај Материнске љубави и та небоземна љубав као јединоспасавајућа прославља се на Богородичиним иконама. Та љубав осенила је многе и многе иконе и пројавила их чудотворним све до прага људског искуства; до границе на којој се чудо могло именовати: кроз утехе, кроз заштиту, кроз опомену, кроз исцељење...
Молитве Своје Свепречисте Матере Господа најрадије испуњава стављајући Самог Себе под заповест, коју је дао још преко Мојсија, да се деца покоравају својим родитељима.
Знајући за ходотајство Пресвете Богородице пред Престолом Славе Божије, дугујући јој премного за помоћ и потпору у свему, као православни хришћани ми се са неизрецивом љубављу и поштовањем односимо према иконама на којима је живописан Лик најтоплије молитвенице за наше избављење и спасење.
Икона Пресвете Богородице Тројеручице, која се чува у србском манастиру Хиландар на Светој Гори, по много чему је јединствена у Православљу. Јединствена је по својој светој и свештеној историји, по светој и тајанственој красоти што из ње зрачи, по чудотворству... Она је најсветија икона србског народа, његов иконописани знамен, заштита и сведочанство да ће по речима песника, све док ње буде и сам народ постојати.
Икона Тројеручице помиње се први пут у време историјски вероватног досељавања Срба на Балкан. Тада се она налазила у далеком Дамаску. Припадала је великом учитељу Цркве - светом Јовану Дамаскину (8. век после Христа). Овај прослављени бранилац светих икона, које је прогањао и спаљивао безбожни византијски цар Лав Исавријанац (716. - 741.), написао безброј одбрана Цркве Христове и часних икона, чиме навуче на себе страшан гнев царев.
Градећи се пријатељем, дамаском кнезу, цар Лав оптужи светог Јована у једном фалсификованом писму за издају и неверство. У наступу гнева, кнез нареди да се светитељу одсече десна рука. Трпећи ужасне болове, Свети умоли кнеза да му одсечену десницу врати са трга на коме је била јавно изложена како би је укопао, не би ли тако муке престале. Кад му се изашло у сусрет, свети Јован Дамаскин унесе своју руку у монашку келију и са великим усрђем, паде пред Икону Мајке Божије. Одсечену руку прислони на њено место и са великом вером надаше се брзој помоћи Небеске Царице. Исцрпљен страшним боловима заспа у сузама, а по буђењу радосно увиде да се шака са руком спојила. На месту кроз које је прошла секира џелата, остаде само круг у виду танког црвеног кончића. Излечен, свети Јован Дамаскин с великом захвалношћу и радошћу оде у лавру светог Саве Освећеног на Синају и понесе икону.
У знак благодарности за милост Пресвете богородице он искова шаку од сребра и положи је у леви доњи угао њене часне иконе. Отада се она назива Тројеручицом. Свети Јован Дамаскин остави завештање, да икону поклоне великом боготражитељу који ће доћи са запада, а да не буде забуне, његов ће владичански скиптар пасти на земљу, када се дошљак појави. У манастиру светог Саве Освећеног, икона је пребивала до 13. века, када је била предата на дар Светом Сави, Првом Архиепископу србском, приликом његове посете Светој Земљи, као што је и завештано. Свети Сава је донесе у Србију, а по његовом блаженом упокојењу, када насташе бурна и метежна времена, србске неслоге и омразе, она сама, без ичије помоћи, на једном магарету дође у Хиландар, где би са радошћу и сузама дочекана од братства и унета у манастирски саборни храм светог Ваведења.
Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару - монаси је нађоше на игуманском престолу. Мада су је враћали на њено место, мислећи да је неко од братије икону преместио грешком, то се чудо поновило три пута заредом, све док оци не разумеше да сама Богомати жели да им буде Игуманија. Од њене иконе и данас се у Хиландару узима благослов пре сваког богослужења и послушања.
Вековима после повратка из Србије, икона Богородице Тројеручице изнета је из Хиландара у Солун октобра 1993. године за дан славе овог града - светог Димитрија Солунског. Било је то у време тешког пострадања србског народа, када су рат и глад харали просторима. Доста нашег православног, благочестивог света, отишло је тада њој на поклоњење, да вапајно умоли Свету Пречисту да Она заустави даљу пропаст нашег народа.
Један се закључак мора, ипак , извући. Због неслоге у србском народу ова Пречасна Икона сама је себи пронашла пут до Хиландара, због мале манастирсе неслоге сама је одабрала себи игуманско место у Хиландару; због страшне подељености наше, ево, крајем 20. века покренула се из Хиландара да се нађе у Солуну са православним србским народом. Срби и њихова најсветија икона срели су се у туђој земљи. Све су то знамења и опомене! Ако кроз свенародно покајање, молитву, мир са собом и са свима око себе дођемо у познање Христове Истине и приљубимо своје душе Цркви Његовој - Тројеручица ће, по свему судећи, хтети да остане у Србији где ју је донео, по речима светог Јустина Ћелијског, најлепше србско дете - свети Сава.
