Светосавско слово

Извод из броја 42, о Крстовдану 2007. године

И БОГ ЖИВИ У ЗАЈЕДНИЦИ

Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш, и теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек И у векове векова, Амин. (Возглас након молитве Трисвете песме)

Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо небеским твојим и страшним тајнама са ове свете и духовне Трпезе, са чистом савешћу, на отпуштање грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небеског, на смелост према Теби, не на суд или на осуду (литургијска молитва пред Оче наш).

Без заједнице нема цркве. Без заједнице нема Бога, јер је Бог заједница три лица у једном. Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух, живе, постоје и пребивају у једном.

Божанска зеједница Оца, Сина и Светога Духа је једина савршена заједница. Не постоји један једини стих свете Божанствене литургије и осталих богослужења гдје се не помиње ова заједница. Свештенослужтељ благосиља вјерни народ увјек у име ТРОИМЕНЕ БОЖАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима Вама (литургијски благослов након прочитаног исповиједања вјере).

Наше православно никео - цариградско исповедање вјере потвђује ту Божанствену заједницу обавезујући све вјернике, на обожавање исте. (Верујем) И у Духа Светога Господа, Животворнога, Који од Оца Исходи, који се заједно са Оцем обожава и слави, Који је говорио кроз пророке.

Дио Божанске заједнице смо и ми народ Божји. О томе нам говори и свети апостол Павле и позвајући нас у заједницу.

Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и себи не угађати. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напредка. Јер и Христос не угоди себи него као што је писано: Ружења оних који руже тебе падоше на мене. Јер што се раније написа за нашу поуку, написа се да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду. А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једносушно једним устима славили Бога и оца Господа нашега Исуса Христа (Рим. 15: 1-6).

Највећи савремени православни теолог митрополит пергамски Јован Зизјулас тврди да постоје следеће зајенице: општа, друштвена, црквена, литургијска и евхаристијска.

Кренимо од најважноје ЕВХАРИСТИЈСКЕ. Ехваристија значи благодарење за примљене дарове и милости тј. Благодат, од црквенословенске ријечи благо добити.

Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, добротворе душа наших... (Дио благодарне молитве после причешћа свих)

Та прва ЕВХАРИСТИЈСКА Благодарна заједница укључује ПРВЕНСТВЕНО ЖИВОГ БОГА, коме благодаримо за примљене дарове тела и крви Његове.

Видевши васкрсење Христово, поклонимо се светоме Господу Исусу, једниноме Безгрешноме. Крсту твоме клањамо се Христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо; јер си Ти Бог наш. Осим Тебе другога не знамо, име твоје именујемо. Ходите све верни поклонимо се светом васкрсењу Христовом, Јер, гле кроз Крст дође радост целоме свету. Увек благосиљајући Господа, певајмо васкрсење Његово; јер ради нас претпевши Крст, смрћу смрт разруши. (Дио молитве после пичешћа вјерних)

Заједно са ЖИВИМ БОГОМ САВАОТОМ у тој првој Евхаристиској – благодарној заједници укључени су сви они који са нама благодаре Господу примајући његово свето тело и крв.

Друга шира заједница је литургијска. Она укључије све оне који литургишу са нама својим присуством и молитвама.

Трећа заједница је црквена укључује и оне који су у цркви, али не и на литургији.

Четвртва заједница је наша друштвена, која може подразумијевати и нашу етничку заједницу.

И пета заједница је свијет око нас.

Заједница је ЖИВИ БОГ, Он који је у заједници основао свету цркву своју и да би и ми сви у заједници прослављали Њега који живи у заједници свагда сада и увек и у векове векова. Амин.

Презвитер Милан Радуловић

Митрополит пергамски Јован Зизијулас

ОНТОЛОГИЈА И ЕТИКА

Текст представља предавање Митрополита Јована изложено
на међународном богословском симпосиону "Онтологија и етика"
10. октобра 2003. године у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу.

Ова тема звучи теоретски, али има, међутим, озбиљне последице по живот Цркве и сваког човека. Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу, али и у животу Цркве. Предаје се у школама, на теолошким факултетима, и представља за све хришћане нешто што је равно догматима - ако не и важније од њих. Одступање од догме се све више толерише у друштву, али и у Цркви, међутим, кршење етичких норми је недопустиво.

Занимљиво је да је у нашем православном предању етика - и као термин - све до новијег доба нешто непознато. Не среће се скоро никако код Отаца Цркве, нити се пак предавала у школама све до новијег времена. Ради се о некој врсти западног производа који се - као, уосталом, и толико другог - устоличио у нашој Цркви. Трагично је међутим, то што због конзервативности која карактерише нашу Цркву не можемо да пазимо на промењивост и непостојаност која карактерише етику на Западу. Ово перманентно и прогресивно ствара јаз између наше Цркве и друштва, које је принуђено због своје природе да се прилагођава етичким променама које се збивају у савременим западним друштвима. Примери за ово су бројни: развод брака, ванбрачни и предбрачни односи, хомосексуализам, еутаназија, итд. Где ће одвести овакво стање? С каквим критеријумима ће наша Црква заузимати одређени став према свакој од ових променама у етици?

Промењивост етике сведочи о томе да она сама по себи не може да оправда своје постојање и да претендује на апсолутни ауторитет и важност. За оне који верују у Бога и чланови су Цркве важност и ауторитет етике извиру из воље Божије како се она изражава у Светом Писму, Светом Прсдању и у животу Цркве. Овде се, међутим, стварају огромни проблеми. Ко може ауторитативно да тумачи вољу Божију? У римокатолицизму ствар је проста: само Црква, како се она у крајњем случају изражава кроз Папу, правилно и обавезујуће за верне тумачи вољу Божију. За протестанте тумач воље Божије је само Св. Писмо, међутим, и оно има потребу да се тумачи, те се тако препушта специјалним тумачима Библије, што ствара велико шаренило мишљења о томе шта тачно подразумева Св. Писмо у односу на конкретна етичка питања. Конзервативни, дословни тумачи Св. Писма (такозвани "фундаменталисти") радикално се разликују од такозваних "либералиста", који иза онога што Св. Писмо пише траже шта је оно у ствари хтело да каже, постављајући данас текст Библије у његов историјски контекст и релативизујући тако његов смисао. Много од онога што говори Писмо зависи од културних утицаја ондашње епохе и зато нема важност и ауторитет за сваку епоху. У Православној Цркви ствари су још сложеније, посебно у новије време. Ко је тај који ауторитативно тумачи вољу Божију у вези са етичким питањима? Постоје следеће три тенденције (одговора на ово питање) у Православљу данас:

а) "фундаменталистичка" тенденција која подсећа на екстремни протестантски конзервативизам. Дословно тумачење Писма открива вољу Божију. Сабирају се места из Св. Писма и цитирају се онаква каква су да би се подупрли одговори у вези са етичким питањима. Овима се такође додају на исти "фундаменталистички" начин и цитати из дела Отаца Цркве - или као тумачење библијских места, или као додаци овима у форми свештених канона у њиховом дословном тумачењу. Ова тенденција тежи данас да постане владајућа у Православљу.

б) "јуридичка" тендеција, која подсећа на римокатолицизам, жели да ауторитет у области етичких питања имају институције Цркве, као што су епископи: или појединачно - што је ређи случај - или саборно. Ова тенденција је присутна данас посебно у Грчкој кроз стварање "Саборских комисија" које се баве питањима етике и своје закључке саопштавају јавности преко званичних саборских одлука и прогласа као "званичне ставове" Цркве о етичким питањима. Иако је у Ватикану овакав став апсолутно заступљен, у Православној Цркви је још увек у зачетку. Још увек немамо "званичне" прогласе Православне Цркве у вези са етичким проблемима иако је притисак у овом правцу доста јак. Као да се нешто у ћелијама организма православних противи овој "јуридичкој" тенденцији.

в) "харизматична" тенденција, према којој се ауторитативно тумачење воље Божије везује за одређене "духовне" људе који својим даром расуђивања и прозорљивости оддучују - или начелно или, пак, од случаја до случаја - шта је етички исправно. Ова тенденција је данас доста распрострањена у Православној Цркви и тежи да замени и истисне две претходно наведене.

Сапостојање ове три тендеције не показује тренутно никакве тешкоће. Треба, међутим, сматрати да ће се оне засигурно појавити, јер ће многи верници бити принуђени да се опредељују између онога што им говори званична Црква и онога што им саветују њихови духовници, а у том случају, што је сасвим сигурно, неће у потпуности бити слагања по свим питањима. Сложеност оваквог стања у Православљу сведочи о томе да је етика по себи за православно Предање један проблематичан појам. Ради се о нечему што нам се намеће споља, а није природни елемент наше Цркве. Наше православно Предање се никад није апсолутно занимало нити је пак давало предност само ономе што човек чини, већ је ишло даље и бавило се оним што човек јесте. У овоме је увек била суштинска разлика између западног и православног прилаза човеку, због чега она управо чини врло важном тему која нас заокупља на овом симпосиону: какав је однос између етике и онтологије?

У овом скромном реферату покушаћемо најпре да разјаснимо терминологију: шта подразумевамо кад говоримо о онтологији, а шта кад говоримо о етици? У наставку ћемо истражити какав је однос између њих у оквиру православне теологије: да ли се етика и онтологија увек налазе у хармоничном односу? На крају, покушаћемо да видимо на који начин бисмо могли да дођемо до једног онтолошког схватања етике у светлу Јеванђеља и православног Предања.

ПОЈАМ ОНТОЛОГИЈЕ

Као што показује сам термин, онтологија је реч о бићу. Сам термин се не користи у философији све до XVII века када га први пут употребљава Сос1еxius (Lexikon Philosophicum, 1613), а у развијенијој форми користи га 1656 године Glauberg (Methaphisica de Ente), да би га коначно у XVIII веку наметнуо Ch. Wolff (Philosophia prima sive ontologia, 1729). Од тада западни философи - или мењајући првобитни смисао овог термина (Кант, Хегел, Хајдегер, Хусерл и др.), или га избацујући из његовог предањског места у метафизици (Левинас) - не могу избећи да се њиме баве, јер онтологија има средишње место у философији. Овде се нећемо детаљно бавити историјом онтологије. Задржаћемо се на смислу који јој је дао њен оснивач (иако није употребио сам тај израз) Аристотел, тј. на онтологији као науци о "бићу као бићу", о постојању и вечном постојању - на ономе што је Аристотел назвао "суштина", у двојаком значењу овог појма: тачније, прва суштина која означава конкретно биће, и друга суштина која означава неко опште и католичанско биће (нпр. Сократ = прва суштина, човек = друга суштина). Онтолошко питање у старој јелинској философији је увек садржало у себи проблем супротстављања постојања и настајања и нестајања (између постојати и бити, прим. прев.). Чињеница да, као што је Хераклит приметио, "све тече" и да ништа није постојано, непромењиво (не може нико да два пута скочи у исту реку), стварала је старим Јелинима егзистенцијалну несигурност: ако се све мења, шта је онда истинито? Како можемо да говоримо да је једно биће то и то, а не нешто друго? Како можемо да дајемо бићима имена, да их идентификујемо, да их не мешамо и да не сумњамо у њихову истинитост? Проблем онтологије, дакле, није теоретски нити пак другостепен, неважан. Он се бави проблемом истине бића, што поуздано значи да људи могу да се сложе око тога шта је истинито, а шта је лажно, шта је нечије лично убеђење, а шта је чврста и несумњива истина. Онтологија нам пружа сигурност (истинитост) коју пролазност и промењивост стављају под знак питања.

