Светосавско слово

Извод из броја 40, о Васкрсу 2007. године

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Анђео на гробу Христовом

Манастир Милешева, XIII век

Реч уредника

Поштовани читаоци, драга браћо и сестре

Божијом милошћу и благословом Његовог Преосвештенства господина Иринеја, Епископа за Аустралију и Нови Зеланд, средином фебруара месеца ове године удостојен сам дужности пароха велингтонског и администратора окландског. Прихватајући се поверених ми дужности, користим ову прилику да вам се обратим у улози новог пароха а и сарадника листа Светосавско Слово које су моји претходници основали и заједно са уређивачким одбором успешно издавали у протеклих четрдесетак бројева.

Писана реч одувек је била не само извор сазнања него и мета критике. Бивајући свесни тога, настојаћемо да останемо на зацртаним путевима и циљевима листа у оснивању са надом да ћемо нашим скромним трудом и вашим несебичним и објективним критикама и доприносима удовољити намери оснивача листа: да Православље и Светосавље утврде у онима који у њима стоје, приближе онима који су за њих заинтересовани и што је најважније, прикаже свима као пут који води у живот вечни. На том путу, Бог се спушта у низине земаљске како би подигао човека у висине небеске, а људи међу собом се приближавају постајући истинска браћа и деца Божија живећи, радећи и мислећи са Христом и у Христу Спаситељу нашем.

Налазећи се на крајњем истоку Запада, овај лист би требао да буде радије приказ нашега живота у Христу него наших стремљења ка Христу, јер како рече блажене успомене удостојени Владика Данило приликом своје посете Аустралији средином осамдесетих година прошлог века: Ми овде нисмо дошли као печалбари него као мисионари. А оне који стоје у вери, Господ шаље у свет заповедајући им: Идите и научите све народе до краја васељене крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа и учећи их да држе све што сам вам заповедио. Нека нас ова мисао прати стално кроз живот, а посебно онда кад помислимо да нам је пут на ове просторе био животни промашај. Важно је упамтити и то да се много штошта у нашим животима не дешава по Вољи Божијој, али да макар и помисао а камо ли речи и дела бивају по допуштењу Божијем.

Рачунајући на вашу подршку кроз лични допринос и конструктивну критику надамо се да ће ово наше заједничко Слово бити огледало наше душе и да ћемо на истом својски радити.

Ваш молитвеник пред Господом

о. Љубо

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ

И гле срете их Исус говорећи: Радујте се!
(Матеј 28,9)

Тачно у поноћ по Великој суботи, разбија се гробна тишина и престаје молчаније сваке твари. Излазећи из светог олтара Божијег који представља само Небо, свештеници кроз песму објављују: Васрсење Твоје Христе Спаситељу, анђели поју на небесима, удостоји и нас на земљи да те чистим срцем славимо!

Овом вешћу Бог, који је постао Човек и у пуноћи љубави своје измирививши се са палим родом људским, обзнањује повратак достојанства палом човеку. Васкрсењем Богочовека, покајани пали човек се враћа у живот, вечни живот задобијен вером у Бога, љубављу Божијом према човеку и победом над смрћу. Јер победилац смрти ради нас и уверења нашег обраћа нам се и каже: Ја сам врата, ако ко уђе кроз мене спашће се. . .(Јован 10,9), и опет: Ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек (Јован 8, 51).

У овом невиђеном и непоновљеном чуду лежи сва тајна човековог спасења и поретка свега у свету. Бог је ријечју створио свет из ничега, љубављу му живот удахнуо, мудрошћу га устројио. Својим светим Промислом дао човеку на управљање, али и да брине о њему, јер из њега постаде пошто га Бог начини по слици и прилици својој од праха земаљског удахнувши му дух свој те поста душа жива.

Својим падом и непослушношћу, човек изнуди још већу Божију љубав. Том љубављу Бог говори својим јединородним Сином сваком човеку спасоносну истину, никад раније тако јасно објављену: Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами (Јован 12,46). Ако ме неко љуби и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јован 14,23).

Има ли, љубљени моји у Господу Васкрслом, утешније и слободније изјаве за коју је људски род икада чуо? Има ли и таквих људских умова који би се оградили од живота вечног, који би се одвојили од вечно живог Бога и предали, тами, трулежи и смрти? Има ли од жене рођеног чије ухо неће да ослушне објаву Васкрсења души његовој за вјеру којом исповеда да се Бог јавио у телу ради спасења његовог?

Ако, не дај Боже и има, помолимо се Богу милостивом који неће да види смрт грешника, да отвори срца и умове грехом закована и помрачена, како би и они чули вест о Васкрсењу. Како би и они сазнали да их Господ Васкрсли поздравља са: Радујте се! и Не бојте се, идите и браћи мојој јавите, да устадо из мртвих и победих смрт. Јавите браћи мојој да свима у гробовима живот даровах! Јавите браћи мојој да по устајању из мртвих идем код Оца, да им припремим мјесто јер су многи станови у дому Оца мојега (Јован 14,2).

Браћо и сетсре у Христу Господу!

Видевши светло васкрсење Христово, поклонимо се светоме Господу Исусу јединоме Безгрешноме. Објавимо ову радосну вест по свим крајевима васељене, јер, гле Крстом дође радост целоме свету. Опоменимо се браће своје која су подаље од светлости Васкрсења Христова и потрудимо се да им јавимо да је Спаситељ света на путу и до њихових срца. Нека му уготове храну ради хлеба живота којег ће им понудити, као што и нама нуди сваке свете Евхаристије коју чинимо у спомен смрти и Васкрсења Његовог.

ПРВА КАНОНСКА ПОСЕТА ВЛАДИКЕ ИРИНЕЈА

Мисионарска парохија Светог краља Милутина у Окланду и Парохија св. Саве у Велингтону удостојиле су се прве канонске посете новоизабраног Епископа за Епархију аустралијско-новозеландску Његовог Преосвештенства господина Иринеја.

Преосвећени владика Иринеј заједно са личним секретаром ђаконом Сашом и његовом супругом Ивом допутовао је у седмодневну посету Србима Новог Зеланда 7. фебруара ове године.

Од добродошлице на окландском аеродрому 07 фебруара па све до испраћаја за Сиднеј седам касније у раним јутрањим часовима са интернационалног терминала у Велингтону, по добро организованом плану о.Лазара који је опслуживао ове две парохије последње две године, Преосвећени владика Иринеј се даноноћно упознавао са организацијом црквеног живота на овом подручју, постигнутим резултатима, евентуалним пропустима и будућим плановима дотичних црквених јединица подручне му Епархије.

Владика Иринеј беседи Србима Окланда

Предвођен духом свестраности и отворености за дијалог и сусрете са осталим братским народима, омогућио је Србима Новог Зеланда да се на отслуженим светим Литургијама моле заједно са православним Русима, Грцима, Румунима, Антиохијцима ...

Свечана архијерејска литургија сиропосне недеље у «величанственом храму Светог Саве у Велингтону», како рече и појасни владика Иринеј, предвођена Високопреосвећеним митрополитом Амфилохијем, Митрополитом Новог Зеланда и Океаније цариградске Патријаршије и Преосвећеним владиком Иринејем, окупила је апостолски број од дванаест свештених и монашких лица и представнике свих православних народа града Велингтона, вероватно по први пут у четрдестогодишњем постојању ове црквене заједнице на «најисточнијој тачки Запада», како рече о. Љубо у својој првој беседи.

Ова недеља остаће историјска и због других догађаја. Први је уручење високог одликовања митрополиту Амфилохију којим је одликован од стране Светог архијерејског Синода Српске православне цркве ради показане очинске љубави и бриге за српску ратну сирочад из последњег рата, а други унапређење протосинђела о. Лазара у чин архимандрита. И опет, све је то камером забележио и ДВД презентацијом овековечио брат Дејан Богдановић из Левина. Дотичну презентацију свесрдно препоручујемо. Може се поручити преко велингтонске црквене општине по приступачној цени, а новац од продаје прилог је ове честите српске породице храму Светог Саве у Велингтону.

НОВИ ЗЕЛАНД ДОБИО НОВОГ ПАРОХА

Отац Љубо се обраћа пастви у Окланду

На Света Три Јерарха, 12 фебруара по новом односно 30 јануара по старом календару, у просторијама велингтонске Црквене општине извршена је примопредаја дужности између дотадашњег привременог пароха велингтонског и администратора Мисионарске парохије за Окланд и Хамилтон високопреподобног архимандрита о. Лазара (Царана) и са истим звањем и назначењем новопостављеног пречасног јереја о. Љубомира Кудрића.

Иако жалосни због одласка о.Лазара, црквени одборници и верници поздравили су одлуку епископа Иринија за постављање новог свештеника са надом да је ово дугорочније решење од претходних.

У својим првим обраћањима члановима одбора и верницима о. Љубо је позвао како одборнике тако и верни народ да се што пре успостави редован контакт са децом и омладином кроз веронауку а са осталима кроз духовне вечери и личне сусрете.

Жеља му је да се они који су већ редовни посетиоци црквених богослужења учврсте у својој вери православној која је животна сила која преображава и оплемењује човека и околину и којом стога треба живети да би снагу и плодове вере осећали и уживали у свакодневном животу. Није довољно да се само декларишемо као формални припадници вере који повременим одласцима на службе, мање више зато што смо крштени и што је то ето неки ред, мислећи да тиме испуњавамо своје обавезе према вери као неком генерацијском наслеђу. Пасивном вером нећемо учинити никакву промену у нашем животу. Још мање ћемо васпитно утицати на одгој своје деце, јер неће ништа о вери научити копирајући нас, а још мање ћемо одговорити еванђелској заповести да будемо «светлост народима» и со земљи. Да будемо мисионари, који просвећују и освећују народе и творевину око себе, а не печалбари, ухљебници које ће нова земља на којој смо се нашли прогутати без трага и гласа због бољег животног стандарда, новим и брзим темпом живота и нагомилавањем овоземљских блага. Овој «културној и финој» асимилацији жива вера ће разумним уважавањем и без омаловажавања одређених животних предности успешно одолевати. Тако ћемо и овде остати оно што јесмо, и што надам се желимо бити, православни Срби – потомци Светог Саве.

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ИРИНЕЈА

у Окланду, на Задушнице, 10. фебруара 2007. године

Владика Иринеј беседи после Литургије

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Веома љубљени у самом Господу Исусу Христу једином Спаситељу нашем,

На овај данашњи дан, на овај велики и суботњи дан, окупили смо се овде на овом светом месту. Светом, јер је заиста освећено дејством наших молитава кроз служење Свете литургије и приношењем дарова Господу и Спаситељу нашем, како би Отац наш небески дејством Светог Духа претворио их и подарио уместо овоземаљских дарова Тело и Крв нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа.