Духовно мисионарски центар манастира Хиландара у Београду који је под именом и омофором Тројеручице, може бити предходница тог долазећег мира и први гласник у будућности да се Света, Часна и Чудотворна Икона Мајке Божије креће према једној сасвим новој Србији.
Нека наша жеља добије молитвену потврду у стиховима светог Владике Николаја Жичког:
»О Пресвета Марија
нек нам увек засија
у невољи рука твоја
Ти си нада моја«.
Радуј се, певање херувима, радуј се, појање анђела,
Радуј се, песмо серафима, радости арханђела,
Радуј се миру и радости, пристаниште спасења,
Ложнице Слова свештена, цвете неискваривости.
Радуј се рају сладости и живота вечног,
Радуј се, дрво живота, изворе бесмртности.
ЗАКЛЕТВА КАРАЂОРЂЕВИХ ВОЈНИКА
»Заклињемо се именом Бога Оца, Сина и Светога Духа, Пресвете Тројице, Једнога Бога и Пречисте Богородице, Свим Светим и Великомучеником Георгијем и Часним Крстом, да ћемо нашему Благотворноме вођи и заповеднику Србије, Врховној Власти, нашим Војводама и осталој Господи капетанима и подофицирима верни и покорни бити, њихове заповеди и налоге тачно испуњавати, Државу и Домовину у сваком случају заштићивати, наше заставе чувати, а топове ни у ком случају не остављати. Друг Другу веран бити и један другог бранити. У сваком случају службу и дању и ноћу верно одржавати и никада ни у какав преступ или неверство ступати. Тако нам Бог помогао«.
Владика Николај Велимировић
ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ
- Неколико одлика Вожда Карађорђа -
КАРАЂОРЂЕВА ПОБОЖНОСТ
Наш историчар пише: »Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве« др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар І послао му је сабљу са натписом: »браниоцу православне вере и отечества«. Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио »ако Бог да и Боже помози«. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или небили, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе -благодарење Богу.
Једном свом војводи писао је Карађорђе »да, свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и њих сатрли«.
Када је 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту Грку Леонтију да се по свима црквама чине молепствија за победу »над непријатељем рода Славјанскога«, а уз то још и молитва Богу »да престане киша која је у то доба падала«. У време Устанка народ је говорио да се бори »за Крст Часни и Слободу златну«. И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже он, како је српски народ устао у борбу за »своју слободу, своје светиње и манастире«. На другом месту он вели, »боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Светом Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш - дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осужден бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи«. Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу: »Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествије твоје. Амин. «У једној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном »ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити«.
Свештеницима и калуђерима Карађорђе је одавао велико поштовање. Много је волео проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. - Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађорђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје, куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.
КАРАЂОРЂЕВА РЕЧИТОСТ
Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. Док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије »онога пса - Родофиникина«. Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:
»Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружије. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама«.
Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.
Славни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Кеопсовом пирамидом у Мисиру: »Четрдесет векова гледају у вас, војници«!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки Вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божје.
КАРАЂОРЂЕВА СКРОМНОСТ
Пише апостол Павле на једном месту: »Држим све да су трице само да Христа добијем« (Фил. 3,8). Велики људи су прожети или »занети«, једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав - велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја - ослобођење српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењу је мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасно је он изрекао своју идеологију. »Упамтите добро, - рекао је Вожд, - да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу«.
Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио »за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару«. Познат је овај случај:
После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан где је био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске биле су одевене у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: - А где је бег Црни Ђорђе? На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи даје тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да се он шали са њима. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: »поздраве бег Ђорђа«!
Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. на све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале - газда Младен и газда Милоје - катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и југословенску.
КАРАЂОРЂЕВ РАТНИ МОРАЛ
Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Беграда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане. После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.
О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим, баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804. Срби победе Турке на Руднику, и освоје тврђаву чувеног злотвора Сали-аге, званог, »Руднички бик«. Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. »Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већ је наредио, да се испрате за Ужице и Чачак«, који су још били под турском влашћу.
По освојењу Београда Карађорђе је показао »крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади«. Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.
У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. »Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на.частан начин отпусти их и преда Турцима«.
У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га зато ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева. Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: »Син за дела оца не одговара«.
Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња - то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио је у ратовима - Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобројним ратовима за минулих сто и педесет година.