Шта је то, дакле, чврсто и непромењиво у сваком бићу што нам дозвољава да га сматрамо истинитим и поред његове промењивости? Платон предлаже да су - и поред тога што су ствари и бића, како показује наше опште искуство, константно променљива (рађају се и умиру) - идеје ових бића чврсте и непроменљиве (једно дрво може да иструли и да умре, међутим, идеја дрвета остаје, и то је оно што нам дозвољава да говоримо о истини дрвета). Без бесмртних идеја не постоји истина, већ је све просто мишљење. Друти стари философи су налазили непромењивост бића на другом месту (Талес - у води; Анаксимен - у ваздуху; Питагорејци - у бројевима итд). Једна ствар је, међутим, свима њима била заједничка: да бисмо пронашли чврсту истину бића, треба да потражимо почетак из кога су бића произашла. Истинито и постојано јесте само оно што је постојало у почетку; први узрок је истина зато што одатле почиње кретање, пропадљивост и промењивост. Онтологија старих Јелина била је протолошка (онтологија првог узрока): до истине долазимо само ако се враћамо уназад.

Онтолошки проблем наследили су и Оци Цркве пошто су и они били Јелини, односно припадници исте културе и истог образовања, и носиоци свести формиране под утицајем јелинске философије. Следствено томе, и њих је занимао проблем истине у односу на трулежност и промењивост бића. Пошто се све мења и све умире, шта је истинито и непроменљиво? Поједини хришћански философи попут Оригена усвојили су, под утицајем старе јелинске философије протолошку онтологију Платона: истина бића се налази у почетку од кога су отпала и коме су позвана да се врате. Све што је материјално, трулежно и пропадљиво, као, на пример, тело, није истинито. Само су душе истините јер су само оне вечне, увек су постојале и увек ће постојати.

Главна, међутим, струја светоотачке теологије није прихватила ову онтологију. Постојала су два кључна елемента на којима се утемељила онтологија Отаца:

а) Истина бића се не налази у њиховом почетку, него на њиховом крају. Пут ка оваквој онтологији отворио је најпре Св. Иринеј Лионски својим ставом да човек није створен савршеним од почетка, већ као мало дете које би у времену користило своју слободу да би се усавршило у есхатону. Истина бића, дакле, не налази се у почетку, већ на крају; не у ономе што су била, него у ономе што ће бити.

б) Управо због тога што се истина бића налази на крају, време и променљивост, који су толико плашили старог Јелина, постају за хришћане елементи онтологије: само кроз време и кроз ово трулежно тело могу бића да стигну у своје истинско постојање. Тако, док је платонизам тражио онтологију изван времена и тела, Оци су видели у времену и у телу онтолошке претпоставке истине бића: без времена и тела не постоје истинита тварна бића.

Два су разлога која су приморала Оце Цркве да на овај начин промене стару јелинску онтологију. Први је тај што је истина бића Христос. Ово значи да, као што наглашава Св. Максим Исповедник, сва творевина, сва бића, истински постоје само у оквиру (односу) Тајне Христове која се заокружује (завршава) у есхатону. Тајна Христова је, међутим, незамислива без времена и тела унутар којих се пројављује слобода у Духу Светом. Следствено томе, христологија у својем пневматолошком смислу обавезује Оце да преместе онтологију са почетка на крај и да у њу уграде време, историју и тело - три елемента које стара јелинска мисао није могла да укључи у своју онтологију.

Забележимо, дакле, у контексту наше теме ове карактеристике светоотачке онтологије, јер ће нам оне бити потребне при анализи односа између онтологије и етике. Кад кажемо онтологија, под тим подразумевамо истраживање истине бића - то је заједничко јелинској философији и светоотачкој мисли - али не изван времена, историје и материјалног света, него унутар њих, и не на почетку, већ на крају бића.

СМИСАО ЕТИКЕ

Етика се разликује од онтологије по томе што се не занима истином бића, бивством и постојањем бића, већ оним шта бића чине и како се понашају, и то на основу параметара утемљених на логичким принципима. Тако, док се онтологија тиче свих бића и њихове истине, етика се ограничава само на човека и оно што он чини. Основне карактеристике етике у односу на онтологију јесу следеће:

а) Поистовећење постојања и праксе (постојати = чинити). Ово је карактеристично за западну философију и теологију већ од првих векова хришћанства (Тертулијан), а достигло је врхунац у схоластичкој теологији Средњег века у којој је, како је то показао Гилсон, постојање поистовећено са чињењем у тој мери да је и Бог, као Биће par excellence, схваћен као actus purus. Западна мисао је од праксе направила онтологију, праксу је учинила последњим елементом бића, истином бића, што подразумева апсолутизацију етике.

б) Понашање утемељено на логици. Морално је само оно што се слаже са логиком. Ако прихватимо да је логично оно што се поистовећује са идејама добра и сл. (Платон), онда значи да је морално оно што је идејно (и идеално): човек треба да се понаша у складу са одређеним прототипима који не произлазе из искуства већ су му наметнута споља. Ако је, пак, оно што је логично истовремено и корисно, и доноси уживање и сл. (што је коначно одомаћено на Западу), тада је морално све оно што служи овим циљевима. Тако етика постаје плен логике (праксе која је логична).

в) Наметање људске логике природи. Без обзира колико чудно изгледало, етика не може никад да поштује природу. Када тврдимо да је нешто морално зато што је "природно” или "физиолошко”, оно што подразумевамо под тим није природа онаква каква она реално јесте, већ онаква каква би логично било да јесте. Тако се

неред и хаос сматрају неприродним; међутим, како то посебно у наше дане потврђује наука о природи, ништа није природније од хаоса, од превирања и од непредвидљивости природе. Слични примери могли би се навести из сексуалне етике или из друштвеног живота (брак, породица итд.). Истицање природног у етици није ништа друго до наметање људске логике природи. Вапијући и истовремено трагични пример јесте еколошки проблем: на основу логике сматрано је природним да природа служи човеку; последице овога су познате. Чак и данас кад се развија еколошка етика, главна брига је како ће се логички (рационално) организовати људско понашање ради добијања што веће користи за човека, а не ради поштовања исте те природе. Етика је по своме одређењу човекоцентрична и рационална, и зато не може никад да буде онтолошка. Из ових разлога се етика налази у супротности са малочас описаном онтологијом Отаца, која је, као што смо видели, есхатолошка. Етика се исцрпљује у понашању и чињењу. Њу не занима трулежност и смрт: она нема, дакле као циљ "вечно биће” већ само "добро биће”, где се наглашава "добро”, а не "биће”. Довољно је да си добар човек, није важно што умиреш. Онтологија има за циљ да победи смрт, а етика да победи зло, као да смрт није највеће зло, "последњи непријатељ”, како је назива Св. Апостол Павле. Етика на овај начин баца човеку прашину у очи да не би видео да је смртан, и у крајњем случају не пружа му ништа за решавање проблема смрти.

Овим етика долази у сукоб са отачком онтологијом у погледу вредновања тела: потцењивање смрти праћено је неизоставно потцењивањем тела зато што је оно пре свега, носилац смрти. Тако, док је теологија, због своје онтологије, обавезна да учи о васкрсењу тела у последње дане, етику тако нешто и не занима. У својој идеалистичкој, платоновској форми, она се задовољава бесмртношћу душе, а у рационалистичкој (логичкој) и хедонистичкој - друштвеном и индивидуалном, срећом. Ниједна етика нас не обавезује да верујемо у васкрсење тела, као што, на другој страни, ниједна онтологија која не укључује тело као онтолошки елеменат бића не може логички бити доследна ако не учи, на неки начин, и о вечном постојању тела. Онтологија без победе над смрћу је бесмислена, јер је "постојање” бића без "вечног постојања” лажно. Ако, пак, то биће има тело као своју онтолошку карактеристику, као у отачкој теологији, тада то "вечно постојање” обавезно претпоставља васкрсење и то не просто васкрсење мртвих, већ васкрсење тела.

САБОРНОСТ - часопис епархије Браничевске, БРОЈ 1-4, година IX

ТАЈНА ПРОМЈЕНЕ УМА, СРЦА И ДУШЕ

Беседа Митрополита Амфилохија
на рукоположењу ђакона и презвитера
у Патријаршијској Капели у Београду

"Ко се хвали Господом, нека се хвали", поручује нам Свети Апостол Павле.

Хвала, благодарност једино припада живоме и вечноме Господу, јер све што јесмо, што имамо, што чинимо и што радимо од Господа примамо. Ако од Њега примамо, откуда нам онда право да се хвалимо као да је то наше. Света Литургија коју служимо, коју смо служили, она је управо благодарни принос наш за сва добра која смо од Господа примили. Ми Му за дарове знане и незнане, видљиве и невидљиве приносимо на уздарје Свети принос, а и преко њега приносимо сами себе, једни друге и сав живот свој. У тој великој Светој тајни божанског даривања нас, и наше благодарности и захвалности Богу, састоји се свеукупни смисао нашега људскога живота. Тако су сазнавали и спознавали свој живот свети пророци, свети апостоли, свети божји људи.

Једино што су осјећали да је њихово јесу слабости и њихов гријех, и увијек су имали гријех свој пред собом као што је то записао и пророк и боговидац Давид: "Гријех свој увијек пред собом имам". Немамо чиме да се похвалимо пред Господом сем својим слабостима и својим немоћима. Ако тако каже апостол Павле који је био сасуд божанске благодати, колико ли тек ми тако треба да кажемо. И зато, приступајући светињи божјој, Светом Причешћу, треба да му приступамо са покајањем и са благодарношћу. Са покајањем за наше гријехе знане и незнане, а са благодарношћу за све оно што нам је Господ донио и чиме нас је Господ обдарио.

КАКО ПРИСТУПИТИ СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ

Они који приступају Светом Причешћу приступају му и треба да му приступају са страхом, вјером и љубављу. Са страхом, јер је страх почетак мудрости, са вјером да је то истинско тијело Христово и истинска крв Његова и са љубављу, цјеливајући њега на начин на који је Он нас цјеливао, јер сва васиона Божја и творевина Божја и сви дарови су божански цјелив нама људима. Бог нас цјелива и љуби својим даровима и ми њега цјеливамо и удостојавамо се да га смјестимо, Њега кога не могу Небеса смјестити, коме су небеса престо а земља подножје ногу Његових, удостојавамо се да Га смјестимо испод малог неба, испод нашег непца. Њега који је несмјестив, ми се удостојавамо да смјестимо у своја уста, у своје биће, у своје срце и да постанемо једно са Њим. Наравно, никада не можемо себе довољно припремити да примимо Светињу над Светињама. Зато је Црква кроз вјекове, кроз свој опит предвидјела непрекидно припремање хришћанина да се сретне са својим Господом, са Жеником своје душе. Као што се невјеста припрема за вјенчање и за сусрет са својим младожењом, тако је и човјекова душа призвана да се припрема непрекидно, а припрема основна јесте управо страх божји, вјера, љубав према Господу и живот према заповјестима Божјим. Пост душе и тијела је такође оно што спада у припрему за сусрет са Господом и за примање Његовог Тијела и Његове Крви. Наша Црква православна је посна, подвижничка Црква. Као што је Бог себе нама даривао својим неизрецивим богочовечанским подвигом, сишавши са небеса у наше ништавило и нашу биједу, тако и Он и нас призива да на христолики начин, на његов начин да се пењемо према Њему. Бог је постао човјек да бисмо ми људи могли да се обожимо Њиме и врлинама Његовим као светим зрацима, да се сјединимо са Њим и зато је неопходно очистити срце своје од свакога гријеха. Да бисмо то постигли, потребан је прво пост душе. И како тијело тражи своју храну, тако и душа тражи своју. Онај који хоће да прими Господа као Хљеб живота, он је дужан и да се припреми да та духовна храна може да се прими у њему, да може да се усели у њега да би он постао храм Духа Светога. У томе се састоји Тајна покајања, тајна преумљења, тајна промјене ума, срца и душе и свеукупног човјековог бића, кроз пост душевни и тјелесни и кроз молитву. Црква је установила по опиту своме постове сриједом и петком, четири велика поста у току године и друге дане који су посни, а сам човјеков живот и независно од тих дана је посни, припрема душе и тијела за сусрет са Господом.

