Светосавско слово

Извод из броја 41, о Видовдану 2007. године

“Угледаше је у облацима.
И озидаше привид.
Са мистрије као са усне
прокапале молитве.”

Бранко В. Радичевић (1925)
ГРАЧАНИЦА

Реч уредника

О слободи и друштвености

Често смо у ситуацији да потежемо питање слободе. Тај изузетни дар, један од највећих којег нам је Бог као једини Свет, Слободан и Одговоран у својој слободи подарио, највероватније несвесно злоупотребљавамо. Разумевајући да нас је Бог створио не по нужди него по савршеној светој Вољи својој долазимо до сазнања да смо дело љубави Божије. Узвраћајући Богу за ту љубав и сами тежимо светости, те посвећујући себе и предајући себе и сав живот свој Богу живом и сами постајемо светим. Као што дарови од Његових дарова које му приносимо: хлеб, вино, дете… постају свети јер их Бог својом вољом освећује и посвећује како бисмо их ми кушајући доживели као сусрет са самим Богом.

Бог који нам даје од својих дарова, и који нам и Себе самог дарује у жртвеној љубави свог јединородног Сина, обавезује и нас, који тежимо ка Његовој светости и савршенству, да се и међусобно један према другом односимо како се Он односи према нама. ''Љубите један другог, као што ја Вас љубих'', заповеда ученицима својима, ''јер ће по томе познати да сте ученици моји''. А пред исповедање Символа вере, где Веру не би требало схватати друкчије него живим односом са Богом, свештеник узвишеним гласом опомиње: ''Љубимо један другог да бисмо једнодушно исповедали'', нашто народ одговара: ''Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну и нераздељиву''. Ако ове речи оживотворимо у срцима својим и оне истински оживе у нама, што ће нам помоћи да их изговарамо пуним устима и пуним срцем, а не као мртве речи из мртвих уста, онда ће наш однос према другима постати сличан односу Бога према нама. Слобода коју нам је Бог даривао и којом изражавамо своју вољу постаће нам средство међусобног приближавања а не удаљавања. У изговореним речима о својим ближњима наћи ће се много више љубави него осуде. Мислима ћемо докучивати добро у брату своме. У добру ћемо се са ближњима дружити и чинити себе и њих дружевнијим, односно друштвенијим особама. Језик ће бити много спорији на осуду, а око наше трагаће за свет(л)ошћу која од Бога долази свима који је искрено траже и моле се за њу. Ако можда понекад и доживимо у својим проценама нечију неодоговорност или умањену одговорност према нечему, сетимо се само да је свемоћни Бог сишао на земљу ради немоћног човека. Да је послао ''Сина Свога да лично иде и прати човека на његовим путевима, и да тај Син пострада за човека да би заиста спасавао човека!''

У светлости такве љубави користимо своју слободу док говоримо о другим људима, посебно онима које свакодневно срећемо, са којима нас путеви спајају и на светим местима, у храмовима Божијим и светим, светим опет јер су Богу посвећени и Богом освећени. Тако ћемо у Богу бити слободнији и светији, а међусобно дружевнији, односно друштвенији одговарајући на позив да заиста будемо ''светлост народима и со земљи''.

Ваш молитвеник пред Господом,

о. Љубо

ВИДОВДАНЕ МОЈ ОЧИЊИ ВИДЕ

Рече Господ: Не бојте се онијех
који убијају тијело а душу не могу убити.
(Матеј 10,28)

Далека 1389. година са једном отпочелом и никад завршеном Косовском битком враћа нас у најстварнију реалност напред наведених Христових речи упућених најпре апостолима, а онда свима нама преко еванђелиста Његових. Испред нас као једног целог народа на тај позив су се одазвали најпре свети цар Лазар и остале вође и војници, а у њиховој одлучности са њима и сви они који су разумели шта значи: спремно поћи у бој на Косово са честитим српским кнез Лазаром, за крст часни крвцу прољевати и за веру главу изгубити.

Ниједан народ у историји рода људског није забележио сличан случај, где су људи ишли у бој да битку добију губитком својих глава. Славили су победу знајући за пораз. Остављали све иза себе: имања, огњишта, жене, децу, родитеље, веренице... - говорећи им да се дому више вратит' неће. Како је народ песмом китећи њихове мученичке венце у Косовској епопеји, у којој се препричавају Речи живота из еванђеља, забележио, није било другог пута осим до Косова. Сви путеви су водили на Косово, јер се тамо није водила обична битка, за превласт, надмоћ и државу – иако је Лазар називан и властодржцем, већ битка за живот ил' смрт, вечност или садашњост, земаљско или небеско царство. Стога је позив Лазарев вођама и војницима, војевати за Крст часни и слободу златну јер земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека, био једанко убедљив као и Христов позив својим следбеницима: Хајдете за мном. Јер ко хоће да испије чашу коју ја пијем, нека узме крст свој и пође за мном (Мат. 4,19, Марк.1,17; Марк. 10,38).

Ићи за Христом значило је апостолима, по сигурности позива који им је Христос упутио и пре додатних објашњавања и обећања, стизање у већ припремљене им станове Оца небеског, којих је много и где има места за све. Треба разумети да се овде не ради ни о каквој еуфорији, још мање безизлазу којим се морало кренути. Напротив, одлука је донета при пуној свести и то после причешћа. Не после силног вина и богате трпезе већ после братског покајног опраштања између себе, чак и кроз прозивке, укључујући и Лазареву здравицу војводи Милошу, јер се после овог ваља срести са вечно живим Богом и са Њим заувек остати, ускликујући као ученици на гори Тавору по Преображењу Господњем, Господе, добро нам је овде бити (Мат. 17,4). Милош је требао бити изазван, да би изјавио своју спремност и одлучност да својим животом брани светињу, да покаже ко је вјера а ко је невјера. Мученичка смрт апостола Христових била је свет(л)и пут приправности косовским вођама и војницима, а плејада првих хришћанских мученика који су се радовали смрти Христа ради, јер су срцем осећали значење Његових речи: онај који живот свој мене ради изгуби, сачуваће га, а онај који се бори да га сачува изгубиће га (Мат. 16,25; Лк. 9,24), осветљавали су путеве осталим до Косова поља где се бранио Крст од Некрста. Где се бранила вера прадедовска, вера стара, вера славна, Вера православна.

И кад сви изгибоше, и кад се мушко од заклетве с бојишта не враћа, кад бојиште поста гробље нових снага из костију обележеним црвеним Косовским божурима заливеним мученичком смрћу пострадалих, преживели благодарно изјављују: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. За оне који не поимају вечност и не могу да предокусе сладост Царства небеског у времену живота земаљског, нема објашњења овом феномену. То објашњава и конфузију првих званичних историјских извештаја европским владарима о победи Срба на Косову, извештаја који су за поједине земље деценијама били важећи. Отуда Србија још пуних седамдесет година одољева ропству и после четврте узастопно војнички изгубљене битке за само 18 година. Земаљски освајачи, гладни земље на којој је одувек било места за све људе, осећају страх пред народом који Бога ради војује, за земљу не мари колико за гробове. Народ који доследно прихвата речи Христове: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити (Матеј 10,28).

Да је оно што се од Бога прима, свето, вечно и непролазно, вредно жртве сваке па и голог земаљског живота за то положеног, тј. телесног нестајања са Земље ради узласка на Небо, сведочи нам никад незавршена Косовска битка. Та битка је уткана у ткиво српског народа. За њу се живело после ње као и онда кад је требало кренути на бојиште да би до ње дошло. Косово је постало српски Јерусалим. Драма косовска је резултат вековних припрема једног народа и она није престала за време петовековног владавине освајача над том земљом. Није престала ни његовим протеривањем са ње. Та борба не престаје никад. Она је и данас једнако света и честита по богочовечанском виђењу, а по људском жестока, важна и одлучна као што је била и првог Видовдана.