СРБОБРАН, 1955. године
"Грех јесте. Па опет, ко му зна. Свете књиге веле: »Не узимај туђега живота, јер ниси кадар једне беле власи у црну претворити«. И тако је. Што ниси кадар некоме дати, не смеш му ни узети. Ама, синко, то је наука небесна. Тако се може тамо, на небу, али овде на земљи, овде не може бити! Ми смо ти створени некако другачије. И ево, ја грешни слуга олтара Божијег, ја ти кажем: није добро што си учинио, али је право! А стари рекоше: што је право и Богу је драго. И како да му то не учиним! Ја подигао мало крова над главом, он ми га запали. Ја подгајио пород, потпору старим данима, одмену изнуреном телу, свећу крсну на коме ћу тековину и славу оставити, а он ми га раби и убија. Па зар да не скинем зулум са света? Ја као свештеник, ово вама не бих смео говорити. Мој је посао да вам говорим о љубави, али како, и ви и ја, можемо волети онога ко нам руши у прах и пепео сву тековину и черечи оштрим ножем наш подмладак!? Да нам Бог срца и памети дао није, то би све могло бити. Ама овако, нека опрости Господ! Станко сине! Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: »Ко се не освети, тај се не посвети«! И тако је! И другачије не може бити! Јер, онда, како би назвали овај наш устанак? Ми се дигосмо или да изгинемо или да душом дахнемо; дигосмо се да убијамо и побијемо онако исто као они нас што убијаше; дигосмо се да се ослободимо, да можемо бити људи, да се можемо сербезно пружити под својим кровом и на својој постељи, да можемо без страха загрлити и пољубити своје чедо, а да не помишљамо да ће она мала плавокоса главица пасти од ножа турског."
Јанко Веселиновић:
(поп Милоје из романа »Хајдук Станко«)
Владимир М. Јовановић из Шабца (1858-1898)
ОТАЦ
(песма о кнезу Гагић Јанку)
Подише се дивља хајка
Против јадног србског рода
Да му не да, да осети
Шта је срећа и слобода.
Иде хајка преко села,
Преко села и градова;
Иде хајка преко река,
Преко река и брегова.
Где год стигне, где год стане
Јадна раја гине, страда,
Застрепела сила турска
Од рајине страшне претње
Па се дигла да уклони
Србске дике, своје сметње.
Застрепела турска сила
Од негдашње Србске славе,
Па се дигла да поскида
Све јуначке Србске главе.
Ненадовић храбри паде
И Бирчанин с њим погину,
Али Гагић, Јанко Гагић,
Он умаче у планину.
Залуд хајка за њим јури
Без одмора и без станка,
Нигде нема горског сина
Нигде нема Гагић Јанка.
Ал кад хајка не могаше
У планини да га нађе,
Она ману горске кланце
Те у Болеч село зађе,
Па Јанкову кућу тражи.
Тражи жене самохране,
Тражи нејач без оружја,
Тражи децу без одбране.
И јуначна над нејачи
Ухвати му једног птића,
Ухвати му једног сина,
Соколова соколића;
Па га води друмом царским
Да бар њему главу скине.
Турци дете на смрт воде
А друм води крај планине,
Па кад бише на ћуприји
Што покрива једну реку
Застадоше, да за оца
Соколићу главу секу.
И већ џелат сабљу диже
Да детету главу скине.
Ал' се зачу глас ненадни,
Глас Гагића из планине:
»Стан'те Турци, стан'те вуци
не грешите руке своје!
Не дирајте соколића,
Ево русе главе моје!«
И изађе из шипрага,
Па нејаком збори сину:
»Иди сине, иди надо,
иди птићу у планину!
Па кад Света ора дође,
Те се поклич гором вине,
Ти се сети бабе свога,
Што за тебе сада гине.
Ти се сети, да он за те
Даде русу главу своју,
Да ти њега замењујеш
У крвавом Светом боју!«
То изрече, главу саже,
Сабља севну, а он мину,
А соколић дотле беше
Одлетео у планину.
Архимандрит Пајсије
ХИЛАНДАР ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА
Из предавања архимандрита Пајсија, дугогодишњег игумана манастира Хиландара, приликом гостовања у Епархији канадској, новембра 1998. године
Неко ко живи и расте на овом нашем, балканском поднебљу, мора бити »воћка чудновата«, како каже Његош, да би сачувао и своје унутрашње и народне особености. Ми Срби живимо на географској вододелници између два света, примећује отац Јустин Поповић, између две културе, између Истока и Запада. Наша народна душа, каже он, послана је у овај загонетни свет и речено јој је: живи на оштрици мача. Нас растрзају два света, наша душа »мора бити херувимски видовита и серафимски слуховита да би могла поћи и ићи путем који неће завршити њеном смрћу«.
О томе владика Николај пише: »Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке који је цркао од глади између два пласта сена... Балкан или ће липсати од глади између Истока и Запада или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде уздигао изнад Истока и Запада«.