УКРАСИТИ ДУШУ ВРЛИНАМА

И зато они који приступају Светом Причешћу призвани су да се припремају на прави, истински начин за тај сусрет са Господом, да украсе своју душу са врлинама. На првом мјесту треба да се помире са Господом. Не смије приступати Причешћу онај који се није помирио са Господом имајући у себи истински страх Божји и истинску вјеру у Њега као Сина Божјега и Спаситеља. Не смије приступати Господу онај који се тјелесно није припремио, који није тијело очистио и који се није припремио својим подвигом тијелесним и постом. Не смије приступати Господу не само онај који се није помирио са Господом него ни онај који се није помирио са ближњим својим. Зато Господ и каже: када идеш да приносиш принос свој храму, сјети се да ниси са неким у завади. Онда остави принос и иди помири се са оним са којим си у завади па тек онда иди тражити опроштај од Господа. "Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". То је основно својство истинског и правог хришћанина. Онај који неће да опрости ближњем своме, који неће да се помири са њим, не смије прићи Светом Причешћу. Дакле, мир са ближњем својим, мир са Господом, мир са душом својом, примање тајне вјере у чистој савјести.

Има неких гријеха са којима такође не смије прићи, по вјековном искуству Цркве, онај који хоће да прихвати Господа. Не смије и не може исказати љубав према Господу онај који је прељубочинац, јер чинећи прељубу у своме браку он чини прељубу са живим Господом, са светињом коју је примио кроз Свети брак. Не смије прићи Причешћу онај који живи у блуду јер блуд јесте отуђење од Господа, од воље Његове од закона Његовог и заповести Његове. Онај који није вјенчан вјенцима Божјим, тај такође не смије прилазити Светињи Господњој и причешћивати се. Ми смо савремени хришћани много раслабљени и ми духовници често дозвољавамо нешто што не бисмо смјели по закону Божјем, по Јеванђељу Божјем, по опиту и искуству Светих Отаца. Раслабљени помало и ми, па раслабљени и вјерницима и себи дозвољавамо оно што није по вјери Божјој, што није по закону Божјем. Не смије приступати Светињи мајка чедоморка: како може она која убија плод у утроби својој да приступа Светињи Господњој, Дјетету младом предвјечном Богу које се родило од Пресвете Дјеве. Она која не рађа, чија је утроба оскрнављена, која утробу радионицу живота претвара у радионицу смрти не смије приступати Светој Тајни без покајања, без исповести, без епитимије, без престанка да врши тај злочин чедоморства.

Помињем само неке од најопаснијих, најопакијих греха који данас владају свијетом и нама хришћанима. Морамо да станемо пред лице Божје да видимо, да преиспитамо себе гдје смо и на ком смо мјесту и ми духовници и ви народ Божји. Да ли благодаримо Богу и једино Њему за сва добра и да ли припремамо себе непрекидно да се са Господом сретнемо и да Њега примимо чистећи себе од гријеха видљивог и невидљивог кроз Тајну Покајања и кроз Тајну Исповјести и Тајну смирења и кроз Тајну благодарења Господу.

СВЈЕДОЧИТИ ИСТИНУ БОЖЈУ

Двојица нових слугу Божјих, данас рукоположених, Александар и Игор, призвани су да тајну вјере чувају у свом срцу, да свједоче истину Божју и да живе по Светом Јеванђељу, јер једино ће тако бити прави презвитери и ђакони Христа Бога нашега и они и ми и сви они који су призвани из небића у биће, који су призвани Господом да буду достојни највеће части којом може да се удостоји једно људско биће овдје на земљи. Свети Великомученик Лаврентије, кога данас прослављамо, испуњен том и таквом благодарношћу, таквим страхом и таквом вјером у Господа, није се уплашио од гоњења Декијевог него је чувши да његов папа Сикст, епископ Рима, иде на мучеништво, завапио: Оче, зашто ме остављаш, зашто ме не узмеш са собом, хоћу ја са тобом заједно да посвједочим Господа, као што га је и посведочио. То су прави хришћани, то су прави узори нама хришћанима и хришћанима свих времена. Молитвама Светог мученика Лаврентија и свих светих, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас. Амин.

Православље, број 971, од 1.9.2007.

Архимандрит др Амфилохије Радовић

ЗНАЧАЈ ПРАВОСЛАВЉА ЗА МЛАДЕ ДАНАС

(наставак други)

Црква је заснована на саможртвеној љубави, смирењу и тршљењу управо зато што је сам Христос као њен оснивач био и показао се саможртвена љуба, неописиво смирење и трпљење. Из љубави према људима Он је прихватио распеће и страшну смрт, принео је живот свој за ближње своје. Зато се и у Његовој Цркви учимо како да на Његов начин и ми приносимо живот свој за ближње своје. У сведочењу и проповедању те свете љубави налази се вечна актуелност и младост Цркве Христове. Христос као вечна љубав је њен идентитет и њен непроменљиви програм. Као такав, Христос и Његова љубав представљају идентитет и призив сваког појединог члана Цркве као и идентитет и призивање сваког народа који поверује и крсти се у Христа Господа. Сваки појединац и сваки народ засађују се кроз свету Тајну крштења и друге свете тајне и свете врлине, у Цркву Христову као ''дрво маслиново у духовном рају''. (За Светог Саву се каже, да је чеда своја односно народ свој српски засадио као ''дрво маслиново у духовни рај'').

Христос се, дакле, у Православљу показује и проповеда као унутарња тајна и истина живота као таквог, тајна коју треба слободно откривати и истина којом треба целосно живети и у њеној светлости ходити. Христос није спољашња сила ни моћ ни принудни ауторитет. Он је једном за свагда рекао свима својим следбеницима: ''Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ми следи'''. Та ненаметљивост Христова, сачувана у Православној цркви, управо је оно што данас привлачи Православљу млада поколења, нарочито у тоталитарним системима. Никада са човеком није толико манипулисано, и то у име човека и његове слободе, колико у наше време. Мића Поповић, један од најдаровитијих савремених српских сликара, на једној од његових последњих изложби у Београду, изложио је и слику под називом ''манипулација''. На тој слици је насликан човек повезаних очију и лица који у гвозденој руци држи другог човека. Очевидно, уметник је желео да овом својом сликом симболички укаже на страшно насиље које се врши над људима, на све манипуланте са људском слободом, свешћу и савешћу, којих је данас препун свет, нарочито у системима и идеологијама којима је насиље и манипуланство у самој њиховој природи. А историја нам нажалост, даје много примера да се човеком може манипулисати не само у име безбожништва и у име лажних богова него и у име унакажених појмова о правом Богу. Лепота православног Христа се управо састоји у овом Његово бесконачном поштовању људске личности и људске слободе и у Његовој божанској ненаметљивости. Нема таквог светог циља који би Њега и Његову цркву могли навести да манипулишу са човеком и да изврше насиље над његовом Богом дарованом слободом. Но с друге стране управо ово и овакво безгранично поштвовање човека и његове слободе обавезује тог истог човека и његову слободу и подстиче их на исто тако безграничну жртву каква је била Христова и на Његову саможртвену богочовечанску љубав. Из те и такве саможртвене љубави, безграничног смирења и поиштовања према сваком човеку Бог зида и гради своју свету Заједницу, своју Цркву.

Поред овога својства Православне цркве има још једно веома важно својство Православља које је од изузетног значаја како за прошло тако и за наше време и за људе нашег времена, нарочито младе. Ево у чему се састоји то својство. Православна црква је по својој природи од свог почетка Црква сведочења и Црква сведока, тј. Црква мученика и светитеља. Пре свега, сам Христос се показује као верни сведок Божији, тј. верни сведок Истине која јесте Он сам и коју Он проповеда. Своје сведочење Он потврђује својим распећем и мученичком крвљу. И као што је Он био сведок небеског Оца, веран Оцу до саме смрти, смрти на крсту, тако Он шаље и своје следбенике у свет да буду Његови сведоци до краја века и света. Такви верни сведоци Његови били су свети апостоли, Његови свети мученици и сви свети до дана данашњега. Неки од тих Његових верних сведока посведочили су Господа свога речју, делом и мученичком крвљу , а други опет речју делом, и оним што се назива ''мучеништвом савести'', тј. непрестаном духовном борбом и подвигом, очишћењем, трпљењем и боробом против свих страсти и свакога зла, па и оног натајнијег, у себи и свету око себе. Христових сведока који су га посведочили мученичком крвљу било је кроз сва времена до дана данашњега. Чак би смо могли рећи да било која прошла епоха није дала толико мученика тј. оних који су сопственом крвљу посведочили своју верност Христу и своју љубав према Њему колико ова наша епоха. Милиони православних хришћана, покланих за име Христово широм православне Русије, у Јасеновцу, Глини, Јадовну и на многим другим местима непобитни су доказ и пример овога. И не само што је Православна црква дала бројне мученике у прошлости раној и недавној, цела Православна црква и дан данас живи сведок Распетога Христа и учесник у Његовом распећу. То потврђује стање у свим данашњим помесним православним црквама. Не носи ли јерусалимска Црква, Сионска мајка свих цркава, и антиохијска Црква на тлу на којем су хришћани по први пут добили тај назив, и Црква цариградска, мајка наших словенских цркава; о руској Цркви и већини других помесних цркава међу које спада и на ша српска, и да не говоримо, - не носе ли оне оне ''ране Господа Исуса на себи'', тј. нису ли све оне, свака на свој начин гоњене и прогоњене?! Велика Руска црква није ли у најновије време ''убелила'' своја непрегледна простарнства крвљу милона својих новомученика? О нашој Српској цркви и њеним јадовнима и глинама и другим мученичким јамам и безбројним новомученицима не треба ни да говоримо јер је то свима познато. Откуда то мучеништво Православне цркве? Свети макарије египатски нам даје једини правилан одговор на ово питање. Он тврди да тамо где је Дух Свети тамо је и гоњење. То јест, тамо где је Истина и где се налази истинита Црква као носилац и чувар Духа Светога тамо се јављају и најстрашнија гоњења. Јер Зло има за циљ да искорени из човека и из света Духа Светога у коме јесте једина пуноћа и једино спасење човека и света. Историја нам сведочи да је Православна црква била и остала гоњена Црква. , управо је то један, иако то можда изгледа парадоксално, од најјачих доказа да је она истинита Црква и да њу заиста води и чува непобедива сила Духа Светога. Зато није чудо што њен савремени положај у свету подсећа на Распетога Христа, као што и њена улога очевидно има спасоносни и искупитељски карактер у односу на цео свет, какв је имао и сам Христос. Да наведемо неколико примера за то: Распеће, страдање и смрт православног византијског царства и других балканских православних земаља у четрнаестом и петнаестом веку несумњиво је имало спасоносни и искупитељски карактер и значај не само за православне народе него и за све западноевропске неправославне народе. То што се догађало у прошлости догађа се и у наше дане; крв милиона православних мученика је она сила о којој говори још апостол Павле и која спречава Антихриста и његово демонско зло и тиранију да се зацари у саврменом свету.