Ова субота, пошто се зове код нас у Православљу 'Месопусна субота', разликује се од осталих субота и припремна је субота за Велики Пост. На овај данашњи дан као и сваке суботе сећамо се нарочито наших покојника, љубљених наших, који су прешли из овог живота са надом на васкрсење у живот вечни. Окупили смо се овде да бисмо се помолили за њих и припремили смо жито и колач за покој њихових душа. Зашто? Донели смо скувано жито, јер по речима Светог апостола Павла, уколико зрно не падне у земљу и не раствори се од њега нема новог живота. На исти начин и ми похрањујемо своје покојнике у црну земљу молећи се Господу да им буде лака та црна земља. Знамо да су они само похрањени, да нису мртви него да су уснули у Господу и чекају као и ми дан свеопштег васкрсења. Онај дан када ће Господ доћи да суди и живима и мртвима. Припремили смо хлеб, јер сваки хлеб за нас представља праслику самога Тела Господа нашег Исуса Христа. Тако када се ми окупимо око једног хлеба, било да Славу своју славимо или ком другом приликом, и када окрећемо тај хлеб преливен вином, као једна породица постајемо Христова Црква у минијатури поучени речима св. Апостола Павла да је свака породица лик и прилика Христове Свете Цркве. До нас је, појединачно и заједнички, да ли ће то да заживи код нас и да ли ћемо се заиста ми претворити у оно стадо Божје које улази у Његов свети храм и тражи за себе опроштај грехова, и у дане као што је овај данашњи, покој душама наших покојника. Ми се молимо за њих јер знамо по убеђењу и учењу наше свете Цркве да уколико се ми молимо за наше покојнике и они се моле за нас истовремено, јер они стоје пред престолом Спаситеља Исуса Христа.

Свети апостол Павле описујући Господа своме наследнику Тимотеју рекао је "Бог је као светлост" а Јеврејима када је писао посланицу рекао је "Бог је ватра". Зашто је то Свети апостол навео у својим посланицама него да би нам доказао да је Бог заиста Бог живих а не мртвих. Где беше светлост не бива таме и где не бива таме бива само Господ јер Господ је Светлост овог света. Христос је Син и Сунце правде који се родио да би нам озарио пут из овог живота и кроз таму овог света у вечни живот. То значи ако нема таме нема ни смрти. Бог је ватра јер знамо где је ватра ту је топлота, а где је топлота ту је живот. Само смрт носи са собом хладноћу. Топлота и ватра оличење су живота и живота вечног. И тога ради свети Оци, наши мистици из 14. века, св. Григорије Синаит и св. Симеон Богослов, су рекли да је Господ као ватра жива који нас прихвата у свом очинском и небеском загрљају; прима све к Себи, и у тој ватри налазимо топлоту, а у топлоти налазимо и откривамо живот вечни. Но Господ је такав да никада и ни по којој цени не жели никога казнити. Шта се онда дешава када ми пређемо из овог у вечни живот: ми прилазимо Спаситељу, прилазимо Ватри живој, прилазимо Светлости света. Све оно што се налази у нама а није чисто, као и злато када се вади из земље и ставља у ватру, по речима Светог апостола Петра, све што је нечисто изчезнуће у пламену. На том месту остаће само чисто и пречисто злато. И на исти начин, сви наши греси и дејство наших грехова изчезнуће у том моменту додира и састанка са Господом, јер знамо и ми да пребива у нашим душама оно првобитно злато које је Бог створио и ради нас и ради Себе и ради овог света. Бог није желео да живи у самоћи него је желео да живи са нама, са родом људским. Желео је и ми да живимо једни са другима у љубави и дејством те љубави да се молимо једни за друге. На тај начин знамо да смо данас створили једну савршену заједницу и да нема разлике, нема дистанце, између нас и наших љубљених покојника. Сви смо данас једно у Христу зато што је Бог Бог живих и ми сви смо живи кроз Свету литургију. Никада немојте заборавити своје љубљене покојнике. Увек их се сећајте. Као што рекох, и они ће се сетити вас у својим молитвама. Када год прислужите воштаницу увек, како напоменух јуче када смо били на сахрани наше љубљене Ане, када погледате у тај пламен, ситни пламен који гори над сваком воштаницом, видећете осмех и озарено лице њено. Видећемо лица свих наших који су прешли из овог живота са надом на васкрсење у живот вечни. Амин.

Нека би Господ Бог дао да буде овако до оног дана нашег заједничког сусрета у Царству небеском. Живи били и Бог вас благословио!

Пошто је ово данас последња литургија на којој ће служити отац Лазар као ваш администратор, но не значи да је последња литургија на којој ће он служити овде у овом светом храму јер сам дубоко убеђен да је он и осетио и доживео неизмерну љубав коју сте показали према њему, а коју смо и ја и мој ђакон и ђаконица осетили у току ових неколико дана у заједници и у сусрету са вама, да му се захвалим на уложеном и осведоченом труду. Ви сте, Богу хвала, једна предивна и савршена заједница, заједница пуна љубави. То се осети и види. Види се колико сте заштићени молитвама Светог нашег краља Милутина. Види се како сте се окупили овде. Иако немате вашег сопственог храма ипак сте претворили ово место у храм Господњи и ви се овде свесрдно молите. Бог ће услишити ваше молитве и Бог ће подарити све оно што желите на ваше спасење. Ако Бог да. као што видите ову макету овде пред вама данас видећете пред вашим очима како полако, стављајући циглу по циглу, расте ваша црква. И биће благоукрашена до оног лепог и прелепог дана када ћемо сви гледати како ће се крст златни поставити на њена кубета и како ћемо сви са поносом да кажемо: Погледајте шта су Срби, православни верници, овог велелепног града Окланда подигли у славу и част Господа нашега Исуса Христа а у спомен нашег Светог Краља Милутина. Хвала вам Оче Лазаре за труд, љубав и за све што сте учинили за овај добри народ од када сте почели долазити овде пре две или две и по године. Хвала вам што сте и мени пренели ову њихову искрену љубав и њихове жеље да васпоставе здраву црквену јединицу овде, и да израсту у једну црквено школску општину која би била на понос целе Српске Православне Цркве. Користим ову прилику у име нашег оца Лазара да вас позовем кад год Бог да и имате прилику да дођете у нашу велику светињу манастир Светог Саве, да посетите оца Лазара и да тамо будете, јер Богу хвала имате где. Доћите да се помолите пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, да се помолите пред моштима Светог оца нашег Хиландарца, старца Никанора. Оче Лазаре хвала вам и свако вам добро желим од Господа. Живи били и Бог вас благословио.

Овде се данас налази мећу нама и ваш нови свештеник отац Љубомир Кудрић који је дошао овде по први пут данас да би служио са нама и да преузме положај и улогу вашег администратора. Отац Љубомир заједно са његовим сином живеће у Велингтону, при храму Светог Саве. Опслуживаће и једну и другу парохију. Слободно га позовите, ангажујте га, исцрпите га колико год можете док тотално не исцедите све из њега. Свети Павле тражи на крају крајева када вратимо своје уморно тело Богу да заиста буде једно тело које је показало плод и рад и дејство својих руку. Оче Љубомире примите овај добар и предобар народ и учините све од себе и срца вашег да бисте их приволели гледајући их као део ваше породице јер сте ви сада њима постали и духовни отац. Нека би Господ Бог благословио ову нову заједницу на челу са оцем Љубомиром, а ви га примите и молите се заједно са њиме и за њега и за све нас. Ја просим ваше свете молитве да бих и ја могао као ваш Архипастир и ваш духовни отац да служим на ваше и наше свеопште добро.

Драги Оче Владимире добро нам дошли! Веома смо радосни што сте данас овде са нама и што смо заједно служили Свету литургију.

Отац Владимир као што знате је наш суседни парох у Руској цркви која се налази овде поред нас.

We thank you very much batsyushka for coming here today together with your parishioners, your faithful. We know that in the absence of a regular clergyman here in Auckland you have indeed met many of the spiritual needs of our faithful people. Thank you for your presence, thank you for your holy prayers and thank you for your paternal embrace in which you’ve accepted this wonderful Slav Serbian flock which is gathered here in the name of Jesus Christ and His Saint Holy King Milutin. We will continue to work together for the good and the welfare and the wellbeing of all of us Orthodox Christians here in Auckland. Amen.

Finally, Michael! May I offer my sincere and heartfelt congratulations and convey my fatherly love and regard. From this day you’ve been tonsured a reader here in this Holy Church. So now you are no longer a minority because there are two Americans here in this church. And though I am of Serbian ancestry of course I am Serbian but I was born in America and for that reason I welcome you now as a reader to this Holy Church and I thank you for everything that you have done here for our Serbian Orthodox faithful and for all the orthodox faithful that gather here and worship. We are very impressed with your ability to chant in Slavonic language, in English of course and to chant in Serbian tones. I thank you together with all of those who sing here our magnificent singers, God bless you and keep you read, read well and read to the edification of these people.

И вама који певате овде нека би Господ Бог подарио свако добро. Да хорови Ангела увек певају са вама и поред вас и да се узвисимо са сваким вашим гласом ка царству небеском. Заиста, дејством вашег певања, ви сте претворили овај простор у само царство небеско и преобразили сте сами ваздух у овом Светом храму.

И још једну пријатну дужност: Наш, чини ми се да га зовемо Мики, господин Михаило Миленовић приступите!

"Епархија аустралијско-новозеландска додељује захвалницу Михаилу Миленовићу из Окланда за постојану љубав према Светој вери православној и за верност према храму Божјем и његовом благољепију. Благослов Божји да буде свагда са вама и вашим благочестивим домом. Дато у Мелбурну 10. 2. 2007. године. Епископ Аустралијско Новозеландски Господин Иринеј"

И на крају крајева свима вама: Живели и Бог вас благословио на многаја љета!

Владика Данило (Крстић):

О БОРБИ ЗА ВЕРУ ДАНАС

Излагање Владике Данила на Православном сабрању у Минхену,
који је организовала Руска Загранична Црква,
чији је архијереј у Немачкој владика берлински Марко (Арндт),
крајем 1995. године.

Преузето са www.svetosavlje.org

После Другог светског рата наши емигранти, монархисти, по свом животном искуству и менталитету, по природи ствари нису желели да признају Патријаршију у Београду, поготову што је краљ био у емиграцији, а они су били његова војска. Раскол је почео кад је њихов канонски епископ самог себе растргао и њима су некакви Украјинци, можда самосвјатци, хиротонисали још двојицу тројицу. Зато њихова јерархија није била канонична.

То је био чисто политички раскол, који је касније било лакше превладати, јер у Србији није било никакве Декларације сличне оној митрополита Сергија, мада су србски јерарси били приморани на делимичну сарадњу с комунистима. Зато, кад је био изабран патријарх Павле, и кад је почео отворени рат против Срба..., монархистична емиграција је схватила да све политичке разлике губе значај пред неопходношћу да се опстане као православна нација. Патријарх Павле је рекао да он на себе узима политичке грехе емиграната, под условом да се они врате у Церкву.

Као што видите, ситуација у Руској и нашој Церкви веома се разликују. За нас је најважније увек било догматско јединство, Света Чаша, а затим канонска и политичка питања. Ако бих имао право на то, рекао бих: треба васпоставити догматско јединство. Загранични Синод може рећи Московској Патријаршији: опростимо једни другима све политичке грешке, ваше, под бољшевицима, и наше у емиграцији - и хајде да прво нађемо догматско јединство. То, на првом месту, означава одрицање од екуменизма. Загранични Синод такав услов мора поставити. Само на темељу чувања чистоте пуног Предања Васеленске Цсркве можемо да васпоставимо Церкву.

У нашем веку Свештеномученик Иларион (Тројицки) написао је "Догмат о Церкви". где је речено да су границе Церкве причешће и чистота догмата и да због тога не можемо примити католичког јеретика због "filioque" и догмата о папској непогрешивости.

Мисија Руске Заграничне Церкве остаје у борби за чистоту вере, и ако се, не дао Бог, неки Грци још више зближе с папом; на Западу ће само Синод Заграничне Церкве остати чувар вере и чистоте догмата. Екуменистички покрет се више не задовољава ујединњењем "хришћана", како је било у почетку.