Нека би нам свима Бог Свемоћни подарио, молитвама Св. великомученика Лазара и свих са њим пострадалих, да и ми видимо Косово као своје губилиште, Косово као душу српског народа, како рече Високопреосвећени митрополит Амфилохије, а не део српске земље. Да осећамо Косово као зеницу очињега вида која гледа ка небесима. Јер гробови косовских јунака колевке су нових снага. Оно што се у Богу роди, Богом се освећује, у Богу се спасава и Васкрслим Сином Божијим у послању Духа Светога и после земаљске смрти продужава да живи свагда и стално и у све векове векова. Амин.

Видовданска беседа 2007.

О. Љубо

Информативна служба
Српске Православне Цркве
25. мај 2007. године

ПОРУКА СВЕТОГ
АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Косово и Метохија су током дугог низа векова настањени Србима, а до великих насилних сеоба српског народа на север, у 17. и 18. веку, Срби су били већинско становништво Косова и Метохије. Опште позната је историјска чињеница да се ту налазио центар средњовековне српске државе, оставши до данас средиште националне, хришћанске сакралне и профане културе српског народа. Ту, у Пећкој патријаршији од 13. века до данашњег дана налази се званично седиште српских архиепископа и патријараха. У смислу државности, по свим важећим међународним уговорима, старијим и новијим, као и по свим досадашњим резолуцијама Генералне скупштине и Савета безбедности Уједињених нација, по Париском споразуму из 1995. године и по читавом низу правних аката Европске Уније, Русије, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке, Француске и других земаља Косово и Метохија су неотуђиви део територије Србије.

Подсећајући на ове чињенице ми, наравно, ниуколико не заборављамо данашњи вишенационални састав становништва Косова и Метохије. Такође прихватамо, као и увек до сада, у складу са нашом хришћанском савешћу, сва права и све слободе наших суграђана албанске националности и осталих етничких заједница на Косову и Метохији. Зато се молимо Богу да свим народима и заједницама на Косову и Метохији дарује историјско помирење, мирну будућност, живот достојан човека и сваки благослов.

Српска Православна Црква и српски народ су сачували Косово и Метохију и у најтежим периодима историје. Косово и Метохија - то је, у духовном и моралном смислу, срце Србије и душа српског народа. Отуда Српска Православна Црква и српски народ се никада не могу одрећи свог права на опстанак и слободан живот на најдрагоценијем делу територије државе Србије. За Цркву је посебно важно очување многобројних православних хришћанских светиња на Косову и Метохији, као и повратак свих прогнаних са Косова и Метохије. Све то је могуће уколико се Косово и Метохија очувају као саставни део Србије са суштинском аутономијом, а није могуће, нажалост, уколико би оно било силом отргнуто од Србије. Не само мултиетнички карактер те наше покрајине него и хришћански идентитет и култура овог дела Европе били би најозбиљније доведени у питање. Евентуално давање државне самосталности Косову и Метохији означавало би гажење Божје и људске правде, отимање вековних, међународно признатих и потврђених права једном европском хришћанском народу и стварање преседана са несагледивим последицама не само за Балкан и Европу него и за свет.

Још има времена за покретање озбиљних разговора и, са пуном историјском одговорношћу свих, изналажења споразумног, правичног и компромисног решења, прихватљивог за све. Нико нема право да историјски непромишљеном политиком угрози права једног народа у име права другог народа и да једнострано и насилно мења међународно признате границе у Европи.

Због свега тога, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве апелује на Уједињене нације и на све утицајне државе у свету да помогну управо у проналажењу таквог решења, - правичног, и прихватљивог за све, - решења које ће задовољити и легитимне интересе Србије и легитимне интересе албанске етничке заједнице на Косову и Метохији.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве позива уједно највише државне институције Србије - Народну скупштину, председника и Владу Србије - да са још већом истрајношћу бране и одбране целовитост Србије. Бранећи Србију, они бране и право, и правду, и морал, и међународни поредак. Србија ништа не отима ни од кога, али ни она не може пристати да јој силом буде одузето петнаест одсто њене територије. За нас, за све хришћане, и за све људе добре воље важи правило: нико ником не може одузети душу - њу само човек појединац може сaм продати или изгубити.

П. П. Његош

О КОСОВО, ГРДНО СУДИЛИШТЕ

Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима.

Српској капи свуд име погибе.
Постадоше лафи ратарима,
истурчи се плахи и лакоми –
млијеко их српско разгубало!
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се нешће у ланце везати,
то се збијеже у ове планине,
да гинемо и крв проливамо
да јуначки аманет чувамо
дивно име и свету слободу.

О проклета земљо, пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имам младога витеза,
уграбиш га у првој младости;
или имах чојка за човјество,
свакога ми узе приђе рока;
или имах китнога вијенца
који круни чело невјестама,
пожњеш ми га у цв'јету младости.
У крв си се мени претворила!
Истина је, ово није друго
до гомиле костих и мраморах
на којима младеж самовољна
показује торжество ужаса
О Косово, грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио!

Весели се, праху Немањића,
Немањића и Гребељановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
код велике ваше развалине
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србљу љагу са образа.
Отворте се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад запојте, Високи Дечани
и ти лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вијечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е, нечистом ногом окаљати.

Владика Атанасије

ВАПАЈ СРБА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој,
нека буде заборављена десница моја.
Нека се прилепи језик мој гркљану мом,
ако те не успамтим, Метохијо моја,
ако те не ставим за почетак песме моје,
псалмопоја мога Господу, Спасу моме.

Стефан Метохијац, Харитон Косовац

Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и праведна су сва дела Твоја, и истинит си у свему што чиниш, и прави су путеви Твоји, и судови Твоји истинити и спасоносни. Судбе истинске и праведне, и карање спасоносно, учинио си над нама у свему што си нам учинио, и што си навео на нас, и на народ наш и земљу нашу, због грехова наших. У истини и правди Твојој предао си нас у руке непријатеља безаконих, мрских одступника и безбожника домаћих, и поробио нас туђинским господарима неправедним, и тирјанину светском злобнијем од свих на земљи.

Ти се разгњеви и ми сагрешисмо, рекао је неко од слугу Твојих у старини. а нама је приличније да кажемо: Ми сагрешисмо, и Ти се зато разгњеви. И заиста сагрешисмо, и безаконовасмо, и одступисмо од Тебе и од завета Твога; прегрешисмо у свему, заповести Твоје спасоносне не послушасмо, нити одржасмо, нити сатворисмо, као што си нам заповедио, да нам добро буде.

И сада, Господе, не можемо отворити уста своја; посрамљење и поруга постасмо свима људима, и свему роду људском на земљи. Јер, Владико Господе, умањисмо се већма од свих народа у свету, и понижени смо по свој земљи нашој, и посвуда од запада до истока, због зала и неваљастава вођа наших, и тирјанства охолих моћника земаљских, због многих посртања и грехова наших.

Као Патријарх отац наш, и ми данас по Косову и Метохији говоримо: "Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће сунце заћи и преклонити се дан, и проћи тамна ноћ, и ова зимска беда што нас снађе. Јер нема онога ко нас штити, ни од туге што нас ослобађа. Мука наша утростручи се, и рекосмо са сузама: Докле ћеш нас, Господе, заборављати до краја, докле ћеш се наоружавати на наслеђе Твоје? Устани, Господе, зашто спаваш, зашто лице Твоје, Боже наш, окрећеш од нас? И опет: Устани, Господе, помози нам Имена Твога ради. Тако свагда ридање ридању придодајемо, и ниоткуд помоћи не можемо добити".

Јер, Господе Вишњи и Свевидећи, нема у времену овом међу нама кнеза, ни вође, нема човека Србина непатворена; нема жртве чисте и неупрљане, нити приноса од срца права и неокорела. Сви зађосмо са пута Твога, због нашег удаљења од Тебе, због нашег остављања Тебе, Извора Живота, и обраћања ка новоископаним бунарима, у којима је вода закужена пре но што је и сасвим пресахла, па нас поје мутним водама и брлогом, трују нас отровом својих акрепа и светских змија. Зато си праведно допустио на нас ову богоостављеност, заслужено а небивало отуђење од Тебе и од Народа Твога, и од себе самих, у својој земљи и својој кожи.