Шта то конкретно значи, и која је то сила која Балкан држи изнад и чини да не буде однесен супротстављеним ветровима са Истока и Запада? Та сила је вера православна. Православном Балкану није било лако одржати веру, нити било, нити јесте. Вазда распет између Истока и Запада, вазда прометан и пријемчив и за једно и за друго, Балкан се претапао у свакојако шаренило боја. Уткали су се у нашу народну душу многоразни утицаји, бојили нас, ткали и разаткавали.
Где смо то ми у односу на Исток и Запад? У скоро издатој књизи Свети Сава у српској историји и традицији, Сима Ћирковић је, из сачуваних докумената о светом Сави и светом Симеуну, из Доментијанових и Теодосијевих дела, издвојио место на основу којих можемо закључити како су они и њихови савременици видели себе и положај свога отачаства у односу на Исток и Запад.
Теодосије Саву назива »западним архиепископом«, земља Симеонова и Савина је код Доментијана и Теодосија »западно отачаство«. Код Теодосија налазимо чак појам »наша западна црква«. Код Доментијана свети Сава се у молитви обраћа Богу речима: »Удостој и мене да текавши на исток у Свети Твој Јерусалим... и на крају да се смелошћу према Теби вратим на запад и силом Светог Духа Твога просветим народ Твој који је заблудео незнањем Тебе истинитог Бога и да недостатке овог божанственог учења у моме отачаству испуниш кроз мене слугу Твога«.
Може се рећи да је српска земља, у односу на Византију која је Исток, западна земља, будући да је географски западно у односу на Византију и васељенску патријаршију. Међутим, географска одредница није овде пресудан услов. Код Теодосија налазимо следеће речи које свети Сава у молитви упућује Богу после преноса моштију светог Симеона у манастир Студеницу: »да као што си на Истоку у Светој Гори у земљи туђој, тако и овде, још више на западу, у земљи отачаства мојега прослави својега угодника«. Света Гора у односу на Србију, географски посматрано, није на истоку, што јасно показује да појмови Исток и Запад нису тесно скучени у географске одреднице.
О дубини садржине ове терминологије сазнајемо и из раскошне метафорике код Доментијана, када говори о доласку игумана Методија из Свете Горе са Часним Крстом који свети Симеон шаље сину: »Изненада изађе као сунце са Истока просвећујући западне крајеве и исијајући луче своје у васељену и освећујући цео свет зракама Распетога на њему«. Земља Христовог живота и страдања, дакле, представља Исток по превасходству. Тамо је »Исток истока«, како ће рећи Доментијан. Јер тамо је у телу живео и страдао Источник живота, давалац живота, Онај који нам је усмеривач у свему и Кога јединог бележе компаси наших душа као истински светионик.
Насупрот Њему, који се у телу родио и распет био за нас, о нашу народну душу се отимају западна начела живљења и поимања стварности. Западна култура, уместо на Богу - Христу, почива на човеку као темељу и критеријуму свега. Човек је мерило свих ствари, видљивих и невидљивих. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину, смисао живота је оно што он прогласи за смисао... Кратко речено, човек је себе прогласио за бога и као такав богује науком, техником, философијом, културом, уметношћу, политиком, медијима, модом. Циљ му је да богује по сваку цену - како каже отац Јустин ћелијски - »макар мачем и огњем«.
Треба се ослободити Бога - то је јавна или потајна чежња многих неимара западне културе. Она на томе ради кроз хуманизам и ренесансу, кроз натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционаризам. Западном погледу на свет зато недостаје потез ка целини уопште и смисао за апсолутно, недостаје целина осведочења, а са највишом снагом осведочења и највиша снага веровања.
Шта је човек који пориче Бога, као душу своје душе? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? »Ништа друго до униформисана иловача«, одговара отац Јустин ћелијски. Јер човек, створен од Бога, не може да не осећа недостатак Бога, не може да га унутарње не жели. И мада је прогрес новог доба донео много средстава за заваравање, ипак се мучнина коју доноси »прогрес« без Бога не да прикрити. Ту муку европског хуманистичког прогреса осетио је и уметнички изразио познати чехословачки писац Карел Чапек у једној својој трагедији, где налазимо следећи дијалог:
А: Има ли Нана некакав молитвеник?
Б: Има један врло велики.
А: А у њему се, сигурно, налазе молитве за разне ситуације у животу? Против непогода, болести...
Б: Да, против искушења, против поплаве...
А: А против прогреса, има ли?
Б: Чини ми се да нема.
А: Штета!