Не треба никада заборавити да људска историја, поред спољашњег, има један дубљи метафизички план. Управо на том дубљем духовном плану Православље се данас налази у жижи свих судбинских историјских збивања, тако да можемо слободно рећи да од његове судбине зависи судбина савременог света. Издржи ли Православље у борби против демонског зла и ојача ли Православна вера и живот по тој вери, за свет још увек има и биће наде. Још је Достојевски у прошлом веку пророчки назрео догађаје који долазе али и осетио снагу лика православног Христа, предосетивши такође и будућу свечовечанску мисију Православља. Можда су многи, читајући пророштва Достојевског, тумачили их и очекивали да ће Православље у времену које долази доживети неочекивану спољашну експанзију у целом свету. Додуше, такво очекивање се барем делимично и оправдало: данас је Православље по први пут у историји присутно на свих пет континената. Но то није био главни садржај пророштва Достојевског. Само су видовити духовници осетили дубљи смисао његовог пророштва. Они су осетили да је Достојевски предвиђао Голготу а не триумф. Осетили су да ће нова времена, као и прошла времена Цркве, бити првенствено у знаку Распетога Христа и Његове саможртвене голготске љубави за све и свакога као јединог спаса за човека и за човечанство. И као што је Крст Христов сила и знамење, чувар васељене и њено спасење, тако је и савремена судбина Православља сведочанство и разоткриће целом свету те силе Крста Христовог. Правсолавље данас, исто као и некада распети и понижени Христос на Голготи, указује модерном свету у чему се сатоји његов истински спас и пуноћа. Његовим ''ранама'' се данас, као некада Христовим, исцељују ''ране'' света. То распеће Православља и саможртвена голготска љубав коју православни народи данас сведоче сопственом крвљу, представља управо онај мелем свечовечанске ''љубави која не тражи своје'', мелем који Достојевски открива у Православљу и православном Христу и који православље нуди савременом свету као једини нлек од свих његових зала, болести и рана.

Православни су призвани да буду сведоци и носиоци те саможртвене голготске љубави. Они који мешу нама православнима немају тај дар од Бога да ту саможртвену љубав посведоче својом крвљу, призвани су да је сведоче и посведоче сведочанством, односно ''мучеништвом савести'''. Сваки православни хришћанин, ма где живео, ма ком народу припадао и ма каквог занимања био, призван је да буде лични сведок и носилац те љубави. И као што нас обавезује безгранично поштовање наше слободе од стране Бога, исто нас тако обавезује и ово наше свето призвање. Јер оно чиме ће бити суђена наша дела, наше помисли и цео наш живот на Страшном суду, биће управо та саможртвена распета љубав Христова за нас, посведочена Христовом крвљу и крвљу милиона Њему сличних мученика, Његових верних сведока. Има ли ишта светије и значајније за људе, нарочито за младе, од те и такве саможртвене љубави коју Православље посведочава и проповеда?

(Предавање на семинару омладине у Аустралији, 20. децембра 1984. Завршни део у следећем броју)

Archimandrite dr Amfilohije Radovic

THE SIGNIFICANCE OF ORTHODOXY FOR YOUTH

(Part 2)

Мica Popovic, one of the most talented contemporary Serbian artists, exhibited at one of his recent exhibitions in Belgrade, a picture titled "Manipulation”. The painting depicts a blindfolded man who, in his iron hand, holds another man and assaults him brutally. In this painting, the artist evidently wanted depict how human freedom, conscience and consciousness can be manipulated, especially in countries with ideologies in which violence and manipulation are inherent.

The beauty of the Orthodox Christ is in His endless respect for human freedom and His lack of interference. There is no much holy objective which would force Him or His Church to manipulate man or to interfere with his freedom. For Orthodoxy, Christ’s words have remained, once and for all: "He who wants to follow me let him take up his cross and come.” Naturally, this limitless respect for human freedom compels this freedom and encourages it into a limitless sacrifice and self-sacrificing love.

In addition to this, there is one more relevant characteristic of Orthodoxy and the Orthodox Christ, which is of extraordinary significance for the present as it was for the past, and for men of our time, especially the youth. This is what it consists of: the Orthodox Church is one of the witnesses and one which bears witness; that is, of martyrs and saints.

Christ, Himself, appears as a faithful witness of truth which He, Himself, is, and which He preaches. He confirmed the witnessing by His crucifixion and His martyr’s blood; and just as He was a witness to the heavenly Father and was faithful to the Father until the very death, death on the Cross, thus He sends His disciples into the world to be His witnesses, until the end of the world and age. Such faithful witnesses were His apostles, His martyrs and all the saints to the present day. Some of them bore witness to their Lord by word, by deed, and through the martyrdom of the conscience, that is constant endeavour and spiritual striving, cleansing and struggle against the passions and every evil, even that which is most hidden in oneself and around oneself.

Christ’s witnesses through martyrdom have existed through all the ages until the present day. But we could say, however, very few ages have given so many witnesses whose blood was shed for the love of Christ, as the present one. The millions who have been slaughtered in the 20th century for the name of the Orthodox Christ, all over Orthodox Russia, in Jasenovac, Glina, and Jadovno, and in other places, are undeniable proof and example of this. And not only these martyrs, but today, as in the times past, the whole of the Orthodox Church is a living witness of Christ and a participant in His crucifixion. Do not the churches of Jerusalem and Constantinople as well as the majority of other Orthodox churches of today carry "the wounds of the Lord Jesus themselves”? That is, are they not all persecuted? And the great Russian Church, which "whitened” her huge expenses with the blood of her new martyrs? About our Serbian Church and its Jadovno, Glina, and countless new martyrs, no words need be said, because it is known to everyone.

Saint Macarius, the Egyptian, claimed that "Where there is persecution, there is also the Holy Spirit”, that is the true Church, the carrier of the Holy Spirit. The Orthodox Church was and has remained a persecuted Church. This is one, although seemingly paradoxical proof, that she is true and that she is protected and guided by the Holy Spirit. Her current position in the entire world reflects the crucified Christ, since her historical role has an obvious preserving and redeeming character, like Christ Himself. In the same way, for example, the crucifixion and death of the Byzantine Empire and Balkan Orthodox lands in the 14th and 15th centuries undoubtedly had a preserving and redeeming meaning for all Western European nations. That which occurred in the past is also happening now; the blood of the millions of Orthodox new martyrs is the power which prevents the Anti-Christ and his demonic evil and tyranny to take control of the present world.

It should never be forgotten that human history, in addition to its outer plan, has one deeper, spiritual and metaphysical plan. According to this deeper plan, Orthodoxy today is at the centre of all historical events, so that we can freely say that the fate of the current world is dependent on the fate of Orthodoxy, Dostoevsky, already in the last century, has discerned the strength of the image of the Orthodox Christ and fore-sensed that universal mission of Orthodoxy. Perhaps those who read Dostoevsky expected Orthodoxy to spread unexpectedly all over today’s world. Only the visionary spiritual fathers were able to sense that the present, like the past of the Church and world, will all be in the sign of Crucified Christ and His self-sacrificing love for each and every one. And truly Orthodoxy today is the same as crucified and humiliated Christ on Golgotha. With her wounds as with Christ’s wounds, the wounds of the world are healed. That self-sacrificing Golgotha love, which Orthodox nations even today bear witness to by their own blood, representing that ointment of love for all humanity, which Dostoevsky revealed in Orthodoxy and which Orthodoxy offers to the present worlds as the only remedy for its illnesses and wounds. Those among us Orthodox, who are not called to be martyrs through the shedding of their own blood, in order to bear witness to this self-sacrificing blood, are called to be witnesses of conscience. Every Orthodox Christian who or whatever he is, is called to be a personal witness and bearer of this love. And as we are bound by God’s limitless respect for our freedom, we are also bound by this holy calling. We will also be judged on Judgment day by this self-sacrificing Golgothic love which has been witnessed by Christ’s blood and the blood of millions of martyrs who resemble Him.

To be continued …

Lecture given to Serbian Youth in Sydney 1984 by Archimandrite dr Amfilohije Radovic

Из житија Петра I Петровића, Светог Петра Цетињског

ТЕСТАМЕНТ СВЕТОГ ПЕТРА

Благородној господи духовног и мирског чина, главарима и старешинама и свему народу црногорском и брдском свесрдно о(во) најпотоње поздравље.

Сватко знаде и види како сам ја од давнога времена оронуо и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам у вељи мој вијек за народ црногорски и брдски подносио и за слободу хришћанске вјере и нашег отачаства претрпио, чувајући народ и сиротињу као своју душу. На то сам видећи и познавајући своју слабост и болест неизлечиву и да ми се смрт приближава, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све, ђе сам имао што посилати да се пошиље по мојој смрти, тако и вама и свему народу црногорском и брдском написах и оставих ову књигу, коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате.

Молим свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак оптости, од свега срца и душе, и тако ја опраштам свакојега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому задовјек и на страшни Божији Суд о второму Христу Богу пришествију.

Пак најпрви свему народу чиним аманет и самосилнијем Богом свега свијета Творцем и свом силом небесном заклињем свеколико да ме с миром у тишини и љубави општенародној кротко укопате и ожалите, да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи. Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућнијем Богом заклињам, да на моје прси вјеру задате и утврдите кроз сву нашу земљу и епархију, кроза све нахије, села и племена, да нико никога ни за што не тиче до Ђурђева дне и дотадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен у суд у сву земљу царски постављен, које сам ја у нашега свагдашњега покровитеља и бранитеља испросио и исплакао, и то сам вама и пријед говорио некијема – да је за вас и за општенародно благополученије и добро живљење и брижим работам, како и Бог знаде и како ће те и ви свеколици до мало времена знати и виђати.

Изван тога највише вас свакојега молим и све истинскијем Богом Сведржитељем заклињем и ваздашњи аманет чиним и остављам, да црковно добро и имуће, гђе год је какво, не тиче нико никада за ваших свих и за сваку вашу срећу и поштење, и да свако црковно чељаде, калуђере, како и служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја вазда пазио и држао. А ја на моје мјесто насљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црквенога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова, у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума, колико је преблаги Отац Небесни благословио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему народу црногорском и брдском на вјеки препоручавам свијем срцем и свом душом.

Најпослијед још нешто да вам кажем и избистрим, о браћо и народе црногорски и брдски! Но чујте и за вазда знајте од мене који вас нијесам никада лукавио и на злу срћу никога наводио. При смрти мојој објављујем вам Божју истину: како је тешко лакоми на лафу (= новац) московску, и не заслужујући је, мислио и зборио, да ја изједох све и браћи подјелих штогођ новаца из Русије од цара народу доходи, ема се сваки вара и гријеши у то, и ја вас вијерно и поштено овијем путем, на који ћу задовјек, свакога увјеравам да од све лафе московске, како се говори, ништа никуђ дестрегао (= потрошио) нијесам, но ето је сва у готову и на гомилу, и да је она од цара мени на образ и на расположење по мојим молбама дошла, и на ползу свега народа српскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не трошим, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кулук (=суд), долкле га опет силни и безумни људи не развргоше, за које ја чист остајем пред људима и Богом. Пак сам и ја за те новце нашему цару и покровитељу писао да учини он за те његове аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је да ће својега официјала овамо послати, који ће и те аспре примити и харчити на суд, који ће он поставити у нашу земљу. И моја је највећа рана на срцу, коју ћу и у гроб понијети, што и то још не дочеках за мојега живота.

Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорцах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога место отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.

Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вјеки вјекова – Амин.

Цетиње, 18.октобра 1830.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ И ПАСТИРСКО ПИСМО БРАТСКОГ САСТАНКА СВЕШТЕНСТВА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ И НОВОМ ЗЕЛАНДУ

Његово Преосвештенство Г. Иринеј, Епископ аустралијско-новозеландски и администратор Епархије аустралијско-новозеландске, Митрополије Новограчаничке и свештенство обе епархије у Аустралији и Новом Зеланду сабрани на редовном састанку Свештеничког братства у Сиднеју, у парохијама Св. Саве у Флемингтону, Св. Саве на Еланори и св. Кнеза Лазара у Александрији, од 22. до 24. августа 2007. принели су Господу захвалност и молитве за добробит верне деце Божје, кћери и синова Св. Саве и решавали питања од виталног значаја за живот Цркве на овим просторима.Св. архијерејском литургијом и проповеђу епископа Г. Иринеја а потом читањем Св. Писма и духовном поуком о. Стефана, игумана грчког манастира Пресвете Богородице са Централне Обале отпочело је овогодишње сабрање.