Молење на екуменистичком скупу у Асизију - то је преднацрт планетарног екуменизма. Папа је био у средини, здесна грчки митрополит, слева руски митрополит, иза грчког један бискуп, с лева од руског, један бискуп лутерански, онда још неки протестант, затим даље здесна рабин, затим мула, Далај - лама, гуру из Индије... Исквареним умовима наших дана веома се допада таква демократичност. А то није ништа друго него издаја вере и истине, издаја Христа.

Онда о ставу да Руска Церква која одбија да се зближи с Московском Патријаршијом каква је сада, може да се претвори у секту. Чини ми се да за такве ставове нема никакве основе. По терминологији познатог културолога, наша планета постаје "глобално село" и зато је небитно што се Синод налази у Америци; путем медија сви заинтересовани могу да знају шта се збива. Зато је права мисија РПЦЗ, ако је Бог већ њена чеда послао на Запад - мисија учитељства.

Није важно што је по броју Загранична Церква много мања од Московске Патријаршије. Сам преподобни Максим Исповедник рекао је свим тадашњим патријарсима: сви сте ви јеретици, а ја са мојим малом групом сам сва Православна Церква. Замислите такву смелост! Како ћеш без свештенства? Причестили смо се још пре вашег пада, и то нам је причешће довољно до смрти. То је одговорност за веру. Сваки свештеник, сваки монах и сваки мирјанин мора бити тако одговоран за Православље.

Не знам може ли се великодушно рећи: "Опростимо све васкрсењем" (канонски спорови), али хајде да на највишем нивоу чистоте догмата, проверимо себе - јесмо ли Православни или нисмо. Без одрицања од екуменизма нема Православља у Русији. Важно је да људи буду излечени од пропасти релативизма.

У Православној Церкви је увек било, а и сада има макар мало људи чистог срца који у време Литургије виде како огањ Светог Духа силази на Путир, на Чашу. Или виде како Агнец и Чаша блистају Таворском светлошћу, која је била на лицу Христовом. Такви људи су видели у Средњем веку у Цариграду, где су Латини имали своје олтаре, да тамо нема силаска и огња Светог Духа, то јест да се код њих хлеб и вино не претварају у тело и крв. Да су видели, ишли би да се тамо причесте.

А наши у XVI веку (Брест Литовска унија) живели су већ тако далеко од мистике Православља и Свете Горе, да сами нису видели ништа. Одсекавши себе од живог мистичког искуства и не стремећи чистоти срца, ти епископи у Пољској, да би ушли у Парламент Краљевине Пољске и били феудалци, као католички бискупи, одрекли су се Православља. У тражењу олакшица и привилегија одрекли су се најузвишеније Божанске привилегије - причешћивања Божанственим Даровима и енергијама Божанства у Литургији.

Претпоставимо да имам ковчег са старим златом својих предака, које је малко потамнело. А поред мене католички жупник продаје блиставо, али лажно злато. Ако не кажем да је то кривотворина, да то уопште није злато, постаћу издајник сопственог злата. Ето шта је екуменизам. Њихова мотивација је жеља да Церкву начине политичком, социјалном организацијом, утицајном и јаком попут папства.

Али ми знамо да ћемо пред крај света бити мањина. Та велика лаж - црква која све уједињује јесте кривотворина, сатанизам. У сваком веку постоје претече антихриста. У Риму је био Нерон. У IV веку, рецимо, Јулијан Одступник. Затим отпадници - цареви какав је био Константин Копроним. Затим Мухамед и његови калифи, онда Џингис-кан, Батиј, Хитлер, Стаљин, итд.

Ближи се, музички речено, крешчендо. Стаљин и Хитлер били су веома вулгарни. Екуменистички антихристи показиваће се као веома човекољубиви. Као они који верују у Бога. Већ сада реч "љубав" не силази с језика екумениста.

Да, дужни смо да гајимо љубав према свима - и екуменистима, и атеистима, и сатанистима. Али овде није само у питању љубав, него и јединомислије. Ево нашег екуменизма - правосланиог васеленства у лигургијском возгласу: "Возљубим друг друга да јединомислијем исповјеми". Ту је сав програм хришћанског живота. Без љубави нема хришћанина. И нема Православља без јединомислија.

Ето где је истинита љубав, а остало је протестантски сентиментализам. А ако је само догматско јединомислије, то је онда само хладна професорска ерудиција. Неопходно је и једно и друго. Прво љубав према свима, а уз њу љубав према истини. Љубав према људима и љубав према Христу нераздвојни су. Љубав према Божанској Истини, која постоји само у Православној Церкви. Зашто само у Православној Церкви?

Зато што тамо поучава Дух Свети, а не зато што су православци паметнији од католика. Неписменим рибарима после Васкрсења Дух Свети је отворио ум да разумеју Писмо. Тај критеријум Духа Светог као јединог инспиратора, надахнитеља и тумача Св. Писма и сјединитеља свих верних кроз сва поколења у духу слободе и чини нашу Церкву Православном Церквом. Ми у себе упијамо Божанствене енергије, али и у вечноме животу томе неће бити конца, јер ће се светлост љубави Тројичне откривати бесконачно. Вечно ћемо откривати Његову красоту, Његову кротост... Зато је вечни живот и интересантан...

Тамо, ГОРЕ треба да уздижемо своја срца. Земаљске везаности, чак, на први поглед, узвишене, плене ум и срце и окивају човека.

На пример, идеја Достојевског о руском народу као христоносцу у умовима незрелих људи претвара се у простачки шовинизам.

Достојевски се надао да ће његова замисао постати стварност. А ми смо видели да се десило нешто сасвим обрнуто; како је путем комунизма сатана зајашио руски народ. То не значи да се визија Достојевског никад неће остварити.

Важно је нешто сасвим друго - важно је то да смо ми већ спасени, да је наше спасење и наша победа већ иза нас после Васкрсења, и у том смислу сви народи треба да приђу том Источнику живота. Треба да чврсто знамо да смо грађани Небеског Јерусалима, и да је центар Православне Церкве само Небески Јерусалим. А на земљи смо полицентрични. Канонска организација наше Церкве је полицентрична - свака помесна Церква има свој Синод, итд.

Зато нације морају бити зреле и одговорне за чистоту вере, да макар јерархија не оболи од шовинизма. Шовинизам - то је нешто од старог света, а ми смо НОВА ТВАР у Христу, где нема Јелина ни Јудеја, роба и слободнога. Постоји неко фарисејство у томе да своју нацију сматраш бољом од других. Ту се крије велика опасност.

Зато је идеологија Трећег Рима, да тако кажем, веома опасна. Ако кажеш - Трећи Рим, зашто се не вратити Првом, јер је Други пао? Цариград је пао као Други Рим. У том смислу нам је досадио ваш Други Рим; ништа није испало од Ивана Грозног и његовог Трећег Рима. У близини Москве био је манастир који треба обновити, који се звао Нови Јерусалим. То је много лепше и привлачније него Трећи Рим.

Ми тежимо Небеском Јерусалиму и већ смо грађани Небеског Јерусалима кроз Причешће, јер је свака Литургија сједињење небеске Церкве, Небеског Јерусалима, са нашом парохијом. Није важно на ком језику свештеник каже: "Примите, једите..." Важно је да ли је православан или није. Ако је православан, тада се Небески Јерусалим спаја са земаљском Церквом, јер Христос присуствује и на небу и на земљи истовремено.

Зато је наше јединство само у телу Христовом. Ми смо једно тело Христово. Зато је Церква Једна, Света, Саборна и Апостолска. То је светост Христова, Он је једини Свети, Он све сабира, Он је послао апостоле и дао им мисију. То је наша мистика јединства у телу Христовом, а не некакав римски патријарх, отпао од Церкве, који је за католике постао јединство церкве у личности једнога човека у Риму.

То је хула на Христа кад је Пије IX у XIX веку рекао: "Ја сам предање" Замислите каква претензија! Код нас је Свето Предање присуство Св. Духа, Који сабира свако поколење у истини.

Старац Филотеј Зервакос

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

"Боже, Царе мој од давнине,
Који твориш спасење посред земље!"
(Пс. 74, 12)

Ти, свеславна сило! Ти, бескрајна премудрости Божија! Ти, Распети, Господе, дај ми снаге током овога светога дана и у овом светом часу. Дај ми поимање и мудрост на речима, и молитвама нашег Свјатјејшег Патријарха удостој језик мој да слави величанство Твоје!

О најблагословенији патријарше светога града Јерусалима, о најсветији од светих архијереја, о најсветији оци и браћо и христољубиви саборе!

Велика тама безверја, безбожја и идолопоклонства је покрила читаву земљу! Људи су почели да се клањају небу, сунцу, месецу, звездама, чак и четвороножним животињама и инсектима као божанствима. А клањање јединоме истинитоме Богу је ишчезло! Многи древни философи, нарочито грчки, размишљали су и дошли до закључка да створења нису богови, већ да су створена од Бога - Творца и Саздатеља. А будући да нису могли да Га познају, они су начинили жртвеник и посветили га "Непознатом Богу".

Многи философи су покушавали својим етичким учењем, списима и саветима да спасу људе тих времена, који су се предавали служењу аду. Али, трудили су се узалуд: људи тих времена не само да су обожавали створења, већ су чак обожавали и сопствене страсти. То је нагнало највећега од свих философа Сократа, који је био просвећен благодаћу свише, да каже Атињанима: "О народе, живећете у тами ако се Бог не сажали на вас и не пошаље вам неког." То је било сажето пророштво о доласку Господа Нашег Исуса Христа.

Безверје и идолопоклонство је владало у свим народима, а Истинити Бог се поштовао и обожавао само у Јудеји. Бог је Старом Израиљу, који је тада био изабрани народ Божији, слао патријархе, пророке, цареве и судије. Он им је дао закон, заповести и правила богопоштовања. Но, они су одбацили Божије благослове и ти су се благослови преокренули у проклетство. Стари Израиљци су једне пророке и посланике Божије прогонили, друге каменовали, а треће хладнокрвно убијали.

Сви Пророци од Авраама и Мојсеја до Св. Јована Крститеља пророчански су најављивали долазак Господа Нашег Исуса Христа. Они нису пророковали само о Његовом доласку у свет и о Рождеству, већ и о Његовом Крштењу, Његовој проповеди, о избору Апостола, о Преображењу, о Његовом Распећу, о Његовом устајању из гроба и Васкрсењу, о Његовом Божанском Вазнесењу и о силаску Духа Светога.

Коначно: "А када дође пунота времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене, Који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење." (Гал. 4, 4-5) Спаситељ је дошао када је свет потпуно потонуо у таму безверја. И као што излазеће сунце развејава и разгони таму, тако је и Сунце Правде - Господ Који се родио од Свагдадјеве Марије, Пресвете Богородице - када је засијало (у овом свету), развејало таму безбожја и безверја, а обасјало је свет светлошћу богопознања и Истине. Идолопоклонство и приношење жртава су нестали, а просијала је истинска побожност и знање. Једнородни Син и Логос Божији сишао је с Небеса наших ради спасења и, не одвојивши се од Бога, постао је човек сличан нама у свему осим у греху.

Господ се родио од Свагдадјеве Богородице Марије у пећини. Лежао је у коњским јаслама и крштен био у Јордану. Ходио је и радио је, био је гладан и био је жедан, поучавао је људе спасењу, помагао је свима и испунио је сву Јудеју знацима и чудесним делима. Али, завидни јеврејски главари - првосвештеници, свештеници, књижевници и фарисеји - побунили су народ и народ је једногласно осудио Исуса на смрт и разапео Га.