Храмови Твоји у земљи нашој оскрнављени су и спаљени, свете обитељи монашке попране су и разорене. Часни крстови и иконе светих Твојих Угодника и Мученика полупане су и погажене најпре ногама домаћих безбожника, и затим и страних иноверника и иноплемених окупатора. И данас, као у турско доба, у овој Светој Земљи стародревних задужбина Отаца наших "Сам у цркви Христос руке Своје шири, чекајући паству које више нема". А нема је, јер је стадо Твоје издано и продано, препуштено вуковима, предано у руке нељудима, уљезима и освајачима, распродато низашто као робље склавинско, остављено на милост и немилост окорелих туђинаца и злочиначких арнаутских угњетача.

Од Пећске цркве, Дома Спасова, који опседају јаничари да га још једном запале и опљачкају, и од читаве на обе стране Дрима прострте Метохије, сада сасвим прогнане и попаљене, па преко спаљеног и разореног Неродимља до спаљеног Манастира Бинича у Поморављу, и до из дана у дан све више нападаног древносрпског Изморника и Новог Брда; и опет од Шар планине и спаљених Манастира Свете Тројице у Мушутишту и Светог Марка у Кориши, до српских згаришта у Подкаљаји у Призрену, и даље преко сравњеног до темеља Манастира Зочишта крај немањића Хоче и новог концлогора за Србе у Ораховцу, па до НАТО-бомбама разореног Голеша и огњем и мачем расељене Милутинове Приштине и Лазареве Самодреже, и Полабља и Бајгоре, пружа се наше ново Косовско Распеће, као што пре шест векова беше распрострт велики Крст над истим Косовским Разбојиштем. Но тада, Оци наши, и у телесном поразу духовно непоражени, написаше на Крсном стубу Косовском ове речи спомена живе вере и чојства и јунаштва: "Човече, ти који Српским земљама ходиш, ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи, кад дођеш на поље ово, које се Косово зове, по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих, а међу њима видећеш тада камено биће, мене Крстозначног и освећеног како насред поља усправно стојим…. Овде је некада био велики самодржац, чудо земаљско и владар српски, по имену Лазар, велики кнез, побожности непоколебљиви стуб, бескрај богопознања и мудрости дубина, огњени ум, заштитник странаца, сиротињи помоћ, гладнима хранитељ, тужнима милост и утешитељ, онај који све воли што Христос хоће…"

А ево, Господе Самилосни, после шест столећа, завлада овде над нама лажни цар и лажни пророк са Газиместана, пре потурица неголи Србин, који нам говораше да неће бити издаје, нама који знамо да је издаја већ била, а сада се само обелоданила. Са таквим безбожним вођом и несрбином, остасмо сада "код Земље без земље, код Косова без Косова, код Милоша без Милоша, код себе без себе", код образа и поштења без образа и поштења, јер нам га тај безбожни комуниста, нечовек и расрбин, одузе и упрља. Зато такав, по речи српског песника, није ни могао нити може да брани и одбрани Косово, јер "Не може Агарен и одступник да брани твој род, нити паликућа од пожара да спасава, из ропства мисирског неће те извести рука Фараона, лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона". И овај паликућа своје и туђих кућа, варалица и издајник, пречицом нас је довео до овога пакла и безизлаза, у којем су невине жртве непокопане, деца поклана неоплакана, светиње спаљене и оскрнављене, цео народ поруган, погажен и понижен.

Његово десетогодишње безумље и нечовештво приписано је народу моме, који народ јесте грешан, али је ипак Народ Божији, јер је народ савести и покајања. А слични овоме тирјанину туђинци тирјани и лицемери, налицкани а окорели нељуди псевдохришћанског Запада, но од њега виспренији у лукавству, препреденији у дволичењу, овога отступника од Бога и народа хоће таквим какав је, да би могли и нама радити оно што њихово нечовештво ради малим људима и народима по васељени. Они по себи о њему мисле, да је и наш народ такав исти, и спрдају нам се и они и њихове домаће улизице, идолопоклоници Есперије, Нове Демоније, што ми још верујемо да смо народ Божји јер верујемо у Правду и Истину Божију, и што се још увек држимо Небеског завета Отаца наших, Косовског опредељења Мученика и Новомученика наших.

Заиста је праведно и истинито што народ наш Косовски данас зна и осећа да "Бог се драги на Србе разљути, за њихова многа сагрешења; наши вођи закон погазише, за правило лудост изабраше. Великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство; великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице".

Пет векова страдасмо од туђинаца, никад потпуно ослобођени, али и никад до краја поробљени, нити отуђени од Бога и себе самих. Страдасмо од најезде свакога зла са Истока и са Запада, али највише пострадасмо за ове последње педесетогодишње окупације од отуђених од Бога и народа безбожних и нечовечних комуниста и неокомуниста, који овде и дођоше и завладаше нама помоћу западних безбожника и антихриста, од којих нам, и опет преко њих, дође и ово данашње најгоре и потоње зло. Од тих нељуди тмурно светлећег и уједно мрачећег Запада никада нам и не дође слобода и човечност, него само такозвани "нови светски поретци", нова поробљења која смењују она претходна, попут овог садашњег тирјанства и бомбардовања, од Ускрса до Ускрса и од Великог Петка до Великог Петка. Последње њихово тромесечно НАТО-бомбардовање народа недужног и поробљеног, овај домаћи тирјанин и они тирјани велеречиво проглашују, сваки за себе, за своју победе, а ко је онда поражен, Господе, Судијо Праведни? - Поражени смо ми, народ недужни, сужњи поробљени, Господе над Војскама Небеским и Судијо над тирјанима земаљским.

Седимо, Господе, на рекама косовским и метохијским, на Лабу и Ситници, Дриму и Бистрици, и плачемо као некада народ Твој Израиљ у Вавилону. Не дају нам ни воде чисте пити, ни жито наше зрело пожњети, ни убијене наше сахранити, ни песме косовске заветне певати. Са сузама хлеб свој сухи једемо, а говоре нам о изобилној хуманитарној помоћи, коју нема ко од кога чиста срца да прими, јер нам са нуђеном помоћи долазе разне уцене и продаје вере за вечеру; у многим местима нема коме ни да се разда, осим понеки старац и старица, избачени из својих кућа и станова, злостављани ранама и модрицама по телу и души, ако су још уопште и преживели, као што је у Подујеву и Приштини, Штимљу и Призрену. "Три старице држе Крст на Косову, код триста хиљада Срба што беше овде , плач је једне полуслепе старице, коју тенковима чува светска НАТО-сила! Две трећине Срба из "етнички очишћене" Метохије и из већине градова и насеља Косова, "од Чечана, побро, до Звечана", изгнани су и протерани, десетковани као сиротиња раја у турско и "власи" у усташко време, па нас још више бројем смањују и умањују, и све питају хумани посетиоци са Запада и њихови двооки а слепи код очију дипломати: "Колико вас је још остало?" Мучени Владика Косовско-Метохијски, сирак тужни без игде икога, одговара им горко и са сузама: "Малобројни смо, али смо неизбројни".