За време св. Литургије владика Г. Иринеј је бираним речима поздравио о. Стефана и пренео поздраве Његове Светости патријарха Павла Његовој Еминенцији Г. Стилијаносу и вернима братског грчког народа у Аустралији, и као израз наше љубави и захвалности за сву помоћ предао о. Стефану део моштију св. Николаја охридског и жичког...

Богонадахнуте речи св. Јеванђеља, беседа епископа Г. Иринеја и речи искусног духовника о. Стефана биле су истинско освежење и духовна храна, и дале су потребну пастирску интонацију целом току семинара истицањем две основне дужности свакога пастира: да проповеда (речју и делом, почевши од сопственог дома који је Црква у малом) и да лечи, изобиљем благодатних дарова које Господ даје Цркви својој.

ПАСТИРСКИ ЗАДАЦИ

Разматране су вишеструке могућности за унапређење духовног живота и мисионарски рад кроз чешћа и редовнија богослужења, проповеди, старање о црквеном благољепију, штампање двојезичних књижица и приручника и организовање предавања и семинара. Током семинара дошло се до закључка да досадашње старање о старијим, болесним и усамљеним особама није на завидном нивоу, а нарочито је, осим часних и веома ретких изузетака, констатован непостојећи програм за помоћ зависнима од разних врста дрога, чији број није мали и духовну помоћ онима којису преживели страхоте грађанских ратова на просторима бивше државе Југославије, сада настањеним у Аустралији.

Такође, неопходно је отпочети мисионарски рад по болницама, затворима и другим сличним институцијама и бринути за сваку душу којој је неопходна помоћ и заштита од Бога. Предстоји дуг и напоран пут да се ови недостаци отклоне а први корак био би именовање стручног свештеника, искусног у раду на поменутом пољу, који би првенствено водио бригу о овим категоријама наших верника и започео рад на успостављању Пастирско-саветодавних центара у већим градовима.

Поред наведеног и поред уобичајених тема и бављења текућим пословима и задацима, ове године особита пажња посвећена је питању дуго припреманог, жељно очекиваног и насушно потребног административног јединства наше Цркве у Аустралији. Г. Епископ је упознао свештенство са препорукама Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода по овом питању и изнео предлоге конкретних мера и потеза који би претходили коначном уједињењу. Једнодушно су прихваћени предлози о успостављању заједничких епархијских установа, тела и положаја, као што су: заједнички Законодавни одбор, јединствен Регистар за венчања, успостављање Архијерејских намесништава по географском принципу, јединствен Одбор за просвету и рад са омладином, као и рад на припреми заједничког састанка највиших тела обе епархије, Црквено-народног Сабора (Новограчаничка Митрополија) и Епархијског Савета (Епархија аустралијско-новозеландска) током 2008. године, којим би била окончана подвојеност и достигнуто потпуно јединство и на административном плану. Административно јединство обе наше епархије, за којим чезне огромна већина верних у Аустралији биће испуњење нашег дуга према прецима, залог срећније будућности наше деце, а изнад свега израз наше љубави ка Богу и решености да одржимо заповест Господњу: "да љубите један другога" - ради спасења свога и ради наслеђа живота вечног и неостаривог.

ЦРКВА СЕ НЕ УПУШТА У ДИЈАЛОГ С ЛАЖЈУ

Време у којем живи и ради наша Црква и наш народ на овим просторима оптерећено је свим врстама искушења и нимало није лако. Осим искушења споља, која долазе од света, од непријатеља Цркве и замки које нам поставља нечастиви, често смо и сами извор додатних искушења и креатори својих проблема. Неопходно је да сви, свештенство и народ верни непрестано бдију над душама својим, удвоструче молитве и добра дела јер су времена зла.

Свештенство изражава жалост због чињенице да и поједини верници бивају збуњени разним дезинформацијама, неистинитим оптужбама и отвореним бескрупулозним нападима на епископа и свештенике, пласираних путем јефтине штампе и интернета, под видом прозирне, лажне забринутости за будућност Цркве. Свештеници једнодушно одбацују све лажне оптужбе и нападе и овакву врсту деловања појединаца, група или одређених институција и форума оцењују штетном и антицрквеном. Црква и њено свештенство, са свим манама и врлинама, неће се упуштати у дијалог и борбу са оваквима него ће, по угледу на Христа који је трпео пљувања и шамаре - трпети и, као и Господ што је чинио - молити се за оне којиих распињу. Верном народу препоручује се да се не плаши и не збуњује. "У свету ћете имати невољу, но не бојте се, јер ја победих свет": рекао је Господ.

ЧУВАЈМО ДУХОВНО БЛАГО

Током семинара одржан је парастос преминулим свештенослужитељима и одано признање и захвалност црквеним градитељима и свима који су на било који начин припомогли мисију своје Цркве од најранијих почетака, од оснивања првих црквених општина до данас. Изражена је нада и уверење да ће генерације које долазе, поучени примером својих мајки и очева, својих бака и дедова, и сами на сходан начин активно учествовати у животу Цркве. Огромно духовно благо и материјално наслеђе које од својих предака примају млађе генерације светосаваца у Аустралији и Новом Зеланду умножиће и употребити за још веће успехе и нове победе на духовном путу. Крајњем животном циљу свакога хришћанина - задобијању вечног спасења и непролазне радости у Царству небеском, будуће генерације достићи ће прослављајући Бога, служећи Христу и Цркви Његовој, љубећи свој српски народ и љубећи свако људско биће као дете Божје. АМИН. Боже дај!

У Сиднеју, 24. августа 2007.
Преузето са www.soc.org.au

Раина Стефанчек

ИКОНА ПРИВЛАЧИ НЕБО

Ти, Господе, Владару свега што постоји, просвети и управљај душама и телима Твојих слугу; води их руком да би они могли достојно и савршено представити Твој лик, лик Свете Мајке Твоје и свих Светох Твојих, на хвалу радост и украшења Твоје цркве. Амин. Тако звучи једна од молитава иконописаца.

Можда и ова молитва прати пут усавршавања ученицима Иконописних студија у Бјељску Подљаском. Ова школа ради пуних једанаест година. Почело је иконописачких кампова за време летњег распуста 1983. г. Сада је ово јединствени центар не само државе, него Европе, чак и света. Данас иконописачкој школи прети ликвидација.

Иконосном академијом у рангу факултета управља 71 - годишњи отац Леонтије Теофиљук, рођен у Келејникама, у другој половини седамдестих година старешина омладинске секције Пољске интерправославне комисије, од краја седамдесетих служи у Бјељску Подљаском, духовник монахиња у манастиру Свете Марије и Марте на Светој Гори Грабарци.

Недавно је организовао изложбу икона написаних од стране његових ученика за протекле три године. Циљ није био приказати изложбу, него упознати присутне са иконографским студијама. Одприлике пре два месеца у оквиру спољне парламетарне комисије националних и етничких мањина Подљашја, њени депутати су се упознали са ситуацијом бјелоруске мањине. Посјетили су такође и школу оца Леотнија. Заинтересовали су се иконама, и делатност и корист иконографских студија оценили су веома високо. Обећали су помоћ. До сада ништа од тога се није остварило. Пре изложбе отац Показује "Ниву" часопис, који је већ послат подљашким депутатимапартије ПиС Роману Чјепју (који је тада био државни подпарол Подљашког председника, данас председник месне канцеларије у Лапају) потврђен од премијера Јарослава Качинског.

-Господин је обећао помоћ. До сада, никакве реакције на његово писмо нисам добио - каже отац ректор. – Наша ситуација се до данас није поправила. Нема одговора ниодкуда.

Изложба је организована захваљујући спонзору агенције осигурања ПЗУ "Живот". За делатност школе по речима оца Леонтија, потребно је сто хиљада злота.

У међувремену ми се сами трудимо да створимо какав-такав фонд продавањем икона.

Та сума нам је апсолутно неопходна за најосновније потребе.

Ни министраство, ни месна самоуправа правно не могу стално финансијски помагати академију. Она је приватна и није државна школа. Постоји излаз из тога, да би држава помогла да зграде школе, заједно са болницом и дечјим вртићем опет буду под њеном управом. За сада таква идеја не постоји.

Студије у иконграфској академији трају четири године. Досада имамо 37 дипломираних иконописаца. Сада студирају 17. лица. Ове школске године, због финансијски потешкоћа примљено је једно лице одмах на други семестар. Да би се неко уписао на академију треба имати завршену средњу школу, затим положити усмени пријемни испит из познавања православне вере и положити практични испит доказивања уметничких сопсобности. Дипломци су до сада били већином православна омладина. Студије је такође завршила и јена уметница из Чикага (сад већ покојна), која је из Америке због тог дошла. И данас њена икона триптих налази се на улазним вратима школе. Студенти, поред изучаваља технике иконописања, позлаћења и конзервације икона, изучавају такође и Свето Писмо Старог и Новог Завета, затим теологију, Историју цркве и уметности. Изчавају такође црквенословенски и грчки језик. Занимање почиње у 6:30 учешћем у литургији. Дипломци добијају титулу Дипломираног уметника икографске техника - иконогаграфа, и са том дипломом имају дозволу од Светог Синода, да иконопишу у православним храмовима.

Иконографијом се такође бави и отац Леонтије. Сада мало ређе. Поред тога што је страрешина парохијског храма, издаје велики број чланака, брошура и књига на тему Православне цркве. Увек потврђује да је све то нека врста молитве.

Ја мање пишем иконе, али постоје још много начина молитве.

Такође подвлачи: Није циљ савладати уметничку вештину. Када пишемо икону сусрећемо Бога.

Иконописац није обичан уметник или сликар. Да би разумели смисао иконе треба се испунити Светим Еванђељем.

Икона привачи небо. Показује Богочовека. Уметник не може насликати Бога, јер није у стању приказати Божју природу.

Која Вам је икона од ових које смо видели на изложби најближа?

Све оне су близу мом срцу, као и Бог.

И градоначелник града Бјељска Мирослав Гаљембевски подржао је потребу постојања школе:

- Да би написали икону потрени су психофизки напор, затим природни дар, знање и вера.

Иконе, написане у бјељској академији, могу се наћи у свим крајевима света, као и подљачком региону као например у цркви Светог Јована у Супрашљу. Изложбе икона одвијале су се и у Букурешту и у Москви. Када је пре неколико недеља уз велико присуство људи и званичника отверен музеј икона у Супрашљу (филијала подљашког музеја), нико није ни поменуо ову иконографску академију и њене проблеме у којима се налази.

- Истина, да иконе које су написане код нас немају музејски карктер,- тврди сећајући се отварања супрашљског музеја отац Леонтије.

Отац Теофиљук много пута је у разговору подвукао: - Да је за писање икона поред талента потребо имати: веру, стрпљење и молитву.

Свакако, то ће бити најпотребније да би се Бјељска иконописачка акедемија одржала.

Преузето из часописа ''Ніва'', Бјеласток, Пољска; 31. децембар 2006; стр.13.

Са бјелоруског превео јереј о. Милан Радуловић

Александар Шапић, најбољи ватерполо стрелац света

Био је најбољи стрелац Олимпијских игара у Сиднеју и Атини, Светског шампионата у Фукуоки, као и у Барселони и Монтреалу. Са репрезентацијом је освојио многе медаље, изабран је у идеалну поставу на Светском првенству у Монтреалу. Током једанаесет играчких сезона Шапић је увек био најбољи стрелац у било ком тиму и лиги у којима је играо. Познат је по доброј вољи да се одазове хуманитарним акцијама и један је од великих пријатеља и добротвора манастира Ђурђеви Ступови у Расу.