И Најсладоснијега Исуса, Који је био неправедно оптужен, невин и безгрешан, и у Чијим устима нису нашли кривице, издао је Његов ученик Јуда. Сви ученици Његови су Га напустили, војници римски су Га ухапсили, свезали и спровели у дом првосвештеника Ане, а одатле најпре код Кајафе, па потом код намесника Пилата. Тамо су Га вређали, ругали Му се, пљували на Њега, ударали Га и исмејавали. На крају су Га осудили на срамну смрт - распеће на Крсту (а разапињање на крст је била најсрамнија казна тога доба, која је била предвиђена искључиво за најтеже разбојнике - прим. прир.). Христос је носио Крст Свој, на коме ће бити разапет, на Својим сопственим плећима од намесништва (Пилатовог) до Голготе. Крвожедни и нечовечни војници су Христа положили на Крст и, силовито забијајући клинац по клинац, кроз Његове шаке и Његова стопала, приковали Га на Крст. Пошто су Га овенчали трновим венцем, подигли су Га (на Крсту) између двојице разапетих разбојника. Али, чак ни тада, када је Господ висио на Крсту, и док је крв лила из Његових рана, крвожедне звери нису биле задовољне! Чак и тада су Га тукли трском по глави, давали Му да пије оцат и жуч, и проболи Му ребро. О небеса, како сте могла да поднесете да се тако ужасно поступа са Оним Који вас је створио? Како нисте излила дажд да подавите и како нисте пустила муње да спржите проклетнике који то учинише? О свевидеће сунце, зашто ниси повукло (са земље) своје зраке? О земљо, зашто се не тресеш? Зашто се ниси отворила и прогутала таква незахвална створења? О стене, зашто се нисте разјапиле? О твари свеколика, зашто не дрхтиш пред оваквим ужасним призором?

О Јевреји! О завидни, најзлобнији и најнезахвалнији! О роде покварени и прељуботворни! Када већ нисте били у стању да осетите, нити да схватите шта сте учинили када сте разапели вашег Добротвора, Спаситеља и Избавитеља, Самога Бога, Творца свеколике творевине, уразумите се, видевши како сва нежива твар осуђује вашу нечовечност и безосећајност! Свеколика творевина је видела овај ужасан призор и потпуно се потресла: небо се зацрнило, сунце се помрачило, земља се затресла, стене су се урушиле, храмовна завеса се расцепила од врха до подножја, гробови су се отворили и мртви су устали. Али ви - злобни, безосећајни и каменосрдни - остали сте упорни у злу! Нећете да схватите, али схватићете на дан Суда.

Остављам сада по страни Јевреје и прелазим на вас, Хришћани, и питам вас: "Да ли знате, браћо моја, да ли схватате зашто и због чега је Христос био разапет?". Он је био разапет ради нас и ради нашега спасења.

Гледајте Распетога!

Видите ли Његова нетрулежна стопала која су прикована за Крст? Они су прикована нас ради, да управе стопе наше на пут истине, вере и врлине! Видите ли Његове на Крсту раширене руке? Оне представљају слику жарке љубави којом нас Он љуби. Оне нас грле и предају Његовом Небеском Оцу, оне нас чине Његовом децом и Његовим синовима и боговима по благодати! Видите ли Његово прободено ребро из кога су истекли крв и вода? Вода представља Крштење којим се очишћујемо од првороднога греха. Крв представља бескрвну жртву која се приноси у светим олтарима: причешћујући се њоме ми се освештавамо и сједињујемо са Њим, постајући једно Тело. И као што брижна мајка храни своју децу својим млеком, тако и наш Најсладоснији Исус храни нас као Своју љубљену дечицу, али не млеком, већ самим Својим Телом и Крвљу.

Гледајте, цареви, Цара свих од Кога сте примили круну и жезло! Гледајте, архијереји и свештеници, вашег Првојерарха и Првосвештеника, од Кога сте примили вашу службу! Гледајте, мирјани - мушкарци и жене, млади и стари - вашег љубљеног Оца Који вас храни, Онога Који је створио поља, долине, реке, планине, кланце и шуме! Гледајте Га сви! Гледајте Га како виси разапет на Крсту, сав у посекотинама и крвавим ранама! Похитајте, сви, и покријте целивима нетрулежна стопала Његова, обаспите их и омијте сузама покајања! Заволите Га свом својом душом као што је и Он заволео вас, и радије умрите него да паднете у смртни грех и да ожалостите таквога Владику и љубљенога Оца. Сваки грех који Хришћани почине јесте по један нови клинац забоден у Христово Тело. Христос није толико жалостан што су Га Јевреји разапели, колико је жалостан што Га Хришћани, за које је Он пролио Крв Своју (и пролива свакодневно у светим олтарима) свакодневно разапињу својим гресима, "и са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега" (Јевр. 6, 6), како и вели Божанствени Павле.

Послушајте, Хришћани, и уразумите се! Ко год иде путем блуда, разврата, покварености, пијанства и раскалашности, исти је као и они Јевреји који су закуцали клинце у ноге Исусове! Ко год отима туђе, ко год краде и односи се према другима неправедно, такође, закуцава клинце у шаке Исусове! Ко год се горди и преузноси тај ставља трнов венац на главу Исусову! Ко год је љубоморан у срцу и завиди својим суседима пробада ребро Исусово! Ко год псује и хули на Бога пљује у лице Исусово! Пазите, Хришћани! А колико је још много таквих греха међу вама, греха којима разапињете Христа као што су то учинили Јевреји! Али, знајте да ће Онај Који сада виси разапет на Крсном Дрвету и Кога вређате гресима својим, једнога дана доћи на облацима небеским у слави и сили великој као страшни и непристрасни Судија живима и мртвима. Тешко вама тада! Тешко свима онима који умру без покајања!

О Исусе распети! Без обзира што Јевреји и многи савремени лаж-философи не верују у Тебе, и упркос томе што Те неки Хришћани презиру и што хуле на Тебе, Ти си и даље Цар свих, Теби се клањају Ангели и Тебе хвали свеколика творевина! Ми Хришћани, Твоја љубљена чеда (без обзира што смо грешни) верујемо у Тебе, исповедамо Тебе и проповедамо да си Ти Цар Неба и земље и свега видивог и невидивог. Ти Си Онај Који Јеси, Ти Си Онај Који Беше и Ти Си Онај Који Ће Бити у векове векова. Видесмо велике и славне цареве земаљске - Александра Великог, Јулија Цезара, Наполеона и друге - и њихова су царства трајала само до њихове смрти, али Царство Твоје траје и после Твоје смрти на Крсту. Ти си, пре деветнаест векова, умро на овом месту, Ти си умро као човек на Крсту, али Ти си и даље Цар свих Хришћанских народа и Теби се клањају сви као Богу. Твоје Царство је вечно и Твоја власт је у векове векова. Видимо да нико не иде на гробове царева да им се клања, али видимо да цареви и владари и људи свих сталежа са све четири стране света долазе на Твој животворни Гроб.

Ми недостојни, који стојимо на овом страшном и ужасном Светом Месту, приносимо Ти покајничко славословље. Прими песме и похвале наше као к?д, прими сузе наше као миро и подари нам благодат Своју и благослов Свој и мир Свој, и просветљење и покајање.

Наш Богочовек Исус се не жалости толико када Га рањавамо нашим безаконим делима, гресима и кршењем Његових Божанских заповести, колико се жалости када остајемо непокајани, каменосрдни и неосетљиви, упркос томе што нам је дао покајање и исповест као средство за омивање од наших греха. Ава Исаак каже: "Не постајемо грешници тиме што починимо грех, већ тиме што не омрзнемо тај грех и не покајемо се за њега." А Божанствени Златоуст вели: "Није страшно пасти, већ, павши, остајати у паду и не устајати тј. драговољно чинити зло и остајати у немару, и помислима очајања прикривати слабост воље." Људски је згрешити, али истрајавати у греху није људски, већ сатански. И Св. Јован Богослов нам говори: "Ако исповедамо грехе своје, веран је (Бог) и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде" (1. Јован. 1, 9).

Покајмо се док још има времена, јер Господ воли човека и спор је на гнев и врло је милостив. Господ је дуготрпељив и многомилостив, Господ превиђа наше грехе. "Господ нам не плаћа по гресима нашим нити нас награђује по прегрешењима нашим." И као што је молио Оца Свога за Јевреје, за оне који су Га разапели, говорећи: "Оче, опрости им јер не знају шта чине", тако се моли и за оне Хришћане који хуле на Њега. Господ љуби човека, али је Господ и праведан. Као Човекољубац, Он је милостив, али као праведни Судија, Он кажњава, али не грешнике који се кају, већ непокајане грешнике. "Ако неће безбожник да се обрати, Он оштри мач Свој, натеже лук Свој и уперује га, и запиње смртну стрелу, чини стреле Своје да пале" (Пс. 7, 12-13). Као дуготрпељиви Човекољубац, Господ је трпео Јевреје, да би могли да се покају. Али, када је видео да су они упорни у злу, предао их је уништењу и истребљењу, и римске легије су их сатрле. Јевреји су били покорени, изложени истребљењу, лишени царства и свештенства, бачени под проклетство и расути, и почели су да се потуцају са једног места на друго. Исто тако је Господ дуго трпео Хришћане док су Га псовали, хулили и вређали, чекајући да се покају. Али, видевши да су упорни у своме злу и да неће да се покају, Господ их је изложио Своме гневу и уништењу. Ратови који се данас дешавају, заједно са глађу, епидемијама, многим невољама, многим жалостима и великим сиромаштвом јесу управо последица греха.

Љубљени, покајмо се пре него што се приближи час смртни, јер после смрти више нема појакања. Покајмо се пре него што дође страшни дан Суда, када ћемо дати одговор за сва наша дела. Покајмо се да бисмо могли да примимо опроштај греха и да станемо с десне стране Бога, и да добијемо вечно и бескрајно блаженство. Нека бисмо сви задобили ово блаженство благодаћу и милостивошћу Исуса Христа, Сина Божијег, Који је био распет за нас, као и молитвама нашег преблагословеног оца и патријарха. Амин.

А сви ви који сте имали благослов да издалека дођете овамо и поклоните се страшној Голготи, свесветоме Гробу Господњем и осталим светим местима јерусалимским и палестинским, када се уз Божију помоћ вратите вашим кућама, немојте никада заборавити шта вам је Бог допустио да видите. Сећајте се свега и сведочите браћи својој, сродницима својим и земљацима својим о свесветом Гробу Господњем, и подстакните их и охрабрите да и они дођу овамо да се поклоне, јер за Хришћанина, заиста, нема веће духовне користи од побожног поклоњења светињама Свете Земље. Тужно је видети како многи људи путују уздуж и попреко Европом и троше огромне новце за та своја путовања, позоришта и музеје, а неће да дођу да се поклоне Светој Земљи. Ово свето и свештено место, којим је ходио Господ и где су се збила велика чудеса, чувају и о њему се брину браћа Светога Гроба као свагдабудни стражари и војници. Али, они се данас налазе у веома тешкој материјалној ситуацији и тугују због тога. Треба им одати признање за то што верно чувају ово свето место. Они су много пута ризиковали чак и своје животе да би сачували ову тврђаву Православља. Неопходно је и богоугодно да и ми, колико можемо, помогнемо манастиру Светога Гроба, као што то чине оци и браћа овога манастира. Онај ко сам не може да материјално помогне, нека макар своју браћу подстакне да она помогну манастиру.