Дошла је на Косово велика и пребројна светска сила, кажу: да заустави насиље, да престане претходно прогоњење, а под том светском силом само су увишестручена зверска зла и насиља над нама, убиства и затирања каква свет још видео није. Својим бомбама и ракетама пре тога су затрли наше пшенице и винограде, нема жита ни за просфору, нема вина ни за Летурђију. Сва су поља Косова и Метохије изрована бомбама, баште и вртови затровани, душе наше нечовештвом загорчане и поништене. И сада, под новим "миротворцима", зло и насиље над читавим једним народом увећано је до непреглеђа и непредвиђа, јер се крај овом страданију не види, јер сила њихова неће да стане на крај злочинству арнаутском. А и како би када су им вође тих злодјела савезници и сарадници у њиховом новоколонијализму, у њиховој владавини светом кроз дрогу, оружје и новац, и кроз остала разбојништва, названа тамоњиховом "демо(но)кратијом". Где год су досад дошли ти нељуди са Запада, свугде су доносили само рат и несрећу. Кажу да долазе да донесу мир и права свима, а собом доносе већу несрећу и неправду, зла не разрешавају, него још већма умножавају и продужавају. Наласкани су а груби, фини су а брутални, као оруђа и оружја њихова, нечовечни као безбоштво антихристијанства њихова. Говоре да су они мерило света и свега на свету, а меру Правде и Истине нити имају нити хоће да знају. Велеречиви су на устима о "новом поретку" ствари у свету, а стари су и изанђали као греси и нечовештва њихова. Оветшаше у срцима својим, разједа их црв сумње њихове да се не би како показали неуспешни и тиме изгубили поверење (они кажу "кредибилитет" НАТО-а) да су вођи и усрећитељи свега човечанства. Њихов је "нови поредак" само стармладо поробљење прастарим страстима и похлепама њихових интереса, луциферског им властољубља, којим смерају да свет покоре себи и по себи га прекроје. А ко то неће, њега проглашују за најгорег, за нетрпељивог, за "некооперативног" у само њиховим плановима, и зато за таквога нема права ни да постоји ни да живи. Пуна су им уста речи о слободи, а сами су робови најнижих страсти и нескривеног идолопоклонства лажним боговима. Куд год дођу и прођу "трагови им смрде нечовјештвом". Стално вичу: Мир, мир! - а мира немају у срцима својим и савестима својим. Зато где дођу доносе немир, са једним јединим аргументом мира: бомбама, тенковима, окупацијом, НАТО-пактом. У души им је рат, зато где год се појаве сеју ратове, или без објаве рата воде "ваздушну кампању", како еуфемично зову затирање земље и народа отровним бомбама и пакленим ракетама. И све то зову Европом и Западном цивилизацијом, а ми то зовемо натоизацијом и последњих остатака од Европе; сумраком једне, некад хришћанске цивилизације. Јер је последња реч те цивилизације - мамон, оружје, батина само с једним крајем. Заиста су постали "маљ Земље", као што је био Египат и Вавилон, Рим и Стамбол, а у наше време Берлин и Брисел, Њујорк и Вашингтон. Нема ни стварне људске цивилизације ни људске културе код њих, него је лицемерна политура, црвоточина испод глатке коре, гној испод улепшане коже. Кажу да они неће комунизам, а владање им је као и комунистичко: тирјанско поробљење људи и народа, гажење по срцима и савестима људи и народа, велеречива хипокризија о "људским правима, слободама и једнакостима" - liberte, fraternite. egalite, ou la mort, а стварност им се своди на једначину смрти, ваљак поништења свега што није као они, јер претендују да сви буду по њиховој слици и прилици, по лику и подобију Звери апокалиптичке, не Христа него Антихриста, не Бога и Богочовека, него човеко-бога и псевдо-бога.

Вековима нам не дају да се ослободимо, нити своју кућу да уредимо; стално нам намећу своје диктате и унапред октроисана решења, која не могу ни да се остваре, а камоли да се одрже, јер су производ насиља и неправде, дело не људске врлине него ђавоље вештине, плод подмуклости безбоштва и нечовештва. Но они и даље то чине упорно и насилно, да би опет могли да се мешају у нашу кућу, да манипулишу туђом муком и патњом. А нама ће вечито говорити, без трунке људског стида и кајања: да смо неспособни да своју кућу уредимо, ред у својој авлији заведемо. Као да смо заборавили шта су нам све радили у ратовима и окупацијама које су над нама спроводили, и како су нас "ослобађали" да би нас чинили робовима двапут горима но што смо били. Тако да не будемо оно што смо били, и што можемо бити. него оно како нас они хоће, по лику и подобију свога самоидолопоклонства, како одавно рекоше Пророци Господњи.

Устани, Господе Боже мој, суди људима и народима по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави, Господе, законодавца над њима и нама, нека познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове наше затру, Светиње Твоје да униште јер им сметају што нису као њихове. Кивни су на нас што знамо и памтимо да "мученој земљи, Мученика треба".

Боже Спаситељу наш, Надо свих крајева земаљских и оних најмањих и најудаљенијих, знамо из горког искуства живљења нашег, из историјског пута и устрајавања Отаца наших, да: што је дубља пропаст, то је и нада спасења већа. Јер то је тајна Крста Христа Твога, и тајна распећа наших на путу кроз ову Долину плача што се Земља зове.

Зато, Господе, Милостиви Човекољупче и Душеспасче, телом сатрвеним и душом сакрушеном, духом смиреним и језиком муцавим, молимо Те и преклињемо: да примљени опет будемо. Нека жртва поништења нашег буде благопријатна пред Тобом, и нека се и данас врши над нама света Воља Твоја. Јер нема постиђења онима који се уздају у Тебе. И сада, следујемо Ти свим срцем, и бојимо Те се, и тражимо Лице Твоје; немој нас постидети у овај страшни дан и час искушења нашег. Не предај нас до краја, Имена Твога ради; не раскини завета Твога, и не удаљи сасвим милости Твоје од нас, ради Отаца наших Теби угодивших, ради Саве Светитеља и Лазара Мученика, ради дечице невино прогоњене и сирочади уцвељене. Узбуни се душа наша у нама, и смути се срце наше у утроби нашој, кости се наше потрше у нама, од мноштва сагрешења наших, и од праведног гњева Твога. Уместо Немањића и Лазаревића, постасмо бранковићи и немилошевићи, од Орловића врапчевићи, од Танкосића танкодушићи. Издиру нам темеље храмова Твојих, и корене бића и битовања нашег. Хоће да нам сруше Високе Дечане и прелепу Грачаницу, да нам раскрсте Патријаршију и помунаре Љевишку. "Очни живац су нам растурили, сада би да нам и бели штап из руку отму. Земљу коју смо од Неба добили, неко им је обећао, и продао, и издао".

Али нас Ти, Господе Једини, немој издати. Ти нас, Боже Једини, нећаш оставити до краја љутим непријатељима и крвницима нашим, него ћеш нас призвати и опет оживети. Ако се и кожа моја распадне, и кости моје сатруну, опет ћу устати и стати преда Те, и славити Те, и исповедати се Имену Твоме Светоме. Јер смо били Народ стада Твога, а они нас учинише овцама за клање, лов зверовима и храну црвима.

Господе Благи и Свемоћни, погледај на убожјаке Твоје, вековима тлачене и гажене од свакога ко је овуда наилазио. Опомени се да смо прах земаљски, са душом у носу и утробом у рукама нашим. Па ипак, Ти си и над прахом у почетку стао, и из небића у биће нас призвао, и из смрти у живот нас превео и васкрсао. Јер си Ти Васкрсење и Живот, и милости су Твоје бездна многа, пред којима су сви греси моји као прах и пепео, који лахор Духа Твога развеје и Крст Сина Твога очисти и опере, те опет постајемо бељи од снега и светлији од сунца.

У свему овоме, Господе, ми Тебе не заборависмо, зато и Ти нећеш заборавити згажено лозје Винограда Твога. Ако ли заборависмо Име Бога нашег, ако ли пружисмо руке богу туђему и лажному, поврати нас и обрати нас; обасјај нас светлошћу Лица Твога; очисти нас од јавних и тајних грехова и прегрешења наших, васкрсни нас из свих гробова наших. Јер Ти си Бог Који је сишао у ад, и раскинуо окове сужања, и род Адамов васкрсао, и Царство нам Небеско завештао.

+ + +

Оца Харитона Лукића отели су наоружани припадници "ОВК" 14. јуна 1999. на призренској улици. Његово обезглављено и осакаћено тело са траговима мучења и више убода ножем је пронађено 8. августа 2000. близу Призрена.

Оца Стефана Пурића су киднаповали припадници "ОВК" у јулу 1999. у близини манастира Будисавци, поред Клине. Према незваничним информацијама мучен је и убијен заједно са групом српских цивила у Истоку. Претпоставља се да му је тело бачено у једну јаму.

Десанка Максимовић

РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово, не оплака
ван твојих брда и твојих река.
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

Ранко Симовић

КОСОВСКА НОЋ

Косово је немирна граница
усред срца, на сред ораница.

Питање се поставља ко ново:
да ли знамо чије је Косово?

Испод земље и кости нас зову:
коме ћете царству на Косову?

Скупи децу у кућу с вечери,
тули светлост и закључај двери.