СИГУРАН НАРОД УЗ ЈАКУ ЦРКВУ

Где тражиш додатну снагу, како се мотивишеш пред важне одлуке?

Сећам се да сам још као дете несвесно изговарао "Помози Боже" и мислим да је то довољна чињеница да имам веру у Бога, која је с годинама поступно прерасла у свесно откривање Бога. Ја, дакле, верујем. У тренуцима када ми је тешко, посебно када је потребна додатна снага, концентришем се на веру и добијем и покупим позитивну енергију. Имам вере и у себе, највише сам се уздао у свој рад током живота и када сам квалитетно и добро радио, то се некако увек и враћало. Моја срећа је да сам увек био човек који има велики мотив и жељу за постизањем резултата и никад нисам имао проблем додатне мотивације. Виши циљеви су ме стално вукли и нису ми дозвољавали да се уљуљкам. Временом лакше налазиш унутарњи мир. Када га немаш онда не можеш да даш све од себе.

Где је место вере у твом животу?

Не могу да кажем да сам неко ко сваке недеље иде у цркву, али знам да ми је вера веома важна и када осетим потребу да се помолим и нађем свој мир, одем у цркву. Мислим да је то суштина вере - да ти помогне да нађеш свој мир и духовну сигурност. Имам велико поштовање према Цркви, тако сам васпитаван у породици. Већ 90-их година вера више није била табу тема у друштву па је било прилике да се више сазна и научи, упознају занимљиви верујући људи. Схватиш да ти је вера блиска и ти њој. Мислим да је немогуће да уколико човек приђе православљу на прави начин, да се не пронађе. Нисам помодар који све зна о својој вери, далеко од тога, трудим се у разумним границама да поштујем и наше црквене обичаје онолико колико ми дозвољава живот који водим, тако да вера има јако важну улогу у мом животу.

Живиш у Италији, имаш искуства са великих такмичења на којима спортисти своју веру јавно декларишу, зашто је то код нас спорадично, стидљиво, готово немогуће?

Тек почетком деведесетих си био у ситуацији да не сносиш последице због верског опредељења, тако да многе генерације немају слободу да јавно исповедају своју веру. Италијани су васпитавани од малих ногу да одлазе у цркву, као што учиш да ходаш или говориш. Са те стране не можемо много ни да замеримо нашим људима. Битно је да се то променило и да долазе генерације које немају проблем који смо ми имали. Мислим да се у вери треба пронаћи, она не сме да буде ствар помодарства.

У којој мери је вера покретач и инспирација у ватерполо репрезентацији?

Мислим да свако од нас има покретача у тешким тренуцима, када покушава да покупи енергију од нечег вишег а то је вера којој припадамо. Вера је покретач, мислим да је сваком од нас она јако битна и у моментима када останеш сам са собом у ствари схватиш колико ти је вера важна. Колико год имао снаге, самопоуздања, имаш потребу за нечијом помоћи. У тренутку када си сам, помаже вера.

Како се гради колективни дух, који сте показали небројено пута на европским и светским првенствима?

Треба време, важно је да се усагласе играчи а најважнији је циљ који све нас окупља. Репрезентација није посао који држи људе заједно. Ми смо се ту окупили зато што најбоље радимо тај посао у овој земљи. Спојио нас је циљ и оно што знамо да радимо. Дух који се развија у репрезентацији усмерен је ка истоветном циљу. Нико од нас не може сам да дође до тог циља. Неопходни смо један другоме, морамо да помажемо једни друге, помажући другима аутоматски помажемо и себи. Као у животу, помажући комшији, помажемо себи. А то је већ велики проблем српског народа. Не можемо да схватимо да ако је човек поред мене срећан и задовољан, мени може само да буде боље, и ја ћу поред њега имати некакву корист. Иста ствар је и у екипи. Тако се ствара заједништво. Када се преламају важне утакмице, много више утиче та атмосфера која некад може да буде на вишем, некада на нижем нивоу. Од тог заједништва и јединства много зависи резултат. Јер, тада тактика пада у воду. У пресудним моментима одлучује мотив, снага, дух екипе. Ко у том тренутку успева да буде јачи побеђује! Ја гарантујем да ни у једном спорту, на великим такмичењима, на великој утакмици није победила тактика, него тај дух, снага која је на крају била јача од супарничке.

Кроз Светску лигу, где ћете се борити за олимпијску визу за Пекинг, први пут ћете играти против дојучерашњих саиграча, селекције Црне Горе која је један од фаворита овогодишњег такмичења.

Са свим људима из Црне Горе сам остао у фантастичним односима. Када се будемо састали у базену, ту неће бити штедње, ту рођеног брата не бих поштедео, то су ствари које не праштам никоме, а мислим да ћемо и даље бити максимално коректни ван базена. Црну Гору не одвајам од Француске, Немачке или Италије, осим што ћу са тим Црногорцем после меча да пијем пиће, а са Италијаном можда нећу. Не волим што се ствара таква тензија, није ситуација за поређење као са Хрватима или Словенцима и никада неће бити иста. Ко год то буде пробао да направи и доле и овде дубоко греши јер ми смо ипак део једног истог народа и то не смемо никада да заборавимо.

Како се стиже до врхунских професионалних резултата, да ли би се упустио у то знајући колика је жртва потребана?

Стиже се великом жртвом и ко год мисли супротно тај се вара. Није ништа лако у животу. Ако желиш у било чему да будеш најбољи, потребна је велика жртва. Када би погледали како изгледају животи наших репрезентативаца, видели би колико је свако од нас од малих ногу подносио разне жртве. Али, та велика жртва не гарантује ништа. Вера у себе, вера у свој квалитет и један збиља крвнички рад, борба са свим текућим проблемима које живот уз пут носи а који нису нимало безазлени, не виде се споља. А шта тек рећи за неправде? Потребно је и доста среће да превазиђеш неке тренутке, али та срећа се заслужује и она није дошла сама од себе. Нема формуле како се постиже резултат у спорту, то не може нико да гарантује, а ово што сам набројао мора да буде ту. Када погледамо колико малишана крене да се бави неким спортом, а колико од њих дође у фазу да од тога живи, мали је проценат.

Да ли нам је неопходна Јадранска лига?

Она је неминовност и сигуран сам да ће пре или касније доћи, без тога нема квалитетног ватерпола. Тиме нико не губи, то су показали дуели и пуне трибине када се састану наши и рецимо хрватски играчи. Ко ту кочи? Ако Хрватска не жели, ајде да пробамо да их убедимо, не због њих, због нас. Уопште ме не интересују Хрвати, они треба да ми помогну да ја овде направим квалитетнију екипу, да привучем спонзоре и сл. Ми смо 90-их пре распада имали најквалитетнију лигу на свету, ватерполо се играо у 12 центара, ниједна земља нам није била близу. Јака лига, квалитетна организација, у Европској и Светској федерацији били су наши људи. Ми немамо више никога. Сви каснији резултати су се постизали јако тешко без логистике коју смо раније имали.

Планови у каријери?

Волео бих да играм у Лондону 2012. Али немам проблем да тада морам да се опростим, јер мени мој его не дозвољава да будем у екипи где ја нисам барем међу најбољима. У моменту када више не будем један од тих који може да повуче, сам ћу се склонити. Напунио сам 29 година, живим спортски живот и могу за себе да кажем да сам велики професионалац. Сматрам да још 4,5 година могу квалитетно да играм ватерполо.

Био си промотер акције "Српска застава у сваки српски дом", чији су организатори Министарство за дијаспору Владе Србије и Институт СЦГ из Базела. Да ли је акција донела резултате?

Допала ми се идеја, и ја сам први ту заставу коју сам добио закачио у Италији испред моје куће. Мислим да је идеја била супер да званична национална застава коју су шиле српске жене са Косова и Метохије, стигну до сваког српског дома у свету. Застава је намењена нашим клубовима и удружењима у свету али и за породичне домове Срба у дијаспори, као и за све у Србији. Ову праксу одавно примењују земље са великом дијаспором као што је наша, па се широм света пред и у кућама странаца поред заставе домицилне земље, вијори и застава земље порекла. Не треба да се стидимо својих обележја и свог порекла. Морамо тиме да се поносимо. Исто тако морамо да будемо реални да су нас године иза нас испрљале у свету. Ајде да се потрудимо и више не бавимо тиме како нас неко мрзи и како смо ми праведни, него да ми који имамо прилике да презентујемо нашу земљу пробамо да нашу децу и ону која долазе, лишимо проблема које имамо данас.

Европско првенство у Крању никада нећемо заборавити, верујем посебно ти јер си у финалу постигао победоносни гол за СЦГ против Хрватске. Да ли ти је тај гол, постигнут под атмосфером линча хрватских навијача, најдражи?

Није, немам најдражи гол. Дао сам пуно голова, надам се да ће их бити још. Ја сваки гол преживљавам на посебан начин, волим сваки свој гол и искрен да будем, немам најдражи. У моменту када постижем одлучујуће голове, нисам тог тренутка свестан да ли су одлучујући. Људи који су ме гледали знају да се јако ретко радујем после голова, а када се радујем то је гол после кога више не може да се игра јер сматрам да немам довољно енергије да је трошим на радовање. То је једини разлог због чега се не радујем током утакмице. Крањ је био специфичан због ствари ван спорта, јер ми смо са тим момцима из хрватског тима имали фантастичан однос и после утакмице и са том генерацијом Хрвата и овом сада од које смо изгубили, имамо најкоректнији однос од свих репрезентација. Истине ради, у базену су они ризиковали своје животе да би нас заштитили, толико је ситуација била драматична по наше животе. Зато је тај Крањ био емотивно преживљен вероватно и од стране целог нашег народа који је то гледао. Ја себе дајем 150 % у свакој утакмици и играћу док то буде тако. Када престанем, бавићу се нечим другим и опет ћу дати све од себе.

Да ли је велики новац који се врти око спорта добар мотив?

Ниједном детету, ниједном родитељу не сме да буде мотив материјални тренутак. Ако се тако крене, мале су шансе да се успе. Мотив мора да буде искључиво спортске природе. Дете треба да се бави спортом најпре зато што то воли и јер је то здраво. Мој рођени брат није се бавио професионално спортом јер га то није занимало. Преамбициозни родитељи притискају децу, уместо да им дају подршку. И данас, када од овога живим, ја не памтим да сам ушао у утакмицу да бих узео паре. Ниједан прави спортиста то не ради, него да би се надметао.

Аутор: Славица Лазић, "Православље" број 968

Архимандрит Рафаил Карелин

КУЛТНА АГРЕСИЈА

Постоје два облика магије: "црна" и "бела". "Црна" магија – то је магија откривеног зла, магија уз помоћ које се са циљем чини зло и наноси штета људима – болести, штета, губици.

"Бела" магија – то је зло, маскирано под маском добра. Али и једна и друга, делују истим силама. У црној, демон се јавља у свом сопственом лику, док у белој, по речима Апостола Павла "узима облик Ангела светлости" (2.Кор. 11:14).[1]

Коначни циљ и смисао људског живота, Хришћанског живота, - то је Богоопштење, прелазак у вечност. За Хришћанина највећа вредност – јесте Бог; за Хришћанина вечни живот – то је превладавање своје тварне ограничености, излазак из себе као самоцентра, самовредности за приопштење савршенствима Апсолутног Божанског Бића.