Човека је од вајкада мучило питање бесмртности. Светски прогрес је управо тежња да се овлада простором и временом - но управо он сам (прогрес) је тај који највише сведочи узалудност људских напрезања мимо Бога. Зато и нема здравих плодова на гранама прогреса мимо Бога. Јер шта је бесмртност? Свети Исак Сирин каже: »Бесмртност је осећање Бога«. Осећати Бога значи осећати се бескрајним. Осећати Бога у себи стално, у свакој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку - јесте бесмртност. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. А осећање Бога не трпи грех, већ га изгони из човека, јер грех производи смрт. Ако је у човеку живо осећање Бога, живо је са њим и осећање бесмртности.
Насупрот хуманистичком човеку и његовом прогресу, стоји Христов човек и Његов богочовечански прогрес. Управо у лику светог Саве је он остварен. Христочежњивим подвизима он је победио зло у себи и постао неимар наше победе у Христу. Насупрот западном рационализму, показао се као победник источни мистицизам. Свети Сава је својим животом осведочио Христа и Његову победу, показао и доказао да се бесмртност достиже јединствено Христом, да је човек прави човек једино ако борећи се против зла у себи иде за Христом и сједињује се са Њим.
Свети Сава је био јасан, како треба живети и спасавати се, у Типику Хиландарском, Карејском и Студеничком, као и у својим беседама. Али пре свега, јасан је својим животним примером. Многи ће рећи да је то његов пут, али то није истина; то је пут сваког хришћанина. Бити хришћанин и значи провести живот у подвигу и одрицању Христа ради. Једина разлика између монаха и мирјанина је у завету безбрачности. Јер хришћанство је у својој основи мистичке природе и не трпи половичност.
Свети отац наш Сава је целог живота горео од жеље да у потпуности припадне Христу. Но судбина његова била је подређена потребама његових ближњих, његовог отачаства. Сава, тако, не поживе дуго у Карејској испосници као што је мислио и желео. Двадесет година је свети Сава одбијао да се сложи са вапајима својих родитеља и браће да се врати у Србију. Тек када је био приморан тешким приликама и визијом свога оца, решио је да оде у своју родну земљу и то на кратко време. Ипак, у Србији остаје пуних десет година, испунивши ово време, како каже владика Николај, невероватно корисним и богоугодним радом на задовољство свих, осим себе лично: »Што је већа дела чинио, већа признања добијао, он се осећао све више усамљеним«.
Ми смо веома ретко склони да приметимо велику жртву светог Саве, Његово велико одрицање од себе и своје душе ради добра народа. Сетимо се зато Његових речи на сабору у Жичи: »Ви сви знате како сам ја два пута побегао од вас у пустињу. Ви знате такође, да ниједна од многих постојећих лепота овога света није надвладала моју љубав према Богу нити сматрам да икакво земаљско благо толико вреди, нити толико доноси среће као искрена молитва Богу. Ради вашег добра, земљаци моји, ја сам оставио моју свету и слатку пустињу и дошао да искључиво спасавам ваше душе. Да бих спасао ваше душе, ја сам занемарио своју. Али ако хоћете да следите моје поуке и прихватите закон Божји, спашћемо се и ви и ја. Зато од вас тражим да слушате сваку реч коју вам говорим о Богу, ради вашег добра«.
Све ово, сада, на прослави 800-годишњице Царске Лавре Манастира Хиландара, треба рећи да бисмо из овог угла видели Хиландар, и не само Хиландар, него и Студеницу, самосталност наше Цркве, сво црквено устројство и све оно што се ни изрећи не може а што нам је оставио свети отац Сава у наследство. Јер Хиландар за судбину нашег народа значи велику прекретницу. Прекретницу и прегнуће ка Христу - Источнику живота, победу Истока.
Немањићка историја је историја хришћанске драме у којој Христос израња као сав смисао и суштина. Историја земаљског царства које се приволело небеском кроз светог нам Оца и родоначелника Немању - Симеона монаха. Историја једне кротке и Христом оплемењене душе - плавооког принца Растка - Саве монаха.
Једна земља варварска - како су је други звали, један дивљи народ, каквим нас и данас виде - изродио је у својим недрима бисер многоцени - вољом и милошћу Господњом. Победио је у њој Источник живота Христос, Који и данас побеђује и Чија ће победа и Царство бити у векове векова. У светом Сави збила се судбоносна духовна прекретница, путоказ његовог кретања кроз историју и његовог стваралаштва. Свети Сава је ударио жиг на целокупни живот своје генерације и Његова личност се са таквом снагом упечатила у наш верски и национални идентитет, да се сва наша осмовековна историја може назвати Светосавском.
Дух нашег времена је антропоцентричан, зато и неевхаристијски и нелитургијски - несаможртвен. Није оличен богољубљем већ коренитим самољубљем. Ми данас лелујамо од западног новотарства до источних гуруа, заборављајући своје духовно језгро у светом Сави. Заборављајући, пре свега, суштину светога Саве и Светосавља.