Крстове и белеге у тами
нека бране мртваци и сами.

Да л бежати, бар голим животом?
Косово нас прогања и потом.

Чезнем јутро, сан ме обилази,
чекам Сунце на небеској стази

и питам се: може ли да сине
из наслага такве помрчине?

Драган Драгојловић

СЕЛИШТА НА ВИДИКУ

Од селидбе до селидбе, где смо коначно
стигли? Слобода истерује брата са огњишта.
Проклето јој лице.

Селидбе су за петама. Прогнани век се
радује нашој муци. Да ли су пчеле икада саме
донеле мед немоћној усни?

Где је Кућиште? Где је нестални завичај?
Ноћ преврће гробља, руши надгробља.
Споменици лете низ зелену годину.

Приђи кући, брате, ако знаш где је.
Види да ли ће деца у њој икада да се роде.

Матеја Матејић

КНЕЗ ЛАЗАР

Сваки је избор
одраз
и мера слободе;
хвала ти, Кнеже,
што ниси погрешио,
па и ми знамо
којим се путем стиже
до висина.

Вечно и привремено
избором раздељено,
жртвом
за увек састављено.

Божури расту...
Можеш ли и нас
окупити,
честити Кнеже?

Љубомир Симовић

СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који пале,
устани пред оне који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео,
траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,
и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније, кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
и учи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!

Матија Бећковић

КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куда да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Патријаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам до неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Благоје Чоботин

СВЕТИ ДУГ

Сакупљам имена
мојих прадедова,
дедова и очева.
Браће и сестара.
И сахрањујем их у
немуште гробове наших душа.

Она су невидљива.
Али ехо њихових молитава
допире до васкрслог Косовског Авеља,
који се буди у нама,
а којег поново Каинови синови
разапињу
на жртвенику окрвављеног православља.

Здравко Крстановић

РУШИОЦИ ГРОБОВА НА КОСОВУ ПОЉУ, КОЈЕ ПУТУЈЕ

Гробови наши бориће се с вама!
Алекса Шантић

недостаје ми слово:
како да те назовем?
јер
као да ниси од бога
као да си се сам замијесио
без душе
а звијерима не припадаш
оне не руше гробља
ко си?
која те сила води?
твоје очи
свјетлост не примају
теби манастир
не сјаји
нагониш стоку
да по мртвима пасе
не знаш
да ниси овдје
ал одасвуд мотре
недохватљиви
што смјераш
кад ноћу рушиш
храм,
у шаци држиш шаку мрца?
косово
не можеш узети
ко јеси да јеси
јаче је од тебе
толики је оно гроб
да га не би срушио
ни да те има
колико скакаваца

* * *

Вук Драшковић

Цео свет се данас пита: шта ће бити са Косовом?
Питање не гласи: шта ће бити са Косовом, него шта ће бити са нама.

Ако може бити реке без извора, биљке без корена или куће без темеља, онда може бити и Србије и Срба без Косова.

Тамо нам је рођено и створено све што нас чини народом и државом.

Косово је данас највећи и свеопшти српски чемер. Горчина коју гутамо мора постати лек.

Да бисмо се утврдили на Косову, Косово мора да се утврди у нама.

Косово ће нас дићи, кад будемо разумели да смо пали и зашто смо пали.

Из "Српске речи" број 214 од 29.10.1998

МАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Манастирски комплекс Пећке Патријаршије састоји се од четири цркве које су саграђене у периоду између XIII и XIV века. Вековима је овај манастир био средиште Српске Православне Цркве. Налази се у прелепој Руговској клисури поред реке Бистрице. До осамнаестог века манастир је био напредно монашко средиште са стотинама учених монаха. Услед сурових турских зулума Патријарх Арсеније је крајем седамнаестог века у великој сеоби повео из овог подручја хиљаде хришћанских породица у Јужну Угарску. И поред притисака локалног муслиманског становништва манастир се одржао до данас. Након Другог светског рата Пећка Патријаршија је претворена у женски манастир. Мада овај манастир административно не припада рашкопризренској Епархији, његова историја је уско повезана са историјом других манастира ове Епархије. Као ставропигијални манастир Пећка Патријаршија је у непосредном надлештву Српског Православног Патријарха у Београду где је данас средиште Патријаршије.

Данас је манастир Пећка Патријаршија веома важно духовно средиште са сестринством од 25 сестара. Након пожара који су 1981. године подметнули Албанци изграђени су нови манастирски конаци са новом Патријарховом резиденцијом. Након рата на Косову и Метохији 1998-1999 манастир Пећка Патријаршија постао је духовни и национални центар за преостале Србе северно-метохијског и хвостанског региона. Сестринство се бави хуманитарним радом и одржава манастирску економију. Манастиру припада и метох у Будисавцима, недалеко од Клине где две монахиње бораве саме под заштитом снага КФОР-а.

Пећка Патријаршија - комплекс који се састоји од три цркве и припрате

ИСТОРИЈА МАНАСТИРА ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године.

Архиепископ Св. Арсеније Први,
оснивач манастира Пећка Патријаршија у XIII веку

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.

После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

Протојереј Васа Пејовић

КОЈИМ ПУТЕМ?

Свакога дана слушам како хришћани говоре: да смо живели у време апостола и да смо видели Господа Исуса Христа, и ми смо били свети као и они. Тако људи мисле и зборе у свом незнању. Јер Онај који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само речима него и својим делањем, Он је исти као и у прво време, као што нас и сам уверава: "Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу; и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује" (Јн. 17,21; 5,17).

Можда ће неко рећи да није исто гледати Господа зелесно, ис лушати само Његове речи, као што ми сада слушамо од других и читамо у Јеванђељу. И ја велим да ту постоји огромна разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог, што је и саме Јевреје бацило у заблуду, док Он данас нама проповеда као истинити Бог. Тада јеприлазио људима као човек и седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет, и без Њега ништа не бива. Тада су Га и простаци унижавали говорећи: "Није ли ово дрводеља, син Маријин?" (Mk. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божијем и Богу. Тада су га поштовали као једног од људи, као смртног и тљеног, и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље и свега што постоји. Због тога, када је апостол Петар исповедио: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мат. 16,16), Христос га похваљује говорећи: "Благо теби Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мат. 16,17). Данас ту нема ничега необичног, јер се Христос данас јавља и проповеда као Бог, оденут славом Божанства.

Када би нама данас било немогуће пазити и испуњавати оно што казује Бог и сви свети – јер о томе овде и говоримо – ѕашто су се онда трудили оно који су све посведочили па птпм написали и оставили нама на поуку? Због чега се све то данас чита по црквама? Очигледно је – ко пориче да се Његова наука данас може испуњавати, тај закључава небо које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање ка небу које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских и гледа на земљу, и виде Га верене душе и чују како их позива преко Јеванђеља: "Ходите мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мат. 11,28). А богоборци и тобожњи верници узвикују: "Немогуће је то, немогуће у овом веку!" Такве је сам Господ изобличио говорећи: "тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите, нити дате да улазе који би хтели" (Мат. 23,13).

Шта отвара царство небеско? Плач и покајање. Тама не може боравити у светлости - таква је особина светлости да уништава таму. Грех је гори од таме – Бог је светлији од сваке светлости. А нико од нас не може рећи да је без греха. "Ако речемо да не сагријешисмо, градимо Га лажом, и ријеч Његова није у нама" (1.Јов. 1,10). И зашто да је човеку немогуће покајати се? Чиме су другим светитељи блистали у свету него дубином и топлином покајања? Да то није било тако, не би светитељи нагонили душу своју на покјаничко призивање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечноме Богу. Ко мисли да је немогуће покајати се, тај се одриче очишћења. У овом свету нисмо чули да се неко може очистити без суза, без покајања за грехове почињене после крштења. Не говоре нам узалуд Свети оци, да су гледали небројено пута како незнабошци плачу баш за време примања тајне Светога крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму као што ветар очисти небо од облака. Ко тврди да није грешан јер није чинио велико безакоње, тај тврди да не може да се каје. Тај тврди да је Христос далеко и по осећању и по времену. Христос је и онда видео три врсте људи: горде фарисеје и књижевнике који су критиковали свако Његово дело и сваку Његову реч; питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао; и најзад, велике болеснике и грешнике, који су Му са сузама прилазили, и као чудотворцу и Богу. Христос је волео и њих да прими и да им све учини, остављајући за пример целом људском роду како се прилази Богу. Сузе и покајање били су као мост који приводи Христу у оно време када је Он лично проповедао и лично исцељивао; сузе и покајање јесу мост ка Њему и сада кад Он седи у слави Бога и Оца. Јер ко не види страдање Сина Божијега, и ко не види своје грехе, како може ући у царство Божије? Син Божији се прослави после страдања; зар смртни човек да уђе у рај без страдања; без плача, без покајања, без познавања самога себе?