Све остало за њега има само релативни значај; све земаљске околности: богатство, сиромаштво, здравље или болести – то су само услови за формирање његове личности и када ми називамо нешто добрим или лошим, то називамо као људи, са тачке гледишта земаљских вредности. Са тачке гледишта вечних вредности, апсолутно благо – је само Бог, а јединствено стварно зло – то је грех, отпадање од Бога.

Сада, у последњим временима, почели су посебно често и видљиво да се појављују различите појаве, сличне чудима. Широки талас је запљуснуо европски свет занимањем за окултна, највећим делом индијска учења. Може се такође рећи, да Исток (имам у виду регион Индије и Кине) спроводи своју освету. Ако је раније Запад физички покорио Исток, претварајући га у своју колонију, онда је сада Исток почео да духовно поробљава Запад. Савремени окултни и мистички токови, који тако широко иду на руку извозу из земаља Југоистока – јесу вид духовне агресије.

У Светом Писму је речено о томе, да ће у последња времена да се догађају необична чудеса, да ће се појављивати поражавајући феномени – као демонстрација антихристове силе; ти феномени ће бити подражавање чудима Христа и Његових Светих Ученика.

Свети Василије Велики пише, да је ђаво лишен стваралачке силе, да он може само да подражава и да краде. Ђаво – јесте лопов, он краде наше, "ђаво је мајмун Бога" – покушава да опонаша Бога, као што мајмун покушава да опонаша човека својим гримасама и уснама.

И тако, са хришћанске тачке гледишта, те појаве, које опонашају чуда, имају демонску суштину и усмерење. Сагласност и поверење према њима јесу веома погубни. Почетак опасности овде је – у безаконом уласку човека у свет духова, за који је он у потпуности неприпремљен. Свети Оци говоре да иако са једне стране наше тело противстоји духу, али са друге, он штити душу од превременог уласка у духовни свет, јер би се након уласка у њега, ми подвргли изузетној опасности.

Нашавши се у том свету, наша, од страсти неочишћена душа, неизбежно би се, по закону сличности, показала блиска, не Светим Ангелима, већ палим духовима, духовима таме – зато што ми чинимо њихову злу вољу, зато што се у нашој души налази неукротиво, унутрашње нагињање, тежња ка греху.

Господ нам је дао "завесу" – тело; јер ми још нисмо прошли пут борбе са грехом, још није очишћено наше срце од страсти, још се наша личност није определила у свом односу према Богу – центру свега постојећег – до тих времена, непосредни контакт са светом духова био би за нас погубан, као за дете – шума, пуна дивљих звери.

У нашим данима, лица, која се занима окултним наукама, хипнозом, јогом, раличитим магијским учењима Истока, предлажу људима пут посебних ритуалних дела и система вежби за задобијање некаквих таjанствених "дарова", способности, натприродних сила. У том делу обећавају им да ће их обучити у утицању на друге, потчињењу себе туђој вољи, "исцељивању" болести, итд.

Али, заузврат, од својих следбеника траже (иако то не би и схватили) одрицање од Христа и оријентацију на потпуно другачије "духовне суштине", посреднике који се јављају и самим окултистима. Часови јоге, учешће у сеансама хипнозе, изучавање окултних наука – све је то унутрашње одрицање од Христа Спаситеља, свесно или несвесно приопштење демонским силама.

Дали су демони способни да чине чудеса? У Житијама Светих описана су многа слична "чудотворења". Сатана – то је бивши првоанђео, који у свом паду није изгубио у потпуности своју силу, само се његова воља изопачила: уместо љубави ка Богу, сада је садржај његовог бића постао мржња према Богу и човеку, као образу и подобију Божијем.

Сличан је реци која се изокренула и која тече од краја ка извору. Будући избачен из духовних области, сатана се бори са Богом у дубинама људског срца. Срце човека је постало пољем битке Божанских и демонских сила. Демон је спреман да човеку обећа и да учини за њега све, само да би му он припао. Господ неизрециво љуби душу сваког човека – тако као и цело човечанство, цео космос, и зато сатана, привлачећи себи људе, свети се Богу за свој пад и изгнанство.

Данас распрострањена окултна искуства, њихова широка демонстрација јављају се ужасним симптомима, испуњењем предсказања, која се садрже у Светом Јеванђељу и Апокалипси "Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мат. 24:24) – обманути лажним чудесима, искушавати наводно добрим, за којом – иде страшно зло.

Уопште говорећи, најгори вид лажи – јесте полуистина, најопаснији вид зла – то је зло, које се скрива под маском добра. Као што уметник скрива своје лице под маском, тако често делује и зло, посебно сада. Човек, који прибегава услугама магова и екстрасенса, теософа и окултиста, неретко плаћа за своје исцељење, иако не зна – да ли је оно стварно или имагинарно (сада и не подозревајући о могућностима обмане), ценом своје душе, њеним будућим уделом. Тај човек, без да зна, потписује уговор са ђаволом, као што је бивало у оним страшним случајевима, када су људи потписивали уговор са ђаволом својом крвљу – многи од нас су читали о томе.

Нешто слично, свесно или несвесно, догађа се и сада; они, који учествују у различитим "сеансама", они, који се добровољно препуштају хипнози, постају ученици, у неком степену и власништво, новојављених "чудотворцаца", који су сами ученици – служитељи тамних сила. То значи и да они, који су потпали под њихову власт, постају следбеници тих истих сила.

Погледајмо са психолошке тачке гледишта: шта представља хипноза? Хипноза – то је разлагање и распад личности: човек добровољно предаје себе, своју слободну вољу, не знајући сам коме. Без слободне воље човек је – биомашина, живи аутомат, али не личност. Овде човек предаје своју слободну вољу другој личности, постаје послушни аутоматизовани робот, који испуњава све заповести "власника", то јест, лишава себе највишег људског достојанства. Човек, који себе подвргава хипнози, постаје уопште посебно пријемчив свакој врсти утицаја.

Он постаје унутарње пасиван, он тражи другу јаку вољу, да би јој се предао и да би постао као паразитом тог човека, који управља њиме: то јест, он се и потчињава тој снажној вољи, и у исто време, као што паразит сиса туђу крв, тако и он црпи силу из тог човека. Тако он постаје нечији додатак, престаје да буде личност. Човек, који је потпао под власт хипнозе, постаје медијум не само другог човека, већ и невидљивих демонских сила.

Сагласно са непромењивим заковима духовног живота, са Ангелима Божијим могу општити само они, који су им сами подобни својим животом. Наравно, дешавају се и ретки изузеци, али ја говорим о општем правилу. За општење са Ангелима неопходно је имати унутрашњу сличност са њима. За општење са тамним силама није потребан никакав труд, није потребно никакво очишћење себе – напротив, што је ниже пао човек, тим је он способнији за општење са духовима таме, зла и греха.

И овде је човек, које је потчинио своју вољу некаквим људима, који се баве окултизмом, и тим самим је себе потчинио импулсима, који иду из света тамних духова, поставши њихов медијум. Способност да се одупире злу и греху у њему је до крајности ослабљена. Када људи, који имају посла са окултизмом, желе да се обрате Христу, неопходни су им тешки и дуги подвиг покајања, они се подвргавају посебно снажним искушењима и нападима ђавола.

Зато такви људи, када се труде да постану Хришћани, неопходно је насупрот њихове прошле потчињености злим духовима, да имају беспрекорну послушност својим духовним руководитељима и кроз њих – Христу. У Житијама Светих често читамо о тешким испитивањима, којима је подвргавао демон оне, који су се раније бавили магијом и окултизмом, а затим стали на пут покајања. Али, наравно, сила Божија је већа и јача од свега, и зато за сваког човека, у каквом год би се он паду налазио, док је жив, откривена је могућност исправљења и спасења.

Хипноза јесте агресија једне душе у односу према другој. На пример, физичка агресија: најјачи поробљава слабога, везује га у окове, приморава га да врши понижавајући посао. А овде је агресија духовна: хипнотизер у великом степену влада душом, коју је хипнотисао, као робовласник својим робовима. Хипнотисани човек упада, погружава се у свет илузије, свет лажи. Господ је рекао о демону, да је он лажов и отац лажи (Јован 8:44).

Све "појаве" проистичу из области илузорних представа хипнотисаног човека, који се налази у стању "самоизгубљености", неодговорности. Они који су били подвргнути хипнози говоре да су се осећали као да су узели наркотике, све је пливалo испред њихових очију, као у магли. Човек, који се налази под хипнозом, може да изврши нездраве поступке, често срамне, не схватајући, шта се са њим дешава. Демонска сила, која мрзи у човеку образ и подобије Божије, наравно, радује се таквом жалосном стању, у које човек сам себе добровољно ставља.

Што се тиче других окултних наука, све оне су повезане међу собом, повезане заједничким извором, повезане општим циљем. У њима нe траже истинског добра, у окултним наукама траже привремена блага, али уместо њих добијају – у том животу – уништење, разлагање своје личности и општење са тамним, злим духовима и мучење заједно са њима – у будућем животу.

Неки хипнотизери директно говоре да они могу да понове чудеса Исуса Христа, а понекад чак се и нa плакатима усуђују да напишу нешто слично. И штавише – обличење те антихристове сатанске силе, која се труди да буде слична Богу, "копирајући" та чудеса, која је чинио Христос, али – у изопаченој, илузорној форми.

У Новом Завету је речено о признацима последњих времена: о све већем и већем притиску тих демонских сила, о њиховим откривеним демонстрацијама; о томе, да ће људи, привезани за земаљска блага, изгубивши духовне оријентире, духовну интуицију, следовати зле духове, једни – несвесно, слепо, други – схватајући, са ким имају посла.

Већ је створена "сатанска црква" са окултно-магијским ритуалима. Као печурке после кише, појављују се нови екстрасенси и различити исцелитељи. Многи од њих путем посебних вежби и тренинга предузимају да од другог човека, направе себи сличног, екстрасенса. Другим речима, на наше очи, догађа се масовна, бескрајна, да тако кажемо, производња екстрасенса.

[1] Данас, такође говоре и о "црвеној", "зеленој" магији, итд. – али то је само замка за следбенике мрачних сила, које стреме да дезоријентишу људе, и доведу их у заблуду. Суштина сваке магије је једна – општење са демонима.

Архимандрит Рафаил Карелин

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Света Црква данас слави спомен на праоце - Свете који су живели пре доласка Христа Спаситеља у свет, у време Старог Завета.

Библија - ова Књига над књигама, као и Свето Предање Цркве, нам говори о стварању света, о човековом паду у грех, о животу људи на земљи - у земљи прогонства, о великим подвизима вере и о дубинама пада човечанства. Библија је књига Истине, због тога она показује и светлост и таму људске историје.

Блажени Августин је историју човечанства делио на неколико етапа које су налик ка човеков узраст.

Први период: од Адама до Ноја је најраније детињство човечанства; од Ноја до Авраама је детињство човечанства; од Авраама до Мојсија је младост: од Мојсија до Христа - мужевност; од Христа до краја света - последњи период -старост човечанства.

Старост као да подвлачи црту испод читавог пређеног живота. Као што често дубока старост личи на детињство, тако крај има сличности са почетком.

Због тога је Господ упозорио: "како је било у дане Ноја тако ће бити и долазак Сина Човечијега" (Мт. 24, 37). Шта је било у Нојеве дане, браћо и сестре? Господ говори: "свако тело поквари пут свој на земљи" (1. Мојс. 6,12), односно нестала је вера. Сва осећања, сва интересовања, сва човекова стремљења су стекла груб, чулни карактер.

Човек је заборавио на своју Отаџбину - Небо, човек се срцем својим прилепио за земљу. Тако је и за крај света Господ рекао; "Син Чоеечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 18, 8). Какву веру?

Веру живу, која за човека постаје основа читавог његовог живота. Господ овде не говори о мртвој вери - у Бога верују и демони, не говори о мртвој, празној, хладној вери која може да постоји у човековој души, а да он свеједно остане духовно бесплодан - јалов цвет.