О распети Исусе, Најсладоснији, Најмилостивији, Најдивотнији, Ти Који си ради нас претрпео страшно Страдање и најболнију смрт на Крсту, Ти - Ризницо блаженстава и Животодавче, сачувај нашег преблагословеног патријарха од свакога зла, у здрављу и дуговечности за добро цркве. Сачувај оце и браћу овога манастира у миру и утишај сваку буру међу њима! Подај чезнути мир свим народима! Поврати свакога Истинитој Вери и Побожности да бисмо сви постали једно стадо, чији си Ти Пастир, Избавитељ и Цар. Дај нам да се поклонимо Твоме гробу са покајањем, да бисмо могли радосно и весело да прославимо Твоје свехвално и свеславно Васкрсење.

"Живи људи Живога Бога - савремени грчки старци 2" стр. 60-66.

Ово је беседа коју је Старац Филотеј одржао на Голготи за време свог поклоничког путовања по Палестини и Синају, 1924. године.

Преузето са www.svetosavlje.org

ЗАКЉУЧЦИ СА 19. СЕДНИЦЕ СНВ КиМ

На 19. седници Српског Националног Већа Косова и Метохије, одржаној 25. марта 2007. године у манастиру Грачаница, уз присуство великог броја делегата са територије целе покрајине, након свестране и исцрпне расправе о тренутној политичко-безбедносној ситуацији у покрајини као и плану специјалног представника УН о будућем статусу Косова и Метохије Марти Ахтисарија, донети су следећи,

З А К Љ У Ч Ц И

1. Српско национално веће Косова и Метохије констатује да је безбедносна ситуација у покрајини све тежа а да све учесталији напади на Србе имају за циљ застрашивање и притисак у смислу њиховог исељавања са ових простора. Поновно активирање чланова такозване ОВК у тренутку када се преговори о будућем статусу приводе крају, има за циљ убрзавање процеса стварања независног Космета, односно још једне албанске државе на Балкану. Стога, СНВ КиМ тражи од представника међународне заједнице да изврше демилитаризацију покрајине и укидање КЗК као наставак злочиначке ОВК, да тако обезбеде мир, праведно и компромисно решење будућег статуса Космета и на тај начин остваре гаранцију за миран и просперитетан живот свих заједница у покрајини.

2. СНВ КиМ сматра, да је један од важнијих узрока за изузетно тешко стање Срба у покрајини, као и битан разлог све мањег присуства државе Србије на Косову и Метохији лежи управо и у непоштовању Резолуције 1244 од стране УНМИК-а. На такво понашање УНМИК-а изостало је адекватно реаговање званичног Београда. Београд није искористо могућности које му пружа резолуција 1244 СБ УН да инсталира део институција државе Србије, како би ојачао свој утицај у покрајини. Зато, СНВ КиМ тражи од Београда снажније присуство државе Србије у складу са резолуцијом 1244 СБ УН а ради очувања како Срба тако и државе Србије на овим просторима.

3. СНВ КиМ сматра да је план господина Марти Ахтисарија апсолутно неприхватљив за Србе и државу Србију и да је исти у општој супротности са повељом Уједињених нација, међународним правом и мандатом који је Марти Ахтисарију поверен од стране УН. Исто тако, СНВ КиМ снажно подржава став званичног Београда да не прихвати план Марти Ахтисарија, него да се решење тражи у новим преговорима. Господин Марти Ахтисари, уместо да се бави решавањем питања Косова и Метохије у складу са резолуцијом 1244 СБ УН и принципима Контакт Групе, предложеним планом улази у унутрашње ствари државе Србије, нарушава њен суверенитет и директно врши сецесију њене територије као међународно признате државе и чланице УН. Оваквим приступом, господин Марти Ахтисари легализује насиљем извршено етничко чишћење Срба са Косова и Метохије (протерано је 250.000 Срба), као и затирање културне и духовне баштине српског народа (порушено преко 150 цркава).

4. СНВ КиМ у потпуности подржава став Контакт Групе да нема поделе Косова и Метохије у одређивању његовог будућег статуса, али исто тако, тражи од међународне заједнице и инсистира на томе да се исти принцип поштује и када је у питању недељивост демократске и суверено признате државе Србије. Зато, СНВ КиМ тражи, да међународна заједница, односно СБ УН одбаци предложени план господина Марти Ахтисарија, донесе принципе у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 СБ УН, и на тај начин створи оквир и услове за истински процес преговора, у којем ће се договором и компромисом обеју страна доћи до одрживог и стабилног решења за Косово и Метохију.

5. СНВ КиМ даје пуну подршку Његовом преосвештенству Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском г. Артемију, посебно у делу његове активности која се односи на сведочење о страдању Срба и српске културне баштине на Косову и Метохији, у оквиру мисија које је последњих неколико месеци имао у САД, Бриселу и Берлину. СНВ изражава незадовољство процесом обнове српских цркава и манастира уништених у мартовском погрому 2004, и у потпуности је сагласно са ставом Епископа Артемија да се овде „не ради ни о каквој обнови, него се ради о трошењу новца и политичком маркетингу косовских Албанаца, да би у току преговора пред светом могли да изгледају као толерантни и демократе, и како брину о српским светињама“. СНВ сматра да је време за преиспитивање приступа обнове уништених православних светиња те да треба поставити нове услове и принципе, по којима би СПЦ била програмер и носилац радова а међународна заједница била само помагач у том процесу.

У Грачаници, 25.03.2007 године,

Српско национално веће Косова и Метохије
председник Драган Велић

Извор: Српско Национално Веће Косова и Метохије - Грачаница

Разговор са музичарем Владимиром Симићем

ДУХОВНОСТ ЈЕ ЧОВЕКОВА
НАЈДУБЉА ПОТРЕБА

Разговор водила Виолета Вучетић
Православље број 939 од 01.05.2006.

Данас је све више музичких група које се баве традиционалном, народном и духовном музиком. Једна од њих је и „Бело платно“ чији је оснивач Владимир Симић са којим разговарамо о традицији и националном идентитету, о потреби за духовним идентитетом, о љубави према музици. Владимир Симић се бави музиком у најширем смислу: има и радионицу у којој прави музичке инструменте.

„Бело платно“ је познато по ретким инструментима на којима свирате. Како сте дошли на идеју да свирате кавал?

– Ми смо се скупили 1997. и то сматрамо за годину настанка групе. Те године сам упознао јеромонаха Лазара Стојковића (тада лаика), који ме је учио да свирам и да правим кавал. Убрзо се окупило нас неколико ентузијаста са потребом да свирамо и певамо, онако за своју душу. Тек смо касније схватили да је то био почетак рада музичке групе. Прву поставу смо чинили о. Лазар, Јелена Јовановић, Наташа Симић (моја супруга), Василије Секулић и ја. Сви смо певали у Византијском црквеном хору „Св. Јован Дамаскин“. Интересовање за византијску црквену музику је у почетку обележило и наше бављење народном музиком. Касније се постава мењала, дошла је Анастасија Остојић (такође појац), други су одлазили својим животним стазама.

Наш први наступ се десио 1998. године када је ђакон Ненад Илић организовао прославу 800 година манастира Хиландара и позвао нас да свирамо. Будући да још нисмо имали име групе прихватили смо његов предлог имена групе - Искон (према часопису чији је уредник био). После пола године се искристалисало име Бело платно, наравно име је благословио и кумовао му оснивач наше групе о. Лазар.

Реците нам нешто о инструментима које користите?

– Први народни инструмент за који сам се везао је кавал. Кавал је дувачки инструмент који своје корене вуче историјски давно и вероватно је један од најстаријих инструмената. То је дуга дрвена цев без писка. Кавал производи такав звук и атмосферу да од све световне музике највише подсећа на атмосферу црквене песме и молитве. Сам начин свирања је саобразан и умногоме подсећа на византијску црквену музику. Наша музика се у почетку заснивала на кавалима и гласовима. У међувремену смо убацили тамбуру и гоч, и тако прерасли у мали оркестар.

Како је дошло до концерата „Белог платна“ за обнову манастира и цркава на Косову и Метохији?

– Занимљиво је да међу људима који су у Цркви, ту мислим и на лаике али и на клир, постоји снажно занимање за традиционалну музику. Негде од 1998. године почели смо да добијамо позиве за наступе у организацији епархија, црквених општина или појединаца из Цркве. У почетку позиви су стизали од пријатеља и познаника.

У међувремену, традиционална музика (или етно, како се модерно назива) постала је неодвојиви део сваке црквене прославе, што сведочи нешто о значају који традиција игра и може да одигра у духовном буђењу људи, али и о томе да је традиција поново у моди (то подразумева и омасовљавање, али и расплињавање).

Шта је подстакло вашу жељу да се бавите традиционалном музиком?

– Потребу за музиком ове врсте ја сам имао још и у време када сам свирао гитару и бавио се рок музиком. И тада сам тражио музички израз какав има кавал, што сам тек касније схватио. Када сам први пут чуо кавал, схватио сам да је то естетика за којом сам трагао.

Традиционална култура је корен сваког човека, бављење традицијом је увек лековито. Сваки човек, свака личност, има потребу да се изрази. Музика је дубока људска потреба, да је слуша, да је ствара. Ту своју потребу ја сам реализовао свирајући кавал и жичане инструменте. Начин на који се неко бави музиком је ствар избора. Када сам осетио снажну потребу да се упознам са тим шта је наша традиција, почео сам да се бавим прикупљањем теренских снимака и нотних записа народних песама. Што сам више слушао и учио песме, настајала је већа привлачност. Схватио сам да морам да упознам традицију да бих је заволео и нисам размишљао много о оригиналности. Наш први приступ је био копирање, усвајање онога што већ постоји. У међувремену, како смо усвајали дух традиције, практично смо проговорили језиком народне, предањске музике. Оригиналност настаје оног тренутка када човек заволевши традицију престане да само понавља песме, када престане да копира и почне да сам „прича приче“. „Причање приче“ подразумева изношење личног доживљаја једне приче или песме. Ту прича може да буде већ позната, а може да буде и потпуно нова. Када извођач изводи већ познату песму свим својим бићем, песма сваки пут звучи ново, аутентично и актуелно, када само понавља или врши „хладну“ интерпретацију то нема духа и бива досадно. Када је реч о новој причи, извођач, користећи језик народне музике, изражава свој лични доживљај неке нове теме и тако настају нове народне песме. Ако су новом пуноћом израза изведене, потпуно могу да делују као да су традиционалне. На тај начин настаје нова традиција. Само ако постоји стваралаштво инспирисано традиционалним музичким језиком и предањем традиција преживљава и развија се. У супротном, покушај конзервације традиције кроз непроменљивост доводи до лаганог застаревања и одумирања. Оно што ми као група радимо је непрекидно трагање, проналажење и изношење најдубљег личног доживљаја традиције.

У чему је аутентичност уметника при извођењу традиционалне музике?