Данас се о светом Сави говори искључиво као просветитељу, многи га стављају у ранг Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, а мало се ко обазире на Саву исихасту и подвижника, што управо и јесте суштина Светосавља. Његови опитни додир са Богом, а не гола проповед. Ми често на оце, као и на целокупно светоотачко предање гледамо западњачки а не православно. Ко убедљивије проповеда, а не ко истинитије живи ближе Богу, смиреније, покајаније, молитвеније. Јер управо је подвиг лична црта Православља. Без подвизништва нема ни проповедништва.
Светосавље јесте Савина реч предата поколењима као заповест живљења и спасавања, али реч која је никла из срца очишћеног, срца подвигом горућег из Саве исихасте, борца за Божије у себи а потом ван себе. Ако се не држимо и неподражавамо животу отаца, не можемо се назвати хришћанима, макар и највеће хришћанске истине говорили. Јер православље није у речи него у делу.
На дан прославе 800-годишњице Царске Лавре Манастира Хиландара, позивам све вас и самог себе да узмемо светиљке својих душа и следујемо светоме Оцу нашем Сави, да нас не уграбе вуци као оне који немају ни рода ни господара.
Тим више вас, који сте овде у овој удаљеној земљи - условно речено удаљеној, јер у Христу ништа није далеко - позивам да Христа имамо за темељ живота, Њега који је Источник живота. Ако ка том светилнику гледамо, нема тих страна света и континената који ће нас учинити далеким. Јер гледајући другачије, уколико би Србија била запад - како смо видели - онда би Канада требала бити Запад запада. А то би била застрашујућа реч која одише утиском безмерне даљине. Наравно, да тако није, будући да Господа Христа имамо за орјентир битисања и да Њему и за Њим идемо као стадо послушно. У томе и јесте сила Хришћанства, што за њега не постоје временске и територијалне границе, већ је све уједињено и приближено кроз Христа Господа - Који живот даје, »и даје га у изобиљу« (Јн. 10,10). У изобиљу које се излива преко обода играница, које не признаје оквире једне душе, него се прелива и обухвата многе душе; обузимајући све у једноту Његовог бића, у једноту обухваћену Духом Светим.
Зато се радујемо Господу Који једино тако чини. Многи говоре о јединству, али га само једини Христос даје и може дати. Зато присајединимо се Њему кроз заповести Његове и Свете тајне којима нас је обручио себи. Не изневеримо саможртвену љубав Његову, већ као вечне душе припаднимо женику Христу, једином истинитом Богу.
† АРХИМАНДРИТ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
Игуман манастира Прохор Пчињског, свештеноархимандрит о. Пајсије (Танасијевић), упокојио се у Господу на Неурохирушкој климници КБЦ-а у Београду, 20. јула 2003. године на дан свете мученице Недеље.
Духовни родитељ о. Пајсија, архимандрит о. Јован (Радосављевић), у посмртном слову подсетио је на кратак, али пребогат животопис архимандрита о. Пајсија. Рођен је на велики четвртак 1957. године у околини Сребренице у Босни. Крштен као Петар, после основне похађао је монашку школу при манастиру Острог, коју је са одличним успехом завршио 1976. године. Оцу Јовану, управнику ове школе, несебично је помагао годину дана после чега је отишао на одслужење војног рока. По доласку из војске, поклоњење Светој Гори и нашем Хиландару биће пресудно. Безобална лепота Богородичиног врта, светогорци и светогорска бденија, манастири и каруље, породиће код младог боготражитеља неутољиву жељу за подвижничким - монашким животом. Ову чежњу ће благословити и сам Господ кроз уста и богомудре савете старца Јефрема Филотејског и богољубивог, блаженог старца Пајсија са којим ће до краја његовог живота (1994) испредати златну духовну нит.
На празник Преображења Господњег 1979. године, тајна монашког пострига биће сачувана у недрима манастира Дечана. Тадашњи рашко - призренски владика Павле, садашњи патријарх, замонашиће брата Петра у малу схиму. Отац Пајсије бива изабран за протоса 1988. године као најмлађи на тој дужности у историји Свете Горе. У велику схиму замонашиће га опет владика Павле 1990. године, када јеремонах Пајсије прима управу над Царском Лавром - манастиром Хиландаром и тако постаје најмлађи игуман ове наше светиње. Улаже велики труд да се типик светог Саве доследно поштује и да општежитељна лавра блиста духовним сјајем на понос свеколиког светогорског монаштва. Од Бога му дат талант умножиће учењем светогорског појања у манастиру Григоријату и код чувеног појца, оца Дионисија (Фирфириса).општежитељна лавра блиста духовним сјајем на понос свеколиког светогорског монаштва.