Као што говоре Библија и Свето Предање, Земља је још у време пре потопа била наквашена људском крвљу: брат је устао на брата и убио га. А говорећи о последњим временима Господ је предсказао: "и зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих" (Мт. 24, 12). У једном синаксару (кратко излагање догађаја празника или житија Светитеља) Етиопске цркве постоје овакве речи: "Људи ће бити толико зли. толико безосећајни да ће мајци бити жао да доји сопствено дете." Браћо и сестре, Господ је говорио о времену духовног отуђења, када ће брат бити равнодушан према свом брату у невољи и несрећи, када ће родитељи бити равнодушни према својој деци, а деца сурова према родитељима.

Затим, како пише Светитељ Димитрије Ростовски у "Свештеном Летопису", сва земља је у време пре потопа била оскрнављена развратом, отрована враџбинама и магијом. Дакле, пре потопа. у дане Нојевог живота, цветали су сатаиистички култови, чаробњаштво, враџбине, идолопоклонство или што је исто то - демонопоклонство, савремени окултизам - све ово је довело човека до крајњег разврата.

Рекао је Господ: "Неће се Дух Мој до века прети с људима, јер су тело" (1 Мојс. 6,3). Ко је Дух Божји? Дух Божји је благодат Божија: тако, браћо и сестре, када се приближавате манастиру осећате да је тамо потпуно другачија атмосфера, као да лакше дишете, и у срце се усељавају мир и спокој. И обрнуто, ако се налазите на местима где се чини грех и разврат тешко вам је. Као да су сам ваздух. сами зидови зграде испрљани и оскрнављени нечистотом. И ево, од нашег избора - добра или зла - зависи духовна атмосфера која окружује нашу земљу.

Често се може чути питање: "Када ће наступити крај света?"

То је велика тајна, она људима није откривена. Али, ми знамо знакове њеног приближавања: пред крај света ће бити изгубљена љубав (Мт. 24, 12); пред крај света ће пресушити, избледети и умрети вера (Лк. 18,8). Због тога морамо посебно да се бринемо о ове две добродетељи (врлине).

Док је жива љубав постојаће и свет, када она нестане и свет ће пропасти, иструлиће као леш. Браћо и сестре! Већ сам рекао да ми сами стварамо духовну атмосферу добра или зла, и у њој се показују појаве светости, и обрнуто, појаве духовног пада. Сада видимо да духовна атмосфера постаје све зараженија грехом, различитим страстима.

Навешћу примере из нашег савременог живота: ви сте, наравно, чули за назив "џез-музика". А шта је то, одакле је она дошла? Донели су је црнци из централних регија Африке; тамо је ова музика била ритуална, уз њене звуке су се обављала приношења жртава идолима, магијски плес и обреди. Затим је у нешто измењеном облику доспела у друге народе, и сада слушајући ову чудну музику људи не схватајући то, на нивоу подсвести бивају укључени у ритам овог окултног плеса и појања.

А ево и друге музике, која је настала из истог овог џеза, такозвана "рок-музика". Она такође има дубоко окултни карактер и делује на људе тако да они губе своју вољу, понекад падају у конвулзије, хистерију и тако даље; понекад се после концерата ове музике збивају масовна крвопролића. убиства, људи као да делују под утицајем неке хипнозе. Све ово ствара управо она сатанска тамна духовна позадина света у којој ми данас живимо.

Затим, сада је веома распрострањена наркоманија. Али то није просто чисто физичка или психичка појава: она такође има дубоке окултне корене. Грчки жречеви из храмова Аполона, шамани северних народа, идолопоклоници из афричких пустиња, предсказивачи судбине - сви су они доводили себе у стање у којем су реално могли да опште са тамном силом удишући дим трава сличних хашишу или користећи друге наркотике.

Другим речима, наркотици су били једно од средстава за општење са демонским светом. И данас је ширење наркоманије, такође, напад окултног сатанистичког света на човечанство, то је стварање страшног црног фона изнад земље. И човеку се чини: откуд тако уобичајена навика као што је пушење да има везе са окултизмом и магијом!

Али, знате ли одакле је дошао овај обичај? Он је настао из ритуалних, магијских радњи северноамеричких Индијаиаца. Када је требало да реше неке сложене проблеме они су призивали духове, седали су у круг, као што то раде спиритисти, узимали лулу и изговарајући магијске заклетве, пушили лулу, затим би је давали суседу и тако су пушили редом, потом су седели ћутке док неко од њих не "осети" одговор духа којег су призивали и док им он не каже своју вољу.

Дакле, чак и обичај који је тако распросграњен у нашем животу има своје окултне, своје враџбинске, своје демонске везе и изворе. Нису се тек тако људи који су раније живели, чак ни не знајући за то, досећали и видели у пушењу некакав скривени, веома мрачан и гнусан смисао.

У Библији се говори да је Господ, када је заповедио Аарону да извршава обавезе првосвештеника, нарочито строго указао на поредак кађења - како треба палити кадионицу и како стављати у њу тамјан (2 Мојс. 30, 7-10). О другим приношењима се није тако строго говорило као о овом великон свештенодејству. Чак је и синове Ааронове Бог погодио и они умреше зато што су пре свештенодејства у кадионицу ставили туђ огањ, који није био узет са жртвеника већ ван светилишта.

И обично пушење је, такође, нека врста кађења, кађења тамним дусима, иако људи, наравно то не знају, не схватају. И овај раширени обичај чини још гушћом сатанску атмосферу, облаке сатанског мрака, који се све више надвијају над светом.

Господ је предсказао да ће бити знамења на небу у последње време. Била су знамења када је пао Јерусалим - људи су видели на небу комету и око ње људска привиђења која су се час разилазила, час поново састављала, изгледало је као да две војске ратују једна против друге и зачули су гласове из храма: "Хајдемо одавде..." Када је пао Константинопољ - ова тврђава Православља, на небу су се такође видели крвави пламенови. Звезда се показала и када се родио Исус Христос. И пред крај света на небу треба да се појаве различита знамења (Мт. 24,29-30; Мк. 13, 24; Лк. 21, 25). Међутим, није Господ само на њих упозоравао. Господ је говорио о томе да ће у последње време доћи многи лажни пророци и да ће они чинити лажна чуда и да ће ова чуда запањити људску уобразиљу. И они који немају у себи благодат Духа Светог лако ће поћи за лажљивцима као за својим спаситељима.

Неки се питају може ли човек да се лечи на сеансама сугестије. Сами хипнотизери који врше ове сеансе не крију да су учили по такозваним источњачким системима. А шта су то источњачки системи? Шта је, на пример, јога? Све је то тесно повезано са окултизмом. По речима Господа, ђаво ће лажним чудима обманути читаво човечанство и чак ће се изабрани једва спасити (Мт. 24, 4).

Изабрани - значи православни Хришћани, они који стоје у истини Јеванђеља, они који примају Свете Тајне Христове; и њих ће дух лажи покушати да обмани, он ће их саблажњавати видљивим благом, исцелењима и томе сличним. Али, ова исцелења су као и све што чини тамна сила, нестабилна, привидна.

Ово примећују чак и неверујући људи: у Бугарској је било извршено истраживање таквих телевизијских сеанси и шта се десило? Док су трајале ове сеансе заиста као да није било позива "Хитне помоћи", људи су мање позивали лекаре, али је то трајало само кратко време, а затим су се болести појавиле са новом снагом и што је најстрашније - повећавао се број самоубистава. Овде се не ради о исцелењу већ само о отупљивању бола, привременог успоравања саме болести, као кад би рецимо неком болеснику дали инекцију морфијума и он престао да осећа бол; субјективно се он у том тренутку осећа здраво, али то уопште ке значи да је оздравио - кад се заврши деловање морфијума болест ће му се вратити са још већом снагом.

Тако је и у случајевима биоенергије: само привидно исцелење ће донети не привидан, већ стварни распад човекове душе. Могуће је да се неко пита: "Зашто тога није било раније, зашто је све то почело сада да се шири?" Већ сам рекао да је то зато што је створена тешка духовна позадина, тешка духовна атмосфера у којој живимо. Навешћу вам једноставан пример: можда се сећате како сте у детињству ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада смо потпуно безосећајни. као да нас на земљу притиска нека страшна сила, нека духовна преса. Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега?

Да се прекине молитва. Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и знамењима, задивиће њихову машту... Али, ова чуда никога неће учинити бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну Христа. Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање.

Погледајте наш живот - како мало времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву. Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се "избаве" и од ње.

То демони покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.

са руског: Марина Тодић

ИЗ ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА

СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ – ПЕТРОВДАН (29. јун / 12 јул)

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани -
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки — свет обогатише,
Узници и слуге — сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више -
Апостоли смрћу царство задобише.

СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА (20. јул / 2. август)

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

Огњени човече, пророче Илија,
Што на земљи сјајем небесним просија
И молитвом својом Господу угоди -
Та затвара небо, с неба огањ своди,
Све помоћу Божје деснице прејаке:
Ти караше људе због вере им млаке:
Ти ревнова силно за Бога Живога -
Па те црква слави к'о пророка свога.
Цар те не устраши, царица још мање,
Господ Бог је твој цар, и твоје имање.
Нит о јелу брину нити о пијењу,
Ти сав предан беше Божјем Провиђењу.
Без страха од никог, ти страх беше свима.
К'о лав силни што је страх малим мишима.
Ти ревнова силно за Бога Живога -
Па те црква слави к'о пророка свога.
Прослави те Господ као мало кога
Јер и ти прослави Господа Живога:
Огањ Бог ти посла да упалиш жртве;
Силу Он ти даде да васкрснеш мртве.
Дела твоја моћна сав свет задивише,
Пророчанства твоја сва се испунише,
Ти душом и телом беше жив и цео,
Зато смрт немаше у теби удео.
Пророче огњени, и духом и телом -
Слава! кличемо ти са душом веселом.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДА БОГА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА (6. август / 19. август)

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Тамо где Израиљ победи Сисару
Изволи се тамо и Небесном Цару
На молитве поћи и на ноћна бдења,
Да покаже славу Свог Преображења,
И утврди веру својих следбеника
У победу трајну Њега - Победника.
Ту светлост божанску Он из Себе пусти
Па обасја Тавор, мрак разагна густи;
Светлост што ј' у Себи дуго задржав'о
Од које је свету по мало раздав'о
Пустио је сада лучама обилним,
Лучама радосним, лучама умилним.
Небу да открије блесак човечанства,
Земљи и људима истину Божанства.
Нека небо види Посланика свога,
Нека земља позна Спаситеља Бога.

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (15. август / 28. август)

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: "радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Господ Вишњи тако рече
Из твог срца, Дево чиста,
Вода жива да потече,
Те да жедни пију Христа -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Те да жедни Христа пију:
Горки Њиме да се сладе,
Слепи Њиме да се мију
И жалосни лече јаде -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Из вечности пиће стиже,
Сух времена поток нали,
И опет се к небу диже;
Окрепи се свет сустали -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Слава теби, о Пречиста,
Слава теби, Богомати!
Ти нам роди Живог Христа,
Живу воду благодати -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!

КРСТОВДАН (14. септембар / 27. септембар)

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Спаси, Боже, људе своје,
Спаси Господи,
Крстом часним Ти нам светли,
Крстом на води!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже Патријарха
И Владика српских збор
Дај му снаге да послужи
Твом Крсту часном!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже и све оне
Што су на власти,
Крст пресвети нек их чува
Црне пропасти!
Крст је сила и знамење.
Крст је спасење.
Спаси, Боже и сав народ
Што Ти се моли.
Нека Крстом свакој муци
Брзо одоли!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.