– Појам „аутентичност“ се често користи, понекад на погре1736шан начин. Нпр, аутентичан је онај извођач који је рођен на селу и косио, орао и због тога је компетентан да изводи традиционалну музику. Опет неко ко је рођен у граду то није. Као да људи на селу данас немају телевизоре, радио, компјутере, а опет људи у градовима као да никада нису чули неку народну песму. За мене је аутентичан онај ко се јавно бави оном музиком којом се бави и приватно, макар то била и поп или рок музика (то би онда био аутентичан рокер, каквих код нас заиста има). Са друге стране, човек који је одрастао на селу, а овде је у питању замишљени народни извођач који је живео некада давно и није имао ни радио ни телевизију ни интернет, сакупљао је искуство тамо где му је било доступно од оца, мајке, рођака и комшија и учио од најбољих у свом селу. Његова перспектива је била локална. Неко ко се данас бави музиком има своју перспективу, а то може да буде цео свет: може се данас набавити ЦД са музиком са Тибета, из Аустралије, Јужне Америке, Сибира...У случају „Белог платна“ и онога чиме се ја конкретно бавим, перспектива је цела Србија, цео Балкан, али и шири појас Медитерана (као зона културног утицаја Византије - Царска Србија је била Трећа Византија). Ипак, Косово и Метохија је центар нашег интересовања и рекао бих моја лична опсесија.

Шта је за вас духовни идентитет?

– Запитао сам се: Ко сам ја? Шта је живот? Од куда? Човек кад почне да поставља озбиљна питања она иду једно за другим. Духовна потреба ме одвела ка Цркви, пронашао сам се у Цркви, када сам схватио да Исус јесте Христос. То је најдубља потреба човекова. Потрага за духовним идентитетом се логично наставља потрагом за културним идентитетом.

др Амфилохије Радовић

О СРПСКОЈ НАЦИЈИ

Предавање одржано у Српском националном центру
у Сиднеју, 29.12.1984.године.

Питање нације је врло декикатно и но се увек изнова поставља и тражи увек нове одговоре. Међутим, пре него што пређемо на питање српске нације, хтео би да се мало задржимо на питању хришћанског схватањанације; јер је немогуће схватити ко је и шта је српски народ и каква је његова улога у ситорији и судбини овога света, ако макар укратко не одговоримо на много комплексније и дубље питање – хришћанског поимања нације.

Ова два питања су узајамно зависна управо због тога, што је српски народ изашао на светлост дана, постао истински народ и ушао у круг културних народа, првенствено народа Европе, тек оног момента када је постао хришћански народ. Јеванђелска вера, Име Христа Бога и Светлост Јеванђеља је осветлила лик безобличне словенске масе, која се из непознатих даљина спустила на Балканско полуострво.Ова светлост је осветлила и објединила тај, првобитно безоблични лик и открила његову тајну скривену у дубинама векова, тако да је тај народ добио своје историјско име. Свети владика Николај Велимировић каже: Српско име је тајна, сакривена и дубока, као и сва судбина српског народа!. Ми можемо само да нагађамо где су били Срби, шта су радили или шта су веровали, пре њиховог примања хришћанства. Тек са примањем хришћанства, а нарочито од времена Светог Саве, Срби постају оно што јесу и силом Јеванђеља Христовог остају до дана даншњег и ја сам уверен да ће остати до краја света ивека, извршујући свој Богом дани задатак на овој земљи. Деси ли се да Срби одбаце ту светлост којом су изронили из таме у историјски живот, тј. Одбаце ли Срби Христа, неминовно се, по духовним законима истирије, поново враћају у безобличну масу која може да има име и неку спољашњу форму, али не може имати садржаја и доносити праве плодове којима ће се људи хранити и овде на земљи и у вечности. Једини истински плодови јесу они за кое не постоји смрт, који су неуништиви, а они се управо рађају на стаблу које је укорењено на ономе што је вечно.

Какво је дакле, хришћанско поимање нације? Ево шта каже св. Апостол Павле, говорећи ученим и неуким Грцима на Аеропагу: Бог, који је створио свет и све што је у њему, који је Господ неба и земље. . . сворио је од једне крви сваки народ људски да станује по свему лицу земаљскоме и поставио је напред одређена времена и границе њиховог живљења, да траже Господа бе ли га се дотакли и нашли; њега који није далеко од нас, јер у њему живимо, крећемо се и јесмо (Дјел. Ап. 17, 24-28). У овим речима је срж и суштина хришћанског поимања нације. Та једна крв, из које је настао сваки човек, то је она праисконска, Адамовска крв. Један је Бог Творац и један је човек Адам, из кога је настао сваки род људски. То јединство крви из које је израсло цело човечанство и то јединство људи у Богу су основа и темељ нашег живљења на овој земљи.

Треба такође запазити речи св. ап. Павла, да је Бог одредио времена и границе сваког људског живљења. Сваки наорд има своје историјско време. Наш српски народ се појавио на историјској позорници пре око хиљаду година, што је само један мали исечак у вечности. Али, та појава српског народа је то време Богом одређено и подарено. Други народи су се, по Божијем прмисл, појавили у друга времена. Постојале су велике културе у: Месопотамији, Индији, Египту. . . За Србе је, дакле, било потребно да дођу на раскрсницу Балканског полуострва, да би ту открили своје време и пронашли своје историјске границе.

Сваки народ и сваки човек имасвоје време на овој земљи, али то није његово потпуно време, јер се оно наставља у вечности. Тек када дође та пуноћа времена и сваки народ и човек испуни свој задатак овде на земљи и када се Христос јави поново у свој слави својој, седећи на престолу славе, онда ће сваки човек, народ и вође народне приносити плодове свога рада овде на земљи. Другим речима, по хрипћанском веровању, народ нијуе само нека биолошка појава овде на земљи. У томе је и чудесност човечанства, јединственог по једној крви и једном Небском Оцу, али различитог по различитим даровима, језицима и плодовима. Као што савко од нас не може да опстане као јединка, сам за себе, тако и један народ мора да живи у дубокој, органској вези са осталим народима. Сваки народ, дакле, има своје дарове, своје време и своје границе.

Осим тога што има своје време и границе, сваки народ има и своје призвање и избрање. Било који народ, па и наш српски, не може да сматра да је он једини изабрани народ. По новозаветном схватању, сваки народ је изабрани народ, а као узор тог избрања служи онај први изабрани народ јеврејски, о коме сведочи Свето писмо Старог завета. Такво схватање нације је засновано на вери, Јеванђељу и ономе што је вечно а не пролазно. Овакву веру је улио и уадио у српску душу Свети Сва, први учитељ и просветитељ српски, а касније и други велики светитељи и просветитељи: Јоаким Осогорски, Прохор Пчињски, Петар Цетињски или још пре светог Саве, света браћа Крило и Методије и њиџови ученици. Али између свих њих, свети Сава је коначно укоренио смисао ове свете вере у времену српског народа, као што је његов отац , свети Симеон – Стеван Немања, трасирао границе српског живљења на Балкану.

По речима великог српског мислиоца и духовника о. Јустина Поповића, Балкан је раскрсница светова где су се вековима сукобљавали Исток и Запад. Вековима су пролазиле хорде које су уништвале оно што су други зидали и није било лако ту опстати. Али, благодарећи свом опредељењу за Небеско царство, које није само косовско него још св. Симеона и св. Саве, српски народ је успео да да благословене плодове свога живљења на том тлу и да остане до данашњег дана, прошавши многа искушења и распећа, која пролази и данас.

Суштина таквог опредељења нације, коју је усадио још св. Сава, разила се и показала тек у покосовском периоду у ономе што је у народним песмама опевано: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века. Тај кавасац, који је још св. Сава усадио, разио се у тесту српске душе преко толиких светитеља, подвижника и бораца за правду и истину Божију. Примивши веру Христову, српски народ је и сам постао један од изабраних народа на овој земљи.

Апостол Павле назива Христа новим Адамом, тј. Зачетником новог, савршенијег човечанства. Као што се од Адама и Еве развило оно прво човечанство, тако се од Христа, из Његове крви раЂа ново човечанство, које је уствари Црква Божија. (Када кажем Црква, тиме не мислим на неког патријарха, владику, себе или неког лаика, јер сви смо ми само чланови Цркве, већ тиме мислим на оно присуство Божије у овоме свету, у нама и међу нама, у коме живимо, крећемо се и јесмо, како каже ап. Павле . . . Д.ап. 17,28). Део тог новог човечанства јесте сваки народ који је призан да се прикалеми том светом Христовом стаблу да би из њега добијао живот и истину и да би доносио праве плодове. И српски народ, када је дошло његово време, прикалемио се том стаблу и постао је члан тог светог човечанства, Божије заједнице. Црква Божија је постала душа његове душе и срце његовог срца.

Срби су се определили за Христа једном за свагда и то служење Христу јесте суштина српске нације. На томе почива сва наша историја и то је оно што је чини богатом. На томе почива наша књижевност, како она средњовековна тако до но највојих дана, на томе почивају задужбине Немањића и после њих, и уопште, све оно што је здраво у нашој кулути, философији, теологији, политици. Све што је свето почива на том опредљењу за Царство небеско, за оно што је вечно. То је основно мерило српског понашања, српске историје и српске нације.

Неко ће рећи: А шта је онда са је зиком или крвним сродством, јер сваки народ има своју крвну сродност и свој језик? Да, заиста, и то су својства по којима се један народ разликује од другог. Али, то нису она битна, суштинска својства, јер ако језик није у стању да изрази вечну истину о том народу и сваком појединцу у том народу, онда престаје да буде истинско и право својство тог народа. Што се биолошке сродности тиче, ми смо сви сродни, јер смо из једне крви из које је крв свих људи. То јесте једно од својстава, али не оно основно, судбинско. То није ни боја очију, ни изглед лика, нити неки спољашњи обичај. Оно што чини српску нацију јесте њен труд да оставри свој призив у своме времену и границама, да пролазно испуни оним што је вечно, истинито и пуно вечног живота. То је оно што сабира један народ и чини га заједницом непролазном. Зато су нам тако блиски св. Симеон и остали Немањићи и толики Срби кроз векове, јер тамо где дође само једна кап вечнога, ту више времена нема. Човек види да је он савременик свему оное што је добро и истинито и да то не може бити уништено. Никакво време, сила или зло земаљско није у стању да угаси ту вечну светлост. Једино је може угасити онај који се одрекне ње у себи самоме – било да се ради о појединцу, заједници или нацији.

Постоји и другачије схватање нације. Оно се појавило у Европи псле француске револуције, која је управо затровала свест европских народа, а трује веома често и свест нашег, српског народа, посебно интелегенције, једним сасвим другачијим поимањем нације. Пот том схватању нација је: језик и крв. За оне који сматрају да је то нација, свети владика Николај каже, да су слични воловима за које је такође рикање и воловска крв главна одлика њихове врсте. То биолошко схватање нације се појавило са атеизмом у Европи, када су Европљани почели да се клањају природи и проглашавају је за свога бога и творца. Тако су европски народи, који су једном прогледали Богом обдареним очима за вечност, затворили поново те очи и вратили се у друштво репатих мајмуна. Човек је заборавио да је он слика живога и вечнога Бога и почео је да тражи своје претке у животињама. Има нешто у сваком човеку што је сордно са животињским светом и та сродност показује да је један Творац свих живих бића. Али, није човек само у тој и таквој сродности са животињама.

Пошто је европски човек у себи изгубио жеђ за вечним и престао да осећа сродност са Богом, спустио се у друштво мајмуна репатих и сматрао је да ту треба и да остане. Тако се унаказио прави и истински појам нације која је постала биолошка величина и да чак замењује и праву веру. Уместо да се клањају живоме Богу, људи су почели да се клањају било појединцима, заједницама или нацијама.