После петнаест година проведених на Светој Гори, 1993. године постаје игуман манастира Прохор Пчињски. Како је и у свом обраћању посведочио и владика Пахомије, огромна је заслуга оца Пајсија за обнављање и подизање многих храмова, као и за оживљавање духовног живота епархије врањске. За десет година оживеће манастир светог Пантелејмона, светог архиђакона Стефана, светог Георгија, испосница са црквом светог Георгија. У свим овим тихим вртовима небоземне лепоте процветаће душе многих вапајућих и жедних светоотачке мудрости. За такве се отац Пајсије безрезервно распињао, приводећи их Христу и поучавајући их како и сами да буду служитељи тајне спасења, живећи не за себе, већ за ближње и Онога који је за нас умро и васкрсао. Код многих младих глад и жеђ за Богом бива све већа, а Његова тајна све милија и неисцрпнија. Око те тајне сабрало се до данас петнаестак монаха и искушеника, као и двадесетак монахиња и искушаница, али и многа друга очева деца, која благодарећи њему данас могу да ускликну заједно са љубљеним учеником Христовим: »Ми знамо да пређосмо из смрти у живот јер љубимо браћу« (1.Јов.3,14).
Велики углед архимандрит о. Пајсије уживао је и код православних Грка, међу којима је имао доста духовне деце. Обрадовао се када је добио благослов свештеног манастира јеванђелисте Јована Богослова, да у оквиру едиције Ризница светоотачког предања преведе и објави неке од књига старца Пајсија. У оквиру ове едиције бирани наслови и преводи са грчког и руског језика, угледаће светлост дана трудом оца Пајсија и обрадоваће све искрене љубитеље речи Божије.
А онда, за многе ненадано, отац Пајсије ступа у своју последњу битку са опаком болешћу и последњим непријатељем. На Крстовдан 2002. године, снимци главе потврдиће да је реч о најтежој болести. Монашки узима крст и без роптања и уздаха све предаје у руке Јединог Човекољубца.
Половином јула 2003. године, поново ће се наћи на универзитетској клиници у Београду. После прегледа заказана је операција за уторак 22. јула, али Господ је хтео другачије. У недељу 20. јула, неки минут пред поноћ, када његови светогорци започињу поноћна молитвословља, отац Пајсије је предао дух свој Господу његовом и нашем. Пре самог упокојења, видно расположен, позвао је сва његова духовна чеда која су била уз њега. Снажно их је загрлио, благословио и вративши се мирно у кревет заронио у вечност.
Посведочио је како светогорци живе, али и како одлазе. Било да живе, било да умиру, сведоче силу Васкрсења. Заупокојену Литургију и монашко опело у среду 23. јула, служио је владика Пахомије уз саслуживање свештеника и јеремонаха из многих наших манастира. На светогорски начин часно тело оца Пајсија предато је земљи на чување до свеопштег васкрсења. Његов гроб налази се у порти светопрохорског манастира са десне стране олтара Божијег, коме је свецело служио толике године. Бираним речима од оца Пајсија су се опростили владика Пахомије, архимандрит отац Јован (Радосављевић), проф. др. Бранко Брборић из Министарства културе, проф. др. Слободан Костић, са Филолошког факултета Универзитета у Приштини и др. Сунчица Денић, предавач на Учитељском факултету у Врању. Поред многобројног народа присуствовала су и његова духовна деца.
Текст преузет из »Православља«
Изглед манастира Хиландара после катастрофалног пожара, 4. марта 2004.
СВЕТ(Л)ОСТ ПРАВОСЛАВЉА
Протојереј, Доц Др Љубивоје Стојановић
ПАРЧЕ НЕБА НА ЗЕМЉИ
Када говоримо о »дому Божјему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине« (1.Тим. 3,15), дешава се да поистовећујемо храм (грађевину) и богочовечанску заједницу. Треба рећи да се ту не ради о незнању, или, пак, о неразликовању, него је реч о разумевању свега у светлу литургијске стварности. Заправо, искуствени догађај вере пројављује се као стално сабрање ради благодарења, приношења дарова и призивања Духа Светога на нас и дарове. То саборно памћење покреће свако добро стваралаштво и осмишљава сваки подвиг. На тај начин, јасно видимо да је стварност црквеног живота заснована на примању светиње и приношења себе и од себе. Тако се преображава васцела творевина, све постаје »нова твар« (2.Кор. 5,17), јер се све освећује од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Та богочовечанска динамика осмишљава све наше односе у стварности очовечења Бога и обожења човека. То је нешто што се увек и стварно догађа, није и не може бити умишљена претпоставка. Има своје конкретно остварење у богослужбеном испуњењу које се остварује у храму. Тако да је заједничко име ЦРКВА, и за храм и за заједницу, показатељ искуственог знања вере.