Није Христос далеко, него је Христос сасвим близу. Ближи од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од помисли. Родитељи и пријатељи могу умријети, и умријеће, дисање може застати, мисли могу лутати по пустињи овога света и никакве утехе не донети. Христос спас спустио се до човека, до просјака, и све је позвао у Своју славу и Своје царство. И све нас једанко зове: "Приђите к мени" (мат. 11,28). Зар је далеко Онај који тако говори?

Преузето са www.istocnik.com

УРЕДИЛИ ЂАЦИ НЕДЕЉНЕ ШКОЛЕ ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ У ВЕЛИНГТОНУ

БЛАГОВЕСТИ

Једног лепог пролећног јутра Арханђел Гаврило је посети предобру девојку Марију. Донео јој је благе вести и рекао: ''Радуј се ти која си стекла милост! Господ је са тобом! Не бој се Марија, родићеш Сина Божијег чије ће царство бити вечно.''

Дјева Марија је рекла:

''Не схватам како се то може десити, али слушкиња сам Божија. Спремна сам да учиним све што се од мене очекује!''

Тада је чудесна светлост осенила Дјеву Марију. Тај чудесни догађај се данас прославља као велики празник – Благовести.

Пресвета Богородице спаси нас!

Јована Брашић

+ + +

СВЕТИ САВА

Роћен је 1169. као Растко, најмлађи син Стефана Немање, великог српског владара.

Са само 16 година напушта царски двор и одлази у манастир. Манастир се налазио на Светој Гори у Грчкој. За њим је касније отишао и његов отац. Постали су монаси обојица. На монашењу Растко постаје Сава, а његов отац Стефан добио је име Симеон. Заједно су подигли манастир Хулендар на Светој Гори који и данас постоји. Свети Сава је често путовао у Свету Гору. Пуно је волео и свој народ и молио се Богу за њега. Учио га је Божијем закону. Он је био велики просветитељ и први српски владика. Свети Сава је основао српску цркву и подизао многе манастире и школе. Био је и писац. Писао је монашка правила. Учио је и народ како треба живети.

Наша црква у Велингтону, многе друге цркве у Аустралији и наша два манстира у Аустралији носе име Светог Саве. Свети Сава је умро 1236. године.

Ја мислим да би сва деца на свету волела да имају по једног Светог Саву, да му певају:

''Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави,
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава
Где наш српски пастир Сава,
Појте му Срби
Песму и утројте''.

То је најлепша песма на свету. Ја и моја браћа и сестре волимо да певамо ову песму.

Најкраћа молитва Светом Сави, коју ми ђаци недељне школе у Велингтону увек кажемо кад љубимо икону Светог Саве гласи:

Свети Саво моли Бога за нас. Амин.

Гаврило Кудрић

Ђаци недељне школе на часу веронауке и српског језика

Архимандрит др Амфилохије Радовић

ЗНАЧАЈ ПРАВОСЛАВЉА
ЗА МЛАДЕ ДАНАС

Франсоа Моријак, велики француски писац нашег времена, на питање: да ли има наде савременом човеку да изађе из својих безизлаза, одговорио је: Једина светла тачка за будућност савременог човечанства јесте буђење вере код данашње руске интелигенције. Овај неочекивани одговор чувеног фрaнцуског академика од изузетног је значаја. Моријак, који је био римокатолик и човек западне културе, не заснива будућност човечанства, како би се очекивало, на западној цивилизацији и њеним плодовима него на вери која се буди у једном распетом православном народу. Очевидно, Моријак је пред своју смрт осетиo снагу и привлачност Православља. А није био на Западу он једини који је осетио и који осећа ту снагу и изузетност Православља.

Православље је на Западу било дуго времена заборављено, ако не и презирано. Човек европско-америчке цивилизације вековима је био пун себе. Требало је да дође до великих потреса у његовој новијој историји као и у историји православног Истока, па да Запад схвати колика се снага скрива у привидно неефикасном источном православном хришћанству. Постоји у Новом Завету једно питање које поставља Натанаило апостолу Филипу а које је, чини нам се, човек западне цивилизације, обликоване римским и протестантским хришћанством, вековима постављао хришћанском Истоку. Када је, наиме, апостол Филип обавестио Натанаила да су нашли дуго очекиваног Месију, он га је са чуђењем упитао: Из малог и презреног Назарета може ли што добро бити? Филип му на то питање одговара: Дођи и види! Натанаило га је послушао и после чудесног сусрета са Христом узвикнуо: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев! (Јн. 1, 43-49).

Сличан однос према православном Истоку имао је вековима и културно развијени Запад: Са Истока пониженог и прегаженог турским и татарским ропством а у новије време модерном атеистичком идеологијом – може ли што добро бити! Такво схватање вероватно и данас многи имају. Такво питање, нажалост, постављају многи од источњака, који су одрасли на тлу православне културе, али су изгубили своју историјску самосвест и поклонили се златним теладима и идолима модерне цивилизације, испуњени комплексом ниже вредности пред пролазним ауторитетима овога света и века. Тако се понавља стара историја која се одиграла у пустињама и на Синају са Мојсијем и његовим народом. Док је пророк Мојсије разговарао на Синају у огњу са живим Богом и од Њега примио откривење вечне истине и Закон, дотле се његов народ у долини клањао златном телету, заборавивши и свога вођу Мојсија и Бога кога је он проповедао и коме је верно служио. На све те недоумице и колебања православни је Исток кроз векове одговарао а и данас одговара речима апостола Филипа: Дођи и види!

Заиста, сваки онај који приступа Православљу и православном Христу са безазленошћу Натанаиловог срца, пре или касније ће поновити његове речи: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев! Шта је то у Православљу што га одржава и чува и што га вечно обнавља, што га чини вечно младим и подмлађујућим? Срж и суштина Православља, његова неуништива сила и снага јесте управо тај дивни и незаменљиви лик Христа Сина Божијег са којим се сусрео Натанаило и безбројни други људи после Натанаила. Основна брига Православља кроз његову дугу историју била је и остала да очува неискварен лик еванђелског Христа и да га правилно прославља. И сама реч Православље сведочи да је оно право и правилно прослављање Христа као савршеног Бога и као савршеног Човека. Шта је дакле Православље? Православље је истинско прослављање Бога у човеку и човеком, и прослављање човека у Богу и Богом; Његово прослављање не пролазном него вечном славом, оном славом коју је Бог припремио од искони онима који Га љубе. Шта је још Православље? Православље је права вера и право живљење и владање по тој вери. И једно и друго, и права вера и право живљење, откривено је и оваплоћено у чудесној личности Исуса из Назарета. Та права вера и то право живљење неодвојиви су једно од другога као што је и сам Христос нераздељив као Бог и Човек. Јер као што без корена не може бити дрвета нити правих плодова на њему тако ни без праве вере не може бити истинског људског живота нити здравих плодова тог живота.