Још увек је присутно у нама то поимање нације којим су нас просветили свети Сава и Симеон и то опредељење за Небеско царство. Међутим, попримајући лажно поимање човека и Бога, ми смо се нашли у пасности да изгубимо прави и истински појам нације. И, с обзиром на то помрачење у нашим, српским главама, мени се чини да многе наше новије трагедије могу бити објашњене управо том шизофренијом у нашој свести. Почели смо да бежимо од нашег предања историјског, светосавског, духовног. Почели смо да се клањамо идолима овога света, а нарочито је то учинила у једном моменту наша интелегенција. Отровни плодови, који се данас рађају у нашем наорду су коначни резултати такве замрачености.

Моје осећање и схватање је, да сваки Србин магде живео или се налазио, јесте поново призван да се свакодневно враћа том првобитном српском националном опредељењу; што значи, призван је да се врати вери у Христа Бога вечнога, у коме живимо, јесмо и дишемо. Да сваки појединац себе испуни мирисом те свете вере и опредељења; да се испуни оним светим даровима и врлинама којима је Бог и Христос обогатио свакога који се крштава у Његово име и као појединца, заједницу или нацију.

А када се сваки од нас врати том првобитном светосавском опредељењу, када се потруди да живи сагласно њему, онда ће – сваки од нас – постати квасац нове заједнице и онда ће и српска нација полако да поново нађе свој изгубљени пут и да даје праве и истините плодове, који су достојни нашиох светих предака, од Кирила и Методија па све до ђакона Авакума и новомученика јасеновачких, глинских и јадовинских, који су се и у новије време поново определили за Царство небеско и тиме посведочили да су истинска и верна деца светога Саве и Симеона.

Dr Amfilohije Radovic

ON THE SERBIAN NATION

The question of nation is a very delicate one but it is being continually posed and continually demanding new replies. Therefore, before we come to the question of Serbian nation, I would like us to dwell a little on the question of the Christian understanding of nation; since it is impossible to understand who and what are Serbian people are and what their role in the history and destiny of the world is, if we don’t answer at least in brief, the much more complex and deeper question – the Christian understanding of nation.

These two questions are mutually dependent because of the fact that the Serbian people saw the light of day, became real people and entered the circle of cultured people, primarily the people of Europe, only at that moment when hey became a Christian people. The Gospel faith, the Name of Christ God, and the light of His Gospel, illuminated the face of the formless Slavonic masses, who had descended on the Balkan Peninsula from unknown, distant lands. This light illuminated and united that initially formless image and revealed its mystery, hidden in the depths of time, so that those people received their historical name. Holy Bishop Nikolaj Velimirovic says: “The Serbian name is a mystery, hidden and deep, like the whole destiny of the Serbian people!” We can only guess where the Serbs were, what they did or what they believed, prior to their acceptance of Christianity. Only after the acceptance of Christianity and particularly of the time of Saint Sava, the Serbs became what they are and with the power of Christ’s Gospel have remained till this very day and I am certain that they will remain till the end of the world and time, fulfilling their God given mission on this Earth. Should it happen that the Serbs reject that light with which they emerged from darkness into historic life, that is, should Serbs reject Christ, they will unavoidably, according to the spiritual laws of the history, once again return to the formless mass which can have a name and some external form but cannot have content and bring forth the real fruits on which people can feed, both here on Earth and in Eternity. The only real fruits are those for which death does not exist, those which are indestructible but these are actually born on the tree that has taken root in that which eternal.

What then is the Christian concept of nation? This is what the Holy Apostle Paul says when speaking to the learned and uneducated Greeks at the Areopagus: “God that made the world and all the things there in, seeing that He is Lord of heaven and earth ... hath made of ONE BLOOD all nations of men for to dwell on all the face on the earth, and hath determined the times before appointed, and the bounds of their habitation, that they should seek the Lord, if happily they might feel after him, and, find him, though he be not far from everyone of us, for in him we live, and move and have our being. “ (Acts 17, 24-28). These words contain the core and essence of the Christian concept of nation. That “one blood” from which every man originated, is the primordial blood of Adam. There is one God the Creator and one man Adam, from whom all mankind originated. That unity of blood from which the whole of mankind grew and that unity of mankind in God are the basis and foundation of our existence on this earth.

We should likewise remember the words of the Apostle Paul that God appointed the times and the bounds of all human habitation. All nations have their historical time. Serbian people appeared on the stage of history about one thousand years ago, which only a tiny portion of eternity. But the appearance of the Serbian people at that time was God ordained and given. Other nations appeared by the providence of God, at other times. Great civilization existed in Mesopotamia, India, Egypt … It was necessary for Serbs to come to crossroads of the Balkan Peninsula, to uncover their time and discover their historical boundaries.

Each nation and each man has his time on this earth but that is not his whole time, since this continues in Eternity. Only when that “fullness of time” comes and each nation and each man completes his mission here on earth and when Christ appears again in His full glory, sitting on the throne of glory, then every man nation and leaders of nations will present the fruit of their toil here on earth. In other words, according to the Christian faith, mankind is not just some biological phenomenon here on earth. This the wonderful thing about humanity, unified by the one blood and the one heavenly Father but different according to differing gifts, languages and fruits. Just as each one of us cannot survive as an individual, independently of others, so a nation must live in deep organic relations with other nations. Every nation, therefore, has its gifts, its time and its boundaries.

Aside from having its time and its boundaries, each nation has its calling and choice. No nation, including our Serbian one, can consider itself the only chosen people on this earth, even if they are a chosen people. According to the New Testament understanding, all people are chosen people, but the first chosen people, the Jews, for whom the Old Testament of the Holy Bible bears witness, serve as an example of that “chosenness”. This understanding of nation is founded on faith, the Gospel and on that which is eternal rather than transient. This kind of faith was poured and planted into the Serbian soul by St. Sava, the holy brothers of Cyril and Methodius their pupils. But above all, it was St. Sava who ultimately implanted the meaning of this Holy Faith in the time of the Serbian people, while his father St. Simeon – Stefan Nemanja, marked out the boundaries of the Serbian habitation on the Balkans.

In the words of great Serbian thinker and spiritual father Justin Popovic, the Balkans are the crossroads of civilizations where through the ages, the East and West have clashed. For centuries, hordes passed through who destroyed what others had built and it was not easy to survive there. But thanks to their choice in the favor of the heavenly kingdom, which does not only belong to the Kosovo, but goes back to St. Sava and St. Simeon, the Serbian people succeeded to give blessed fruits of their existence on that ground and to remain there till this day, passing through many temptations and crucifixions, which they continue to pass even today.

The essence of such a choice by a nation, which had been implanted by St. Sava, developed and revealed itself only after the Kosovo period in that which is sung of that folk song: “The earthly kingdom is brief but the heavenly is always and forever”. That leaven which was planted by St. Sava, grew in the dough of the Serbian soul through the many saints, ascetics and fighters for God’s justice and freedom. By accepting the Christian faith, the Serbian people themselves became one of the chosen people on this earth.

The Apostle Paul refers to Christ as the “New Adam”, that is, the founder of the new, more perfect humanity. Just as the first humanity developed from Adam and Eve, so the new humanity was born from the blood of Christ. This new humanity is in fact the Church of God. (When I say Church, I do not mean some bishop, patriarch, myself or some layman because all of us are only members of the Church. What am I referring to is that presence of God in this world, within us and amongst us, “in whom we live, move and are”, as the Apostle Paul says, (Acts 17, 28). All nations who are called to graft themselves to Christ’s holy tree, in order to receive from it life and truth and to bring forth real fruits, are a part of that new humanity. The Serbian nation also, when its time came, grafted itself to that tree and became a member of that holy humanity, community of God. The Church of God has become the soul of its soul and the heart of its heart.

The Serbs chose Christ once and for all and the Service of Christ is the essence of the Serbian nation. On that rests our whole history and that is what makes it so rich. On that rests our literature both medieval, and most recent; on that rest the churches and the monasteries of the Nemanjices, even after them; and in general all that is healthy in our culture, philosophy, theology, politics. All that is holy rests on that choice of the Heavenly Kingdom, of that which is eternal. That is the primary measure of Serbian behavior, of Serbian history and of the Serbian nation.

Someone may say: What about language or blood kinship, since every nation has its own blood kinship and its own language? Yes indeed, those too are traits according to which one nation is differentiated from another. But they are not the fundamental traits. If language is not able to express the eternal truths about that nation and about each individual within that nation, then it ceases to be a true and proper characteristic of those people. As far as biological kinship is concerned, we are all related because we are of one blood from which comes the blood of all men. It is one of the characteristics but not the crucial, determine. It is not the colour of the eyes, or appearance of the face or some exterior habit. That which constitutes the Serbian nation is its endeavour to realize its calling in its time and boundaries, to fulfill the transient with that which is eternal, true and filled with eternal life. That is what gathers the people together and makes them everlasting community. That is why St. Simeon and the other Nemanjices and so many Serbs through the ages are so close to us, because there, where even one drop of eternity comes, times exist no more. Man sees that he is a contemporary of all that which is good and true and that cannot be destroyed. Neither time nor force nor evil of the earth is capable of extinguishing that eternal light. It can only be extinguished by one who denies it within himself – whether this be an individual, a community or a nation.

There also exists another concept of nation. This appeared in Europe following the French Revolution, which actually poisoned the consciousness of the European people and frequently continues to poison the consciousness of our Serbian people, particularly the intelligentsia with a completely different concept of nation. According to that concept the nation is language and blood. Holy bishop Nikolaj compares those who consider the nation to be just that, to bulls for which bellowing and bull’s blood is the major characteristic of their kind. That biological understanding of nation appeared with Atheism in Europe, when the Europeans began to worship nature and proclaim it is their god and creator. That is how the European people, who ones looked through God-given eyes for eternity, close those eyes once again and returned to the company of tailed monkeys. Man has forgotten that he is the image of the living and eternal God and has begun to search for his ancestors amongst animals. There is something in every man that is related to the animal world and that relationship shows that there is ONE creator of all living things. But man is not only related to animals in that way.

Because European man has lost in himself the thirst for the eternal and ceased to feel kinship with God, he has lowered himself to the company of the tailed monkeys and considers that is where he should remain. This is how the true and proper concept of nation has been utterly distorted and has become a biological phenomenon and is even replacing the true faith. Instead of worshipping the living God, man have begun to worship either individuals, communities or nations.

That concept of nation with which we were enlightened by St. Sava and Simeon, is still present in us as is that choice of the heavenly Kingdom. However, by gradually accepting the false concept of man and God, we are faced with the danger with losing the true and proper concept of nation. And considering this eclipse in our Serbian heads, it seems to me that many of our more recent tragedies can in fact be explained by that schizophrenia in our consciousness. We have begun to flee from our historical and spiritual tradition and the way of Saint Sava. We have begun to worship idols of this world and this in particular was done suddenly by our intelligentsia. Poisonous fruits, which are today being born in our people are the final result of that kind of blackout.

According to my own feeling and understanding, every Serb, no matter where he may live or find himself, is once again called to return daily to that original Serbian national choice, which means he is called to return to the faith in Christ, the God eternal, in whom we live, are and breathe. That each individual fill himself with the ascent of that Holy Faith and choice; to fill himself with those holy gifts and virtues with which God and Christ enrich everyone who is baptized in His name, either an individual, community or nation.