Све ово јасно показује потребу доброг поретка у свему, па ништа није ни случајно ни сувишно у црквеном животу. Тако и постојање светог храма, где се свршава »велика тајна вере« представља добру меру црквеног поретка. Ту је све освештано као »чиста жртва« и сви се освећујемо у сапричесној радости. Тако је у грађевини храма освештана васцела творевина: камен, дрво, боје, вода крштења, уље помазања, хлеб и вино причешћа... Све је у динамизму освећења и обожења, што није исто што и обожавање творевине. Кроз ово видимо неупоредивост богослужења са идолопоклонством. Због тога је светиња храма неупоредиво изнад само култног и ритуалног простора. Храм као »свето место« то увек јесте у стварности сабрања верних око епископа, и по његовом благослову презвитера, ради приношења себе и својих дарова Ономе Који прима и Који се приноси и Који се неистрошиво дарује освећујући оне који се причешћују. То није неки затворени простор у коме би се одигравала нека тајанствена мистерија, него и »парче неба на земљи«, где се стварно види светлост истинита. Кроз ту стварност боговиђења успевамо да достигнемо и сигурност богоопштења и богопознања.
Када на овај начин разумемо светињу храма, видећемо важност и потребу стварне лепоте и чистоте његове. Превазићићемо уопштавање оних који заговарају идеју да се може молити на сваком месту, без потребе за конкретним храмовним просторима. Истина је, да је могуће и потребно молити се увек и свуда, али стварност заједничења подразумева сабирање на једном месту. Заправо, само тако се на прави начин осмишљавају сви наши појединачни покушаји и подвизи, јер ту »једно смо тело многи« (1.Кор. 10,17) то постајемо одазивајући се на позив свештенослужитеља: »Светиње светима«, знајући да је »Један свет, Један Господ, Исус Христос«, и познајући и признајући свако за себе »да Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја« (1.Тим. 1,15). На овај начин постајемо стварно радосни у црквеном стваралаштву, где је себедавање у крстоносној стварности победа над самоувереношћу и самодовољношћу.
Благољепије и благообразност богослужења потребују добро стваралаштво у сваком погледу. Оно се најбоље показује кроз сва молитвословља и освећења током изградње и приликом коначног завршетка светог храма. Ту видимо много стваралаца и стваралачког умећа човека у добром делу, што добија своју пуноћу у многим молитвама, благословима и освећењима. Све је заправо у једном богослужбеном славослову који никада не престаје. У храму се увек и изнова догађа велика тајна спасења као незауставива стварност вере. Бог и човек су у сталном дијалогу љубави и истине, тако да се ту најбоље усаглашавају Божје Откровење и сва људска открића. То се показује као добро памћење »крста, гроба, тродневног васкрсења, вазнесења на небо и седења с десне стране, и другог и славног доласка«. Дакле, стваралачко памћење је усмерено напред, тако што сабира све оно што је било, што јесте и што ће бити. Због тога се у свему овоме, сва људска достигнућа показују као живи и животни славослови. Заправо, реч је о увек отвореном стваралаштву, што се најбоље види у чињеници различитих градитељских стилова, као у стварности преображајног прихватања сваке добре умешности која у себи нераскидиво садржи оно што је стварно лепо, истинито и добро. Зато је веома важно препознати праву меру за све и остати у неистрошивој радости живе светлости која просвећује свакога човека који долази у свет. Овде се сабирају многа стваралачка искуства и сви добри ствараоци. Па је црквено градитељство нераскидиво повезано са литургијским искуством црквеног живота. Разумевши ово на прави начин, знаћемо да је говорење о градњи храма увек повезано са добрим искуством нашег сталног возглављивања у Тело Цркве.
Ђорђо Сладоје
ДАЛЕКО ЈЕ ХИЛАНДАР
Доста је мени да бјецне из мрака
Жижак сунцокрета ил' пламичак мака,
Да ме озеблог, понекад, обасја,
Кроз трепавице пшеничнога класја,
Оно што трепти над пољем у јари,
Да ме, ко свога, зрикавци-брујари
Призову грешног, уморног од чуда,
А липа приђе и шапне - овуда...
И пут до цркве за ме је Голгота:
Разјарена паства, вазда срдит прота,
Смркнути ђакон псалме мрмља за се,
А звонар к'о да потеже кајасе.
Вратио бих се да ме мотриш с трона,
Већ од Стоваришта светог Симеона
У мучалницу у врх петог спрата,
Где од дечјег даха на окну се хвата
Нешто што светли попут ореола...
Ал' гавељам и ја покрај Вождпетрола,
У смућеном стаду, ни јагње ни звере,
По грк гутљај наде и напрстак вере.
А за наше грехе, несреће и муке,
Мајчице, Света, мало су три руке!
И можда је боље да до Твога храма
По спас и милост душа крене сама.
Јер ја сам препун пепела и гара
И не смем такав у сјај Хиландара.