Овај чудесни лик Христа Спаситеља и у Њему обједињена вера и живот чувао се и чува, као живот и спасење света, не у неким апстрактним и човеку недоступним висинама, нити у неком празном простору. Тај ЛИК, та истинска вера и истински живот по вери, присутан је и вечно делотворан у Цркви. Он се чува у Цркви као богочовечанској историјској реалности, као неразоривој заједници сабраној у Христово име. Христос је глава Цркве а она је Његов живи богочовечански организам. Шта је још Црква? Црква је и свети квасац којим расте и узраста човек и свет, она је сила преображаја овог неба и ове земље у ново небо и нову земљу. Постојале су и постоје многе заједнице које себе називају хришћанским заједницама. Међутим, само она историјска заједница у Христово име сабрана, која је очувала и која чува праву веру у Христа и прави живот сагласан тој вери, може бити и може се звати правом Црквом тј. Православном црквом. Свака пак заједница која се удаљује од праве вере у Христа и која не живи у потпуности животом који је сагласан тој вери, нити може бити нити се може звати православном црквом. И као што је један Христос, тако је и једна вера, једно крштење, један Свети Дух који све испуњава и оживотворава и уједињује, тако је и једна Црква. Као што се Христос не може раздвојити и разделити, тако се ни Његова Црква, Његово свето Тело, не може раздвојити; од ње се само може одвајати и удаљавати али не и њу раздвојити. Од ње се одвајају и удаљују мање више сви они који сакате праву веру и који се одричу од правог живота сагласног тој вери, то јест сви они који помрачују свесветли и непатворени лик Христа Богочовека и који сакате Његову свету науку.

Православна црква којој припадамо и која се још назива Источном црквом трудила се кроз сву своју крстоносну историју да очува тај свети ЛИК и да собом посведочи управо ту веру и тај живот по вери. Што значи: да посведочи и да сачува истину о Богу, свету и човеку коју нам је Бог открио у личности Христа Богочовека, коју нам је објавио у Његовом Имену које је изнад свакога имена и без којега као таквога нема и не може бити спасења ни једном живом створењу. Постоји нека тајанствена истоветност између Христа и Цркве православне. Ту истоветност Цркве са Христом Богочовеком потврђује, поред осталог, и горе наведени њен назив Источна. Под тим називом обично се подразумева географски појам. Назив међутим Источна црква не значи само географско место њеног историјског присуства. Уосталом географски појам је релативан а Православна црква је данас раширена на свим континентима тако да он тако схваћен и не одговара чињеничном стању. Под тим појмом не подразумевају се ни просто специфичне особине религиозности ни духовности како се она обликовала на хришћанском Истоку. Источна значи првенствено – она која је од Истока, што значи која је од Извора. Исток са висине, по речима црквеног песника: ја сам Христос, Исток као Извор и као Источник свега постојећег. Исток је место где се рађа сунце: Христос је истинско Сунце Правде, Он је Почетак и Крај, Извор и Увир свих постојећих светова. Источна црква значи, према томе, - Христова црква, истинита, неуништива и вечна црква; Црква која проповеда и сведочи Христа који је Вечни Исток, вечни Почетак али и вечни Крај и Пристаниште свега постојећег. Као таква, Црква је једна и света, апостолска и саборна. Једна је јер почива на једном истом Богу Оцу, Сину и Духу Светом, света је јер је испуњена и призвана да се испуњава светошћу тог једног и истинитог Бога јединог Светог. Апостолска је јер почива на проповеди, предању и темељу дванаест Христових апостола. Саборна је стога што сабира у себе и има сједињене Бога и човека, људе и анђеле и сву Божију творевину, и што призива све и сва да уђе у њену свету заједницу. Она је саборна и зато што призива и све људе и све народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога и да испуњавају све оно што им је Господ заповедио. Као таква она је призвана да од свих земаљских народа створи један Божији народ, да би сви били једно као што су једно Отац и Син и Дух Свети, а да притом сваки народ и сваки појединац сачува специфичности и своје дарове. У томе се састоји њен саборни, католичански и васељенски (екуменски) карактер и историјско призвање.

Тај и такав карактер и својства Православне цркве чине је увек савременом. Да наведемо још нека њена својства која је чине вечно младом и вечно актуелном. Још је у прошлом веку велики православни богослов Хомјаков рекао, и с правом, да Црква није власт и ауторитет. Јер ауторитет је нешто спољашње и свака влaст носи са собом и насиље. Зато црква није спољашња власт нити спољашњи ауторитет: она је унутарња истина људског живота и живота света. Она је унутарња истина живота ради тога што Богочовек Христос и Његова Црква пуна благодатних дарова живе у свему постојећем, нарочито у онима који их прихватају вером и врлином, животом стварнијим од срца које куца у човековим грудима или од крви која кружи по његовим венама. Православна црква поседује свој поредак и она је без тог поретка незамислива, али друго је поредак а друго власт и господарење. Православна црква никад није подлегла искушењу да зажели да влада и господари светом. Њен основни циљ и позив је био да се кроз њу спасе свет, и да она постане и буде унутарња светлост, светост и здравље света. Као и сам Христос, она није у свету да јој свет служи, него да она служи свету и да се приноси на жртву, као и Христос, - за живот света. Тако, сваки онај који живи њеним саборним и васељенским животом, који живи животом Христове саможртвене љубави и јединства у Духу, постаје истински црквено и оцрковљено биће, то јест биће сједињено са Христом Богом и са ближњима својима неразоривим јединством. Јединство се не може постићи, нити се оно мoже засновати на насиљу било какве власти, нити опет на саможивости, егоизму и гордости појединаца. На узајамној љубави, смирењу и трпљењу Бог је утемељио своју свету заједницу на земљи, тј. своју свету Цркву. Тамо где нема, саможртвене љубави, узајамног поштовања, смирења и трпљења ту не може бити речи ни о правој Цркви. Зато где год је у некој црквеној заједници, макар којој и на било којем месту, тријумфовао егоизам и самољубље над љубављу, трпљењем и смирењем, таква црквена заједница је неминовно већ унапред била осуђена на распадање и коначну пропаст.

предавање на семинару омладине
у Аустралији, 20. децембра 1984.
(Наставак у следећем броју)

Archimandrite dr Amfilohije Radovic

THE SIGNIFICANCE OF
ORTHODOXY FOR YOUTH

Тhe great French writer of our time, Francois Moriac, when asked ”Is there any way out of this mare for contemporary man?” replied “The only rays of light in the future of contemporary man is the revival of faith amongst the intelligentsia of Russia today.” This unexpected reply from the famous French writer is extremely significant. Moriac, who was roman Catholic and a man of Western culture, did not based the future of mankind on Western civilization and its fruits but rather, on the faith which is awakening in a crucified Orthodox people. Prior to his death, obviously Mоriac felt the strength and attraction of Orthodoxy. Yet he was not and is not the only person in the West, who has felt the strength and beauty of Orthodoxy.

For a long time Orthodoxy was forgotten, if not despised, in the West. The man of Euro-American civilization has for centuries, been self-centred. It was reason for many crisis to occur in his recent history, as in the history of Orthodox countries, for him to grasp how much strength is hidden, in what seemed to be, ineffectual Eastern Orthodox Christianity. In the New Testament, Nathanial asked the apostle Phillip a question which, it seems to us, the Western man, who has been shaped by Roman and Protestant Christianity, has for centuries asked the Christian east. When, therefore, Apostle Phillip informed Nathanial that they have found the long-waited Messiah, Nathanial asked him with surprise, “Can something good come out of the little and despised Nazareth”? Phillip answered him by saying “Come and see!” Nathanial obeyed him and after his miraculous meeting with Christ, exclaimed “Rabbi, you are the Son of God, you are the King of Israel”. (John 1, 43-49) That same question has been passed through the centuries by culturally developed West to Orthodox East: can anything good come from the East which has been humiliated and trampled by Turkish and Tartar enslavement and current atheistic ideology? Undoubtedly, even today, many are posing the same question. Unfortunately, many from the East who have lost their historical self-consciousness and who worshipped the golden calf and idols of modern civilization, ask the same question. They are filled with inferiority complexes in the face of the transient authorities of this world and century. In that way, the ancient history of Moses and his people is repeated. While Moses spoke to God on Mount Sinai and received in the fire the eternal truth and law, his people worshipped the Golden calf, they had forgotten their leader, Moses, and the God whom he had served faithfully. To all this confusion and indecisiveness, the Orthodox East has replied through the centuries as it replies today: come and see.