When each of returns to that original ‘Svetosavski’ choice and endeavours to live in accordance with it, then each of us will become leaven of the new community; then the Serbian nation will once again slowly find its lost path and give true and proper fruits, which are worthy of our holy ancestors, from Cyril and Methodius all the way to Deacon Avakum and New Martyrs of Jasenovo, Glina and Jadovno, who in more recent times, chose once again the Heavenly Kingdom and with that bare witness that they are true and faithful children of Sts. Sava and Simeon.

ДЕЧЈЕ СТРАНИЦЕ

Жене мироносице
Доротеја Вукићевић, 7 година

ЉУБАВ И ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

Једнога дана неки монах крену из манастира да заврши неке послове. Пошто их обави, окрену назад. Међутим, у неко време залута. Шта да ради? Поче, дакле, да се моли.

- Боже мој, рече, помози ми.

Убрзо потом срете неке пролазнике и замоли их да му покажу пут којим је хтео да иде.

- Добро, рекоше му, прати нас.

Међутим, ти људи су били разбојници и видевши га самог и непознатог хтели су да га одвуку далеко да би га опљачкали.

Монах је схватио да им је то на уму, али не рече ништа. Само се молио да га Бог заштити.

Пешачили су много те стигоше пред једну велику реку па застадоше да се одморе.

Разбојници се беху окупили на једној страни и тихо се дошаптаваху, а монах сеђаше преко пута и непрестално се мољаше.

Изненада, из речних вода један велики крокодил се устреми на једног од лопова. Овај се толико уплаши да се збуни и оста непомичан. Тада га монах, будући присебнији, брзо повуче и тако га спасе.

Крокодил се изгуби у речним водама не успевши да растргне лопова. Тада овај, ганут монаховом добротом, паде пред његове ноге и тражаше опроштај за зло које је намеравао да му учини.

- Имао сам намеру да те убијем при преласку реке, рече му, али ме је твоја љубав предухитрила.

Монах заблагодари Богу што га је сачувао, а разбојник замоли монаха да му дозволи да остане са њим. И заиста остаде и постаде савршен послушник.

Поживеше много година у пустињи и при свакој згодној прилици не пропустише да се подсете чудесног начина њиховог сусрета.

Песме Чика Јове Змаја

ГЛАДНОГ НАХРАНИ

Душа без милости
Сваком је гадна,
Хришћанско је дело
Нахранити гладна

О, како му прија
Дар са стола твога,
Ал' и ти што имаш
Дар ти је од Бога.

Не отерај гладног,
Испред свога дома,
И из ведрог неба
Добро с' бојат грома.

ИСПОВЕДА СЕ МАТЕРИ

Рекла бих ти нешто, нано!
"Па, де реци, рано!"
Кад се молим свако вече
Да ми молбу чује Бог,

Не молим се прво за те,
Већ за срећу рода мог;
Да нас слога све ојача,
Да нам школа свије сплет,
Да се грле српска браћа,
Да нас штује цео свет,
Да се сјајни дани врате, -
Тек се онда молим за те.
Опрости ми, нано!
"Ох, хвала ти, рано!"

Људи долазе у цркву на Васкрс
Вида Бојовић, 7 година

Владика Николај

О БОГУ И ЉУДИМА

* Бог изнад свега, а човек пре свега.

* Има једно око, које никад не спава. То је око Божије. Има на небесима више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса, никакав зид ни мрак не могу скрити ма какву тајну на земљи од тих очију. Пред Богом свевидећим и ангелима Његовим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац који поверује да се људска дела могу сакрити. Људи који могу да схвате ову истину, да Бог види све и зна све, опрезно се чувају од злих помисли у тајности срца свога, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло, човече, сети се ових речи које нису од човека него од Бога. А ти што чиниш добро у тајности не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима и објавиће се у своје време.

* Највеће благо једне државе јесу свети и добри људи који у њој живе. Сравњено с тим благом, свако друго благо као да је ништа. Благочестиви цареви хришћански сматрају свете људе у својој држави највећим благословом Божијим.

* Три су главне врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и створењима.

* Бог није створио људе за погибију, него за спасење. Има ли баштована који, сејући поврће, жели да му се поврће осуши и пропадне?

* Једну жељу Бог има: да се сви људи покају и од зла поврате.

* Нема ниједне заповести Божије о коју се људи нису огрешили, нити има иједне једине коју су људи испунили без јадања и роптања.

* Не може нико бити добар Србин, а да пре свега није добар човек.

* Дај Боже да се Срби сложе, и обоже, и умноже.

* Кад се рад одреши свега што га чини благородним и човека достојним и веже искључиво за новац, онда он, као и свако проклетство, доноси пустош свету.

* Ако упитате многе људе, зашто не могу да иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити да немају времена, морају да раде. Погледајте те људе који само раде и не иду у цркву, уздајући се само у свој рад и сравните их са онима који деле време на рад и молитву, и убрзо ћете се уверити да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији.

* Православље су истина, светост и доброта сливени у једно животворно јединство названо љубав.

* Православна је вера сва од неба и сва небо. Остале су вере, мање или више, мешавина неба и земље, мешавина светиње и греха.

* Православље је религија слободе и то слободе од тројаког деспотизма над човеком: деспотизма људи, деспотизма ствари и деспотизма самог себе.

* Начело праве саборности православне заснива се на безусловној послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смерности и старијих и млађих.

* Стрменит је пут и тежак што води унутрашњем миру и јединству. Мир не значи монотонију но хармонију. Јединство не значи слабљење но оснажење. Мир и јединство с Богом извор је сваког истинског мира и јединства у свету. Православље је религија мира и јединства – то ће рећи религија светих.

Миодраг М. Поповић
Православље Број 959

ДАНАК СУЈЕТИ

Обрадовах се када ми рекоше: хајдемо у дом Господњи. Ући ћу у дом Твој по милости Твојој, Господе; научи ме истини Твојој и исправи пут мој пред Тобом, ради непријатеља мојих, да без сметње прослављам једино Божанство, Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин“. Надахнута стиховима из Давидових псалама, прелепа молитва коју свештеници и верници у себи произносе улазећи у храм на богослужење, сведочи о значају литургијског заједништва Христовог стада. У свету огрезлом у вештачке поделе и неједнакости, Божји храм у време богослужења, а поготово током Свете Литургије, једино је место на коме су сви једнаки: богат и убог, учен и неук, мушко, женско, старо, младо... сви су једна душа и једно тело коме је глава сам Господ Исус Христос.

У вековима робовања и ратовања, без храмова и свештеника, народни духовни живот је опстајао помоћу импровизација (нпр. ломљење славског колача код куће, где домаћин или неко од укућана изговара молитву онако како зна и уме). Када се на то дода и пола века под комунизмом, постаје јасно зашто многи декларисани православци данас своје учешће у црквеном животу своде на повремене доласке у храм у коме се задрже тек толико да целивају икону и упале свеће. То је добро, али не и довољно, јер суштина Православља није индивидуализам, већ саборност: „Где су два или три сабрана у моје име“, вели Господ Исус Христос, „онде сам и Ја међу њима... И зашта се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима“ Треба, дакле, долазити на богослужења, првенствено на Божанску Литургију која осмишљава сва остала духовна предузимања.

Често се деси да они који нису баш најревноснији у долажењу на богослужења, својим понашањем изазову негодовање осталих. Поводи су бројни: пролазак кроз цркву у најважнијим тренуцима Свете Литургије, гласан разговор са продавцем свећа, па зврјање неискључених мобилних телефона, неприкладна гардероба итд. Правнички речено, приговори су углавном основани. Међутим, поступамо ли у таквим случајевима увек како треба? Да ли су наше реакције примерене? И још важније, јесу ли оне мотивисане искреном жељом да поучимо оне који се, из незнања, огреше о црквени „кућни ред“, или би ту можда ваљало тражити неке друге мотиве? Коначно, можемо ли се и ми „редовни“ подичити увек и у свему сопственим владањем у храму? Рече недавно један стари прота: „Када долазим у цркву, пред улазом чујем ‘помоз Бог’. Када уђем у припрату, већ је ‘добар дан’, а кад стигнем до олтара, сачека ме ‘здраво’!“ Изјава је духовита, али поента јој је прилично невесела: наша одомаћеност у „нашој“ цркви често уме да поприми нежељене облике, а том искушењу смо изложени сви без разлике: и свештеници, и „труждајушчисја“ у храму, и они верници који немају никакво послушање. Наравно, ред мора да постоји; јерархија (не само свештена, већ, на свој специфичан начин, и међу лаицима) је неопходна, јер тамо где нема јерархије наступа анархија. Међутим, посматрајући понашање неких активних учесника у свакодневном црквеном животу, не можемо се отети горком утиску да их у храм, поред заједничења у молитви, доводе и неки други мотиви. То се првенствено односи на оне који у храму Господњем траже могућност за остваривање неких својих амбиција које, вероватно, нису успели да довољно утоле у свету.

Замислимо да на врата цркве улази човек који, после година духовних лутања, из било ког разлога осети потребу да дође у храм. Несигуран је, ломи се, све му је ново и непознато... Одједном, са свих страна га салете повици: „Срам те било, како си се то обукао!“, „Није ти ово модна ревија!“, „Не умеш ни да се прекрстиш како треба!“, „Целивај икону!“... Јесу ли приговарачи у праву? Свакако, јесу. А да ли ће се онај човек одлучити да поново дође у цркву? Тешко. Локални „типикари“ уопште не размишљају о томе колико је напора вероватно уложио тај несрећник да би самога себе убедио да дође у цркву. Они ликују што су „очували чистоту храма“, а то што је човек побегао главом без обзира, ником ништа. А иза угла чекају секташки мисионари са својим шареним лажама, који својим приступом код њега неће изазвати страх, осећај кривице или колебање, него ће га, напротив, охрабрити да им приступи... Самозвани „црквени редари“ често се не устручавају ни да гласним грдњама заводе ред за време богослужења, одређују ко шта сме или не сме да ради у олтару и у певницама, а истовремено се додворавају свештенослужитељима у нади да ће им ови због тога толерисати такво понашање. Ако не добију то што траже, онда, подразумева се, свештеник или епископ не ваља...

Када се на све наведено додају и околности у којима живимо у последњих двадесетак година, а које су погодовале подвајању на „старе“ и „нове“ вернике, још се јасније могу сагледати искушења која стоје пред нама, а којима, нажалост, многи неретко подлежу а да тога нису ни свесни. Као да смо се, пре почетка Часног поста, узалуд подсећали Приче о фарисеју и царинику и Приче о блудном сину, многи од нас у свакодневном црквеном животу и даље бирају да буду фарисеј из прве, односно старији брат из друге приче.

Ако је Господ, својим неистраживим путевима, упутио некога у свети храм, са каквом дрскошћу неко себи сме да да за право да га упути у супротном смеру? Исплати ли се давати тако скуп данак сопственој сујети, ако имамо на уму речи Господње за све оне који, нашом немарношћу, заврше „у безакоњу“: „Онај ће безбожник погинути за својега безакоња, али ћу крв његову искати из твојих руку“ (Јзк 3,18)?

Одупиримо се, зато, погубним искушењима да својим понашањем одгонимо људе од храма. Постоји безброј прикладних начина да се ближњем скрене пажња ако учини нешто недолично, па нема разлога да се опредељујемо за онај најгори начин. Сећајмо се увек Господње речи: „Који хоће да буде први, нека буде последњи од свих и свима слуга“ и зауздавајмо своје недостојне пориве за првенством кад год их осетимо. Господњи храм је ипак место за заједничку молитву и духовно светковање, а не арена славољубља, властољубља и частољубља.