Truly, all those who approach with innocence of Nathanial’s heart will sooner or later repeat his words, “Rabbi, you are the Son of God, you are the King of Israel!” What constitutes this strength of Orthodoxy and its attraction? What is it in Orthodoxy which shields and renews it eternally, which makes it eternally young and youthful? The core and essence of Orthodoxy, its indestructible strength and power, is, in fact, that wonderful and irreplaceable image of Christ, the Son of God, whom Nathanial met and countless other people after Nathanial. Orthodoxy that is the Christ of the Gospel. Orthodoxy, as the very word suggests, is the right and correct glorification of God in man and the glorification of man in God, through eternal glory, that glory that God has prepared from time immemorial for those who love Him. Orthodoxy is the true faith and true living; the one and the other is embodied in the miraculous person of Jesus from Nazareth. Just as without root there can be no tree nor any real fruits on it, as without true faith there can be no righteous human life or healthy fruits of that life.

That miraculous image of Christ the Saviour, has been and is being preserved, not in some abstract and distant heights, nor in some void; He is present and eternally active and is kept in the Church, a historical reality and a community gathered in His name. Christ is the head of the Church and the Church is His living God-Man body. The Church is the holy yeast with which man and world grow; it is the power and transfiguration of this Heaven and this Earth into the new Heaven and new Earth. Only that historical community, gathered in the name of Christ, which has preserved and is preserving the true faith in Christ and righteous life that is in accordance with that faith, can be called the Orthodox Church. Every community then, which distances itself from the true faith in Christ and which does not live in accordance with that faith, can neither be or be even called the Orthodox Church.

As there is one Christ, so there is one faith, one baptism, one Spirit, one Church. That is why the Church cannot be divided. One can only drift from it and become estranged. From her are estranged and distanced, more or less, all those who cripple the true faith and reject the righteous life, which is in accordance with that faith.

The Orthodox Church to which we belong and which is also called the Eastern Church, has endeavored through its entire cross-bearing history, to preserve and to bear witness to that faith and life according to that faith, which means: to bear witness and to preserve the authentic face of Christ, the God-Man whose man is above all names, and without which there is no salvation for any living creature. That sameness of the Church with the God-Man Christ is confirmed by its already mentioned name “Eastern”. The “Eastern Church” does not only indicate a geographical term nor does it merely suggest specific characteristics of religiosity and spirituality as it is shaped in the Christian East. “The East from on high” is Christ Himself and He is also called “Sun of Justice” in Christian songs. “Eastern” thus means belonging to Christ, indestructible, eternal. The Church preaches and bears witness to Christ, who is the “East”, that is, the spring and retreat, the Alpha and Omega of everything that exists. The Church is, as such, one and holy, apostolic and universal. She is universal because she gathers into herself and has united God and man, man and angels, and all creation and because she calls each and all to enter her Holy community. She is also universal because she beckons all men and all nations to come and be baptized in the name of the Father, the Son and the Holy Spirit and fulfilled all the Lord has commanded. She is called to create from earthly nations one nation of God, that all be one, as the Father, the Son, and the Holy Spirit are one, but still for each nation to preserve its own distinctive features and gifts. This constitutes its universal, catholic and all embracing character.

Aside from this universality of the Church and her other commonly known characteristics, we will mention some further attributes which make her eternally contemporary, eternally young and eternally relevant. In the last sentry the great Orthodox theologian, Homyakov, said rightly that the Church is not governing body or authority, since authority is something external and each governing body carries a degree of force within itself. Due to this, the Church is not an external power or external authority but rather she is an inner truth of human life and world. Since the God-Man Christ in His Church live in all of existence, especially in those who accept them in faith and virtue, a life more real than a heart which beats in the breast, or blood which circulates in the veins. This is why the Orthodox Church has never succumbed to the temptation of desiring to rule and dominate the world. The primary objective is and has always been, that the world may be saved through her and that she may be an inner light, holiness and health to the world. Like Christ himself, she is not in the world so she may be served by the world but so that she may serve the world and sacrifice herself for the life of the world.

Everyone who lives by her universal and all-embracing life, a life of self-sacrificing love and unity, becomes a true part of the Church, that is, a being united in an indestructible union with Christ-God and with his neighbor. The identity of the Church is Christ Himself; he is the identity of her every and each member as well as being the identity of every nation which believes in and is baptized in Christ, that is, one which plants itself within the Church “like an olive tree in spiritual heaven’. In Orthodoxy, Christ expounds Himself as an inner mystery and truth of life as it is, a mystery which should be freely revealed and truth which one should live and follow. He is not an external power or force, nor a compelling authority. In fact, this is what is drawing the younger generation to the Church, especially in totalitarian systems.

To be continued…
Lecture given to Serbian Youth
in Sydney in 1984

Неколико народних пословица које су постале званична правила штампаног Имовинског законика Краљевине Црне Горе из 1913. године:

Ко прије стече какво право, њему и првенство.

Што једном по закону стечено, тврдо ти је баш и кад би се закон изм'јенио.

У већем је и мање: коме је допуштено веће, не може му се кратити мање.

Ко ти нешто допусти, допушта ти и све што треба да се тим служити можеш.

Тек оно што сам имаш, можеш другоме дати, отуда изрека: немош' другом више права уступити н'о што сам имаш.

Правди је насиље најгори противник.

Неправда је највећа, кад ко од зла дјела свог још и корист какву прими.

Ко право своје запушта, нек себе криви ако га изгуби.

За риједак случај, није увијек готово правило.

Твоје свето, а и моје свето; чувај своје, а у моје не дирај.

Ни својим се правом служити не мож', тек другоме на штету ил' досаду.

Од народних мудрости у разним приликама издвајамо:

Боље је немати, него отимати.

Боље је незналица но тврдоглавица.

Боље је поклизнути ногом него језиком.

Боље је с мудрим плакати, него с лудим певати.

Боље је своје јаје него туђа кокош.

Мир долази кроз разумевање а не кроз споразуме.

Немој се срдити што ружин грм носи трње, него се радуј што трнов грм носи руже.

Проучи оно што се говори, а не онога ко говори.

Ријетка посјета увећава пријатељство.

Љепота лица налази се у љепоти карактера.

Љубомора лакомислене жене показује се у браколомству, а љубомора крепосне жене у сузама.

Господар си ријечи коју ниси изговорио, а роб оне коју си рекао.

Ако одгајаш мужа, одгајаш само њега. Ако одгајаш жену, одгајаш читаву породицу.

Боље је трговати сламом, па зарадити, него трговати златом, па изгубити.

СРБИЈО ГОСПОДАРИЦЕ

Сити
А гладни тебе
Насрћу

Хтели би да им погача будеш
А они
Да ломе
Распарчавају
Колико коме треба

У својој безумној доколици
Тебе
Сатиру
Сагињу

Кривицу намећу
Удељују тражење спаса
Само од неба

О, могу ли те
Незасити
Прогутати целу
А да им залогај не запре

Слуте ли
Да би се и они
У хаосу могли наћи
У предворју
Отворених рака
Под покровом презира

Знају ли
Господарице
Да си у склоништу духа
Кроз векове
Као бедем сама
Поносно опстајала
Неуништива

ЧЕСТИЦЕ

Честице поклањам
Ако је мало
Реците
Ако је много
Препустите део
Парчету земље
На којем стојим
Служим
И можда
Постојим

У честицама је све

Добро и зло

Ако служити добру могу
Распршите их
По тлу родном
То је једини
Узврат
Који тражим

Милка Ђуретић Из збирка песама КАПЉА НА ЛИСТУ, 2000.

ИЗ ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ (29. април / 12. мај)

Родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању многобројних храмова у његову част. Многа се чудеса везују за име Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу.

Тропар, глас 4:
Од младости своје свега себе Господу си предао,
живот у молитвама, труду и постовима проводећи,
Оче богоносни.
Образац врлина свом духовном стаду био си.
Стога Бог, видећи добру вољу твоју поставља те Својој Цркви
за пастира и врлог архијереја,
а по пpeдстављењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежним,
Светитељу Василије.
Стога, пошто имаш смелост пред Њим,
моли се Христу Богу да спасе душе наше.

РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА – ИВАЊДАН (24. јун / 7. јул)

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиваи људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина - пророка, Светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.